Ulogujte se / Kreirajte profil

Woodstock

WOODSTOCK
/1969-2009/

Woodstock_music_festival_poster

Trijumf improvizacije

“Bio je haos, zar nije? Ono što se dešavalo iza scene bilo je neshvatljivo ljudskom umu – droga, pivo, blato, gole devojke…Amerika je poludela.“ – Pete Townshend, The Who

“Ako možete da se setite Woodstock-a, onda niste ni bili tamo.” – Wavy Gravy

“Kada sam izašla na binu da pevam bila sam nepoznata. Kada sam sišla sa bine, postala sam poznata. Sledećeg dana bila sam na TV i novine su pisale o meni.” – Melanie, izvodjač na Woodstock-u

“ Da li bih sve to ponovio? Apsolutno. Nikad u životu nisam doživeo tako nešto otada, kako bih to nazvao, “stvaranje istorije.” Iskustvo koje se retko pruža običnom čoveku u životu, a ja sam bio svedok. I bio sam učesnik. Ima nekog velikog uzbudjenja kada kažem : “ Da, bio sam tamo. Bio sam na Woodstock-u.” – anonimni posetilac

Pod nazivom “ Tri dana mira i muzike”, 15. avgusta 1969 godine organizovan koncert na farmi, u uspavanom mestascu Bethel. Očekivalo se najviše 150.000 posetioca, došlo je 450.000. Napravljen je saobraćajni kolaps. Organizatori su bili zatečeni, ubrzo je nestalo i hrane, sanitarni uslovi su bili loši, kiša je padala dva dana i napravila blato, droga je bila sve osim legalna, mescaline se prodavao za 1 dolar, samo je ljubav bila besplatna…ali u tom apokaliptičnom haosu koji je trajao skoro četiri dana , sve je nekako funkcionisalo.

woodstock guzva u boji

Prostor je postao protestno mesto za “Woodstock Naciju” koja se spontano okupila otvorenog pogleda i slobodnog razmišljanja, ubedjena da može da promeni svet na bolje.

Arnold Skolnick, umetnik koji je dizajnirao čuveni logo za Woodstock poster rekao je : “Nešto se desilo, nešto se pokrenulo u ovoj zemlji i svi su jednostavno došli.”

Organizovanje koncerta koštalo je 2.4 miliona dolara, karte su bile 18 dolara za tri dana ali za većinu, koncert je bio besplatan.

Woodstock je bio više od koncerta. Bio je to kulturni fenomen koji je promenio, definisao, jednu generaciju koja je tragala za sopstvenim identitetom i univerzalnim mirom. Pokazao je svetu da ljudi mogu da žive zajedno u miru i u harmoniji u tim teškim vremenima: u vremenu velikih promena, velikog očaja i vremenu seksualne revolucije, a ona su se dešavala simultano.

woodstock ekstaza mladic

Woodstock nije mesto. Woodstock je stanje svesti, duhovno iskustvo, farma je bila komuna, a bina je bila oltar.
Biti na Woodstock-u je značilo biti u blatu, vlažno blato je mirisalo na hašiš ali to blato je bilo sveta voda koja je sprala sve pogrešno tada u svetu.
Generacija ‘69 je zaista mislila da može da promeni svet. Posmatrano sa ove vremenske distance, bio je to naivni, ali iskreni idealizam, veliki, neostvaren san.

woodstock blato

Može li se Woodstock ponoviti? Nikako.
To vreme i to mesto u istoriji dešava se samo jednom.

Led Zeppelin nisu dosli. Imali su bolji “gig”
The Byrds nisu bili oduševljeni sviranjem na otvorenom.
The Doors su imali problema sa Jim-om.
Niko nije znao zašto se Bob Dylan i Frenk Zappa nisu pojavili.

Svirao je Carlos Santana. “Soul Sacrifice” se smatra jednim od najsnažnijih izvedbi na koncertu.
Sly& the Family Stone su sa “Stand” podigli su 450.000 ljudi na noge.
Jefferson Airplane je svirao “White Rabbit” .
“ Mogao sam tada da umrem, nista vise nije imalo znacaja,” izjavio je mladić pokriven blatom.
The Who su svirali “Tommy”.
Janice Joplin je pevala “Kozmic Blues”

U nedelju je iz helikoptera počela da pada kiša od cveća na umorne i gladne posetioce koji su hvatali cvetove u letu razdragani kao deca i stavljali ih u kosu.
Scena je bila nestvarna i divna.

U ponedeljak, u 8:50 ujutro pojavio se sa svojom grupom Jimi Hendrix. Većina se vratila kući, na posao, ostalo je samo oko 40.000 ljudi.
Hendrix je izgledao kao misteriozni ciganski veštac.
“The Star Spangled Banner” je postala himna Woodstock-a.

-WoodstockJimi-Hendrix

Muzika je bila sekundarna. Slavila se sloboda, život, ljudi, ljubav, mir…
Ljudi su konačno bili slobodni da budu slobodni. To je i bio san “Woodstock Nacije” Nažalost, Woodstock je bio pokret kratkog veka.
Nekoliko meseci kasnije, san je uništen na sličnom okupljanju na hipodromu u Altamontu, u Kaliforniji. Članovi “Hells Angels”-a su napali i ubili mladića koji je bio pored bine dok su Rolling Stones svirali.

woodstock mick gleda ubistvo

Ipak, 40 godina kasnije, kada pogledamo unazad, na “psihodelične 60-te”, Woodstock je prva slika koja se javlja.

za P.U.L.S.E /Snezana Moracic

2 komentara na tekst Woodstock

  1. Boban Savković

    18/07/2009 at 20:08

    Akademski teoretičari tvrde da u istoriji kulture druge polovine 20. veka nije bilo značajnije pojave od kratkotrajnog i eksplozivnog kontrakulturnog pokreta koji je početkom 60-ih zahvatio Ameriku.

    Kontrakultura je dovela do brojnih pomaka: do rokenrola, do protesta protiv blokovskog zaoštravanja, protiv rata u Vijetnamu, afirmacije komunizma, orijentalne filozofije, seksualne revolucije, psihodelične revolucije, feminističke revolucije…

    Muzički teoretičari će se setiti 20. novembra 1969. godine, kad je bubnjar po imenu Klajd Stablfild izlupao verovatno najfanki bubnjarsku frazu ikada, koja uskoro postaje stub repa i savremene plesne muzike. Desilo se to pod pokroviteljstvom Džejmsa Brauna, u numeri Funky Drummer: Braun naređuje svom bendu da svira sa akcentom “na keca” (on the one), a bubnjaru da tokom cele numere lupa istu frazu. I tako nastaju brejkbitovi kao suština tzv. gruva, što u najčistijem obliku predstavlja kopernikansku revoluciju Crnog Kuma.

    Te 1969. godine debi album izdaju MC5, najvažniji agitprop sastav ekstremne levice te decenije, sa otvorenim pozivom na revoluciju anarho-lidera Džona Sinklera. Njihov sabrat Igi Pop će na prvom i ništa manje istorijskom albumu svojih divljih Stoogesa zavrištati: Ovo je 1969, još jedna godina u kojoj nemam šta da radim”.

    Led Zeppelini sa prva dva albuma i standardima kakvi su Whole Lotta Love ili Good Times Bad Times počinju eru vladavine spoja bluza, folka i istočnjačke mistike.

    Budi se i Nik Drejk, a u Americi Crosby, Stills & Nash i The Jackson 5. Džimi Hendriks snima Band of Gypsys, Dejvid Bouvi Space Oddity, Majls Dejvis jednu od najvažnijih ploča u istoriji “crne muzike” Bitches Brew, a Džef Bek Beck-Ola. Elvis Prisli se sa Suspicious Minds poslednji put penje na vrh američke top-liste, The Who izbacuju operu Tommy, a Sly Stone fank himnu Everyday People.

    Premijere imaju Goli u sedlu, Buč Kesidi i Sandens Kid, Divlja horda i M.A.S.H., Džon Vejn 10 godina pre smrti dobija jedinog Oskara (Čovek zvani hrabrost). Stenli Kjubrik snima Odiseju u svemiru, Kosta Gavras Z, Viskonti Sumrak bogova, a Mikelanđelo Antonioni Zabriskie Point. BBC emituje prvu epizodu Montija Pajtona. Kurt Vonegat piše Klanicu pet, jedan od najkrvavijih romana 20. veka.

    Nigerijski multiinstrumentalni revolucionar Fela Kuti prvi put dolazi u Ameriku, snima Los Angeles Sessions i zaljubljuje se u Crne pantere, Bon Dilan se na Isle of Wightu vraća na scenu, a Džim Morison posle najeksperimentalnijeg albuma Doorsa Soft Parade u Majamiju izvodi performans lažne masturbacije.

    Beatlesi objavljuju Yellow Submarine, Abbey Road snimaju Let It Be i potom se raspadaju, Džon Lenon zbog Vijetnama Elizabeti II vraća počasni kraljevski orden, ženi se sa Joko Ono i zbog nje koriguje prezime; osnovani su Black Sabbath i King Crimson, a raspali se Small Faces i Cream.

    Bez sumnje, jedna od najuzbudljivijih godina prošlog veka.

    Na Berkliju obojeni studenti 1969. podižu zastavu tek osnovanog Third World Liberation fronta, Ričard Nikson postaje predsednik SAD, San Franciskom počinje da hara Zodijak o kome 38 godina kasnije Dejvid Finčer snima film, Šarl de Gol daje ostavku, Britanci šalju trupe u Severnu Irsku, Jaser Arafat postaje lider PLO, Gadafi posle državnog udara staje na čelo Libije, Kremlj proteruje Solženjicina.

    Prvi put poleće konkord, prvi put papa kroči na tlo Afrike, prva veštačka ugradnja srca, jedrilica prvi put oplovila svet, Nil Armstrong stupa na Mesec. U avionskoj nesreći gine Roki Marćano, u centru Praga se spaljuje Jan Palah, umiru Morin Konoli, Semjuel Beket, Džek Keruak i Ho Ši Min. U Grinvič vilidžu homoseksualci nakon rutinskog policijskog maltretiranja u baru dižu Stounvolsku pobunu. Edi Adams dobija Pulicera za snimak vijetnamskog generala koji puca u glavu zarobljenom vijetkongovcu. Rađa se Arpanet. U Ameriku sa Haitija stiže virus side.

    Grupa Beach Boys snima 20/20, album na kome se našla i pesma Never Learn Not To Love, nastala od jedne druge pesme – Cease to Exist.

    Njen autor bio je Čarls Menson.

    Kad se govori o 60-im, uglavnom se pominje 1968. kao najintrigantnija godina, koja je ustalasala populaciju mladih na do tada nezabeležen način. Osim studentskih nemira i uličnih nereda širom sveta, te godine su ubijeni Martin Luter King i Robert Kenedi. Ipak, s dosta većim pravom, jedna godina joj konkuriše kao možda najznačajnija u celoj istoriji popularne kulture – 1969. Obeležili su je najveći rokenrol bend i najveći rokenrol festival otkad je rokenrola: Rolling Stonesi i Vudstok.

    Početkom leta te godine, bila je topla veče 8. juna, Mik Džeger, Kit Ričards i Čarli Vots odlaze na seosko imanje Brajana Džonsa i saopštavaju mu da je zamenjen Mikom Tejlorom. Mesec dana kasnije, 3. jula, nakon noći i noći provedenih pod alkoholom i tabletama, dan pre izlaska singla Honky Tonk Women, mrtvog Brajana pronalaze na dnu kućnog bazena.

    Stonesi u Hajd parku u Londonu sutradan pred pola miliona ljudi sviraju koncert u čast svog palog anđela, a Džeger recituje Šelija: “Mir, mir, on nije mrtav…”. Tadašnji basista Stonesa Bil Vajmen tvrdi da je to bila njihova najemotivnija svirka ikada.

    Narednog meseca dešava se Vudstok, hipi festival održan od 15. do 17. avgusta na farmi od tog trenutka legendarnog Maksa Jasgura u Vajt Lejku. Leto ljubavi. Svi ljudi će biti braća. Muzika će promeniti svet. Mik Džeger će večno ostati mlad.

    Ali, 1969. nije pošlo za rukom da postane simbol zanosnog leta baziranog na večnoj mladosti, ljubavi ili miru. Ako je Vudstok predstavljao simbolični vrhunac jedne slobodoumnije koncepcije života, onda su zločini “Porodice” Čarlsa Mensona ostali zapamćeni kao možda najupečatljivija manifestacija neuporedivo mračnije strane tadašnje američke i zapadnjačke realnosti.

    Čarls Menson je bio sin maloletne prostitutke i nepoznatog oca, predodređen da čitav život provede po kaznenopopravnim ustanovama i zatvorima. Nedostatak roditelja i normalnog socijalnog razvoja su ga učinili idealnim odmetnikom iz civilizovanog sveta reda, prototipom modernog divljaka, pobunjenika protiv svakog društvenog sistema, izuzev onog kome je jedina vrednost apsolutna sloboda.

    Pod okriljem hipi pokreta Menson se pronašao u okvirima razuzdane komune u blizini San Franciska. Kao vođa neobične familije sastavljene uglavnom od maloletnica odbeglih iz dobrostojećih građanskih porodica i mladića psihopata, Menson je stvorio sopstveni kult: sklonost ka pseudoistorijskim zaverama, rasna netrpeljivost, obožavanje Satane, droge, seksa i rokenrola.

    Menson je svirao gitaru i loše pevao, a očajnički želeo da bude pop zvezda. U pesmi Beatlesa Helter Skelter, Menson je otkrio “tajnu poruku” i svoju misiju: da započne konačnu apokalipsu ubijanjem belih buržujskih svinja.

    “Mensonova porodica” je 9. avgusta 1969, nedelju dana pre Vudstoka, počela svoj krvavi pir na jednoj kućnoj zabavi u elitnom delu Los Anđelesa, ubivši petoro belaca, među kojima i trudnu suprugu reditelja Romana Polanskog, glumicu Šeron Tejt. Sve žrtve su bile na desetine puta izbodene nožem, ili su na telu imale po nekoliko smrtonosnih prostrelnih rana, a na ulaznim vratima je krvlju bilo ispisano “Svinja”.

    Panika koja se počela širiti Holivudom postala je još veća kad su naredne večeri u svom domu ubijeni Lin i Rozmeri La Bjanka. Rozmeri je bila izbodena 41 put, a u Linovom telu je ostavljena zabodena viljuška, dok mu je na stomaku urezana reč “Rat”. Po zidovima je krvlju ispisano “Smrt svinjama” i “Ustanite”. Ubice su se, pre nego što su otišle, uredno istuširale, jele i nahranile psa svojih žrtvi.

    Đavo u Mensonovom liku tako je došao po svoje i uzeo što mu je trebalo. Mračni anđeo je prekoračio sve granice i dotakao krajnost onoga čemu se na Vudstoku težilo – apsolutne slobode. I koliko god da Stonesi pre i posle koncerta u Hajd parku nisu imali suštinske veze sa hipi pokretom, jedan drugi koncert, u hladnoj noći na trkalištu Altamont u Kaliforniji pola godine kasnije, na brutalan način je pokopao upravo taj pokret, a zamalo i samu grupu.

    Reč je o čuvenom koncertu kad je 18-godišnji crnac Meredit Hanter ubijen nakon nereda koje su izazvali lokalni Anđeli pakla, unajmljeni kao obezbeđenje. Sve se dogodilo za vreme izvođenja numere Sympathy For The Devil, što je kasnije papagajski korišćeno kao omiljeni argument beslovesnih lovaca na zlo u rokenrolu. Smatra se da je ovaj besplatni koncert stavio tačku na hipi razdoblje i smrt jedne velike, lepe utopije. Ideale su zasenile četiri smrti – tri nehotične i jedno hladnokrvno ubistvo.

    Sociolozi kažu da kontrakultura nije mogla da se održi kao protest ne zbog toga što su je ugušile vlasti, već upravo zato što se ugušila u vlastitoj površnosti, pretencioznosti i neodgovornosti, a ono što je bilo društveno prihvatljivo preuzela je kultura. Zanimljivo je čak da se položaj žene nije popravio već pogoršao.

    Devojke su u tim “slobodnim zajednicama” obično prihvatale sve zahteve i živele u podređenijem i pasivnijem položaju nego njihove majke. Broj žena angažovanih u politici tokom 60-ih se smanjio, a došlo je i do masovnog napuštanja studija i posla u korist posvećenosti domu.

    U znak sećanja na koncert koji je pre 40 godina “promenio svet”, za ovo leto se najavljuju dva događaja: jedan u Njujorku 15. i 16, a drugi u Berlinu 22. i 23. avgusta. Njujorška lokacija je nepoznata, a nemačka je bivši berlinski aerodrom Tempelhof. Preko njega su u Evropu pre pola veka stizala prva Trumanova jaja, a zatvoren je prošle godine kao jedna od prvih velikih žrtava recesije u Nemačkoj.

    Biće to prvi koncerti u čast Vudstoka nakon 1999. Za vreme tadašnjeg nastupa Limp Bizkita i Peppersa kod Nujorka izbili su takvi nemiri da je policija morala da interveniše. Desila su se i četiri silovanja.
    Tako je još jedno Leto ljubavi postalo Leto smrti, otrežnjujući, mučan i nagli prestanak još jednog psihodeličnog sna.

    Čovečanstvo je nastavilo svoje srljanje.

    Ako je 1969. bila poslednji trzaj generacijske bezazlenosti, kad je izgledalo da bi svet zaista mogao biti mir, ljubav, duh solidarnosti i sve što uz to ide, onda se 1999. isti taj svet sa bivšim hipicima na svom čelu, sa krvavim njujorškim Vudstokom i Srbijom u Breaking Newsu CNN-a, uverio da je planeta, u stvari, paklena rupa. Džeger kosu odavno farba, muzika nije promenila svet i svi ljudi nisu postali braća.

    Goran Tarlać
    STATUS

  2. Boban Savković

    15/08/2009 at 00:05

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *