Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Vreme – iluzija i(li) potreba?

Za većinu nas, vreme je samo drugi naziv za ono što se dešava između dve proizvoljne pozicije kazaljki na satu. Međutim, tvrde naučnici, satovi uopšte ne mere vreme – već samo naš ograničen i uslovljen doživljaj njega. Vreme je koncept koji nam je neophodan kao uporište u sveopštoj nesigurnosti nepredvidivog sveta, neuhvatljiva zamisao na tankoj žici postojećeg i iznuđenog koja je odvajkada opčinjavala i to nastavlja da radi…

Šta na to kaže filozofija…

Još od pradavnih hinduističkih spisa i sveg sabranog filozofskog znanja stare Indije, Veda, čovek nesvesno ili nadsvesno oseća cikličnost univerzuma koji prolazi kroz periode kreacije i uništenja, “večnog vraćanja istog”. Tada, dva milenijuma pre naše ere, ustanovljen je možda i najvažniji preduslov postojanja vremena – promena, kao i krucijalno pitanje da li se vreme i može promatrati jedino kroz promene?

tumblr_mh1jalTfvR1s46eelo1_500

Istočnjačka vizija metafizike je, zapravo i začudo, po svojim zaključcima najbliža najsavremenijim paradigmama prirodnih nauka XX i XXI veka. Jedan od najvećih dualizama u istoriji filozofije bili su koncepti linearnog naspram cikličnog vremena. Istoričari drevne Kine su vodili vrlo podrobnu i analitičnu evidenciju o događajima iz prošlosti što je ovom narodu podarilo vrlo jedinstven i vrlo oštro definisan pravolinijski osećaj vremena. Međutim, procvat Taoizma je u velikoj meri preokrenuo ovaj linearan pogled na svet ka cikličnom – što se konkretno ogledalo u padovima i rastu carskih dinastija (zabavna činjenica: Kinezi su svemir zvali Yii-Chou što, doslovno, znači “prostor-vreme”. Yii se odnosi na trodimenzionalni prostor, a Chou je četvrta dimenzija sa serijom sukcesivnih promena – zapanjujuće blizak koncept sa Ajnštajnovim “prostor-vremenom”!). Sa pojavom budizma, linearnom i cikličnom vremenu (poznatom i civilizacijama Maja, Inka i Vaviloncima) pridružilo se i treće – bezvremenost.

U kolevci evropske kulture, Grčkoj, na delu je bila prva istinska sinteza filozofskog i naučnog razmišljanja. Prvi koji je spekulisao da bi vreme moglo biti u srodstvu sa kretnjom nebeskih tela bio je Platon (kojem su pripisane reči “Vreme je pokretna slika večnosti”), a već je Aristotel vreme definisao kao skup promena u ravni “pre i posle”. Sofista Antifon je u svom fragmentarnom delu “O istini” držao da “vreme nije stvarnost, već koncept ili mera”. Generalno, mislioci antičke Grčke su bili naklonjeni stanovištu u kojem početka svemira nije ni bilo, odnosno da sva realnost ima bezgraničnu prošlost.

Tradicionalno zapadnjačko poimanje vremena kao apsoluta sa tačno određenim mernim jedinicama posledica je judeo-hrišćanskog učenja koje se protivilo (iz očiglednih razloga) takođe cikličnim predstavama evropskog dela Starog Sveta i učenjima mnogobožačkih religija i paganskih kultova. Tokom srednjeg veka, za uzrok svih stvari se uzimao bog, a sa time, podrazumevao se i neumitan kraj. Međutim, u modernom dobu, ponajviše nakon Doba Prosvetiteljstva, nauka traga za drugim, ubedljivijim objašnjenjima prauzroka sveta i do najvažnijih je već došla. Osim toga, post-kvantna era fizike u svojoj transformaciji uključuje u sebe i znatnu količinu istočnjačkog filozofskog znanja. Fizičar Frtijof Capra je 1975. objavio knjigu The Tao of Physics.

U monumentalnom filozofskom sistemu velikog nemačkog klasiciste, Imanuela Kanta, vreme je bilo a priori intuicija koja nam zajedno sa vremenom dozvoljava da razumemo iskustvo čula, dok su za pobornika kreativne evolucije, Anrija Bergsona, intuicija i kreativnost bili suština i glavna komponenta trajanja (durée).

U modernoj eri, svojom zanimljivošću se ističu zamisli filozofa Johna Ellisa McTaggarta, koji prolazak vremena proglašava samo-kontradiktornim jer je samo sadašnjost stvarna. On vreme drži za nestvarno jer je razlikovanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti esencijalnije za vreme od fiksnog odnosa ranijeg i kasnijeg. Posebno kontroverzno njegovo gledište je da su istorijski događaji suštinski isti kao izmišljene priče, jer je prošlost tek sećanje na seriju događaja koje može biti obojeno na mnogo načina (emotivno, pristrasno, neinformisano…). Naše sećanje stvara opsenu o prošlosti, svesna percepcija događaja proizvodi osećaj sadašnjosti, a budućnost je tek mentalni konstrukt sačinjen od šablona iskustava iz prošlosti. Zato se vreme smatra i pojavnim konceptom, jer je ono oruđe našeg uma da stvori neki smisao od sveta prepunog promena.

Zaključak koji se sam nameće je da je sadašnjost, naizgled najkonkretnija i najopipljivija dimenzija vremena u koju se jedino možemo pouzdati, zapravo infinitezimalno kratkotrajan momenat, tek snimak neke uspomene u mozgu kojeg smo mentalno svesni. Ukoliko, na primer, osoba zaspi i neki period ili događaj potpuno propusti, taj događaj, de facto, nije postojao u njenoj sadašnjosti, te neće ni u prošlosti.

tumblr_mh0f2i1wHe1r29rpyo1_500

Filozof nauke, Kreg Kalender (kakvo ime za temu!), je ustanovio jedan posve nov a prilično genijalan pogled na vreme, podelivši ga na nekoliko tipova: naš psihološki doživljaj vremenskog sleda, mereno vreme i biološko vreme, praveći nepristrasnu komparaciju između apsolutističkog gledišta, po kojem je vremenski sled nezavistan od svih promena u svemiru, i relacionističkog, koje kaže da vreme i jeste samo promena u kosmosu.

…a šta kaže nauka

Nesumnjivo najnezaobilaznija figura nauke u poslednjih 100 godina je i dalje čudesni Albert Ajnštajn koji je, osim prostora, nepovratno transformisao i našu sliku vremena, načinivši je relativnom i raskrstivši je sa njutnovskom tradicijom apsolutnog vremena.

Zaduženje jednog čoveka je da se sunovrati u najskrovitije jame vremena. Njegovo ime je Ferenc Krauš i on je kvantni fizičar koji u svojoj laboratoriji na institutu Maks Plank meri najkraće vremenske intervale ikada posmatrane, u kvantnim skokovima elektrona u atomima. Između dva skoka prolazi 100 kvintiliona sekundi (tzv. atosekundi). Evo koliko je to, zaista – 100 atosekundi je prema jednoj sekundi isto što i jedna sekunda prema 300 miliona godina!

Ono što se dešava na tako neshvatljivo niskoj skali intervala mora imati izvesnih čudnih posledica i u vidu misaonih eksperimenata o tome da li vreme uopšte postoji. Ta temporalna dimenzija, Plankova skala, je granično područje znane, “makro” fizike i one u kojoj su veličine toliko male da se i prostor i vreme raspadaju (Plankovo vreme je najmanja merljiva vremenska jedinica – 10−43 sekunde). Kada se razmišlja o toj kvantnoj realnosti, jedini način je napustiti uvrežene pojmove o vremenu. Štaviše, izvesna većina fizičara smatra da njihova nauka ide u smeru koji će opisati svemir kao bezvremen – jer se smatra da vreme ispod Plankove skale, na najfundamentalnijim nivoima fizike, možda ne postoji.

Šta je sa strelom vremena? Zašto se vreme kreće baš upereno u budućnost kada bi svi poznati fizički zakoni radili jednako dobro i kada bi vreme teklo unazad? Vreme je jednosmeran proces jer je inicijalno stanje kosmosa bila vrlo kompaktna tačka energije, čije je širenje (sa početkom u Velikom Prasku) uslovilo sve veću kompleksnost i sve manju uređenost kosmosa – drugim rečima, pravac vremena i rast entropije idu ruku pod ruku. Austrijski fizičar, Ludvig Bolcman, prvi je 1870. definisao entropiju. Naravno, ljudska težnja da shvati svaki sistem funkcioniše tako da nam je potrebno da identifikujemo početne i konačne uslove. I u ovome postoji ironija: našem nastojanju da opišemo početak i kraj smeta činjenica da je vreme kontinuum bez kraja.

entropy1

Vreme, tako posmatrano, nije nešto što postoji izvan ovog svemira. Njutn je o vremenu razmišljao kao o nečemu apsolutnom, matematički istinitom, što proishodi iz sebe samog i teče bez obzira na išta ostalo. Ajnštajn je doakazo da je vreme deo građe kosmosa. Set Lojd, kvantni inženjer sa MIT-a, navodi anegdotu iz svoje posete Nacionalnom institutu Standarda i Tehnologije u Bulderu, gde je atomski časovnik koji standardizuje vreme u SAD. Na njegovu opasku da njihovi satovi mere vreme vrlo precizno, tamošnji naučnici su odgovorili sa: “Ne, naši satovi ne mere vreme. Vreme je određeno onime što naši časovnici mere. Jer, mi nikada ne vidimo vreme, već samo satove, tj. fizičke varijable kao funkcije drugih fizičkih varijabli, i to predstavljamo kao evoluciju, sled stvari u vremenu.”  Mišljenje je Karla Rovelija, vremenskog teoretičara, de se prošlost i budućnost najbolje objašnjavaju kauzalnošću i našom potragom za uzrocima i posledicama – ali i podseća da mi možemo samo donekle videti i u prošlost i u budućnost. Pošto je očigledno da je naša percepcija najdominantniji faktor određivanje toga šta je vreme, ono sve više klizi ka tome da ga proglasimo samo makroskopskom manifestacijom stvari (koje postoje iznad Plankove skale), ne i fundamentalnim svojstvom stvarnosti.

Šon Kerol, teoretski fizičar, razmatra zbog čega je prošlost drugačija od budućnosti i zašto se baš nje sećamo, a ne futura (takođe, bavi se i ireverzibilnošću tog procesa, tj. zašto se jaje može pretvoriti u omlet ali ne i obrnuto). On se, dakle, vraća entropiji, ali uz jedan manevar, pitajući se: zašto je, uopšte, entropija u početku bila niska? Najverodostojnija pretpostavka je da je to zato što se naš svemir širi. Svaki univerzum koji se ne bi širio dostigao bi maksimalnu entropiju i izgubio strelu vremena (inače, dokazom da je u početku svemira entropija bila niska se smatraju male temperaturne razlike). Naravno, najdalja prošlost za koju trenutno znamo, singularitet i ona energetska tačka, bila je početak nama znanog vremena i stanje najniže entropije. Ukoliko bismo otkrili šta je bilo pre singulariteta, otkrili bismo i šta je prethodilo niskoj entropiji kao i to da li, osim naše, postoji i još neka strela vremena, u nekom drugom univerzumu, koja me možda “odapnuta” u drugom smeru.

Da, čitava saga o vremenu možda deluje jednako konfuzno koliko i fascinantno, i kao filozofska igra i kao set naučnih teorija. Možda ne postoji fenomen koji se može sagledavati iz tolikog broja mogućih uglova svih ljudskih misaonih disciplina, poput problema vremena čija je esencija jedna od najintrigantnijih tema. I to takva da sa lakoćom izmiče svim potencijalnim objašnjenjima koja, i pored toga, nastavljaju da se množe.

autor: Andrej Vidović

Frenzy Spark

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *