Ulogujte se / Kreirajte profil

Zaseda Živojina Pavlovića – “crni talas” u Yu filmu

zikagrad

Živojin Pavlović spada u grupu reditelja “crnog talasa” (Stojanović, Petrović, Žilnik, Makavejev), što je predstavljalo političku oznaku koju je tadašnji režim odredio za dela koja su “crno” slikala stvarnost pod uticajem francuskog “novog talasa” i filmskih reditelja osobene estetike poput Bunjuela, Bergmana, Antonionija. Sam Pavlović je tvrdio da se termin “crni talas”  formirao povodom slučaja njegovog filma “Zaseda” 1969. godine, jer je tad ,u jesen ideološka komisija zasedala, i tu se formira pojam “crnog talasa”.
Nadahnuće za aktivno bavljenje filmom Pavlović je, prema sopstvenom iskazu, dobio od dva filma, Bunjuelovog Andaluzijskog psa  i Oklopnjače Potemkin – Ejzenštajna. Na samom početku svoje rediteljske karijere, Pavlović je težio izrazu po uzoru na Dalijevo i Bunjuelovo somnabulno viđenje sveta, ali se, docnije, više okretao Bunjuelovim filmovima koji su prikazivali ogoljenost onog što je pravi život, kao dokumentarni film “Zemlja bez hleba”. Bio je zagovornik integralnog postupka filmske naracije u kome dominira unutarnja montaža, sa dubinski osmišljenim mizanscenom, dugim kadrovima i mobilnom kamerom.

Scene bede, očaja, odbojnog, patetičnog, koje su zračile iz ovog filma, privukle su Pavlovića koji je, najpre, objavljujući članke u novinama i učestvujući u grupi budućih filmskih poslenika oko Kino-kluba Beograd, teoretski profilisao svoju rediteljsku poetiku. Prisećajući se svojih i Pavlovićevih početničkih dana, Marko Babac je zapisao: “U klubu je, dakle, postojao eksperiment i eksperimentisanje u smislu amaterskog eksperimentisanja, u smislu nas samih – mladih bez životnog i filmskog iskustva. Pavlovića je Babac opisao kao čoveka koji je imao veoma odbojan stav prema osposobljavanju kadrova. Smatrao je to glupošću i gubljenjem vremena.

Za Bunjuela je Pavlović tvrdio: “Bunjuelov svet koji traje jeste svet seksa, slavi znoj i prosutu krv i dodao da se takav film ne udvara bolu, on ga izaziva. Ne treba zaboraviti ni to da, po Pavloviću scene seksa, animalnosti, fizičkih obrta i ubistava predstavljaju za gledaoce blagosloven trenutak oslobađanja od pritiska svesti. Docnije je svoje stavove Pavlović potvrdio u knjizi “O odvratnom”, tvrdeći da je prava umetnost ružna uprkos svim opscenama, da filmovima teži da uništi iluziju večitosti, prikazujući svet propadljivim, dakle, kakav zaista i jeste. Lepotu nije poricao ali ju smatrao isključivo povodom za uživanje. Zanimljivo je da je i scene seksa reditelj smatrao i tretirao kao iskarikirane i odbojne, jer tako u životu izgledaju svima osim onima koji vode ljubav. O erosu u svojim filmovima, a samim tim i tanatosu, Pavlović je govorio sledećim rečima: “Ja neću estetizaciju, u tim situacijama nema estetike, to je goli život, praštanje čulnosti, doticanje sa smrću. Zašto to onda tako i ne napraviti?” . Zbog ovakvog pristupa je od strane dr. Milana Rankovića Pavlović okarakterisan kao “pionir brutalizovanja seksualnosti u jugoslovenskom filmu”. Da se fizičko itekako vezuje sa intelektualnim i političkim govori i izjava živojina Pavlovića: “Eksplozija atinske demokratije je eksplozija umetničke interpretacije ljudskog tela”.

U centru pažnje Pavlovićeve poetike je tzv. “mali čovek”, osoba koja, bez obzira na socijalni status, iako su Pavlovićevi junaci uglavnom marginalci, ne pripada nikome. Čovek dvadesetog veka, po Pavloviću, prestaje da bude karakter, sve je više stanje. I zaista, Pacolina u “Buđenju pacova” određuje to što je bivši IB-ovac, Džimija Barku to što je mladost proveo u popravnom domu, Iveta Vranu tragedija cele porodice. U društvu, kao najcrnji njegov deo, s druge strane, dominiraju birokrate ili oni birokratskog mentaliteta, za koje je reditelj ocenio da je najveći užas što “osećaju smisao jedino u okviru postojećeg stanja stvari”. Njima su suprotstavljeni entuzijasti kojima je, pak, jedini cilj da se oslobode svoje “stvaralačke more”, često zaboravljajući da je umetnost razorna po bilo kakav kolektiv jer publika kroz umetnost postaje svesna svog neuravnoteženog stanja.

zikaa

Angažman se, po svemu gore navedenom, podrazumeva. Ako ste živi ne možete ga izbeći. U rediteljevim napisima je očigledno i to da se treba izbegavati bilo kakav dogmatizam , jer, shodno gore navedenom, to predstavlja vezivanje za nešto propadljivo i, samim tim, odsustvo životne snage. Naravno, treba imati na umu i praktična ograničenja koja su bila nametnuta Pavloviću u bivšoj SFRJ. Pavlović je verovao da treba korigovati sve nepravilnosti koje su nastajale u tadašnjem društvu, dotaći se i tabu-tema kao što su prve poratne godine, Goli otok, ili socijala u oštrom kontrastu sa pričom o srećnoj i bogatoj zemlji.Ipak, treba navesti i da razlozi za nerazumevanje Pavlovićevih filmova nisu bili samo političke prirode jer se u jugoslovenskom filmu 60-ih nameću nova specifična sredstva u izražavanju, koja kritika nije u stanju odmah da asimiluje.

c3ff73fb7466cdac00556375e29ca214

Film “Zaseda” je snimljen 1969. godine u Knjaževcu. Glavne uloge igrali su Ivica Vidović, Milena Dravić, Slobodan Aligrudić, Severin Bijelić, Pavle Vuisić. Snimljen na crno-beloj traci od 35 mm, film je tako još više u prvi plan isticao duhovnu i materijalnu bedu 1945. godine. U stvari, reč bi, uslovno govoreći, mogla da bude i o “crno-sivom” filmu, filmu u kojem dominira polumrak a prljavština jedne seoske kafane, recimo, izgleda veća nego što stvarno jeste. Ne treba zaboraviti ni činjenicu koju je reditelj sve vreme imao na umu: o Drugom svetskom ratu i prvim poratnim godinama znamo isključivo zahvaljujući crno-belim fotografijama. Ovakvim postupkom je i Pavlovićeva društvena kritika postala oštrija, a film deluje pseudodokumentarno. O velikoj Pavlovićevoj vezanosti za “Zasedu” govori i podatak da u “Crvenom klasju” seljaci na filmskom platnu gledaju poslednje kadrove “Zasede”.

2zqenus

Scenario “Zasede” nastao je 1968. godine po motivima pripovetke Antonija Isakovića “Po treći put” iz zbirke “Velika deca”  i Pavlovićeve “Legende” iz zbirke “Krivudava reka”. Scenario, i prva i poslednja verzija, sadržavao je, pored delova Isakovićeve, i elemente Pavlovićeve priče. Stoga je ovaj film predstavljao presedan u dotadašnjem autorovom radu jer je do tada, a i docnije, snimao filmove po tuđim literarnim predlošcima. “Zaseda” je snimljena u izrazito nepovoljnom trenutku: zabranjene su, formalno, od strane pozorišnih umetničkih saveta, predstave “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića i “Druga vrata levo” Aleksandra Popovića, dok je film “Rani radovi” Želimira Žilnika bunkerisan, a osudio ga je lično Tito, koji je pripadnike “crnog talasa” nazvao ludacima .

Za “Zasedu” je, naime, vezivana afera na festivalu u Puli kad je izvedena pred publikom u sali, iako je prethodne godine Pavlović dobio Zlatnu arenu u Puli. Filmovi nepoželjni po državu obično su bili na repertoaru bioskopa u toku tzv. “mrtvih sezona” i brzo povlačeni sa repertoara. Tako je Zaseda igrana samo u Knjaževcu, gde je film, inače, i sniman i, paradoksalno, kao dokaz nesposobnosti administracije, po kasarnama JNA diljem SFRJ. Docnije je Milorad D. Vučelić tvrdio da se, u pozadini ovakvog tretmana “Zasede”, radilo o nečijoj nečistoj savesti. Od savezne ideološke komisije ovaj film je ocenjen kao najveći antikomunistički film dok je, sa umetničke strane, postao kamen međaš “crnog talasa” koji je ubrzo suzbijen, a njegov brzi pad je najbolje okarakterisan rečima Dušana Makavejeva: �”obili su nas kao konje u galopu i to je bolja smrt nego da smo kao rage izdahnuli”. Sam Pavlović je nakon “Zasede” snimio, 1970. godine, u Sloveniji, “Crveno klasje”, uprkos velikoj povici protiv njega, ali, kako je sam reditelj naveo: “Nažalost, ralje se 1972. godine sklapaju. Prvo nad Makavejevljevim remek-delom “W.R. misterije orga(ni)zma” a onda nad čitavim slobodnim filmom.

zaseda

Šta je to toliko uzbunilo cenzore? Zaseda govori o sudbini Iveta Vrane, dalmatinskog 18-godišnjaka koji, izgubivši roditelje u ratu, dolazi u Srbiju kod rođaka i, kao skojevac, prolazi kroz niz potera i istraga protiv četnika u Istočnoj Srbiji, početkom 1945. godine. Njegove manihejske vizije politike i etike socijalizma blede pred grabljivošću, primitivnošću i bezumnošću prostora koji, po rediteljevom sudu, nema gotovo nikakve kulturne tradicije. Iveta vara njegova devojka Milica i on je ostavlja. Kontradiktorni zastavnik Zeka gine, pobedivši četnike, njegove zasluge grabi major Jotić, čovek birokratskog profila a Ivetove vapaje niko i ne čuje. Na prilazu selu patrola novopečenih partizana ubija Iveta po kratkom postupku jer je nepraktično, kao sumnjivu osobu koja može usput pobeći, sprovoditi ga u selo.

Ovaj film, iako osuđivan, po rediteljevom mišljenju ne predstavlja ništa drugo do pitanje raspada etike u sudaru sa svakodnevnim životom. Koncipiran kao pitanje u pogrešno vreme, i formom i sadržajem, ovaj film je stvorio sebi za protivnika čitav tadašnji sistem.

152_130

Po Pavlovićevom mišljenju, ovaj film je spadao u njegove omiljene filmove a sasvim sigurno je i najličniji . Glavnog junaka je Pavlović definisao sledećim rečima: “Ive Vrana pokušava da uskladi ideologiju sa životom i u tom pokušaju doživljava tragičan poraz”. Razlog vezanosti za Iveta leži u činjenici da je kod autora došlo do poistovećenja sa glavnim likom, tj. do prisećanja sopstvenih dečačkih i mladićkih dana neposredno posle oslobođenja. Stoga za Vranu postoji i najviše razumevanja, simpatije, s obzirom da je reč o Pavlovićevom alter-egu. Naime, Pavlović je, kao i Ive, poratne dane proveo kod teče i tetke, boraveći u varošici u Istočnoj Srbiji, udaljen od svoje kuće, impresioniran revolucijom. S druge strane, prema mnogim svojim likovima Pavlović je pokazivao ambivalentnost, naročito prema Džimiju Barki koji je predstavljao “stvorenje niotkuda”, apsolutno amorfnu karakternu masu koja pušta da je život baca.

152_1

Ive poseduje sve kontraste koji se javljaju kod mladih koje obuzme duh revolucije: srlja u opasnost iz osećanja dužnosti, na njegovu ljubavnu neodlučnost utiče lažni moralizam Partije dizajniran da ga zauvek zamrzne u detinjstvu, luta od dečije naivnosti do surove brutalnosti (scena prebijanja sina Marka žandara). Doduše, njegova brutalnost postaje shvatljiva kad se ima na umu tragedija njegove porodice postradale od fašista. Ivetov otac, učitelj, ubijen od italijanskih fašista, studirao je pedagogiju, kao i Pavlovićev otac koji je takođe bio učitelj. Dalmatinski akcenat ga izdvaja još više ali ga i čini simpatičnim. Njegov fetiš je očigledan: boljševizam, nadvisujući se nad ljubavlju, požudom, muzikom, hranom i on je, nimalo slučajno, od učenica lokalne gimnazije upoređen sa kaluđerom.

152_995

Latinska sentenca “Nomen est omen” važi i za Iveta. Vrana, očigledno nadimak (pravo prezime, Medanić, spominje se samo jednom), sugeriše da Ive u okrutnom okruženju štrči kao bela vrana. Nije zgoreg napomenuti da su i toponimi simbolički: varošica Žanjevac (tj. Knjaževac gde je film sniman) aludira na krvavu žetvu, selo Zagrađe na njegovu otuđenost, Kupuzište na agrarnost sredine, ali i nepismenost. Vranin nadimak je nastao takođe iz nerazumevanja: mladić koji je znao da imitira galebove proglašen je za Vranu jer ljudi iz Istočne Srbije nikad nisu videli a kamoli čuli galeba. Iz njegove harmonike dopiru samo koračnice, ako se izuzme jedna narodna na početku filma. Njegovo školovanje se, kao i ljubav, zbog rata odgađa stalno do neke druge prigode. Semantički gledano, on se prepušta političkom jeziku te tako za vreme probe izgovara: “Drugovi, budite svesni!” misleći na iskakanje iz ritma. Uporan je u svojoj nameri da služi društvu tako da postaje dežurni “mali od kužine”, osoba koja je svima na raspolaganju ali koju svi zaboravljaju. Inferioran u odnosu na vršnjake, Ive dobija i naređenje da igranke “očisti od buržuja” prozivajući sve koji su na crnoj listi da napuste igranku. Zbog ljubavi prema Milici Ive trpi, za komuniste pežorativna, poređenja sa Grolovim liberalima  i zahteve da raskine sa Milicom koje, ipak, izbegava. Do koje mere se Ive može eksploatisati svedoči scena u kojoj pretresa svešteničku kuću sa Zekom i drži sveštenikovu ženu na nišanu. Ive, naravno, neće pucati ma šta ona uradila ali Zeka koristi činjenicu da je Ivetov pištolj uperen i, bez Ivetovog znanja, traži informacije u zamenu za život sveštenikove supruge.

152_574

Njegova povučenost i nesigurnost s vremena na vreme snažno provaljuju, naročito u odnosu sa ženama. Nasuprot Džimiju Barki koji, progonjen od žena, oberučke prihvata tu ulogu, Ive je kategorički odbija. Pred učiteljicom Slavkom se otkriva da je razlog ovoj nesigurnosti njegova nevinost. Žena u crnom takođe želi da vodi ljubav sa Ivetom ali, shvativši koren njegove nesigurnosti, odustaje. Indikativno je to što zbunjeni Ive ženi u crnom skida, po naređenju, čizme, što sugeriše njen dominantan položaj ali i sklonost sadizmu u seksu. U ovakvom odnosu prema Ivetu postoji i mešavina majčinskog i seksualnog. Jedina devojka njegovih godina čije prisustvo želi je Milica, ali kad god je s njom nasamo, dolazi do razgovora koji se tiče ili užasa koji se dešavaju u selu ili njenog porekla, s obzirom da je iz buržoaske porodice zubara Smalajkovića. Ovakvi razgovori otkrivaju da je Ive u duši još mlađi i zato ga Milica vara sa zrelim čovekom. Na pola puta, ne odgovarajući nikome, previše stegnut ili previše mlad, Ive često doživljava situacije u kojima, i kad postoji mogućnost da vodi ljubav, dođe ili do četničkog prepada kao što je to slučaj sa Slavkom ili do streljanja trojice seljaka kad se s Milicom vraća kući. Prvi poljubac Milice i Iveta je, nimalo slučajno, na varoškom groblju. Nemoguće je voleti u vremenu nasilja. Ive se potčinjava, trpi, depersonalizuje, gubi ljubav i nalazi smrt. Depersonalizovanje u komunizmu očituje se i u jedinom poklonu koji Ive daje Milici: petokraci (pentagramu) u krugu i traži da ovu ogrlicu nosi barem jednom u školi. Tako nestaje klasična sentimentalnost (medaljon sa likom voljene osobe i sl.) i ustupa mesto obeležavanju ideološkim simbolima.

152_2

Naivna hvalisavost Vrane se, ipak, ograničava. On, indirektno, opisujući svojim školskim drugovima prepad četnika na školu, veliča Zeku a samim tim uzdiže i sebe. U tome je skroman,smatrajući da je dovoljno za pohvalu i to da je on prisustvovao ovom zbivanju.
Savest, strast sa kojom brani ono u šta veruje da je humano, određuje Iveta i kao glas reditelja, kao onog koji će u njegovo ime, tokom filma, komentarisati zbivanja. Ive osuđuje otimanje hrane koja odlazi na Sremski front (kasnije će se, u razgovoru intendanta Ike i Zeke otkriti očigledna pljačka i ntendanture), smatra da Smalajković ne sme da strada ali, na apele Milice da će završiti u ciganskoj mahali bez imovine koju je Partija oduzela Ive odgovara “I Cigani su ljudi”. Upravo imovina je ovom mladiću iz pasivnih krajeva glavna smetnja. Zbog toga, kao i ubistva Topolovačkog, Ive učestvuje u istrazi u vezi sa krađom unrinih paketa ali i osuđuje Zekinu krađu paketa iz skladišta kojima ovaj, kasnije, plaća seksualne usluge učiteljicama.

152_575

Bez porodice, sam, obeležen svojim akcentom i poreklom, bez ljubavi, Ive predstavlja osobu koja je, napustivši prostore predstavljene na idiličnim razglednicama, zalutala u bespuću u kojem je, kao kod Pavlovićevog zemljaka, dramskog pisca Dušana Kovačevića, blato do kolena a seljaci se kolju noževima. Možda je Ive najusamljeniji u sceni kad posmatra Milicu i nastavnika u bunkeru dok vode ljubav jer, po Pavloviću: “Voajerizam je potvrda ljudske samoće”.

152_3

Nasuprot njemu, Zeka je osoba kojoj blato ne smeta, štaviše, ne želi ni da spere blato s lica. To radi svesno, psujući i vređajući preko potrebe, podvlačeći sve najgore u svom karakteru ali ne štedeći ni selo i seljake za koje nema dobre reči baš zbog činjenice da je i on seljačkog porekla. Iako sklon krađi, brutalan ( nasrće na sveštenika, puca seljacima iznad glave opominjući da sledeći put gađa niže), promiskuitetan (više puta otpuštan iz službe zbog ženskarenja), divalj, sklon alkoholu što i ne krije (scena u kojoj,praćen dvojicom vojnika,pijan hoda po varošičkoj kaljuzi), neobrazovan, Zeka poseduje visok stepen hrabrosti i terenske domišljatosti. Ipak, on uvek ostaje zastavnik, gubeći i vraćajući širite, bez obzira na njegove zasluge tokom ratovanja i sukoba sa četnicima. Lišen iluzija, sagledavši i sebe i druge, on se takođe nalazi u praznom prostoru, između ideala za koje se borio i egzistencialnih pitanja (krađa paketa).

152_4

Cilj Zekine borbe i ideali su se, očigledno, istrošili već tokom rata. Ti ideali su bili poprilično magloviti s ideološke strane jer i on sam tvrdi da je njemu svejedno da li će buduće društvo biti komunizam ili socijalizam, bitno je da su ga stvorili ljudi kao što je on. Iako je “prljav” to ne znači da ne prepoznaje dobre osobine kod drugih ljudi i to se naročito vidi u njegovom odnosu prema Ivetu: Zeka je, uslovno rečeno, pokrovitelj, ima očinski odnos prema Ivetu, vodi ga u školu gde ga upoznaje sa Slavkom, objašnjava mu pravo stanje stvari, insistira da on ostane i uči umesto da ratuje.

152_5

Odnos sa Jotićem je sveden na čisto profesionalni sukob: Jotić naređuje i presuđuje po kratkom postupku, ali, s druge strane, ne ističe se u poteri za Markom žandarom, upropaštava džip i okleva da krene u napad na opkoljene četnike. Verovatno je i da je Jotić izdejstvovao službu u selu izbegavajući Sremski front. Od svih osobina koje su potrebne za njegov posao on ima samo želju da napreduje, samo ambiciju koja gazi preko leševa, beskrupuloznost koja je tolika da se zaboravlja, u trenutku trijumfa, i na saborca koji krvari jer on predstavlja samo nezgodnog svedoka njegove sramote. Zbog sitne krađe streljana su dvojica železničara ali je pravi razlog revnosno dokazivanje svopje ispravnosti kao i retuširanje sopstvenih grešaka. I baš zbog toga ginu još tri čoveka i Jotićevo ustoličenje nije sigurno sve dok Ive, ljudskom glupošću, ne pogine. Scena u kojoj se Jotić i Ive upoznaju je takođe indikativna: Ive u odrazu ogledala koje je ispred njega vidi Jotića koji ulazi u sobu i to deluje pomalo zastrašujuće, demonski, i označava osobu koja će indirektno uticati na njegovu sudbinu.Sa Ivetovom smrću počinje u selu Zagrađu vreme novih vladara koji, srodivši se sa okolinom, bratimeći se sa predsednikom opštine, ljubljeni u ruku kao vladike, tik do žene u crnom, simbola patnje naroda ali i deformacije karaktera u toku rata (žena u crnom zagriženo traži Smalajkovićevu smrt), vladavina duha birokrata.

152_122

Milica, predstavlja devojku koja iščekuje Vraninu ljubav ali se ona uvek pokazuje kao nedovoljna. Njeno raskidanje se može objasniti i činjenicom da Ive umesto s njom vreme provodi na terenu ali i s tim da je duhovno pa i fizički zrelija od njega. Stigma izdajnika i profitera je, po Ivetu, nepostojeća ali ne postoji zato što on veruje da obeležavanje ljudi više ne postoji i da je zaista došla sloboda.Milica, isprva u razgovorima s njim, žrtvuje deo načela koja je ponela iz svoje kuće: popušta mu, pravda sve plahovitom prirodom i čeka da on sam uvidi u čemu je reč. Međutim, kako stradanje raste tako ona oseća da se rascep između nje i Vrane povećava. Navodeći slučajeve oduzetih imanja ona pokazuje da shvata da od agrarne reforme nema ništa jer su zemlju dobili prvoborci i da se stvara ono što će 68. biti okarakterisano kao “crvena buržoazija”. Propast njene porodice je nagoni da postane vrlo praktična što se vidi i na kraju filma: vodeći ljubav sa nastavnikom, dakle izgubivši nevinost, za razliku od Iveta koji nevin gine i zauzevši centralno mesto na sletu, Milica se, pragmatično, pridružila pobedničkoj strani, izbegavajući istovremeno komplikacije koje bi donosila dalja veza sa Vranom. Baš osećajnost i plahovitost su ono što je privlači kod Vrane ali i ono što garantuje da pored njega neće osetiti sigurnost.

152_284

Šta reći za druge likove?  Topolovački, čovek kojeg gutaju njegove sopstvene reči, tvrdi da je u revoluciju uložio glavu i, najnesmotreniji od svih, ubrzo je i gubi. Sveštenik za kojeg su seljaci tog vremena očekivali da ima najviše etičnosti u selu uzima ukradenu robu kao čast od seljaka i denuncira pristalice četnika. Pristalice četnika se međusobno optužuju, dobar deo seljana spada u preletače, one koji su prišli partizanima krajem 1944.godine, seoske učiteljice su prostitutke a Slavka upražnjava seks u poodmakloj trudnoći. Niko nije nevin, svi su smoždeni ratom, njihove fizionomije i njihovi karakteri su se, prilagođeni vanrednim uslovima, sveli na životinjske, i to je, više od same slike materijalne bede, porazno po sve.

152_567

Nasilje i egzekucije se smenjuju nesmanjenom žestinom do kraja filma i, što je prilično šokiralo tadašnju javnost, žrtve Partije i drugih nalaze se u potpunoj proporciji: Jotić likvidira železničare, rekvirira se imovina Smalajkovića, četnici ubijaju Topolovačkog pri prepadu na kolonu sa paketima, gore partijske prostorije u selu, partijci streljaju tri seljaka, četnici ubijaju troje đaka, četnici ginu u akciji, Zeka gine u akciji a na kraju i Vrana. Gine se najčešće uludo, zato što je to nekome palo na pamet u jednom trenutku-kao kod Vranine smrti ili za vreme banalne akcije kao što je ozelenjavanje šume koju, pucajući iz šume u učenike, prekidaju četnici. Naravno, strada se ili rizikuje život zbog banalnosti: četnici, bez ikakvog strateškog cilja, ulaze u selo i spaljuju par prostorija a glavni neprijatelj su, izgleda, deca koja učestvuju u ozelenjavanju. Ubistvo železničara zbog sitne krađe nije ništa manje banalno.

U oči padaju i slike koje nose oštar sukob veselja i smrti: svadbarsko kolo i egzekucija na početku filma, krvavi Jotićev pir i Ivetova pogibija, ljubavna šetnja Iveta i Milice i egzekucija seljaka, ljubavno šaputanje Iveta i Milice i egzercir mladića za Sremski front koji se svodi na besmisleno skakanje, ležanje i strojev korak.

Od smrti i stradanja je napravljen kult, onaj isti koji je s ponosom isticao da je Jugoslavija treća zemlja u Evropi po broju žrtava u Drugom svetskom ratu. Nesreća sopstvene vojske nije dovoljna već treba na paradi u poslednjoj sceni prikazati pored omladinki u trikoima i šačice radnika i izranavljene ratnike, hendikepirane, u zavojima, na infuziji, koji, postavljeni na kamione, defiluju ispod Jotićeve bine. Telo Marka Džandara je postavljeno u dvorištu predsednika opštine, kao lešina šumske zveri. Nad užasom kraja rata i megalomanske Jotićeve parade dominira Staljinov grandiozni portret (tik do Titovog) koji ističe neprirodno oštre Staljinove crte a zatim na kraju filma, ekranom dominiraju Staljinove oči, kao oči Velikog Brata u Orvelovoj “1984”.

Muzika podvlači atmosferu vremena: idealističke pesme kao kazačok i sovjetska “Vsi našie pobedi” koje uvežbava Ive sa orkestrom, udarničke na akciji pošumljavanja, ali i partizanske, nasilne: “Na vrh Gore Romanije” u kojoj se od kože četnika prave fišeklije i opanci za partizanke i ulizička, namerno loše odsvirana pesma od kafanskih svirača u čast Jotića koji je, navodno, ubio Marka Džandara, opljačkao ga, spalio mu kuću i obljubio ženu. Pavlović na taj način slikovito prikazuje kako su nastajali brojni lažni mitovi, pre i posle 1945. godine. Učenici parodiraju i državnu himnu, zavitlavajući Vranu zbog ljubavi prema Milici: “Hej, švaleri jošte živi duh naših dedova!” Zekin izbor su vesele vlaške pesme koje mu sviraju u kafani i njegova a capella, “Moja mala oće da se drpa”. Seksualni nagoveštaj je očit u sceni u kojoj Ive otkriva vezu Milice i nastavnika muzike: “Kaćuša” koju na klaviru svira profesor prelazi u šlager a zatim muzika prestaje i ljubavnici odlaze prema strunjačama u sportskoj sali. Onima čije su seksualne želje ostale neuslišene, kao ženi u crnom na primer, preostaje melanholični sevdah “Kad ja pođoh na Bembašu”.

Smrt sa seksom pravi svoj krvavi krug kroz hranu: paketi, oteti, donose se svešteniku na groblje, u Zekinim rukama oni postaju moneta za seksualne usluge a na kraju i Zeka, njihov nov vlasnik, gine. Uopšte gledano, apsurdna pogibija prati i Al Kaponea u “Neprijatelju”, Džimija Barku u “Kad budem mrtav i beo”(čuvena scena u poljskom klozetu), Panča u “Zadahu tela” (ubistvo na svadbi, nimalo slučajno!). Čak ni preljuba ne može bez smrti: Milica i nastavnik vode ljubav u bunkeru pored pruge. Hrana je povod za tuče, uvrede ali i podloga za seks. Tako dolazi do tuče seljaka i narodnih vlasti zbog otimačine njihovog brašna namenjenog, navodno, borcima na Sremskom frontu. Kao oličenje bolje hrane okarakterisan je, u kafani, pasulj sa goveđim crevcima uz Zekino: “Izem ti kombinaciju! U školi, na brdu pasulja, Zeka vodi ljubav sa učiteljicom.

152_476

Odsustvo jasne svesti o ciljevima borbe jasno se vidi u Ozrenovoj izjavi da bdije dan i noć nad Kapitalom, mada je očito da slabo šta razume iako se u ime ovog Crvenog jevanđelja ginulo do poslednjeg. Ipak, autor veruje da su u takvom društvu “ostvarene velike slobode”.Ne treba zaboraviti ni sklonost zabušavanju. Knjiga je, po komandantu Ozrenu, samo sredstvo da se izbegne kopanje. Kulturna ograničenost i primitivizam novih vlasti očita je u sceni uzurpacije igranke kad se tango zamenjuje sa kozaračkim kolom a igrankama, po odluci “viših instanci” , prisustvuju samo članovi SKOJ. Prekidaju se predavanja profesora zbog sastanaka skojevaca a, s druge strane, nepismenost se očituje u njihovim parolama npr. onoj na Smalajkovićevoj kući: “Dole ratni…”.. Reč profiteri je, verovatno, previše komplikovana za pisanje.

Ideološko bespuće očituje se i u sceni Ivetovog dolaska vozom koja podseća pre na splav ludaka nego na skup politički angažovanih individua. Rečnik svih odreda je nizak, prizeman, šale su plitke, na prvu loptu, vrti se nekoliko fraza i psovki. Strah i nemaština se iskaljuju na lokalnom zubaru Smalajkoviću. Nije svejedno ni činjenica, naročito po tadašnje vlasti, da Marko nije ubijen. Glavni protivnik partizana umire u kolibi, miran kao svetac. Po svemu sudeći je ionako bilo pitanje kad će umreti a njegova jedinica raspasti, što samo pojačava uzaludnost potere.

Jezik junaka je narodski, sočan, pun psovki i loših kvalifikacija. Tako muzičar postaje muzikant. I ideološka shvatanja su ograničena: ako se iz harmonike čuje narodno kolo onda je to, po Topolovačkom, sloboda. Psuje se po klasnom osnovu, mater buržujska ili seljačka. Klasno poreklo određuje i jezik, tako da Milica, kao i drugi varošani govori čisto, pravilno, za razliku od predstavnika novih vlasti i to je, takođe, izdvaja. Akteri se služe sa nekoliko dijalekata: Ozren govori crnogorskim, Ive dalmatinskim, seljaci istočnosrpskim a Zeka šumadijskim dijalektom. Bez mnogo oklevanja se definiše nečija pozicija tako da Zeka zaključuje u razgovoru sa učiteljicom da “dok pošteni ginu na frontu mangupi ševkaju ženske”.

152_478

Zanimljiva je i bilingvalnost. S obzirom da je reč o Istočnoj Srbiji govori se srpski i vlaški. Vlaški figurira kroz kletve na račun Marka Džandara i jednu pesmu lokalnih kafanskih muzičara. Kao kontrast, u filmu figuriraju dva citata: profesor u gimnaziji govori o represiji kroz Sveto pismo, mada niko, izgleda, ne shvata značenje reči: “I pre smrti bejah mrtav, bejah suđen i pre suđenja”. Na času čitanja za mahom odrasle meštane Ive čita odlomak iz romana Nikolaja Ostrovskog “Kako se kalio čelik” u kojem glavni junak, Korčagin, poručuje drugovima da izdrže i da će revolucija uskoro pobediti. Ne treba zaboraviti da je za komuniste roman Ostrovskog predstavljao jedno od značajnih poglavlja ideološkog trebnika. Čak i intonacija, način izgovaranja replika nisu uobičajeni. Jedan od najboljih dokaza da u ovakvom društvu život postaje beznačajan je scena u kojoj, kad Jotić treba da ubije poslednjeg od trojice uhvaćenih četnika na pitanje: “Što se krstiš?” četnik mirno odgovara: “Spremam se. Kad si njih (pobio) što bi mene ostavio?”

Pavlovićeva ljubav prema vozovima provlači se i u “Zasedi”: Ive dolazi vozom u “srce četništva”, odmah pri dolasku u stanicu suočava se sa streljanjem koje sprovodi Jotić. Osuđeni železničari na tren nestaju u pari iz lokomotive, kao aveti. Treći put voz prolazi pored zgrade u kojoj Milica i nastavnik muzičkog vode ljubav dok ih Ive posmatra, što je i seksualna i egzistencijalna asocijacija. Četvrti put se Ive vozom vraća iznuren iz potere, bez rezultata, na ivici živaca. Ostaje pogibija.

zika

Aleksandar Novaković

2 komentara na tekst Zaseda Živojina Pavlovića – “crni talas” u Yu filmu

  1. Snezana Moracic

    18/11/2009 at 18:59

    Ovi fragmenti su vrlo vazni za konacno objasnjenje kovanice crni talas, a jos interesantniji podaci o cenzuri koje je Zivojin Pavlovic nabrojao od 1963 – 1989.

    Nije me mrzelo da prekucavam iz sjajne knjige “Crni talas” Bogdana Tirnanica

    “Afera tzv.crnog talasa potrajala je preko dve godine. Njen pocetak zbio se nakon pulskog festivala 1969.godine, a kraj je /formalno/ oznacen slucajem filma WR-misterije organizma, odnosno prekidom rada na filmu Sloboda ili strip Zelimira Zelnika. Konsekvence citavog tog polit-ideoloskog zamesateljstva osecale su se, medjutim, znatno duze, sve do pocetka osamdesetih godina XX veka i pojave ceske skole.”

    Ni do danas nije razjasnjeno kome pripada autorstvo etikete crni talas. Najekstremnije tumacenje pruzio je Aleksandar Petrovic tvrdnjom kako je njen pronalazac bio Miko Tripalo, Titov miljenik medju omladinskim funkcionerima, kasnije lider hrvatskog proljeca. Obicno se, pak, veruje da je ona iskovana u nekom politickom kabinetu, sto – sva je prilika – nije tacno. Reditelj Stole Jankovic je godinama tvrdio kako su je izmislili sami filmski radnici, sto takodje ne odgovara istini. Problematicno je, isto tako, misljenje da je termin mehanicki preuzet iz onovremene ideoloske diskusije o slikarstvu, kada je nosiocem crnog talasa proglasen Leonid Sejka.
    Ta je rasprava dozivela neslavni krah u javnosti posle odlucnih reakcija Pedje Milosavljevica u Politici i, za divno cudo, Oskara Davica u NIN-u.

    Preostaje da se, kao najverodostojnije, prihvati misljenje kako je kum bio knjizevnik /i ideoloski radnik/ Vladimir Jovicic, koji je 1969.godine, na stranicama tadasnjeg Borbinog dodatka, Reflektor, objavio opsirnu analizu filmova sa pulskog festivala pod nazivom Crni talas u nasem filmu. Ali, kasnije se ispostavilo da je ipak rec o plagijatu. U pomenutom Borbinom dodatku prestampan je i jedan /nepotpisani/ tekst iz Ekonomske politike u cijem je naslovu zbilja po prvi put upotrebljena ova sintagma kao odrednica opsteg stanja jugoslovenskog filma – Efekti crnog talasa. Novinar Nebojsa Glisic otkrio je Zivojinu Pavlovicu i piscu ovog feljtona da je on autor tog teksta.
    Glisiceva definicija zasnivala se, uglavnom, na sledecoj analizi stanja: “Osnovna je karakteristika ovogodisnje filmske smotre u Puli da su to u prvom redu ‘crna’ ostvarenja. I to ne u maniru neorealizma, koji se bazira na stvarnosti, vec neka vrsta crnog larpurlartizma.”

    …”Iz danasnjeg ugla posmatrano, uz onu famoznu istorijsku distancu, neobicno je zanimljiva cinjenica kako je, ni mesec dana nakon sto je lansirana krilatica crni talas, u trenutku kada je ta afera bila jos u povoju, vec upozoreno na moguce reperkusije nepromisljene kampanje protiv trenutnog stanja u tadasnjoj jugoslovenskoj kinematografiji. Tako smo tada, iako jos nedovoljno svesni svih perietija koje nas tek ocekuju sa crnim talasom, dobili i upravo pomenutu etiketu belog talas, uz koju se, sedamdesetih godina proslog veka, pre pojave ceske skole, domaci film spustio na svoje najnize grane.
    Lansirao ju je novinar Dragan Markovic, kasnije glavni i odgovorni urednik NIN-a, direktor Politike i clan CKSKS / sa svih tih polozaja i funkcija je, u razlicita vremena, smenjen/, u svom odgovoru na anketu Knjizevnih novina, koje su veliki prostor jednog svog broja posvetile zbivanjima na pulskom festivalu 1969. godine. U tekstu ideologija belog talasa Markovic je pisao: ” Sta mislim o crnom talasu? – pitate.
    Mislim da je ta ideoloska didakticka moda stari uvozni artikal koji sada opet izvesni pravovernici hoce da revalviraju i iznesu na nase trziste.
    Otpocela je jedna nova, srdita ofanziva, citav jedan beli talas koji, pod maskom strahovanja za nase duse, za nasu lepotu, za sve nase idilicno i realno, hoce opet da potopi stvaralacku inspiraciju filmskih autora i da ih podredi merenjima stare vage sa tegovima o ‘tipicnom’, ‘objektivnom’, dakle o istini kakva je skrojena u necijim glavama.
    Niko, dabome, od kriticara tzv. crnog talasa nije lud, jos manje naivan da prizna da u svojoj svesti ili podsvesti nosi zdanovisticki duh; svako voli da bude progresivan i human. Ali, cim se umetnicko delo hoce da podredi nekakvim dogmama da se docira, da mu se kaci neki funkcionalni atribut – to je ustvari apel za cenzuru i pretvaranje umetnosti u ‘sluskinju politike’.

    …”Zaseda je kljucni film u opusu Zivojina Pavlovica, kako po nedvosmislenom misljenju kritike tako i u vizuri samo autora.otuda je, prirodno, slucaj filma Zaseda i centralna tacka jedne stvaralacke biografije, koja se u celosti odvijala kroz osporavanja, zabrane i bunkerisanja. U anketi koju je Zdenka Acin sprovela za potrebe specijalnog broja casopisa Knjizevna kritika, posvecenog fenmenu cenzure / cenzura – primeri bescasca/,Pavlovic prilaze podugacki inventar ideolosko – politickih osporavanja svojih knjizevnih i filmskih dela :

    “1963.
    – Presudom Okruznog suda u Sarajevu zabranjen za prikazivanje omnibus – film “Grad”, proizveden za “Sutjeska, film”, iz Sarajeva; presuda je jos na snazi;

    – “Bunkerisan” u “Avala filmu” iz Beograda moj prvi celovecernji film “Povratak”;/1966. mi je omoguceno da ga dosnimim i dovrsim/.

    – prva knjiga pripovedaka, “Krivudava reka” objavljena u “Nolitu”, na intervenciju nekih rukovodilaca UDB-e iz Istocne Srbije nekoliko meseci povuce iz prodaje.

    1966.
    – U “Avala filmu” srusen filmski projekat “Gluvi barut” prema istoimenom romanu Branka Copica uoci snimanja.

    1969.
    – Bunkerisan u CFRZ igrani film “Zaseda”. /Godine 1990 se nasao na redovnom filmskom repertoaru./

    1970.
    – U SKZ odbijena zbirka pripovedaka “Cigansko groblje” iz politickih razloga.

    1972.
    – U “Prosveti” iz Beograda objavljena zbirka pripovedaka “Cigansko groblje” pod uslovom da se iz price “Budilnik” izbaci deo koji se tice Golog otoka.

    1973.
    – Lisen sam docenture i udaljen sa nastave na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kao zacetnik “crnog talasa” u jugoslovenskoj kinematografiji./ Deceniju kasnije vracen u nastavu./

    1978.
    – Oduzeta rezija TV filma “Kad prolece kasni” u “Kosovo filmu” iz Pristine.

    1980.
    – Otet film “Dovidjenja u sledecem ratu” na aerodromu u Ljubljani pred prikazivanje na Medjunarodnom filmskom festivalu u Berlinu i “bunkerisan” u ‘Viba filmu” iz Ljubljane. / Dve godine kasnije film je prikazan javnosti./

    1982.
    – Objavljivanje romana “Zadah tela” u beogradskoj “Prosveti” uslovljeno izbacivanjem citiranja partizanske pesme “Mi smo mlada vojska Titova…”

    1983.
    – Objavljivanje “Beline sutra” u beogradskoj “Prosveti” uslovljeno izbacivanjem teksta o ubijanju Rumuna begunca na Dunavu kod hidroelektrane “Djerdap” od strane rumunskih granicara.

    1984.
    – Presudom Okruznog suda u Beogradu zabranjen i unisten dnevnik o studentskoj pobuni i strajku iz 1968.godine “Ispljuvak pun krvi” u izdanju “Narodne knjige” iz Beograda./Dnevnik ponovo objavljen 1990. u izdanju “Ateljea Dereta”./

    1989.
    – Oduzeta rezija filma “Na granici” u proizvodnji “Tera filma” iz Novog Sada uoci samog snimanja”.

  2. qwe

    21/01/2017 at 01:51

    Jovan Jovanovic( autor filmova “Izrazito ja” , “Mlad i zdrav kao ruza”) u jednom intervju kaze: – Crni talas su, između ostalih, predstavljali Žika Pavlović, Saša Petrović, Želimir Žilnik i Dušan Makavejev, dakle ljudi koji su bili apsolutno protežirani do sednice u Karađorđevu. Kakvi su to disidenti ako je Makavejev bio član cenzorske komisije za film, a Saša Petrović profesor na akademiji, član svih filmskih foruma i snimao film za filmom? Crni talas je pušten niz vodu u trenutku obračuna sa srpskim liberalima, ali sve je to bilo mutno, u čemu je umetnost celo vreme plaćala ceh politici.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *