Pratimo učenje Rinproča Penama koji kaže da je fiksacija singularni problem. Prema Džokčenu (Dzogchen), fiksacija „ne-utvrđuje“ naš doživljaj polja svesnosti.

Mentalizacija želje

Da se istinska želja doživi na način kako se ona inače može doživeti, najbolje je ako nije prosta mentalna fiksacija u samom umu. Mentalizacija čini istinsku želju impotentnom i fragmentiranom… želja se doživljava bez pomoći ikakvih resursa, bez snage rezonance, i bez snage psihe.

Sama manifestacija primordijalne svesnosti jeste manifestacija želje. Želja je manifestacija svesnosti, kao što je celokupno iskustvo manifestacija osvetljene svesnosti. Želja u samom umu postaje metafora nade i beznađa…želja postaje verovatnoća i vrednovanje… želja postaje buduća orijentacija… želja postaje prikrivena i izgubljena u perspektivi vremena… Buduća orijentacija nade i beznađa je slabašan pokušaj da se prevaziđe nedeterminisanost iskustva. Nada i beznađe su skale u ljudskom umu. Želja biva fiksirana u skali kognitivne psihologije, i želja biva izgubljena u evaluacijama verovatnoće.

Želja kao funkcija želje drugog (lakanovski)

Zaista znati svoju sopstvenu želju predstavlja veliki uspeh. Jer naša želja vrlo lako može postati želja drugog. Ili bolje rečeno, naša želja postaje funkcijom želje drugog. Naša sopstvena želja je označena željom drugog. Da li je ovo moja, sopstvena želja ili je moja želja funkcija tvoje želje? Tvoja želja pobuđuje moju želju. Moja želja pobuđuje tvoju želju. Intra-psihičko i sistematsko pitanje se pojavljuje: Da li je moja želja moja, želja moje majke, želja moga oca, želja institucije kao zakona, želja boga meni predstavljenog u vidu zakona? I ko je uopšte zakon?

Kao subjekt, mogu biti subjekt na osnovu zahteva drugog, moći drugog, želje drugog, fantastične pojedinačne moći drugog – egzistirajući u relaciji prema želji i zamišljenoj želji drugog. Kada kombinujete želju drugog i zakon vaša subjektivnost biva potčinjena, i živite u potčinjenosti strahu.

Želja takođe može biti funkcija generacije. Želja lebdi, kreće se, i može biti transmisija između generacija. Stoga, želja može biti smeštena u otkrivanju sistema porodice. Vaša jedinstvena pozicija u sistemu porodice može biti organizator vaše želje.

Istorija želje je često skrivena i poništena. U mnogim formama Veda i budizma, kao i formama hrišćanstva, želja je smatrana izvorom patnje. Samsara se smatrala funkcijom želje a Nirvana kao „biti oslobođen od patnje“, što znači biti oslobođen od želje. Želja (i zahtev) takvih tradicija je da nemate želju. Tu imamo poništenje želje. Ovo je nihilistički nalog, i u okviru toga dolazi do poništavanja iskustva primordijalne svesnosti po sebi.  Prostornost se sažima a svetla gase. Ipak, sa dopustljivošću želje, snaga Vađrajane (Vajrayana) nadilazi ova ograničenja.

S obzirom na to da je manifestacija svesnosti i manifestacija želje, samo poništenje želje može voditi ka poništenju Nirmanakaja (Nirmanakaya) dimenzije, i rezultirajućeg obezvređivanja sveta. Ljudski svet je svet želje (želja je stvorila Baltimor, želja je stvorila tebe i mene, ustvari želja upravo stvara ovaj rad; želja stvara svet). Želja je u samom izvoru stvaralaštva.

Poništavanje želje, disocijacija želje, odstranjivanje želje, stvara disocijativna stanja u ličnosti, disocijativnu ličnost i internalizaciju nihilizma. Rezultat je praznina u ličnosti i jedna praznina u životu ispunjena monotonijom i umrtvljenošću.

Rana učenja o praznini nisu bila shvatanje otkrivanja osvetljavajućeg potencijalnog prostora, kao što su učenja koja nalazimo u kasnijoj Mahajani (Mahayana) i Vađrajani. Želja za božanskim jedinstvom koja se označava kao prosta želja za prazninom i apsolutnim ništavilom, rezultira šizoidnom ličnošću. Negacija subjektivnosti je negacija primordijalne svesnosti.

Subjektivnost je primordijalna svesnost koja se manifestuje u tvom duh-telo kontinumu kao Ti. To je primordijalna otvorenost velikog prostora u tebi, kao Ti. Otvaranje, i svetlo svesnosti u tebi kao tvoje bivstvovanje bivstvujućeg je subjektivnost. Subjektivnost je lebdeća metafora, kao i sam um, kao svesnost uma, kao svesnost svesnosti, kao polje u svojoj multidimenzionalnosti. Subjektivnost se proteže i proširuje dok postaje ono što jeste. Primordijalna otvorenost u tebi je svesnost Šunjate (Sunyata). Otvorenost… svesnost se doživaljava kao polje. Otvorenost koja se ukršta sa otvorenošću je istinsko intersubjektivno iskustvo.

Sama manifestacija svesnosti je je manifestacija želje. Želja je manifestacija svesnosti. Poništiti želju znači poništiti svesnost, poništiti svetlost kretanja. Svesnost je nepokretnost i kretanje… ne isključivo nepokretnost.

Poništiti manifestaciju svesnosti znači poništiti manifestaciju svetlosti; to znači prekinuti veliku ekspanziju. Subjektivnost, i primordijalna otvorenost koja je subjektivnost, nije stvar; niti je supstancija. Subjektivnost je manifestacija primordijalne svesnosti u vremenu i prostoru, u kontekstu duha i tela. To je sveprožimajuća otvorenost Šunjate; otelovljena Šunjata, otelovljeno znanje.

U psihoanalitičkom diskursu antisubjektivnost se naziva antilibidinalni ego koji takođe, povremeno, reflektira o primitivnom superegu – nametnutog i na druge prenesenog disocijativnog okvira života. Ova dekonstrukcija subjektivnosti često je rezultat dekonstrukcije ličnosti od samoodgovornosti. Dakle, često kada ličnost ne može izvršiti dekonstrukciju subjektivnosti, primitivnog superega, koji je zakon i zahtev velikog drugog, rezultat je pokoravanje i mržnja prema sebi samom, mržnja nečije sopstvene subjektivnosti koja je manifestacija same primordijalne svesnosti koja se manifestuje u tebi kao Ti. Mržnja prema samome sebi je nepodnošljiva i ošamućuje aktualizaciju potencijalnosti.

Subjektivnost nije stvar, i subjektivnost nije entitet. Svesnost nije stvar, i svesnost nije entitet. Svesnost ličnosti nije entitet. Svesnost nije entitet… ljudsko biće je oboje istovremeno, i jeste entitet i nije entitet… telo i um jesu entiteti, i svesnost ličnosti je primordijalna svesnost sama. Kao što spoznaješ self u tvom selfu, i self u drugosti, polako postaješ svestan i same svesnosti. Ovo je prava tajna Džokčena. Svesnost nije stvar, niti si to ti u samosvojnosti, u svojoj suštinskoj svesnosti.

Vodič ka želji

Želja mora biti sačuvana u polju kao polju. Najčešće je želja odvojena od svesnosti i smeštena je u samom umu. Najosnovnije razdvajanje je između uma i polja svesnosti. Mentalizacija želje stvara fiksirana stanja i stanja velike frustracije. Kada želja nije više smeštena u polju svesnosti, potencija želje (alhemijski vektor želje) je oslabljena. A kada je plamen (koji je potencija životnih snaga, sama životna energija, i snaga unutrašnjeg blaženstva) smešten u umu (u mišljenju, u afektu, u uobrazilji, u osetilnosti) rezultat je fiksacija i impotencija. Kreativna snaga želje je onemogućena, i želja pre nego da bude psihičko, i manifestacija psihičkog, postaje mentalna. Kada je želji omogućeno da bude u samoj energiji psihičkog, želja ustvari izaziva i iznosi na videlo ono što je željeno.

Suvereni subjekt je ranjiv na percepciju drugog zato što je njegova sopstvena želja označena svesnošću želje drugog. Suverenost je predmet zahteva drugog, otkrivajući suverenost kao fantastičnu projekciju nemoguće singularne snage. Suverenost zamišljena kao singularnost je takođe nemoguća jer subjekat egzistira u relaciji prema željama i zamišljenim željama drugih. Ovo nas smešta u magični realizam. Uvek postoji želja želje. Želja stvara Baltimor. Tehnologija je funkcija želje.

Četiri nivoa želje

Četiri nivoa želje su kao četiri nivoa govora ili četiri nivoa mantre. Želja počinje od veoma suptilnih pa preko kristalnih formi energije sve do zvukova, simbola i jezika. Konačno, želja je manifestacija elemenata… u zajedničkoj i delatnoj formi za bivstvujuće i bivstvujuća koja se pojavljuju u zajedničkim iskustvima. Želja je konfiguracija polja… dok se polje konstituiše ono može biti konstituisano u umu i odvojeno od otelovljenja. Biti smešten isključivo u polje mišljenja, osećanja, senzacija,  memorije i fantazije stvara disocijativno stanje poput transa… bez mogućnosti korišćenja neograničenog polja svesnosti.

Kosmološka podrška

Srce je izvor želje. Želja mora biti sačuvana u srcu. A suptilna želja izrasta iz srca. Izvor svetla je ispod pokrivača srca. Sa manifestacijom znanja (izrastajuća osvetljavajuća moć primordijalne svesnosti), ova manifestacija se javlja iz srca velike ekspanzije. U srcu se elementi manifestuju kroz dinamičku orijentaciju, kroz rezonancu i dobijaju oblik psihičkog. Ovo psihičko se doživljava poput kapljica ili sfere ili konstituisanja osvetljavajuće energije kroz telo svetlosti. Telo svetlosti je sakriveno i neeksplicirano unutar ljudskih bića. Često, ono što neko doživljava jeste želja u svom manifestnom stanju. Postati svestan želje u srcu i utkati želju u srce dozvoljava želji da iznese na videlo ono što bi bilo moguće poroditi. Želja u svojoj suptilnoj strukturi jeste mnoštvo funkcija Dakini (Dakini) – pojačavanje, umirenje, uvećanje, izazivanje.

Transmisija želje kroz suštinu velike ekspanzije

Želja nije poput suptilne alhemijske supstance koja stvara doživljaj i akcije. Ove suptilne alhemijske konstitucije su u formi svetla, kristalnog svetla, kristalnih kapljica ili kristalnih postelja. Ove postelje su spoznaja, osvetljavajuća i prozirna spoznaja, koje prožimaju telo – utelovljenje. Subjektivnost nije stvar. Svesnost nije stvar. Subjektivnost je otvorenost, kao potencijalno aktualizirajuća – Sambhogakaya aktualizacije i Nirmanakaja aktualizacije. Potencijalno stanje ili stanje potencijalne manifestacije kao Ti. Ti kao arhetipska dimenzija i kao Nirmanakaja dimenzijâ. Za zapadnu misao, subjektivnost se često shvatala kao stvar, kao entitet. Ljudska bića su entiteti, i bog je uziman kao entitet. Forme. Zapad je preokupiran univerzalnim formama, i univerzalnom supstancijom, ali kao stvarima. Univerzalije su neka vrsta stvari. Sam jezik je neka vrsta stvari, sa pravilima, a ipak je iznad stvari. Ovo „iznad“ je simbolička funkcija. Simbolika za neke i jeste i nije stvar. Za neke, čak, i univerzalne forme istovremeno i jesu i nisu stvari. Želja je kao takva manifestovana u ovom diskursu „biti stvari ili ne biti stvari“. Imam želju za stvarju, čak i ako je to tvoja stvar, to je istinsko značenje narcizma. Slabo korišćeni termin ego u krajnjoj liniji ukazuje na subjektivnost koja postaje stvar i preokupirana stvarima. Stvari su od uma a ne od svesnosti, ne od psihičkog.

Ljubav nije sazdana od stvari ili od uma, već od subjektivnosti koja prepoznaje subjektivnost ili prisustvo. Prisustvo je manifestacija svesnosti. Svesnost ličnosti je primordijalno prisustvo koje se manifestuje u tvom umu i telu kao kontinuumu. Lakan se muči sa ovim, baš kao i Tomisti. Majstor Ekhart, najhrabriji od hrabrih, najbriljantniji od briljantnih (Bodisatva /bodhishatva/ u istinskom smislu) bi govorio o bogu iznad boga, ili bogu kao ničemu, iznad boga kao entiteta. Naći ćete ista objašnjenja u nekim Hinduističkim tekstovima, sa posrednikom kao što je koncept čovekovog sina u pustinjskim religijama.

Subjektivnost je unutar svih osetilnih bića, i u svim materijalnim fenomenima kao što su elementi i ustrojstvo elemenata. Životinjski svet, anima mundi je subjektivnost, psiha.

Loš izbor objekta je funkcija želje – želje koja je prilagođena želji nekoga drugog. Želja za drugog je često funkcija želje drugog. U skrivenosti realnog želja za drugog, koja je želja drugog, je jedno ranije drugo. Identifikacija sa poznatim objektima nije forma ili obličje objekta već želje objekta koja je predstavljena u sadašnjem drugom, koje je ili prisutno ili pretpostavljeno. Postoji mnogo oblika želje – one koja bi da uništi, da obožava, da utiša, da postane drugi, da hrani drugoga, da voli drugoga; ili da iskusi čistoću drugog, svest drugog, self drugog, subjektivnost drugog, znanje drugog. Subjektivnost je vrhunsko znanje – ali, avaj, znanje sadržano u kutiji uma.

Počeli smo našu raspravu i elaboraciju neformulisanošću egzistencije, nedeterminisanošću budućnosti i nepredvidljivošću realnosti. I tako je creatio ex nihilo. Ono oslobađa subjekat, objekat i samo bivstvujuće, od unapred oragnizovanog i utvrđenog procesa. U ovom kontekstu, precizan sigularizam i apsolutizam su nemogući.

Realnost nesvesnog je skrivena kao suptilno prisustvo. Zajednica simboličnog i realnog, jedinstvo simboličnog i realnog. Kao što je Ridžin Dordž (Ridgin Dorge) jednom divno rekao, kada su mu postavili prosto pitanje „da li ova šolja postoji, da li je realna“, „Da, stvarna je i postoji, ali ne biste znali da je to šolja bez jezika ili simboličke funkcije.“. To je jedinstvo simboličkog i realnog koje se uzdiže iznad idealizma i realizma. Svesnost je i realna i simbolička. Svesnost manifestuje realnosti koje postoje i koje su simboličke. Ovo je od posebnog značaja za želju koja je prilagođena obema, i realnoj i simboličkoj manifestaciji. Odgovor je bio tako dobar i istovremeno briljantan u svojoj jednostavnosti, uprkos ograničenjima prevođenja.

Iz zbirke eseja pod nazivom “Svesnost Svesnosti” (The Awareness of Awareness).

Autor: Rudolf Bauer PhD, Sat, Aug 27, 2011

Za P.U.L.S.E preveo Vukašin Milošević

  Fiksacija, Lakan, Psihoanaliza, Subjektivnost, Svesnost, Vukašin Milošević, Želja