Ulogujte se / Kreirajte profil

Оља Ивањицки – визионар из доба високог модернизма

Кад се слегну плитке медијске играрије око њене живописне личности, остаје њено сликарство, њена поетска и философска мисао којим је умногоме била изнад своје епохе. У многим областима оставила је непролазан траг, све до архитектуре, моде, дизајна, књижевности. Од своје имагинације створила је елегантне и мистичне светове, живела у чаробној шкољци, у космичким и археофутуристичким насеобинама. Била у живом дослуху са прецима и потомцима. Њено дело је извештај са тог натчулног пута, скривени водич кроз дирљиве утопијске реалности.

Многи уметници већ у млађим, а посебно у годинама које је доживела Олга Оља Ивањицки (Панчево, 1931 – Београд, 2009) исказали су стваралачки замор и лошим делима укаљали своје име, релативизујући своје место у систему уметности. Последња велика изложба ове сликарке у Историјском музеју Србије у Београду, којом се 2017. године представља њен легат, и претходна у Народној банци на београдској Славији из 2006. године, ликовно још успелија, указују на уметницу која је и у позној доби успешно сликала уља већих формата, промишљених и замашних композиција. Када се слегне медијска халабука око ње и престану квалификације као што су „Леонардова кћи” или „Београдски женски Дали”, које јој доносе више штете него користи, остаће њено сликарство, поетска и философска мисао једног од последњих европских визионара из доба високог модернизма.

Оља се показала спремном да одговори на изазове времена и буде испред своје епохе. У доба разних новокомпонованих и поп певачица, порно забављачица, које се баве чак и модом, она је показала да суверено влада и законима високе моде. Њена колекција за модну кућу „Мона” није била само омаж Његошу и поглед на деветнаести век. Успела је да лепи, старински, достојанствени стил из прошлости преведе у неку нову, будућу отменост, исказавши се и као модни креатор. То је био и њен лични стил одевања. Слично је наступила и са архитектонским пројектима и дизајном.

Сада, када је отишла, увиђамо да је отелотворила идеју Леонида Шејке и других сабораца из групе „Медиала” о могућности заснивања нове ренесансе, традиционалног и модерног, онога што је названо „магија екстрема” и „јединство супротности”. Пред крај живота, похађала је сваке недеље предавања из философије, на којима је проучавала Платона и Хегела, али и постмодерног мислиоца Слотердијка. Била је крајње отворен дух, без предрасуда према било чему. Са Шејком, Миром Главуртићем и Владаном Радовановићем је 1958. године основала „Медиалу” и била једини њен женски члан. У свој полувековни артистички пројекат унела је велики шарм, загонетну физичку лепоту и мистичност. Сви у „Медиали” били су заљубљени у њу, како је признао Миро Главуртић, а обожавали су је многи други, од композитора Душана Радића и уметничког фотографа др Миодрага Ђорђевића до млађих сликара. На питање која је девојка најлепша у Београду, постављено крајем шездесетих у редакцији часописа Дело, цртач Драган Лубарда је одговорио: „Оља Ивањицки када у огледалу посматра Ољу Ивањицки.”

Истраживање далеких граница

Ако је као сликарка била далеко испод свог узора Леонарда да Винчија (њена најбоља рана уља, попут Теуте II из 1957. године, на трагу су Мона Лизе), заиста је, тежећи универзалности, имала нечег од духа ренесансних генија. Дубоко је зашла у многе области и у свакој оставила траг. Публика је познаје као медијски највиђенију нашу сликарку, прихваћену и вољену, што јој је донело славу најуспешније сликарке двадесетог века. Постоји само неколико уметника у нашој новијој историји тако познатих, а то су Мића Поповић, Милић од Мачве и Драган Малешевић Тапи. Наивно је тумачити њен успех присутношћу у медијима. Била је позивана због своје харизме и магнетно привлачне личности, која је имала моћ да преображава. Ми у двадесетом веку имамо и боље сликарке, почев од Надежде Петровић и Милене Павловић Барили до Љубице Цуце Сокић и Љубице Мркаљ, која исто тако обједињује магичност духовне и физичке лепоте са сликарским знањем. Оља је, међутим, једина имала нешто тајанствено чиме је придобијала и онда кад је ћутала или мало говорила. Бавила се разним видовима езотерије, са Шејком је још средином педесетих установила психичка истраживања која су обједињавала телепатију, прекогницију и измењена стања свести. Показала му је чудесну фотографију замка и активно учествовала у формирању ванредне идеје о Граду, Ђубришту и Замку. Као и он, имала је своје акције на ђубришту, оживљавала одбачене предмете, бавила се идејом лутке или истраживала појаву двојнице. Покушавала је да ступи и у контакт са ванземаљском интелигенцијом а најбоље њене слике имају анђеоску тематику и појавност. Постоје наговештаји да се бавила магијом и спиритизмом и да јој нису биле стране еротске авантуре свих врста. Између осталог, била је и нека врста српске Мадам Блавацке, страсно живећи на половима меда и але („Медиала”), никада се не одлучујући само за езотерију или сликарство. Где уметност престаје, почињале су за њу духовне науке и обратно.

Школована као вајарка на београдској Ликовној академији, напустила је тај више материјални вид уметности и под утицајем Шејке, који је био прва њена велика љубав, почела да слика. Касније је објавила више књига философске прозе и поезије и чувала једну од највећих архива о историји „Медиале”, стотине фотографија и докумената. Већину онога што је знала, није никоме открила, однела је тајне о личностима које су образовале „Медиалу”, од Илије Савића, Долорес Чаће, Мишела Контића до Шејке и митског Балтазара. Тог шумског човека, весника Апокалипсе, изгледа да је она открила, а Драгош Калајић је скренуо пажњу да је име Балтазарцрним словима било исписано на зиду одаје у којој су били убијени Романови.

У алхемијском злату

Цео Ољин живот и дело су низ срећних случајности, подударности, визија и предосећаја. По мајци и оцу права Рускиња, није имала ниједног рођака или наследника, али је у нашу средину унела нешто царско, империјално и широко, што можемо, када је реч о њој, повезати са светом Русијом, Салвадором Далијем из католичке фазе, у којој пророкује настанак нових монархија, али и са старим Египтом. У сва три културна обрасца влада злато, алхемијска материја славе и духовног исијавања, којом је била окружена и на материјалном нивоу, у виду свуда присутне златне и сребрне боје њених раскошних фотеља и пресвлака за намештај, корица њене прве монографије, накита, одеће, обуће, рамова за слике до фона на коме су насликане многе њене композиције. 

Од сиромашне девојке, рано остале без оба родитеља, стана и икаквог прихода, неком мађијом стваралачког сунца у њој, уздигла се до богатства. Поседовала је слике Пикаса, Далија и Ван Гога, али је прави драгуљ био њен стан на Косанчићевом венцу. Ту је примала пријатеље и поштоваоце, на месту где је изгледа римски император Аурелијан, поклоник култа Сунца, био сазидао дворац. Оља би седела у позлаћеној фотељи налик на престо у стилу Лујева, окружена златним јастуцима, кристалним огледалима, сребрним свећњацима, старим сликама, књигама које је њој  у част бесплатно повезао најбољи (и Титов) поратни књиговезац Паштрмац, а у том свечаном амбијенту је и сликала. Треперава атмосфера гламура и драгуљарнице појављивала се у мањој мери и на њеним сликама. Стварала је на начин на који је живела, у правом трезору, крцатом магијски изабраним и понегде у серијама поређаним драгоценим предметима. Њен је стан био један од најуспешнијих асамблажа у историји наше уметности, нека врсте шкриње, чаробне кутије, онога што се у повести онеобичења назива вундеркамер. Сличан, али на сасвим другачији начин магично организован простор, који делује на посетиоца и власника, било је здање Милића од Мачве на Звездари.

Ољино облачење било је фантастично, па је и на сахране долазила у екстравагантној одећи, што никога није вређало. За њу се говорило да никада ни о коме ништа ружно није рекла. Најближи пријатељи је знају као умиљату и мачкасту, загонетну и тајанствену. Изгледало је да дуго спава, а заправо је страсно радила. Године 2003. тим сарадника остварио је њено архитектонско решење за обнову срушених Кула близнакиња њујоршког Трговинског центра. Пројекат није усвојен, али је по признањима био најбољи, и она је наставила да предлаже идејна решења за футуристичку одећу, аутомобиле и насеобине на Марсу. Од чланова Медиале најшире је пулсирала идејама, а њену је уметност пратила крајње озбиљна теоријска мисао. Полазила је од улога и значаја предмета, а стизала до поетских визија космичке будућности.

Изнад баналног, као и већина фантаста, није настојала да се одвоји од стварности колико је држала до тога да се публици учини занимљивом и садржајном. Била је један од последњих идеалиста у свету уметности (са њом смо сигурно били део Европе и света), без имало савременог цинизма и естетског осиромашења, са пуним поверењем у човека као целовито биће. Створила је елегантне светове од своје имагинације.

Енди Ворхол, коме се дивила као и Леонарду, Вермеру и Пјеру дела Франчески, тврдио је да ће у будућности свако бити славан петнаест минута. Ољино сликарство, мисаона проза, поезија, архитектура, дизајн и мода уздижу човека прошлости, садашњости и будућности. „Нико ми не смета”, говорила је, оно што вреди заувек је ту. Изван ружноће, болести и патње, њено соларно дело, естетски продужетак њене слике, улило је неку врсту наде, наговестило помирење и самосвест, отварајући се деци, кућним помоћницама колико и духовницима. Када се угасе светла позорнице и медији престану да израбљују њену харизму, остаће неке добре књиге, пројекти, слике и још бољи цртежи и, што је можда важније, наслућивање шта је Олга Оља Ивањицки свеукупно и ванвремено била.

Olja Ivanjicki, Njegos u Perastu, 1997

Живот

Олга Ивањицки рођена је у Панчеву 10. маја 1931, у руској болници. Њен отац Василиј Ивањицки и мајка Вероника Пјотровска у Србију су дошли као избеглице након Октобарске револуције у Русији. До доласка у Београд, на студије вајарства, Оља је са породицом живела у Крагујевцу. Иако на студијама вајарства, она се углавном бавила сликарством. Дипломирала је 1957. у класи професора Сретена Стојановића. Постдипломске студије завршила је 1962. и потом добила, као посебно признање, стипендију Фордове фондације за наставак студија у САД. Године 1978. учествовала је и у програму Фулбрајтове фондације. Имала је стотинак самосталних изложби у земљи и иностранству, од Београда до Њујорка. Њене слике налазе се у многим светским музејима и галеријама. Године 2006. радила је на отварању Салона музеја „Медиале” (у оквиру Историјског музеја Србије), а 2007. основала и Фонд Олге Оље Ивањицки, као припрему за заснивање њеног Музеја.

Преминула је у Београду 24. јуна 2009, после операције срца. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

 

Лутка 

Године 1965. спалила је своју савршену лутку-двојницу у нашем најчувенијем хепенингу. Због тога је жалила јер, ма колико била вешта, више није могла да направи тако добар целофигурални аутопортрет.

Пројекат утопијске реалности

Пред сам крај живота остварила јој се велика жеља. О њеном раду „Службени гласник” и страни издавачи објавили су велику монографију на три језика: српском, руском и енглеском. Британска историчарка уметности Сју Хабард одлично је разумела о чему је реч. Оља Ивањицки била је окренута будућности, великом пројекту утопијске реалности у којој илузија даје животу полет и смисао, веру и снагу.

Olja Ivanjicki Triptih XX vek 1 deo

Moj život po Vazariju, 1972. ulje na platnu

Пише: Дејан Ђорић
Фото: Жељко Синобад и Фонд Оље Ивањицки

Национална ревија

Jedan komentar na tekst Оља Ивањицки – визионар из доба високог модернизма

  1. Душко Јевтовић

    30/08/2017 at 12:29

    Хвала за духовни портрет Оље Ивањицки који нам дочарава истину њене уметности и смисао њеног живота.
    Надхнуто, магијски (на начин којим би она приказала извор стваралаштва у животу уметника), проговорила је лепота, овековечена у њеним сликама, унутрашњим гласом чији нечуј осветљава основу наше душе – Божји лик у нама. Нухватљивост за тренутак постаје очигледна и вечност испуњава трајање полетом – љубављу без које нема живота ни васкрсења.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *