Zahar Prilepin – Primećujete li vi ozbiljnu savremenu književnost? Potrudite se da odgovorite iskreno, a da se ne zamislite. Na žalost, verovatnost odričnog odgovora je veoma velika i razlog tome su očigledno objektivni razlozi.  A da je tako shvatićete ako uđete u prvu knjižaru. Šta mi  vidimo: knjige o planinama, životne krilatice za aktivaciju skrivene snage, jednostavni recepti, saveti kako za sat vremena da postanete milioner, knjige o dijetama, telo, pozitiva i ljubav prema sebi, ljubavne priče sa srećnim krajem i mnogo fantastike i magije, koje su se pojavile posle velikog uspeha Dečaka koji je preživeo (jedna od knjiga o Hariju Poteru, prim. prev.). I kada vidite tako veliki izbor knjiga nedostojnih čitaoca zaboravićete zašto ste  ušli u knjižaru.

Pored svega opisanog nalazi se i autor koji je u poslednje vreme stekao sasvim zasluženo veliku popularnost. Autor koga nazivaju savremenim klasikom, a njegova dela su predložena za uvođenje u školski program. Zahar Prilepin  — prozaik, publicista, dobitnik mnoštva književnih nagrada, politička ličnost, tv voditelj, muzičar i, jednostavno rečeno, zanimljiv čovek. U martu 2016 godine publici je bila predstavljena njegova nova knjiga «Sedam života» — zbirka ranije neobjavljivanih priča. Po rečima autora «Sedam života — kao u vrtu u kom ima mnogo putića, kada čovek hoda jednim, a mogao bi da načini korak levo ili korak desno i dospe negde…u sasvim drugi život? Ili sasvim drugu smrt? Ili je to isto? Ta knjiga je pokušaj odlaska na sve strane, povratka i pretskazanja, do samoga kraja». I tako, Zahar Prilepin se seća prošlosti i odgoneta budućnost.

.

Zdravo, Zahar! Za 11 godina vaše  spisateljske karijere napisali ste više od 15 knjiga (romani, priče, eseji) i 10 antologija i zbornika. Kako uspevate da radite tako velikom brzinom a da vaša dela ne gube na kvalitetu, a uz to da budete i medijska ličnost, politička ličnost, muzičar i voditelj?

Zdravo, Ana (smeh).  Pa, ne znam za kvalitet, nadam se da je zaista tako. Uopšte govoreći, to i nije tako mnogo, tim više, ako čovek ima mogućnost da se bavi samo tom profesijom. Jedna knjiga u godini — to je dovoljno za čovekove mogućnosti, ako ti znaš šta želiš da kažeš, o čemu hoćeš da pišeš. Jedna knjiga, jedna antologija — nije ništa natprirodno. Kada se ne bih još i drugim stvarima bavio, novinarskim, filmskim, humanitarnim i tv projektima, to bi bilo smešno. Dmitri Bikov piše više nego ja, Paljevin piše više nego ja, Gorki, Balzak i Tolstoj su napisali toliko više od mene… To je uopšte u mnogome pitanje organizacije: neki rade sporo, imaju rituale, jednostavno zato što je čovek tako stvoren, i u tome nema nikakve njegove krivice, a drugi rade brzo. Budim se u 8 ujutru, a u 8 i 10 otvaram noutbuk i već pišem. Ja živim sa jednom ženom, podnosim alkohol lako, nisam bolestan, nemam problem sa mamurlukom (smeh), nemam loših navika, nisam kolekcionar, ne posedujem skupocenosti, i zato imam samo svoje misli i opsesiju istorijom moje zemlje i književnošću, bavim se tim, radim to sa lakoćom što mi pričinjava veliko zadovoljstvo.

U svojim intervjuima vi ste više puta govorili o tome, da bez obzira na to što vam pripisuju mnogo različitih aktivnosti, da ste vi, pre svega pisac. Da li je oduvek bilo prisutno to uverenje, da je vaš poziv baš književnost?

Ne, naravno, ja to nisam oduvek znao. Do 28. godine o tome uopšte nisam ni mislio, zato što sam se bavio raznim drugim stvarima: radio u OMON*-u, oženio se, rodilo mi se prvo dete, potom sam se bavio novinarstvom. Prvu knjigu počeo sam da pišem sasvim slučajno, samo tako, iz nekog osećaja naivnosti, eto, rodio mi se sin, počeo sam da pravim kuću, eto napisaću knjigu, da imam pored toga i svoju knjigu. Napisao sam je sa 29-30 godina i sasvim se slučajno desilo da je ona bila tako dobro prihvaćena, preveli su je na strane jezike, meni dali neku nagradu i pomislio sam da ću napisati i drugu knjigu kada je već prva prošla tako dobro. I to je sve. Možda sam bio ubeđen u to da sam pisac (čak ne ni pisac već pesnik) sa 14-15, kada sam bio sasvim mlad pisao sam stihove i pesme. Istina, to me je vrlo brzo prošlo. Pisao sam do 16, a od 16. do 28. godine uopšte o tome nisam razmišljao. No, knjige sam nastavio da čitam, u ogromnim količinama, uključujući i vreme kada sam radio u OMON-u: mnogo sam čitao, i zbog toga su me moji saborci vrlo poštovali. Tačnije, na početku mog služenja u OMON-u nisam ništa čitao, zato što bi saborci to mogli loše da protumače, a zatim, kada sam već postao komandir jedinice, počeo sam mnogo da čitam. Svi su govorili: «Ooo, kod nas je Prilepin najpametniji!».

 .

Prvi roman Patologije bio je finalista za nekoliko književnih nagrada i dobio je status Nacionalnog bestselera. Da li je to na neki način uticalo na vas? Da li vam je to dalo samopouzdanje ili vas je opterećivalo odgovornošću ili ste zadali sebi za buduća dela visoke domete kako bi bili bolji od sebe samog?

Nikakvu opterećujuću odgovornost nisam osećao. Zapravo, sećam se da sam na trenutak pomislio: «Vau! Evo šta sam uradio!», osećao sam ponos. Neki provincijalni dečak, pas čuvar je uspeo i zato je sve to na mene uticalo, ali vrlo brzo me je prošlo, zato što se Gospod pokazao milostiv prema meni i nije mi dao tu sreću sa 18 ili 23. Ja bih tada, možda i pao pod uticaj svega toga. Sve ćešće uočavam da, kada mladi ljudi dožive takvu sreću,  oni sa tim ne umeju da se nose. Imao sam 30 godina, bio sam odrasli muškarac, rodilo mi se i drugo dete, smirio sam se, još radim i prema svemu tome se odnosim sa mnogo ironije i skepse. Ja odlično znam svoje mesto, znam svoju vrednost i ne precenjujem, ali ni ne podcenjujem sebe. Poredak i hijerarhija u vojnom smislu kod mene postoje: ja znam ko je taj Prilepin, ko je Tolstoj, ko je Ulickaja, na primer. Zato znam gde sam.

 .

Da li tako veliki broj nagrada po vašem mišljenju  pozitivno ili negativno utiče na vaš imidž u očima čitalaca? Čini li vas to za mnoge obaveznim štivom ili čitaoci lakše saznaju za vas?

Vesti žive sada, dve do tri nedelje najviše i o tim nagradama zna samo određeni deo mojih književnih neprijatelja i oni koji mi zavide. Eto, oni znaju da sam dobio 10 ili 15 nagrada, a ostali ljudi mahom ne znaju. Ako pitate njih 99% ne znaju ništa o tome, a znaju samo bibliotekari, koji kada  traže koga da pozovu gledaju Vikipediju i što veći broj nagrada na njih utiče, a takođe, moguće je da to utiče i na činovnike. Utiče i  na prodaju knjiga, kada dodele nagradu, odmah izađe 150 vesti, ljudi vide neko prezime odu i kupe knjigu. Ali kada prođe vreme u svakom članku pišu da sam ja dobitnik ruskog Bukera, a ja nikada tu nagradu nisam dobio. Pripisivali su mi još  nagrada koje nikada nisam dobio.  Zapravo, mnoge nagrade dobio sam nakon treće godine rada, a ne prve, u početku su me zaobilazile. U principu, to je u redu: za prodaju je dobro, za duševno zdravlje je dobro,ako si ti već odrasli čovek. Ako si mlad ti možeš da ne preživiš prvi uspeh što se i dešava. Ako želiš da ubiješ mladog pisca daj mu nagradu.

U nekim od prethodnih intervjua su vas već pitali o vašem odnosu prema oznaci «pisca u modi». U poslednje vreme taj status vrlo brzo i osnovano raste. Kako se vi prema tome odnosite i da li se vaše mišljenje izmenilo?

To je opet za one ljude unutar književnog  sveta. Za njih sam ja «pisac u modi», ali to nije istina. Pisci u modi su bili braća Strugacki ili Julijan Simjonov koji su prodavali po 30 miliona kniga. U Rusiji sa sadašnjim tiražima nikoga ne treba zvati piscem u modi. Ja sam, na primer, prodao 200 hiljada primeraka knjige Obitelj i to je bila najprodavanija knjiga u Rusiji i najčitanija knjiga u svim moskovskim bibliotekama. Ali 200 hiljada na nivou zemlje je malo. Čak i ako uzmemo u obzir audio knjige i elektronska izdanja dolazimo do cifre od pola miliona, ali ni pola miliona nije nešto! Evo, na primer, kada su «Deca Arbata»  Anatolija Ribakova izašla, tiraž je bio 12 miliona, svaki deseti Rus je čitao tu knjigu, a sada o takvim primerima ne možemo govoriti. Jednostavno, utiče to što sam medijski prisutan, vodim tv emisiju na Ren TV i jednu epizodu vidi više ljudi nego što se pročita mojih knjiga za deset godina. No, pisac u modi nisam. Ali eto, u paleti koja danas postoji, verovatno je to pisac u modi.

 .

Što se tiče vaših omiljenih knjiga, postoje li dela koja po vašem mišljenju treba obavezno pročitati, bilo koje delo, koje je na vas značajno uticalo ili u krajnjem slučaju ostavilo snažan utisak?

Ne smatram da je bilo šta obavezno da se pročita, ali na mene je veoma jako uticao pisac Gajto Gazdanov i njegova knjiga «Veče kod Kler». To je verovatno moja najomiljenija knjiga na svetu. Tamo postoji duševni potres, neverovatna atmosfera, neverovatne stvari koje na tajanstven način na  mene utiču. To je jednostavno divna, čudesna i neobjašnjiva književnost. Ne mogu to da objasnim, čak neću ni da pokušam.

Osim knjiga pročitala sam i nekoliko recenzija vaših dela, objedinila sam ih na jedan način i zaključila sam nešto kao «pravi muškarac, nije fensi sa nežnim rukama,  brutalan, hrabar, harizmatičan, dosta surov, pri tome iskren, fin, nežan, poetičan ». Šta vi mislite o sklapanju te slike? Da li je kompatibilan sa tim zadacima koje ste vi stavili pred sebe; odražavaju li ono što ste hteli da dođe do čitaoca?

Znate, ja ne stvaram sliku o sebi i ako se ona nekom čini takva, to je verovatno dobro. Imam bluzu kupljenu u Francuskoj, farmerke takođe u Francuskoj, skupu košulju, sat sam kupio u Duty free, pri tome, Ivan Urgant** oblači 30 puta skuplju garderobu nego ja. Tako da ne razumem gde je razlika između fensi momaka koji se odevaju u buticima i jednostavnog ruskog muškarca. Ne razumem baš najjasnije, čovek ne može biti kao neka šolja, on se u različitim oblicima predstavlja. Te slike se u početku prave, a posle taj ko ih napravi pokušava da ih rasprši i prevaziđe. Postojali su super harizmatični pisci kao Hemingvej i od početka su pisane knjige o njemu gde je on predstavljen kao lovac,vitez, vojnik, partizan,   a posle smo imali poplavu knjiga koje opovrgavaju takvog Hemingveja. Tako isto i sa Majakovskim: isprva, on je lider, lav, rukovodilac, a sada neurotik, psihopata, zbunjen i patetičan.  Uopšte, što više dokazuješ svoju brutalnost, tim više će biti onih koji žele da te ubodu dugačkom iglom, zato ja ostavljam sve te stvari na milost onima koji takvu sliku sastavljaju i o njoj pišu.

 .

Ako se govori o predlogu uključenja vaših dela u školski program koju od vaših knjiga bi vi učinili obaveznom za đake i zašto?

Ja jesam za to da se uključe u školski, univerzitetski i u sve ostale programe. Sa kojom početi neka odluče i izaberu nastavnici.

.

Ko je za vas glavni kritičar? Kome dajete da pročita rukopis budućeg romana, čije mišljenje vas se tiče i čije primedbe uvažavate? 

Moja žena. Vi ste, vidim, u to upućeni.

Koliko ja znam, vi ste otac četvero dece, pri čemu je najstarije već odraslo? Čitaju li oni vaša dela?

Najstariji je Gljeb i on ima 18 godina. Da, čita uvek. Eto, danas sam ušao kod njega u sobu i tamo stoje tri moje knjige, on ih je već pročitao, ali sad čita pojedine delove, ne znam zašto. On uopšte sve čita, u njegovoj sobi, pored moje tri knjige stajale su i druge, kao npr. Vonengut, biografija Jesenjina, Ovidija, Majakovskog i  Riđeg. On kao i ja čita 5-7 knjiga istovremeno.

 .

Razgovarate li sa njim o svojim delima?

Ne, nikada. Prošlog leta sam prvi put pomislio kako nikada nisam pitao sina čita li moje knjige i sviđaju li mu se. Njemu je tada bilo 17 godina i pitao sam «Gljeb, jesi li ti čitao moje knjige», a on mi je odgovorio «Čitao sam», «I kako ti se čine? Da li ti se dopadaju?», na šta mi je rekao «Da». I nisam više nikoga ništa pitao, ni majku, ni sestru, a sa ženom razgovaram s vremena na vreme o tome.

Pored impozantnog spiska zanimanja, u planu vam je da budete i filmski glumac?

Da bi pravili bilo kakve planove, treba imati određeni talent. Eto, ja za tri dana idem da snimam film,igram glavnu ulogu, možda uspe.

 .

I kada možemo da očekujemo premijeru?

To je moj prvi dan snimanja, a kada očekujem… Za godinu, dve, možda nikada, možda me jednostavno isteraju i kažu «Odlazi odavde!» (smeh).

Evo i možda najbanalnije pitanje koje se može zadati piscu, šta mi čitaoci možemo da očekujemo od naredne knjige  i kada planirate da je objavite?

Nova knjiga će biti objavljena za mesec dana. Ona je već napisana. Knjiga će se zvati „Sve što treba da se reši“ i ona govori o mom iskustvu odlazaka u Donbas gde sam radio kao savetnik Aleksandra Zaharačenka koji je predsednik DNR*** i u knjizi su uglavnom razgovori sa tamošnjim ljudima, sa Zaharačenkom, S Motorolom, s policajcima, zato što su oni sada spremni na iskren razgovor i govore mnoštvo stvari koje  posle ne žele da kažu javno. Ja sam sve to zapisao i o tome će biti knjiga.Takođe pišem publicističku i neumetničku književnost, koju ću nazvati „Vod. Oficiri i policajci ruske književnosti“ – to je biografija vojnika pesnika i pisaca 19. veka. Mi po pravilu pamtimo samo Denisa, Davidova, Ljermontova i Tolstoja, a ima ih mnogo i to su potpuno herojski likovi, takvi o kojima treba snimati filmove i kojima cela zemlja treba da se ponosi. Loše smo upoznati sa biografijama. Tamo imamo potpuno originalne poručnike, duelante, ratnike i zato sam ja odlučio da nadomestim tu prazninu i napišem šareni esej o likovima koji su mi najsimpatičniji.

Hvala veliko Zahar za to što ste našli vremena za zanimljiv razgovor!

Za P.U.L.S.E s ruskog prevela Aleksandra M. Lalić

.

* OMON – policija za specijalne namene; Prilepin je kao pripadnik ove jedinice ratovao u Čečeniji u dva navrata, 1996. i 1999.

** Ivan Urgant – Popularni voditelj ruske zabavne tv emisije Večernji Urgant

*** DNR – Donjecka narodna republika

 .

Анна Радионова
thewallmagazine.ru, 19.05.2016

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Zahar Prilepin