Ulogujte se / Kreirajte profil

Zapis o izložbi „ASCIIQR crteži“ Aleksandra Rapića

Postavka projekta „ASCIIQR crteži” na zajedničkoj izložbi Udruženja likovnih umetnika Inđije, 25. septembra 2015. godine u galeriji KC Inđija.
Aleksandar Rapić, akademski slikar-profesor likovne kulture.

Izložbu „ASCIIQR crteži“ Aleksandra Rapića možemo podeliti u tri plana: vizuelni, funkcionalni i konceptualni. Svaki plan treba posmatrati kao domen kome pripadaju precizno određeni članovi. Vizuelnom planu pripadaju umetnički objekti – „crteži“, funkcionalnom postupci, konceptualnom ideje.

Prvi plan čine dela koja je autor izložio: „crteži“ na papiru, čiji je vizuelni sadržaj reprodukovan u aski (ASCII) formatu. Reč je o digitizacijama, odnosmo kompjuterskim vizuelizacijama, koja dovodimo u vezu sa ograničenjima pri reprodukciji vizuelnog materijala svojstvenim starijim generacijama računara, onim koja pripadaju sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. Iz tog razloga se u takvim delima kao osnovni likovni element koristi precizno određeni broj tekstualnih karaktera.

Drugom planu pripadaju postupci. Ispod „crteža“ se nalaze QR kodovi (Quick Response Code), sličice u koje su pohranjene informacije. Sem što izgledaju kao minijaturne suprematističke slike, pomoću njih je moguće, uz upotrebu pametnih uređaja, mobilnih telefona novije generacija ili tableta, reprodukovati već prikazane „crteže“, ali sada u njihovom nedigitizovanom, „originalnom“ obliku. Zovemo ovaj plan funkcionalnim jer se u njima nalaze što funkcionalizacije vizuelnog – kodova, a tako i publike, posredstvom pametnih uređaja. Tvrdimo da bez upotrebe QR kodova i reprodukcije „originalnih“ dela teško može biti govora o potpunosti izložbe, odnosno „materijala“ koji ulazi u njen sastav. Možemo takođe i reći da je ovde reč o tematizaciji odnosa između dve vrste specifično računarske reprodukcije vizuelnog materijala, sa posebnim akcentom na interaktivnost u „proizvodnji“ ili reprodukciji izložbe.

U trećem planu pronalazimo ideje. Na ovom stupnju završavamo kategorizaciju pukih „materijala“ koji ulaze u sastav izložbe: „matrica ekranskih karaktera“, kodova, pametnih uređaja i postupaka publike i dolazimo do druge, apstraktne ravni. U njoj se neće nalaziti ništa drugo do smisao koji je inspirisao aranžman ove izložbe. Drugim rečima, do ideja se dolazi odgovorom na pitanje kakve se poruke kriju iza rasporeda elemenata koji ulaze u sastav postavke. Među najupečatljivijim idejama ispitujući materijal ističemo desupstancijalizaciju umetničkog dela i ukazivanje na vrednost autonomije umetnosti u odnosu na savremene informatičke tokove.

a) „ASCIIQR crteži“ problematizuju pojam reprodukcije, posebno u odnosu na reprodukciju vizuelnog. Sem „umetničkih“ reprodukcija, izloženih dela, koja nisu nimalo umetnička po svom karakteru jer iza njih stoji algoritam, nalazimo i reprodukcije na pametnim uređajima koje postaju ništa drugo do privatne datoteke kojima korisnici uvek mogu da raspolažu. U pravom smislu te reči ovu izložbu čine javni „crteži“ koji su dostupni pogledima svih posetilaca i privatni koje mogu da vide samo oni koji imaju prilike da ih „učitaju“. U izvesnom smislu na ovaj način se uvodi i podela posetilaca na one koji mogu u njoj da učestvuju na manje ili više parcijalan način, što je itekako važno kada se u obzir uzme dostupnost korišćenja savremenih informacionih tehnologija unutar starije populacije. Još je važnije što sama reprodukcija reprodukcija postaje momenat izložbe. Posetioci i njihova delatnost postaju uvučeni u ono što predstavlja deo onoga što se izlaže, demonstrirajući način na koji se čovek danas ophodi prema svetu koji ga okružuje, u isto vreme uspostavljajući most između sveta umetnosti i sveta savremenih informacionih tehnologija.

b) Ono što omogućava umetnosti da donosi zaključke o svom vremenu upravo jeste njena institucionalna autonomija. Postaviti u prazan, izložbeni prostor znači koristiti mogućnost da se nešto problematizuje, izvuče iz svog podrazumevanog konteksta i dovede u pitanje. Mogućnost tematizacije nekog problema, u ovom slučaju desupstancijalizacije umetnosti, pa čak i sveta, duboko je povezana sa mogućnošću da se na racionalan način koriste jezik i autonomija umetnosti. Govoriti o ideji „ASCIIQR crteži“ a ne uzimati u obzir prostor u kome se projekat izlaže, makar na papiru ili u glavi, znači onemogućiti umetnosti da govori u svom punom kapaciteti iliti drugim rečima kritikuje.

Za P.U.L.S.E: Milan Marković

Blog Milana Markovića

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *