Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Vreme ili Igračka uma opijenog razumom

Vreme, taj najviši pobednički faktor sveukupnog kosmosa, u suštini je puka iluzija, izmišljotina, prevara čovečijeg mozga. Kako ništa ne postoji izvan vremena, to je po ovoj filozofskoj maksimi racionalnog uma, svaka kontradikcija besmislena i, tako, vreme postaje čovekov najveći prijatelj.

makes_eat_time-Custom

Prijateljstvo, bolje reći partnerstvo vremena i čoveka iskazuje se kroz istoriju planete i njene civilizacije tokom koje je čovek ispoljio nameru da se proglasi za neprikosnovenog vladara kosmosa i svega stvorenog na Zemlji. U tom pohodu ka zadobijanju nečega što nikada nije i neće pripasti čoveku, pokazalo se vreme kao moćan saveznik. Ono je omogućilo čoveku da istrajava, odmarajući se u kratkim periodima zaborava. Eto kako najveća snaga vremena leži upravo u segmentu koji ga ne sadrži – u zaboravu. Tako je čovek mogao da shvati postojanje realnosti i onoga iza realnosti, da razluči svet mogućnosti i svet iluzija. Često je posezao za ovim drugim hvaleći ovaj prvi. Što se kratkog života jedinke tiče, milosrdno je i lako zaboraviti, odgurnuti od sebe sav život kao plod kontemplacije.

Šta ćemo onda sa osećanjima, sa bolom, sa srećom, užasom i sa težnjom jedinke da baš takva stanja zaboravi pre nego da ih pamti? Nije li to dokaz negacije vremena? Sledstveno, postojanje vremena je mit, izmišljotina, nešto što je čovek sebi omogućio iz puke udobnosti. Kako bi vreme moglo da povredi čoveka i na koji način?

Vreme nije vreme, jer je bezvremeno, nema početka ni kraja, ne može se doseći, analizirati….Ova karakteristika je najopasniji aspekt jer ugrožava prevlast čoveka nad svim i svačim. Zato on ovaj aspekt pretvara u teoriju, konceptualizira je i prepušta – zaboravu. Većina teorija je baš takva: igračke uma opijenog racionalnošću. Ništa više od toga. Bezopasni otpaci ostatka kosmosa unutar čovekovog osećaja za večito. Ako je realnošću moguće ovako manipulisati, to znači da čovek može, po svojoj volji, da usporava ili ubrzava kosmičke procese. Ako je sve, baš sve vezano za Zemlju samo iluzija, onda je i paradigma vremena kao nečega što je sadržano u svemu i u čemu je sve to sadržano, isto tako neutemeljena iluzija.

Sve, od formiranja kosmosa do njegovog „umiranja“ jedinstveno je, istovetno sa svim, tako da razlike imeđu bilo čega nisu ništa drugo nego iluzije, lažne slike. Onima koji veruju, sve će ovo izgledati lakše objašnjeno sledećim rečima. Čovek je unutar postojećeg, realnog kosmosa, proglasio sebe lažnim Bogom i stvorio lažni, čovečiji univerzum. Naravno da je takav univerzum podložan mnogim ograničenjima, ali i bolnom prevarom da je sve što postoji delo čoveka.

Brojni pripadnici čovečanstva, igrajući se, ruše, uništavaju i ponovo stvaraju svoje kosmose. Krunski dokaz koji opravdava njihove aktivnosti vide u činjenici da ne mogu da predvide svoju budućnost. Naravno da ne mogu. Kako bi, kada vreme ne postoji? Samo, oni to ne žele da prihvate. Kada bi prihvatili koncept kosmosa bez vremena, bili bi u mogućnosti da se kreću po svim tačkama kosmosa i tada bi bilo svejedno na kojoj su tački, jer su sve jednake i tako je jedino ostvarivo takozvano kretanje u prošlost i budućnost, posmatrajući ih istovremeno, tačnije bezvremeno kao liniju događanja.

13694610_1729040103980348_1851032346_n

Osvešćujući se, povremeno, neki shvataju da sve o čemu je prethodno rečeno, oni rade iz straha. Straha od nesigurnosti. Oni koji imaju neodoljivu potrebu da stvaraju, razaraju, kreiraju, uništavaju, oplođavaju, osuđuju na zaborav i tako uvek nanovo, samo se plaše da odbace lažnu realnost oko sebe i da se odreknu sigurnosti. Sigurnost, novac, dobar život, materijalna dobra sve su to sinonimi za smrt – iluzija koja postoji samo u svesti čoveka i nigde više.

Ima li izlaza? Naravno, treba sve ostaviti iza sebe, zaboraviti sve poznato, ne prepoznati više ništa i nikoga od pre i pokušati da iz svesti izbacimo sve vezano za materijalni svet, shvatajući da ništa ne gubimo, jer ničega nije ni bilo, pa ni vremena. Jeste, sa nepoznatim suočiti se vrlo je ozbiljan čin. Ali, upravo takvim delanjem, odbacivanjem svega postojećeg, osoba stvara, kreira sopstvenu, ne-ličnu svevremensku i svuda postojeću realnost. Takva osoba više nije sposobna za otpor istinitosti, niti za činove uništavanja, razaranja, negiranja i odricanja. Naprotiv, postiže se razumevanje, saznanje i i upoznavanje sa istinom, jednom i jedinstvenom, pristupa se celini takve istine, dolazi se do tačke u razvoju i kretanju duhovnog unutar čoveka, koja pruža mnoge mogućnosti, tačnije otvara sva zamisliva i nezamisliva vrata koja vode u onoliko kosmosa koliko želimo da ih bude, iako su svi deo jednog jedinstvenog.

Ono što će možda najviše interesovati ljude otvorene za ovakav koncept vremena je otkrivanje prave prirode nečega što je čovek u svom neznanju krajem, nazvao smrću. Prihvatanjem činjenice o postojećem realnom kosmosu bez vremena, osoba dolazi do tačke sa koje može da „pogleda iza sebe“ i da vidi šta je, u stvari, smrt.

P.U.L.S.E

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *