Ulogujte se / Kreirajte profil

Žan Bodrijar – Govor o smrti

IB-The-Seventh-Seal-photo-1

The Seventh Seal 1957.

Govor o smrti tera na smeh, grčevit i opsecni smeh.

Govor o seksu ne izaziva više čak ni takvu reakciju: seks je legalan, samo je smrt pornografska. Društvo koje ‘oslobađa’ seksualnost, postepeno je zamenjuje smrću u funkciji tajnog rituala i osnovne zabrane. U prethodnoj, religioznoj fazi, smrt je obelodanjena i priznata, a seksualnost je ta koja je zabranjena. Danas je obratno. Ali sva -istorijska- društva uspevaju da razdvoje seks i smrt i da se igraju oslobađanja jednog na račun drugog – što je jedan od načina da se oboje neutrališe.

Što se tiče faze koja nas zanima, sve upućuje na to da je proskribovanje smrti primarni cilj, povezan sa strategijom veličanja seksualnosti: čitava ‘seksualna revolucija’ je orijentisana u trom smeru – u znaku je jednodimenzionalnog Erosa i funkcije zadovoljstva. U tome se uostalom, sastoji njena naivnost, njen patos, njena sentimentalnost, kao i njen politički terorizam. Parola seksualnosti je solidarna sa političkom ekonomijom, po tome što takođe teži ukidanju smrti. Samo smo zamenili vrstu zabrane. Možda smo čak, uz pomoć ‘revolucije’, uspostavili osnovnu zabranu, zabranu smrti. Učinivši to, Seksualna revolucija proždire sebe samu, jer smrt je istinska seksualizacija života.

tumblr_lya3umJgC71r5ewzco1_1280

Svuda proganjana i cenzurisana, smrt odasvud izvire.

Ne više kao apokaliptični folklor, onakva kakva je mogla da opseda živu maštu određenih epoha – već upravo lišena svake imaginarne supstance, ona prelazi u najbanalniju realnost i poprima za nas oblik samog principa realnosti koji upravlja našim životom. Smrt je u tome što sve funkcioniše i služi nečemu, apsolutno indeksiranje čoveka za njegovu funkciju, kao kod Kafke: doba funkcionalnog je doba kulture smrti. To je fantazam totalnog programiranja, to nadmetanje predvidljivošću, tačnošću, svrhovitošću, ne samo materijalnih stvari, već i ostvarenja želje. Jednom rečju, smrt se izjednačuje sa zakonom vrednosti. (…) Naše prave nekropole nisu više groblja, bolnice, ratovi, hekatombe; smrt više nije tamo gde bismo je očekivali – ona više nije biološka, psihološka, metafizička, nije više čak ni smrtonosna – njene nekropole su podrumi ili dvorane sa računarima, prazni prostori lišeni svakog ljudskog zvuka – samo se mrtvi sećaju svega – nešto slično trenutnoj večnosti saznanja, suštini sveta o kojoj danas sanjamo kao o nečemu što ćemo pokopati u obliku mikrofilmova i arhiva, arhivisati čitav svet da bi ga jednom otkrila buduća civilizacija – kriogenizacija celokupnog znanja u cilju vaskrsenja – prelazak celokupnog znanja u besmrtnost kao vrednost/znak. Nasuprot našem snu da sve izgubimo, da sve zaboravimo, mi podižemo suprotan zid odnosa, veza, informacija, zgusnutu i nerazmnoživu memoriju, i živi se sahranjujemo unutar nje, sa nadom fosila da ćemo jednog dana biti otkriveni.

inmemoriamjb

Računari su ta minijaturizovana smrt kojoj se potčinjavamo u nadi da ćemo preživeti. Muzeji su već tu da bi nadživeli celu ovu civilizaciju – i da bi posvedočili..o čemu ? (..) Živimo u kulturi koja nema značenje za sebe samu i koja sanja da će to značenje imati kasnije za nekog drugog. Tako sve postaje okruženje smrti, kada se ova pretvara u minijaturni znak dživovske celine. Kao i novac, na svojoj nepovratnoj tački, gde nije ništa više od sistema zapisa.

Odlomak iz knjige:  Žan Bodrijar,  Simbolička razmena i smrt, Dečije novine, Gornji Milanovac, 1991.

Jedan komentar na tekst Žan Bodrijar – Govor o smrti

  1. stanislava kirovski

    27/03/2015 at 12:22

    glagol – gomilanje,covek voli da gomila,covek je gomila?kako jednostavno,kako prostacki i kako prirodno!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *