Haselblad nagrada (Hasselblad award) koja slovi za jednu od najprestižnijih godišnjih fotografskih nagrada ustanovljena je u znak sećanja na švedskog fotografa i pronalazača Viktora Haselblada (Victor Hasselbald 1906-1978) koji je osmislio (Hasselblad) kameru kojom su snimljene fotografije i filmovi prvog čovekovog sletanja na Mesec.

Priznanje koje Haselblad fondacija od 1980. godine dodeljuje vizuelnim umetnicima koji su fotografiju uputili ka novim pravcima, iznalazeći nove mogućnosti samog medija» podrazumeva zlatnu medalju, diplomu, novčani iznos od 1,000,000 švedskih kruna i izložbu u Haselblad centru (Hasselblad Center) u Umetničkom muzeju u Geteborgu (Gothenburg Art Museum, Sweden).

Do sada je Fondacija odala priznanje mnogim značajnim savremenim vizuelnim umetnicima: 1999. godine nagrađena je Sindi Šerman, 2007. Nan Goldin, 2010. Sofi Kal. Poslednji dobitnik Haselblad nagrade je nemački fotograf, Volfgang Tilmans (Wolfgang Tillmans, 1968) kojem je od 1. decembra 2015. do 14. februara 2016. godine u Muzeju umetnosti u Geteborgu, upriličena izložba nazvana sasvim jednostavno Wolfgang Tillmans .

Nemački umetnik koji danas živi na relaciji Berlin – London, član je Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Kraljevske akademije u Londonu; učestvovao je na Venecijanskom Bijenalu 2005. godine, a samostalno je izlagao u muzejima kao što su: Muzej kraljice Sofije u Madridu (1998), Ludvig muzej u Kelnu (2001), Paledi Tokio u Parizu (2002), Tejt u Londonu (2003 i 2008), Muzej savremene umetnosti u Čikagu (2006), Hamburger Bahnhof u Berlinu (2008), Muzej moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku (2013) i dr.

Tilmans, koji je inače bio najmlađi a ujedno i prvi umetnik koji nije Britanac, a dobio je Tarnerovu nagradu (The Turner Prize), za fotografiju se počeo interesovati još kao tinejdžer, ali nije počeo da fotografiše sve do poslednjeg razreda srednje škole kada je nastao Lacanau-self (1986), neobična fotografija koja prikazuje deo njegovih nogu dok hoda peskom na plaži. Nakon studija na Koledžu za umetnost i dizajn u južnoj Engleskoj, Tilmans se seli u London pa u Njujork gde sreće nemačkog umetnika Johana Klajna s kojim će živeti u Londonu sve do 1997.godine kada Klajn umire od side.

Pažnju javnosti Tilmans je privukao 90-ih godina XX veka, zahvaljujući naizgled običnim fotografijama acid-house scene koje je, sa J. Telerom i T. Ričardsonom, radio za i-D magazin (pokrenut 1980.) koji je od fanzina posvećenog panku i uličnoj modi Londona postao etablirani izvor inspiracije za modnu industriju i avangardni lajf stajl. Teler se počeo baviti reklamom, Ričardson je optužen za seksualno iskorišćavanje svojih modela dok Tilmansova umetnička karijera doživljava procvat, njegovi radovi se prodaju u privatnim galerijama širom sveta, a on u svojoj 34. godini dobija 20,000 funti vrednu Tarnerovu nagradu.

Iako se Volfgang Tilmans ne bavi modnom fotografijom niti reklamom, i pored priznanja zvanične umetničke kritike i dosadašnjih nagrada, njegove fotografije se i dalje često dovode u vezu s modnom industrijom ili se interpretiraju kao snapshot zbog motiva kao što su: ulica, klupska kultura, tehno muzika, mirovni pokret ili LGB populacija. Ali, fotografija za Tilmansa nije sredstvo dokumentacije ili kategorizacije, ona je po njegovim rečima supstitut za reči, semantička poruka, «svet u kojem on želi da se kreće, odraz načina na koji doživljava ili želi da doživi sopstvenu okolinu».

Osobenost poetike Volfganga Tilmansa jeste način na koji su njegovi radovi izloženi tako da je sama postavka fotografija zapravo jedna vrsta instalacije, i sama umetnost. Tilmans ne krije da ga je oduvek odbijao klasičan način izlaganja fotografija – zadatih dimenzija, s ramom, precizno i linearno raspoređenih na zidu. Upravo zbog toga on posebnu pažnju poklanja distribuciji radova i njihovom suodnosu uz evidentno odsustvo vrednosne diskriminacije budući da jednaku pažnju i pristup pokazuje u odnosu na fotografiju, bilo da su u pitanju stranice «osporavanih» časopisa, umetničke knjige ili muzejski i galerijski prostori.

Tilmans često ni sam nije svestan na koji će način njegovi radovi doći u korelaciju jedan sa drugim i u poslednjem trenutku odabira način izlaganja koji mu se učini da najbolje otvara prostor za naknadnu interpretaciju i intertekstualnost. Tako vizuelni narativi Volfganga Tilmansa postaju, opisano terminologijom Umberta Eka «otvoreno delo», u kojem je akcenat na recepciji posmatrača, jer nema jednog jedinog ili zadatog načina «iščitavanja».

«Postavka Volfganga Tilmansa» izložena u Umetničkom muzeju u Geteborgu je «revolucionarna zbog eksperimentalnog i nehijerarhijskog pristupa», ističe se u uvodnom komentaru izložbe, jer «Tilmansovi radovi ne samo da predstavljaju savremenu viziju društvene realnosti već izbor njegovih tema, kao što su studije života, nagost, mrtva priroda, urbani pejzaži i dr. predstavlja link od fotografije do različitih žanrova poznatih u istoriji umetnosti.» I ovoga puta Volfgang Tilmans svojevrsnom naracijom koja se uspostavlja specifičnom postavkom radova, razbija linearni koncept i veštački red. Naizgled nasumično, uz klasično uramljene fotografije izlaže neuramljene digitalne printove različitih dimenzija, ležerno zalepljene razglednice, postere, fotografije iz časopisa, rane auto-portrete i sl. i postavlja ih u različite relacije otvorene za mnogostruka semantička upisivanja koja aludiraju na apsurd savremenog doba, odsustvo komunikacije, relativnost percepcije vremena, žrtve neonacističkih napada, LGB populacijui sl.

Integralni deo izložbe, koja se u Geteborgu može pogledati do sredine februara, čini publikacija Wolfgang Tillmans: What’ s wrong with redistribution? koju je uredio i dizajnirao sam Tilmans.

za P.U.L.S.E: Ljiljana Maletin Vojvodić 

fotografije: Ljiljana Maletin Vojvodić

Tekstovi o fotografiji na portalu P.U.L.S.E

  Fotografija, izložba, Umetnost, Volfang Tilmans