Ulogujte se / Kreirajte profil

Nedelja kada je otišao Toti ili vernost kao utopija

Zasnivanje modernog evropskog romana dugujemo Migelu De Servantesu i njegovom besmrtnom remek-delu Don Kihot. Zapravo, ovo delo mnogo je više od romana. Za neke teoretičare literature ono predstavlja formu modernog mita. Jer u njemu su izrečene istine modernog doba koje je nastupalo na sceni povesti. U njemu Servantes prikazuje raspad vrednosnih orjentira jedne epohe. Prema Augustu Boalu:

Don Kihot, vitez lutalica, španski hidalgo, senjor, ne može da živi u miru sa svojom epohom, jer je to epoha uspona buržoazije. Buržoazija je pomerila sve vrednosti: za nju se sve stvari pretvaraju u novac a novac proizvodi sve stvari.

.

Servantesov besmrtni roman pokazuje nam kako vernost kodeksima dostojanstva i časti, velikodušnosti i plemenitosti, viteškoj pomoći onima koji su nejaki i slabi i koji se nalaze u nevolji, u jednom trenutku prestaje da predstavlja nešto ozbiljno i postaje samo puka iluzija idealističkih sanjara. Drugo je pitanje nisu li ovi sanjari u svom iluzionističkom ludilu ipak humaniji od nehumane stvarnosti novog doba, pa zato i ne mogu biti tek ludaci, nego su, pre će biti da je tako, tragične lude, kako je to smatrao Sreten Marić.

Zasnivanje, makar teorijsko, modernog komunističkog pokreta dugujemo Karlu Marksu. U poznatim redovima iz Manifesta komunističke partije Karl Marks i Fridrih Engels ukazuju na to da je nastup buržoazije na sceni povesti na tu scenu izveo bezdušno plaćanje u gotovom kao meru svih stvari. Kao da ponavljaju ono što je svojim romanom hteo da poruči Servantes, oni pokazuju da je buržoazija u ledenoj vodi sebičnog računa utopila sve vrednosti, sva oduševljenja i sve zanose. Lično dostojanstvo je pretvoreno u prometnu vrednost, a sve uvažavane profesije na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, postale su samo jedna od oblasti trgovačkih kalkulacija. Sve i svi su na prodaju. Lekar, pravnik, sveštenik, pesnik i naučnik, pretvoreni su u plaćene najamne radnike buržoazije. Marks i Engels u ovom nastupu ipak prepoznaju i otvaranje vrata za neku buduću emancipaciju. Njima se čini da su svi velovi eksploatacije čoveka čovekom spali i da sledi konačna revolucija koja će znati da se obračuna sa prometnom vrednošću kao merom svih stvari.

Ali neki njihovi sledbenici smatrali su da, u trenucima kada ovaj konačni obračun izostaje, valja sačuvati nešto od onih vrednosti kojima je buržoazija namenila mesto u ropotarnicama istorije. To je značilo da buržoazija ipak nije uspela da sa lica zemlje zbriše vrednosti koje nemaju veze sa prometnom vrednošću i da nije uspela da pripadnike svih profesija  pretvori u svoje najamne radnike. Urugvajski pisac Eduardo Galeano u jednom od svojih kultnih dela, naime, u knjizi Fudbal, sjaj i tama, navodi reči italijanskog marksiste Antonija Gramšija o fudbalu kao otvorenom carstvu ljudske odanosti i vernosti. Urugvajski levičar i italijanski marksista su dakle smatrali da je upravo fudbal predstavljao neku vrstu oaze vrednosti u pustinji kapitalističkog nihilizma koji ne priznaje nijednu drugu vrednost osim one prometne. Jer, fudbal je zaista stvarao legende. Fudbaler je postajao legenda time što je jednom klubu davao sve što je imao, znao i mogao. Klubovi su se prepoznavali i poistovećivali sa fudbalerima koji su u njima proveli najsjajnije godine sopstvene igračke karijere. Fudbalerima je bila čast da igraju za klubove koje vole. Bezdušno plaćanje u gotovom tu nije moglo mnogo toga da promeni. Odanost ili vernost bile su reči koje su u fudbalu nešto značile. Međutim, postavlja se pitanje da li je to i danas, u savremenom fudbalu, slučaj?

Italijanski pesnik, sineasta, intelektualac i komunista, ali i fudbaler i ljubitelj fudbalske igre, Pjer Paolo Pazolini, sedamdesetih godina dvadesetog veka gorljivo je upozoravao na to da je buržoazija uz pomoć potrošačke kulture izvršila jednu antropološku mutaciju ljudskih bića. Pazolini nalazi da su vrednosti pretpotrošačkog društva, koje su uspele da izdrže prvi nalet plime talasa buržoaskog nastupa na sceni istorje i da se održavaju u životu na periferiji velikog kapitalističkog sistema, u oblicima narodne kulture i načinu života siromašne italijanske klase, sada definitivno počele da se pretvaraju u dim. Čast i poverenje, prijateljstvo i dostojanstvo, polako ali sigurno i definitivno nestaju sa lica zemlje. Italijanski proleteri i potproleteri pretvoreni su u malograđane, sitne buržuje razdirane ekonomskom mukom da postanu krupni buržuji.

Potrošački svet je cinično uništio stvaran svet, pretvorivši ga u potpunu nestvarnost u kojoj više nije moguć izbor između dobra i zla..

Nestajanje svih vrednosti sve je bacilo u prazninu i potpuno degradiralo ljudska bića. Buržoaska istorija postala je jedina istorija, dok mase beslovesnih ljudi žude da postanu puki potrošači. Na delu je jedan novi, potrošački fašizam mnogo efikasniji od onog starog. Njemu nisu potrebni mehanizmi represije jer svi hrle da mu se poklone i priklone. U nekim mladim komunistima Pazolini je video jedinu nadu za očuvanje kakvog-takvog dostojanstva ljudskih bića.

Autor Gramšijevog pepela pokazao je da su i Gramšijeve nade o postojanje vankapitalističkih oaza pretvorene u pepeo. Jer, ne pokazuje li fudbal, kao jedna od tih oaza, da je Pazolini možda bio u pravu. Nije li situacija u savremenom fudbalu takva da između fudbalera  i klubova, pa čak i između samih fudbalera, gotovo da ne postoji nikakva druga veza osim golog računa. Pred „bezdušnim plaćanjem u gotovu“ padaju svi odnosi vernosti nekom klubu, posvećenosti nekom timu, nekom idealu, filozofiji i načinu igre. Fudbaleri se, čast izuzecima, ne vezuju za neku sredinu jer nema te vernosti koju novac ne može da kupi. Kapitalizam je fudbalere pretvorio u svoje plaćene najamne radnike.

Pa ipak, možda i u svetu savremenog fudbala postoje oni koji čuvaju dostojanstvo ljudskih bića i koji otelotvoruju tragove ne-kapitalističkih vrednosti, tragove jedne drugačije logike  u odnosu na onu logiku prometne vrednosti i profita. Možda jedan od takvih ličnosti živi baš u Pazolinijevoj i Gramšijevoj Italiji.

Jedan od njih mogao bi biti dečak iz Rima, Frančesko, koji je početkom devedesetih godina dvadesetog veka stajao na tribinama stadiona u večnom gradu gde je zajedno sa navijačima Rome pevao poznate navijačke pesme. U martu 1993. godine fudbalski klub Roma gostovao je na terenu fudbalskog kluba Breša u redovnom kolu italijanske fudbalske lige. Trener rimskog kluba, legendarni Vujadin Boškov, u igru je uveo jednog šesnaestogodišnjeg dečaka. Taj dečak nije bio niko drugi nego isti onaj Frančesko za koga su svi u tom trenutku saznali da se preziva Toti. Sa tribina on se preselio na teren. Navijački dres on je zamenio igračkim dresom.

U septembru 2016. na gostovanju Torinu, koga sa klupe predvodi Siniša Mihajlović, trener Rome Lućiano Spaleti u drugom poluvremenu u igru je uveo Frančeska Totija, nekoliko dana pre njegovog četrdesetog rođendana. I nakon 24 godine Frančesko Toti ostao je u dresu istog kluba. Ni onda kada su pred njim prosto pljuštale ponude mnogo poznatijih i bogatijih klubova od Rome, kakav je npr. čuveni Real Madrid, Totiju ni na kraj pameti nije padalo da napusti svoju Romu. On je u njoj bio i onda kada je pod vodstvom Fabia Kapela žarila i palila italijanskim Kalčom, ali i onda kada je od minhenskog Bajerna u eri Pepa Gvardiole na svom terenu, pred svojim navijačima, primila šest golova. Menjale su se uprave i treneri, a Toti je uvek bio tu, na terenu, klupi ili tribinama, gde su neki od trenera Rome znali da ga pošalju. Fenomen gotovo raritetan u savremenom fudbalu. A onda je došao i 28. maj 2017. godine. Na stadionu Olimpiko u Rimu sastali su se Roma i Đenova. Ova utakmica, igrana jednog prijatnog nedeljnog dana, bila je poslednja utakmica Frančeska Totija u dresu voljenog kluba. Ona će zato ostati večno upisana u kalendare večnog grada, ali i u kalendare istorije fudbala. Bila je to nedelja kada je otišao Toti!

Kada je reč o Totiju, on je više puta rekao da se rukovodi strašću a ne novcem ili prestižom. Logika koju sledi je logika srca. I rekao je da nikad nije ni pomišljao da bi mogao da napusti siromašne roditelje da bi živeo sa bogatim strancima. U tome vidi razliku između savremenih fudbalera i sebe samog. Oni su nomadi koji slede logiku novca a ne srca, a on samo obični građanin Rima u večnoj ljubavi sa svojim gradom, posebno sa svojim klubom. Čini nam se da je Toti propustio priliku da kaže da se rukovodi i logikom vernosti. On u nečemu podseća na vernike revolucije i ljubavi o kojima piše Alan Badju. Kao što oni iz dana u dan potvrđuju vernost Događaju revolucionarnog zbivanja ili prvog ljubavnog susreta, tako je Toti iz dana u dan radom na treninzima i igrama na terenu potvrđivao svoju vernost onom trenutku kada ga je Vujadin Boškov uveo u igru, trenutku koji je može biti predstavljao nekakav događaj inicijacije kojim je dečak Frančesko postao Toti.

Navijači Rome Totiju su dodelili tutulu Princa Rima. Ali pitamo se nije li u eri bezdušnog plaćanja u gotovu kao mere svih stvari i pretvaranju pripadnika svih uvaženih profesija u najamne radnike kapitala, što je u fudbalu posebno izraženo, Frančeska Totija primerenije nazvati Don Kihotom savremenog fudbala. Ne podseća li on na kakvog viteza koji brani ono do čega više nikom nije stalo. Ne zvuče li njegove reči o logici srca potpuno prazno mnogim njegovim kolegama koji odlaze tamo gde im se više plati, kao što su prazno zvučale Don Kihotove propovedi kozarima koji su marili samo za jelo i piće. I da li uopšte u savremenom fudbalu, u kojem mladi fudbaleri jedva čekaju da glavom bez obzira napuste klubove u kojima su ponikli, postoje uši spremne da čuju Totijeve reči? Ili stvari možda treba posmatrati iz jedne drugačije perspektive. Možda bi, kao u onom naučavanju lurijanske kabale, Toti, koji, u to nema sumnje, takođe jeste bio deo kapitalističke fudbalske mašinerije, ali za razliku od brojnih svojih kolega ipak nije dozvolio da bude sveden na pukog najamnog radnika koji poput cirkusanta ili gladijatora uveseljava mase tamo gde mu bolje plate, mogao da predstavlja jednu malu ali vidljivu iskru u tami kapitalističke mašine za proizvodnju profita, koja služi kao mali supstrat nade u mogućnost da tama ipak nije sve prekrila i da mogućnosti postojanja drugačije logike od logike prometne vrednosti i profita nisu zbrisane sa lica zemlje. Jer, nije li Totijeva odluka da ne ode tamo gde mu više plate bila odbrana nekih vrednosti humaniteta u gotovo potpuno dehumanizovanom svetu. Ako je tako, ne ukazuje li onda primer Frančeska Totija na to da bi dostojanstvo, prijateljstvo, ljubav prema zajednici, poverenje i vernost možda mogle biti ne isključivo reči i vrednosti koje pripadaju nekom prošlom dobu, tek ostaci viteškog i herojskog etosa kome je odzvonili nakon nastupa kapitalizma na frontu istorije, ili pak fraze povezane sa samoproklamovanim, kvazipatriotskim a zapravo nacionalističkim, čuvarima reda i otažbine koji su u njihovo ime, dakle, u ime tih reči i vrednosti koje su one sa sobom nosile, uvek samo radili na bezočnoj pljački onih koji su živeli od svog rada, nego i reči i vrednosti koje bi mogle da postanu simbol borbe protiv kapitalističke tiranije prometne vrednosti nad svim aspektima života. Uostalom, upravo pozivajući se na ove reči, pripadnici Zapatističkog pokreta su u Čijapasu, na jugoistoku Meksika, sada već daleke 1994. godine, dakle, godinu dana nakon što je Toti započeo profesionalnu fudbalsku karijeru, započeli borbu protiv neoliberalnog kapitalizma.

Žil Delez je u duhu nomadizma, nepristajanja u jednu luku, nevernosti bilo kom obliku, jer, oblik i savršena forma znaju da budu kavez koji traži pticu da je uhvati i spreči njen let, da spreči igru, kao što su to znali Franc Kafka i Radomir Konstantinović, video izvor pobune protiv sistema predstavljanja, legitimacije, državne kontrole, kapitalizma. Na nomadizam ili egzodus slično kao Delez gledaju i autori iz kruga italijanskog operaističkog marksizma, Antonio Negri i Paolo Virno. Ali danas, u eri kada kapitalistička mašina princip nomadizma pokušava da inkorporira u sebe i da potencira bezglavu i vratolomnu deteritorijalizaciju ljudskih resursa, dakako onih ljudskih resursa koji mogu da posluže stvaranju viška vrednosti zarad nastavka mehanizma beskrajne akumulacije kapitala, koja je, kako veli Imanuel Valerštajn, sama sebi svrha, možda su, makar u svetu fudbala, ostajanje na jednom mestu, i vernost jednoj sredini postali nešto potencijalno subverzivno. Možda zato filozof komunizma Badju toliko afirmiše vernost Događaju koji stvara subjekte, vernost koja se tako belodano pokazuje u ljubavi koja bez vernosti i posvećenosti i ne može da postoji. Dakle, u doba u kojem kapitalizam pokušava da za sebe pridobije sve one koji mogu da svojim potencijalima doprinesu uvećanju viška vrednosti, što se ponajbolje očituje kroz angažovanje kvalitetnih stručnjaka iz najrazličitijih oblasti, ali i kroz kupovinu najboljih fudbalera iz malih sredina, i time istovremeno jednim udarcem ubije dve muve, konkretno govoreći, da u istom činu pojača svoje redove a oslabi tuđe redove, možda odluka nekog talentovanog naučnika ili fudbalera da ostane u svojoj sredini i tamo vodi borbu protiv moćnika koji sve i svakog hoće da kupe predstavlja neku vrstu individualnog subverzivnog čina. Upravo Frančesko Toti mogao bi da bude njegov simbol, iako sam na bilo kakvu subverziju verovatno nije pomišljao nego je samo sledio logiku srca, koja je, da na kraju i to pomenemo, logika koja je bila toliko bliska Blezu Paskalu, ali i vitezu tužnog lica iz La Manče.

Svaki čovek koji bi sledio Totijevu logiku vernosti, i uz to svesno počeo da govori Ne sistemu sveopšte prodaje svega, možda bi postao jedan kamijevski pobunjeni čovek. To svakako nije dovoljno da bi se kapitalistički sistem zasnovan na logici prometne vrednosti i profita srušio. Ali je dovoljno da se pokaže da u okviru ovog sistema postoje i neke drugačije mogućnosti, koje možda mogu postati mogućnosti za otpor. Upravo zato, sve dok ostane samo gest iskazivanja vernosti logici srca i individualnoj pobuni i ne postane, za početak, makar učestalija pojava, ovakav kamijevski vid otpora i subverzije ostaće neki vid donkihotovske borbe. Sledeći korak na tom putu koji se odvija pod zvezdom logike srca i vernosti mogao bi da se otelotvori kroz erupciju velikog odbijanja kakvu je priželjkivao Markuze, ili kroz vrtoglavo iskrsavanje melvilovskih pisara Bartlbija koji širom sveta izgovaraju čuvenu rečenicu Radije ne bih (I prefer to not), kako to predlaže još jedan Totijev zemljak, filozof Đorđo Agamben! Jer, kada bi recimo fudbaleri širom sveta počeli da odbijaju milionske ponude bogatih klupskih gazda, i kad bi umesto toga počeli da biraju da ostaju verni jednom timu, jednoj ideji, jednoj zajednici, oni bi i dalje ostali najamni radnici kapitala samim tim što su prinuđeni da za život zarađuju prodavajući svoju radnu snagu, u njihovom slučaju oličenu u njihovim fudbalskim sposobnostima, ali bi makar onemogućili kapital da ih potpuno dehumanizuje i pretvori u beslovesne gladijatore i zabavljače širokih masa. Uostalom, konačna detronizacija logike prometne vrednosti i sticanja profita kao mere svih stvari biće moguća tek nakon ukidanja samog kapitalizma! U tom pogledu, treba biti načisto s tim da Totijev gest iskazivanja vernosti klubu u kojem je ponikao i nije mogao da bude nešto revolucionarno. Ali on je u sebi, nezavisno od Totijeve volje i znanja, ipak sadržao neku vrstu utopijskog viška, kako bi to rekao marksistički filozof Ernst Bloh. U svakom slučaju, bez borbe većeg broja, po mogućstvu udruženih pojedinaca, koji bi počeli da se bore protiv logike kapitala, svaki individualni čin otpora mogao bi da nekog izolovanog pojedinca, donkihotovsku tragičnu ludu koja vodi tu borbu, pretvori u običnu ludu, zato što se istorija, kako nas je tome podučio Marks, prvi put događa kao tragedija a ponavlja se kao farsa. Ipak, sledeći Gramšija, koji je govorio o pesimizmu intelekta i optimizmu volje, završimo u duhu borbene italijanske levice: dakle, Lotta Continua!

Za P.U.L.S.E Milorad Gačević

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *