Ulogujte se / Kreirajte profil

Zavist – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Pored briga jedan od najznatnijih uzroka nesreće verovatno je zavist. Rekao bih da je zavist jedna od najopštijih i najdubljih ljudskih strasti. Lako se ona može primetiti na deci još pre nego što napune godinu dana, i svaki pedagog tome mora da obrati najtananiju pažnju. Na najmanju pojavu naklonosti prema jednom detetu na štetu drugoga, naroguši se i naljuti zanemareno dete. Svako ko ima posla s decom mora u podeli da bude do tančina pravičan, nepopustljiv čvrst i nepromenliiv. Ali deca jedva malo više otkrivaju u svoju zavist i ljubomoru (koja je naročiti oblik zavisti) od odraslog sveta. Ta emocija preovlađuje među odraslima i decom podjednako. Uzmite, na primer, žensku poslugu: sećam se kad je jedna naša udata služavka zatrudnela, i kad smo govorili da ona ne bi trebalo da diže veći teret, odmah su i ostale prestale da dižu veći teret, tako da smo to sami morali da činimo. Zavist je osnov demokratije. Heraklit je tvrdio da bi trebalo povešati sve građane Efeza zato što su isticali: „Niko među nama da ne bude prvi.” Demokratski pokret u grčkim državama bio je potpuno nadahnut tom strašću. Ista stvar je tačna i za modernu demokratiju. Doduše, postoji idealistička teorija da je demokratija najbolji oblik vladavine. Ja sam verujem da je ta teorija tačna. Ali nema oblasti praktične politike u kojoj bi idealističke teorije mogle da budu tako jake pa da dovedu do velikih promena; kad dođe do velikih promena, teorije koje je pravdaju, uvek su prikrivena strast. I strast koja je dala pokretnu snagu demokratskim teorijama, nesumnjivo je strast zavisti. Čitajte memoare gospođe Rolan, koju često ističu kao plemenitu ženu prožetu odanošću prema narodu. Otkrićete na kraju da je nju napravio tako vatrenim demokratom doživljaj u poseti nekom aristokratskom zamku kad su je uveli u odeljenje za poslugu.

PANews BT_P-d4e798fe-2bf4-4811-84ea-cf8ddb7caac8_I1

Među prosečnim cenjenim damama zavist igra izvanredno veliku ulogu. Ako sediite u podzemnoj železnici pa se desi da pored vagona prođe neka lepo odevena žena, posmatrajte samo oči ostalih žena. Primetićete da svaka od njih, izuzev onih koje su možda bolje odevene, posmatra tu ženu pakosnim pogledom i prosto će se upinjati da pronađe nešto što je porazno po nju. Sklonost ka skandalima izraz je te opšte pakosti: ma kakva priča protiv druge žene odmah se prima i na najbleđi dokaz. Visokoparno moralisanje služi istom cilju: zavidi se onima koje imaju prliku da greše protiv morala, a u isto vreme se smatra da je vrlina kazniti ih za njihove grehove. Ta osobena vrsta vrline je jamačno svoja sopstvena nagrada.

Potpuno ista stvar može da se utvrdi i među ljudima, izuzev što žene smatraju suparnicama sve ostale žene, dok ljudi po pravilu imaju to osećanje prema ljudima iz iste struke. Jesi li, čitaoče, ikad bio toliko nesmotren da u društvu nekog umetnika hvališ drugoga umetnika? Jesi li ikada pred političarem pohvalio političara iz iste stranke? Jesi li ikada pred egiptolozima pohvalio egiptologa? Ako si to učinio, u stotinu prema jednom slučaju izazvao si eksploziju ljubomore. U prepirci između Lajbnica i Hajgensa ima pisama u kojima se sažaljeva tobožnje Njutnovo duševno stanje. „Nije li žalosno”, pisali su jedan drugome, ,,da je neuporediv genije g. Njutna zamračen gubljenjem razuma?” I ova dva čuvena čoveka izlivala su u pismu za pismom krokodilske suze s očiglednom nasladom. U stvari, činjenica koju su licemerno oplakivali nije se desila, mada je poneki Njutnov nastran postupak davao povoda za takve glasove.

The_Pick_120112

Od svih karakteristika obične ljudske prirode, zavist je najnesrećnija; ne samo da zavidljivo lice želi nesreću drugoga, nego je i izaziva samo ako to nekažnjeno može da izvede, ali je i samo ono postalo nesrećno usled te zavisti.Umesto da oseća radosti od onoga što samo on ima, pati od onoga što drugi imaju. Kad bi mogao, on bi druge lišio njihovih preimućstava koje sam priželjkuje i bio bi zadovoljan da ih ima. Ako bi se ta strast pustila na volju, bila bi kobna za svaku vrlinu i čak i za najkorisnije vršenje izuzetne veštine. Zašto da lekar ide kolima u posetu svojih pacijenata, kad radnik mora da pešači do svog posla? Zašto neki naučni istraživač da bude u toploj sobi, kad drugi moraju da se bore s nemilosrdnom zimom? Zašto da neki čovek koji ima izuzetan talent svetskog značaja bude oslobođen tričavih briga oko kućnih poslova? Na takva pitanja zavist ne daje odgovore. Srećom, postoji u ljudskoj prirodi i strast koja zamenjuje zavist, a to je divljenje. Ko god želi da uveća ljudsku sreću, mora da se stara da uveća divljenje i smanji zavist.

bertrand_russell_by_monsteroftheid-d8rrgn9

Postoji li kakav lek protiv zavisti? Za sveca, tu je nesebičnost, mada i kod svetaca nije nemogućno da zavide jedan drugome. Sumnjam da bi sv. Simeon stolpnik bio sasvim zadovoljan da je saznao kako je neki drugi svetac stajao duže vremena, i to još na užem stubu. Ali ostavimo svece na stranu, jedini lek protiv zavisti kod običnih ljudi i žena je sreća, a nevolja je upravo u tome što je zavist sama po sebi strašan neprijatelj sreće. Ja mislim da zavist dobija glavnu podlogu kroz nedaće detinjstva. Dete koje primeti da mu se pretpostavlja brat ili sestra, navikava se na zavist, i kada se otisne u svet, istražuje nepravdu koju je sam doživeo, opaža je odmah čim se negde pojavi i uobražava je čak i kad se ne desi. Takav čovek je neizbežno nesrećan, on postaje teret svojim prijateljima koji ne mogu večno da paze na izbegavanje sitnih peckanja. Počevši s uverenjem da ga niko ne voli, svojim držanjem na kraju potvrđuje da je to istina. Druga nedaća detinjstva koja ima iste posledice, to su roditelji koji nemaju mnogo roditeljskog osećanja. I kad nema brata ili sestru koje više vole, dete može da primeti da decu u drugim porodicama njihov otac i mati više vole nego njegovi roditelji njega. To će u njemu izazvati mržnju prema ostaloj deci i svojim roditeljima, i kad odraste smatraće se kao pravi tuđin. Neka vrsta sreće je svačije pravo koje se dobija rođenjem i ko je toga lišen, neminovno će se osetiti odbačen i ogorčen.

Ali zavidljiv čovek bi s pravom mogao da pita:

„Kakvog smisla ima što mi pričate da je sreća lek protiv zavisti? Ne mogu da pronađem sreću, jer osećam da sam i dalje zavidljiv, a vi me uveravate da ne mogu da prestanem da budem zavidljiv dok ne nađem sreću.”

Ali stvaran život nikad nije tako logičan. Samim tim što je čovek kadar da se osvesti na svoja zavidljiva osećanja, već je dobar korak napred u lečenju njihovom. Sud-bonosna navika je sve poređivati. Ako nam se dogodi nešto prijatno, treba tome da se obradujemo do kraja a da ne pomišljamo da to baš nije tako prijatno kao nešto drugo što bi moglo da se desi nekom drugom.

„Da”, reći će zavidljiv čovek, „danas je sunčan dan i proleće je, ptice pevaju i cveće je u punom cvetu, ali sam čuo da je proleće na Siciliji hiljadu puta lepše, da ptice čarobnije pevaju u gajevima Helikona i da je saronska ruža divnija od ijedne ruže u mojoj bašti.”

I dok mu te misli prolaze kroz glavu, sunce mu se zamračuje, pesma ptica pretvara se u besmisleno ćurlikanje, a cveće nije dostojno pogleda. I sve ostale životne radosti on upoređuje na isti način.

„Da”, reći će sebi „žena moga srca je ljupka, ja je volim i ona mene voli, ali koliko je slađa morala da bude kraljica od Sabe! Ah, da sam imao sreću da živim kao Solomon!”

Sva ta poređenja su besciljna i glupa; bilo da je kraljica od Sabe ili naša prva susetka uzrok našeg nezadovoljstva, u oba slučaja naš je stav podjednako prazan. Jer za mudrog čoveka ono što mu je dato da uživa, nije manje zadovoljstvo zato što neko drugi ima neko drugo zadovoljstvo. Zavist je u, stvari jedan oblik poroka,  delom moralnog, delom intelektualnog, koji je u tome da stvari nikad ne vidimo u njima samima nego jedino u poređenju s drugima. Pretpostavimo da zarađujem koliko mi je potrebno.

“Trebalo bi da sam time zadovoljan, ali doznajem da neko drugi koji ni u kom slučaju nije ispred mene ima dva puta veću platu od mene. Ako sam zavidljive ćudi, odmah će ono zadovoljstvo s mojom platom potamneti i mene će početi da obuzima osećanje nepravde. Za sve ovo pravi lek je u mentalnoj disciplini, u navici da se ne zanosim nekorisnim mislima. Posle svega, čemu bi se najviše moglo zavideti ako ne sreći?

I ako uzmognem da se izlečim od zavisti, mogu i sam da postanem srećan, pa na taj način i predmet zavisti. Čoveka koji ima dva puta veću platu od mene nesumnjivo razdire pomisao da neko drugi ima dva puta veću platu od njega i to tako ide dalje. Tako je Napoleon zavideo Cezaru, Cezar Aleksandru, a Aleksandar, rekao bih, Herkulu koji nikad nije postojao. Otuda vi ne možete da se oslobodite zavisti jedino postizanjem uspeha, jer će u istoriji ili bajki uvek biti nekoga ko će biti srećniji od vas. Ali ćete se osloboditi od zavisti ako uživate u stvarima koje iskrsnu pred vas, radeći posao koji imate da izradite, i izbegavajući poređenja s onima za koje vi možda sasvim neosnovano mislite da su od vas srećniji.

98714

Preterana skromnost takođe je u vezi sa zavišću. Skromnost se smatra vrlinom, ali što se mene tiče, ja sumnjam da li u svojim krajnjim vidovima ona zaslužuje da se tako smatra. Skromne ljude neprestano morate da umirujete pošto oni često nemaju smelosti da zagrizu u poslove kojima su savrseno dorasli. Skromni ljudi veruju da ih nadmašuju oni s kojima su obično u društvu. Oni su otuda veoma skloni zavisti i kroz zavist, nesreći i zlonamernosti. Što se mene tiče, misiim da je bolje vaspitati dečaka u veri da je on sjajan mladić. Ne verujem da ijedan paun zavdi repu drugog pauna, jer je svaki paun uveren da je njegov rep najlepši na svetu. Otuda proističe da su pauni miroljubive ptice. Zamislite samo kako bi bio nesrećan život pauna da su ga vaspitali da je ružna stvar imati o sebi dobro mišljenje. Kad god bi video drugoga pauna kako širi rep, on bi sebi kazao:

,,Ne smem da uobrazim da je moj rep lepši od ovoga jer bi to bilo uobraženje, ali, ah, kamo sreće da je moj lepšii! Ta odvratna ptičurina ubeđena je u svoje prevashodstvo! Kako bi bilo da mu iščupam koje pero? Onda možda ne bi morao da se plašim od poređenja s njim.”

Ili bi mu namestio klopku i dokazivao da je rđav paun, nedostojnog paunskog ponašanja, ili bi ga optužio pred većem rukovodilaca. Postepeno bi izgradio načelo da su pauni s izuzetno lepim perjem gotovo uvek pokvareni i da će mudar vladar u paunskom carstvu izabrati za vodeći položaj samo pauna s očerupanim repom. Sprovodeći to načelo, on bi uspeo da sve najlepše paune osudi na smrt i na kraju bi stvamo lep rep postao samo bleda uspomena prošlosti. Takva bi izgledala pobeda zavisti kad bi na sebe navukla obrazinu morala. Ali tamo gde svaki paun misli da je sjajniji od drugoga, tamo neće biti potrebne tako svirepe mere gušenja. Svaki paun očekuje da će dobiti prvu nagradu na utakmici i svaki, pošto ceni svoju paunicu, veruje da ju je i dobio.

bertrand-russell-at-podium-480x469

Zavist je, dabome, usko povezana s utakmicom. Nećemo zaželeti sreću za koju unapred znamo da je beznadežno izvan domašaja. U doba u kojem je društvena hijerarhija utvrđena stvar, najniže društvene klase neće zavideti višim klasama sve dotle dok je podelu između bogatih i siromašnih odredio Bog. Prosjaci neće zavideti milionarima, mada će, dabome, zavideti drugim prosjacima koji pokažu veći uspeh. Nestalnost društvenih odnosa u modernom svetu i demokratske i socijalističke doktrine o jednakosti u velikoj su meri raširili raspon zavisti. Za sada je to zlo, ali zlo koje se mora otrpeti da bi se posle došlo do pravičnijeg društvenog uređenja. Čim se razumno razmišlja o nejednakosti, vidi se da su one nepravične sem ako ne počivaju na nekoj nadmoćnosti koja potiče od veće zasluge. I čim se utvrdi da su neprivlačne, nema leka protiv zavisti koja nužno nastupa sve dotle dok se ne ukine nepravda. U naše doba, dakle, zavist igra izuzetno veliku ulogu. Siromašni zavide bogatima, siromašniji narodi zavide bogatijim narodima, žene zavide muškarcima, žene vrlina zavide ženama bez vrlina koje prolaze nekažnjeno. Dok je s jedne strane istina da je zavist glavna pokretačka snaga koja vodi pravičnosti između raznih staleža, raznih naroda i raznih polova, u isto vreme je tačno da bi pravičnost koja bi se mogla očekivati pod dejstvom zavisti, bila najgora vrsta pravde, naime takva koja bi pre dovela do smanjenja zadovoljstava srećnih nego do povećanja zadovoljstava nesrećnih. Strasti koje ruše sve u privatnom životu, ruše sve i u javnom životu. Ne može se pretpostaviti da bi iz takvog velikog zla kao što je zavist, moglo da se izrodi neko dobro. Oni dakle koji iz idealističkih pobuda žele duboke promene u našem socijalnom sistemu i veliko povećanje socijalne pravde, valja da se uzdaju da će drugačije snage nego što je zavist, učiniti svoje da dođe do promena.

Sve loše stvari su usko isprepletene i svaka od njih može da bude uzrok druge; naročito je umor često uzrok zavisti. Kad se čovek oseća razdešen za posao koji ima da svrši, osetiće opšte nezadovoljstvo koje vrlo lako može da uzme vid zavisti prema onima čiji posao nije tako težak. Jedan od načina, dakle, da se umanji zavist, to je da se umanji umor. Ali od svega najvažnija stvar je da se obezbedi život koji odgovara i nagonu.

Bertrand-Russell (1)

Mnoge zavisti koje izgledaju čisto profesionalne, potiču stvamo iz pola. Čovek koji je srećan u braku i u svojoj deci, teško da će zavideti drugim ljudima na njihovom većem bogatstvu ili uspehu sve dotle dok ima dovoljno sredstava na raspolaganju da svoju decu izvede na pravi put onako kako najbolje zamišlja. Suština ljudske sreće je vrlo prosta, toliko prosta da izveštačeni ljudi jedva shvataju šta im u stvari nedostaje. O ženama o kojima smo malo pre govorili, koje sa zavišću gledaju svaku lepo odevenu ženu, može se pouzdano reći da nisu srećne u svom nagonskom životu. Nagonska sreća je retka u svetu koji govori engleski, i to naročito među ženama. U tom pogledu izgleda da je civilizacija pošla stranputicom. Ako hoćemo da bude manje zavisti, nešto se mora pronaći da se izmeni sadašnje stanje stvari; a ako se to ne pronađe, naša civilizacija je u opasnosti da se od besa zavisti sruči u provaliju uništenja. U staro vreme, ljudi su zavideli samo susedima, jer su malo šta znali o drugima. Sada, putem obrazovanja i štampe mnogo štošta znaju o širokim slojevima čovečanstva, a da među njima nemaju nijednog poznanika. Preko bioskopa misle da znaju kako žive bogataši, preko štampe doznaju kako su zlonamerni strani narodi, a preko propagande se upoznaju s opasnim postupcima svih onih čija je koža drugačije boje od njihove. Žuti mrze bele, beli mrze crne i tako dalje. Mogli biste kazati da je sva ta mržnja izazvana propagandom ali to bi bilo plitko objašnjenje. Zašto je propaganda uspešnija kad podstiče mržnju nego kad pokušava da probudi prijateljska osećanja? Razlog je jasno taj da je čovečje srce, kako ga je izvajala moderna civilizaciija, više sklono mržnji nego prijateljstvu. A sklono je mržnji zbog toga što je nezadovoljno iz dubokog osećanja, možda i nesvesnog, da je nekako promašilo cilj života, da su možda drugi a ne mi, sebi obezbedili dobre stvari koje priroda pruža čoveku na uživanje. Pozitivna suma zadovoljstava u životu modernog čoveka je nesumnjivo veća nego što je u primitivnijim zajednicama, ali zato se povećala i svest o tome da bi mogla da bude daleko veća. Kad god idete u zoološku baštu, pada vam u oči da majmuni ukoliko se ne prevrću ili ne krhaju orahe, imaju u izrazu neku čudnu napetu žalost. Gotovo da uobrazite da žele da postanu ljudi, ali ne znaju samo kako to da izvedu. Na putu evolucije oni su zalutali u pogrešnom pravcu; njihovi rođaci su pošli napred, a oni su zaostali. Nešto od istog nastrojenja i strepnje izgleda da se uselilo u dušu civilizovanog čoveka. On zna da je gotovo na domaku njegove ruke nešto što je bolje od njega, ali ipak ne zna gde to da traži i nađe. U očajanju on besni protiv svog sadruga čoveka, koji je isto tako izgubljen i nesrećan. Mi smo došli do jednog stanja u evoluciji koje još nije konačmo. Moramo brzo da prođemo kroz to stanje, jer ako to ne učinimo, mnogi od nas će uz put propasti, a ostali će biti izgubljeni u šumi sumnje i straha. Otuda, dakle, zavist, onako zlo kako i jest, od kakvog strašnog dejstva, nije sasvim đavolovo delo. Ona je izraz junačkog bola, bola onih koji slepo gaze kroz noć, možda do nekog boljeg odmorišta, a možda jedino u smrt i u uništenje. Da iznađe put iz tog očajanja, civilizovani čovek mora da proširi svoje srce kao što je proširio svoj mozak. On mora da nauči da prevaziđe samoga sebe i, učinivši to, postigne slobodu Vasione.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Zavist – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

  1. Душко Јевтовић

    02/08/2016 at 14:06

    Запажања Бертранда Расела о зависти побудила су у мени овај закључак: такмичење и утакмице, у којима је циљ поразити противника, су неисцрпни извор зависти међу људима. Данашњи свет организован је тако да немамо времена за предах и свођење утисака. Опртерећени смо сулудом трком и страхом да не заостанемо, да не испаднемо из кола које се бесомучно окреће. Они који тако живе, нужно постају жртве зависти, киње себе и трују живот ближњима и себи.
    Морамо искочити из круга растрзаних догаћаја и тупих навика и успоставити душевни мир чију тишину запљускују таласи смисла.
    Ко ослушкује жуборе у себи и тече бистром матицом ка Богу, споља оставља утисак замишљености и повучености. Окренут непорлазном, нема потребу да се истиче међу смртницима које сујета тера да се такмиче. Изван те неразумне борбе, он уткива љубав којом је прожет у лепоту уметничког дела које ће га надживети.
    (Последња два пасуса су из књиге “Хвалоспеви смислу”)

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *