Ulogujte se / Kreirajte profil

Vreme kao alegorija

Prva stvar koju neko mora da zna kada se susretne sa knjigom kao što je Biblija jeste da se dobrim njenim delom radi o alegoriji, iako sadrži i deo istorijskih podataka kojima se barata iz perioda njenog sastavljanja. To preneseno izražavanje predstavlja način zatvorene komunikacije učenih ljudi toga vremena, gde se veoma pazilo da kada se nešto izjavi i zapiše da to, dobrim delom, ostane pod ključem. Prvenstveni razlog za tako nešto jeste opreznost i mudrost koja kaže da nije svako znanje za bilo koga, već našim intelektom, razmišljanjem i stavom ono mora biti zasluženo.  Tako svako ko pokuša da bukvalno tumači pročitano u Bibliji pravi kardinalnu grešku u samom startu i time krši osnovnu premisu ove knjige, jer kao i svaka druga sveta nekog naroda ona se bazira vrlo specifičnom jeziku i izražavanju.

S druge strane, hebrejski jezik samim tim što ne pripada stablu indo-evropskih jezika već semitskim, obiluje formama izražavanja i rečima koje ne mogu tek tako biti prevođene na ostale jezike, a posebno one drugog sklopa s čijeg podneblja i mi dolazimo. Tamo se drugačije pristupa rodovima, brojevima, drugačija je filozofija upotrebe reči i izraza, prisutan je posve drugačiji sklop reči i rečenica. Tako je već nekim ranim prevodima Biblije na indo-evropske jezike učinjena šteta koja danas teško da može biti sanirana, jer nedovoljno preciznim prevođenjem termina uobličio se put daljem usložnjavanju pojmova u startu loše predstavljenih širokoj čitalačkoj publici, pojmova koji vrlo malo daju od slike koju su autori Biblije imali za cilj da prenesu.

Uvodni paragraf Postanja na hebrejskom jeziku

.

Ovde je cilj da se pozabavimo jednim od segmenata koji podleže višestrukim zamkama tumačenja, a to je opis protoka vremena, počev od Postanka pa sve do ideje o kraju sveta i univerzuma. U analizi pre svega ćemo se zadržati na tekstu orginalne hebrejske Biblije (Tanahu, תנ”ך), knjizi koju hrišćani nazivaju Stari zavet. Još preciznije, na Petoknjižju (Tori, התורה), odnosno Postanju (Berešit, ברשית) gde se iznose smele pretpostavke o tome kako je ovaj svet nastao i u kojim to vremenskim okvirima. Ono čemu ćemo posvetiti više pažnje jeste kabalističko tumačenje biblijskog teksta, na osnovu materijala koju su utemeljili kabalu kao fokusnu tačku Jevrejskog misticizma. Dve knjige koje dobro služe toj svrsi jesu Sefer Jecira (ספר יצירה) i (Sefer) Zohar (ספר הזוהר), čiji uticaj je nemerljivo oblikovao kako dalje tumačenje judaizma, tako i kabale koja zalazi u neke nerazumljivije aspekte biblijskog teksta.

U određenim krugovima od davnina postoje tvrdnje o tzv. 7 univerzuma. Kasniji kabalisti pišu da se u ovom slučaju radi o Sedam Odaja, u jednom od četiri sveta koji zajedno tvore celokupnu sliku postanja. Ovih Sedam Odaja paralelno je sa 7 nižih Sefirota Drveta života, centralnog kabalističkog glifa. Navodi se da se ovih Sedam Univerzuma u stvari odnosi na 7.000 godina postojanja sveta. Prvih šest u korelaciji sa šest dana u nedelji, dok je 7000. godina početna godina Šabatnog period, kada je svaki dan Šabat (שבת).

Drugi navode vezu Sedam Univerzuma s kabalističkom doktrinom o šabatikalu što se odnosi na  7 posebnih perioda stvaranja, gde svaki traje po 7.000 godina. Po nekim kabalistima, sadašnje Postanje drugo je po redu, dok je prema nekim drugim krugovima kabalista ono šesto ili čak sedmo. U svakom slučaju postoji 7 ciklusa, a svaki traje po 7.000 godina, što znači da će univerzum ovakav kakav mi poznajemo trajati ukupno 49.000 godina.

Tanah, Jevrejska Biblija

Po kazivanju velikog i mudrog kabaliste rabina Isaka iz Akre (Isaac of Acco), kada brojimo godine ovih ciklusa  ne trebamo se služiti svetovnim kalendarskim sistemom, već tzv. božanskim godinama. Midraš kaže da svaki božanski dan traje 1.000 godina, po stihu iz Psalma 90:4:

Jer je hiljada godina pred očima Tvojim kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna.

S obzirom da se godina sastoji od 365 (1/4) dana, božanska godina bi trebalo da traje 365.250 zemaljskih. Prema tome, svaki ciklus od 7.000 božanskih godina sastojao bi se  od 2.556.750.000 zemaljskih godina, te je ovaj broj, grubo rečeno, blizu naučnih procena o starosti naše planete – 4.5 milijarde godina. Ako, dalje, pretpostavimo da je Sedmi ciklus započeo u vremenskom periodu biblijskog Postanja dolazimo do brojke da je prema ovim izvorima sam univerzum star 15.340.500.000 godina, što je broj koji je sada daleko bliži naučnim procenama o starosti našeg svemira, gde nas od Velikog praska i početka njegovog širenja pa do dana današnjeg deli nekih 13.8 milijardi godina.

Po jevrejskom kalendaru trenutno je 5776. godina. Za početnu godinu ovog kalendara uzima se stvaranje Adama Kadmona, godina prva. Da se stvar dodatno zakomplikuje, Adam se ne smatra prvim čovekom. U stvari, postoje dva posebna svedočenja o Stvaranju u Knjizi Postanka. Prvo poglavlje Postanja govori o inicijalnom stvaranju univerzuma, dok drugo poglavlje govori o stvaranju Adama (אדם), odnosno čoveka. Tokom prvih šest dana stvaranja u prvom poglavlju, Bog nije stvorio svet, već njegove inicijalne gradivne elemente. Ono od čega će svet tek nastati. Time se aludira na sveukupnu materiju, čak i onu od koje je satkano i prostor-vreme.

Tokom tih šest dana Bog je prozveo univerzum u Postojanje iz Nepostojanja. Posle tih 6 dana, Bog je dozvolio univerzumu da se formira po ustanovljenim zakonima i principima, te obnavljajući svoju Kreaciju svakih 7.000 božanskih godina, odnosno 2.556.750.000 zemaljskih.

Svi prirodni zakoni i druga svojstva materije tada su jednom zauvek određeni i postali nepromenljivi. Psalm 148:6:

Postavi ih zasvagda i zavavek, dade naredbu, koja neće proći.

.

Svaki od 6 ciklusa stvaranja doneo je nešto novo na svet. Peti je doneo život i desio se pre otprilike 2.5 milijarde godina. Nekih 974 generacije pre Adama, pre 25.000 godina, čovek je razvio sve fizičke i mentalne mogućnosti koje poseduje i do današnjeg dana. Taj čovek je potekao od zemaljske prašine, Postanje 2:7:

A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.

Adam Kadmon (אדם קדמון)

Ali s jednim nedostatkom, nedostatkom duha i duše koje bi ga učinile spiritualnim bićem. Bog zatim obrazuje Adama. Takođe se mora napomenuti da kada se govori o Adamu, čoveku, on nije muškog niti ženskog pola, već dvopolan, androgin. Čak prapolan. Različite škole filozofije, kako jevrejske tako i nejevrejske, ponudile su, neka druga objašnjenja identiteta Adama. Neoplatonisti u tom primordijalnom čoveku prepoznaju platonističku Ideju čovečanstva – arhetip ili mustru za genus homo. Filon Judejski je smatrao da Adam predstavlja ljudski um, koji može da razume (pa stoga i imenuje) stvorenja oko sebe, ali ne može da shvati misteriju vlastite prirode (pa je zato ostavlja bezimenu). Adam je upoređivan i sa pitagorejskom monadom, koja je na temelju svog stanja savršenog jedinstva mogla živeti u edenskoj sferi. Kada kroz proces srodan fisiji monada postaje duada – odgovarajući simbol nesloge i zablude – tako formirano stvorenje prognano je iz njegovog nebeskog doma. Na taj način je dvostruki čovek bio izbačen iz Raja, koji pripada nepodeljenom stvaranju, a heruvim i plameni mač su postavljeni na straži pred dverima Uzročnog Sveta. Prema tome, čovek, tek nakon ponovljenog uspostavljanja jedinstva u sebi, može opet zadobiti svoje prvobitno duhovno stanje.

Adam je bio muškarac i žena, a opet ni jedno od njih ponaosob, već nevino biće. Čistota, praslika stida, kopija Boga; dve prasuštine. I vatra i svetlost podjenako su boravile u njemu.

Reč ADAM (adm, אדם) označava vrstu ili rasu i samo zbog nedostatka pravilnog razumevanja Adam se smatra za pojedinca. Kao Makrokosmos, Adam je gigantski Androgin, čak Demijurg; kao Mikrokosmos, on je glavni proizvod Demijurga, a unutar prirode Mikrokosmosa Demijurg je uspostavio sva svojstva i moći koja je i sam posedovao. Demijurg, međutim, nije bio besmrtan, pa stoga Adamu nije mogao da dodeli besmrtnost. Prema legendi, Demijurg je nastojao da spreči čoveka da spozna nepotpunost svog Stvoritelja. Adamički čovek je posedovao svojstva i karakteristike anđela, koji su bili Demijurgovi služitelji. Gnostici su potvrdili da je iskupljenje čovečanstva osigurano silaskom Nusa (Univerzalne svesti), koji je bio veliko duhovno biće superiorno u odnosu na Demijurga, i koji je, ušavši u ustrojstvo čoveka, Demijurgovim tvorevinama dodelio svesnu besmrtnost.

Vrlo važna nadopuna na teoriju o 7 univerzuma predstavlja i ideja 7 jubileja. Jubilej (יובל, jobel) je godina kojom se obeležava svršetak sedam ciklusa šmita (שמיטה), odnosno tzv. Šabatnih godina, sedmih godina. 7 x 49 (ili 50) godina. Ukupno 343 (ili 350) godina. Prvi Hram postojao je 410 godina i za to vreme Izrael je obeležio sedam jubileja. Isto se odnosi i na koncept šmita postanja, gde se svaki period jubileja sastoji od 49.000 godina. Biće ukupno 7 takvih jubilarnih perioda čime određujemo rok univerzuma na 343.000 godina. To su, pak, božanske godine, gde svaka boji po 365.250 zemaljskih godina. Na kraju dobijamo finalnu računicu koja određuje vremenski raspon od inicijalnog širenja univerzuma i finalnog kolapsa, urušavanja – 125.287.500.000 godina. Pretpostavlja se da će posle perioda od tih 125 milijardi godina kosmos u potpunosti postati spiritualan, odnosno nematrijalan.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Vreme kao alegorija

  1. SaschaEin

    19/02/2016 at 22:06

    Pozdrav na tekst i onako djelimično dijaloški osvrt, ne kritika …

    Alegorija? Da, mada tako ne preporučuju zvanični predstavnici te vrste duhovne nauke, kažu: ,,Samo po zdravom razumu.“ Ali, zar ih i slušati tako slijepo, vjerovatno da je moguće to slojevito shvatanje, manje ili više duboko, ali ne kod svih baš isto po dubini alegorije, čini mi se.

    I da taj univerzalni Adam, koji nije rodno biće, da može biti arhe ili sama ideja bogo-čovječnosti, djeluje veoma realno, mnogo realnije od ,,velikog praska“ i pogotovu ove današnje bućkuriš-građanske realnosti.

    Takođe, bitno, da li smo sigurni da u knjigama nema nešto što je i dopunjeno ili prepravljano od strane onih koji upravljaju sekularnim poretkom stvari? Da li imaju i knjige koje su sklonjene? Oko nekih stvari su se održavali, znaju povijest i istorija, sastanci, da li izbaciti ili promijeniti nešto u pojedinim knjigama.

  2. Dražen Pekušić

    20/02/2016 at 04:45

    Upravo zato nisu svi podobni za jednako usvajanje znanja, te zato i postoji tolika segmentacija religije. Nema univerzalne istine u shvatanju šire slike. Problem je u ljudskoj prirodi koja iz sopstvene nezrelosti pokušava jednostrano da sagleda potencijalni uvid ili ponuđeni odgovor. Tako je taj odgovor samo inicijalna kapisla koja zahteva dublju analizu, a ne slepo prihvatanje.

    Ne, ne možemo biti sigurni, ali je upravo to dobra stvar za onoga ko želi da razmišlja i ide dalje, a onda vreme samo od sebe donosi promene.

  3. sascha ein

    22/02/2016 at 00:33

    slažem se, zid religije ne znači prepreku

    kao ikonostas u pravoslavlju

    ili kao ,,još jedna cigla u zidu” s

    nekom novijom religijom,

    taj zid je prolaz, inače imamo prazninu.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *