Ulogujte se / Kreirajte profil

Zašto nisam aktivna na društvenim mrežama i zašto nemam tv prijemnik

Poslovica kaže da su voda i vatra dobre sluge, ali zli gospodari. Isto to možemo da kažemo i za internet i televiziju. Ono što je ključno je osnovna vrednost starih Grka, a to je umerenost. Sve dok sam u igri gospodarica želim da se igram. I sve dok nešto vuče moj duh i dušu ka napred. Problem je kada reku zamenimo barom.

01

Da li vam se nekad desilo da kada ne radite da vas prijatelj pozove na piće, a vi umesto da pristanete pogledate TV program i kažete ne mogu ni popodne ni večeras; prvo ide meč Đoković–Federer, zatim repriza „Boljeg života”, onda „Veliki brat”, pa „Farma”, pa „Parovi“, pa „Seranovi”, pa…?

Zamenjujemo intimnost u međuljudskim odnosima surogatima intimnosti koju nalazimo u dve kutije: televizor i komjuter. Pomno pratimo svaki korak naših tenisera, naših TV likova, naših VB prijatelja.

02

Sociopsihološki fenomen Veliki brat samo je jedan od programa koji nas dovodi u nedoumicu da li smo toliko otuđeni u realnom životu, da na sakat način nadomeštamo tu potrebu za intimnošću; sa druge strane, da li je i jedan od motiva prijave za učešće u VB rezigniranost otuđenjem i, iz tog razloga, pristanak na razodevenost svojih malih života? Kompjuterski modifikovani glas naređuje svojim ukućanima šta i kako treba da rade, a indirektno nas poziva da sednemo ispred televizora. I mi, kao što su ljudi sledili Isusa, sledimo taj glas i polako srastamo sa inventarom, starimo razapeti između intimnosti i otuđenja, voajerišemo i skrivamo se, puštamo život da nam prolazi dok se smenjuju ukućani… Naša fotelja je naša ispovedaonica i oltar.

03

Na četrdesetak TV kanala imamo univerzum u malom. Intrige, ljubavi, svađe, život – sve je tu samo nas nema. Pretvorili smo se u ogromnu kameru sa mikrofonom, ali ne reagujemo (osim da pošaljemo SMS da naš VB favorit ostane).

04

Posebnu skupinu konzumenata čine „nekonzumenti“ koji gledaju rijalitije samo zato da bi se zgražavali nad ljudima u njima i da bi nas neobaveštene informisali o svim tim imenima, prezimenima i nadimcima i grozotama koje čine, za koje čistunci iz ovog pasusa znaju iako ne gledaju. Te sam tako imala priliku da čujem mnoštvo intelektualaca kako govore o zadnjim vremenima i polusvetu (baš ta reč koja gordo one koji je izgovaraju, valjda smešta, u svet) iz rijalitija, a da zaborave da isto to što vide u rijalitijima mogu da vide i posle svojih snobovskih partija kada se popije dovoljno alkohola i kada se poisključuju svetla. Te, takođe, čistunci iz ovog pasusa nas obaveštavaju kako su ljudi koji su „ogrezli“ u fejsbučarenje ludaci i pervertiti,ali kada ih pitate zašto ne ugase profil ostanu bez odgovora. To me asocira na jednog sporednog Kamijevog junaka u Strancu koji ima psa kog tuče i kog mrzi, ali kojeg ni za živu glavu neće da ostavi.

05

Meni se rijaliti programi i ljudi u njima, kao i društvene mreže, ne gade, ali ih ne komzumiram zato što su mi dosadne i zato što nisu uspeli da me zasinteresuju na isti način kao što mi je dosadno da čitam žitija svetaca i da slušam kantri muziku. Da su Bernhard, Bergman ili Trir u nekom rijalitiju sigurno bih gledala. Nikada sebi ne bih dozvolila da za bilo koga kažem da je polusvet, jer ne znamo tuđ životni put i motive. Po današnjim merilima Sonja Dostojevskog iz Zločina i kazne bi bila starleta pokajnica. Upravo Dostojevski (kog oni koji puritanski kude rijalitije rado grle) je pisao o, kako to oni kažu, polusvetu, ali ne osuđujući ih, već pokušavajući da ih razume. Ako preziremo folk pevača koji je zakoračio u sedmu deceniju, a zavodi mlade devojke, onda treba da se zgražavamo i nad univerzitetskim profesorima pred penzijom koji zavode studentkinje. Nisu funkcije te koje su dobre ili loše, kao i tv formati, već ljudi kao pojedinci koji su na ovom ili onom putu. Odnosno, nije problem u internetu i televiziji, već u neumerenom pasivnom konzumiranju koje nas izmešta iz vlastitog života.

06

Pojedincima se život podelio na onlajn i realni. Problem je kada onlajn bivstvovanje postane realnost, a realni život oflajn. Ako im je potrebna ljubav tu je čet, slušaće virtuelne serenade i ispovesti, a za seks… To je bar lako. Ako baš nisu te sreće da na četu nađu partnera za sajberseks tu je neki od mnoštva porno sajtova koji će im pomoći.

A ako, pak, želimo da smo sveprisutni, potrudićemo se da na fejsbuk profilu imamo što više prijatelja, bez obzira što 99,99% tih prijatelja ne interesuje naš tzv. status, tj. mudrost koju ispišemo i bez obzira što većina tih naših prijatelja na fb fotografijama i ne liči na sebe. Fejsbuk profili su najčešće idealizovana verzija nas samih gde nisu samo fotošopirane fotografije, već i karakterne osobine. Neljubaznost bankarskih službenika i gužve na šalterima nas upućuju na prirodni izbor, naravno bankomat. A ako pak želimo kafu onda je tu automat gde ubacimo novčanice ili kovanice, pritisnemo opciju kafa, zatim šećer (ako volimo slatko) i nastavimo svojim putem. Možda u dokolici pročitamo jedan od časopisa koji nas savetuje kako da večno budemo lepi, mladi i uspešni.

Zar je tako teško emitovati iskrenu emociju u svakodnevnim međuljudskim odnosima? Da li je „Veliki brat” (uzet kao simbol) religija 21. veka gde je pogrešno protumačena izreka naći snagu u samome sebi. Da li nas ta samodovoljnost vodi u lažnu nezavisnost ili pokazuje da je čovek više no ikad sputan i pod uticajem medija, zavisan, ostaće pitanje. Što bi rekao Beket, da li je problem u cipeli ili u nozi?

Pre će biti da je sve ovo gore korozija vremena u kome smo. Nisu krivi „Seranovi”, „Veliki brat” i ostali TV programi, već čovekova slabost i linija slabijeg otpora – bezobzirni eskapizam od aktivnosti i odgovornosti. Ali to nije zato što su ljudi u ovom vremenu posebni, već što je evolucijski izraz ovoga vremena medijsko- informatička ekspanzija. Tako da nisu krivi sami po sebi rijaliti programi i društvene mreže već ljudi koji koriste te medijume kao zakrpe za sopstvene nesavršenosti, kao beg u taštinu umesto da navedeno bude zabava. To je ona dilema kada se gledaju dva lica sa suprotnih strana rešetaka: ko je osuđenik, a ko čuvar. Odnosno, umesto da mi manipulišemo svojim vremenom i sredstvima zabave, mi bivamo izmanipulisani. Igračka koja se igra sa detetom, a ne obratno.

08

A kada se dva onlajn bića sretnu in vivo, pijuckaju svoju koka-kolu i pričaju o onlajn životu dok im smetaju vetar i sunce i sa nestrpljenjem čekaju kada će biti “na mreži”. Na njihovu sreću nauka se pobrinula da rodi nešto što je imenovano kao pametni telefon kako bi ljudi mogli non-stop biti prisutni.  E, to, to je ropstvo! Ali za razliku od nekih prošlih vremena, ovo ropstvo je izabrano i dobrovoljno.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Zašto nisam aktivna na društvenim mrežama i zašto nemam tv prijemnik

  1. Душко Јевтовић

    18/05/2016 at 15:34

    Самодовољност води у смрт.
    Затварање у зидове и буљење у екране и екранчиће је слепа улица у којој нема места за истину, вечност и Бога. Сами бирамо пролазну телесност зачаурени у зрну из кога одбијамо да проклијамо. Остајући једно, Богу ћемо вратити таленат који нам је подарио неумножен. Завршићемо тамо где је плач и шкргут зуба.
    Ми носимо вечност у себи, као зрно које треба претворити у плод, као таланат који не смемо неумножен вратити Творцу (реченица из књиге “Хвалоспеви смислу”.
    Али, како је приметила ауторка овог сјајног текста који нам отвара очи, добровољно бирамо ропство.

  2. Adam Kadmon

    20/05/2016 at 12:02

    Jedna od najznačajnijih slika zapadne umetnosti, Noćna Straža, nestaje, kao da duguje izvinjenje za greh postojanja, nestaje negde u pozadini, dok ekrani svih veličina uspešno čine ono što je Čomski davno nazvao
    production of consent. Oprostite mi, uživajte u svojim kolektivnim lobotomijama, ovaj nesavremeni gubitnik se vraća Bogorodici od cveća.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *