Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Ženski i muški princip u delu K.G.Junga – Anima

I Zevs, uvidevši svu snagu bića koje je stvorio, uplaši se za svoju i sudbinu drugih bogova – jer, ovi su ljudi – sa po dva lica i četiri uda, sa muškim i ženskim atributima – iskazali izvanrednu snagu. Zevs, tako, raspoluti ove androgine duše na jednake pole, poništivši njihovu moć. Od tada, novi ljudi, hodajući na dve noge i imajući jedno lice traže svoju drugu polovinu duše u želji za potpunošću…

Jung21-538x1024

Drevni helenski mit veli da se tako odigralo postanje duša polova. Ovo, međutim, nije priča o potrazi za srodnim dušama. Uronićemo u nešto daleko (nad)ličnije, u jedno duhovno vrenje koje se klobuča unutar nas i formira našu nutrinu. Tušta i tma zagonetnih faktora čija kombinatorika u igri života za rezultat daje baš vas, vaš karakter, vaše osobenosti… nadilaze daleko više od onoga što je, na letimičan pogled, “deo vas”. Zbunjujuće? Uskoro neće biti.

Ovo je naglašeno stoga što je nasleđe Karla Gustava Junga izrazito transdisciplinarno – za površne poznavaoce, on je “tek” odlučujuća ličnost u psihologiji XX veka; međutim, antrpolologija, mitologija, teologija, štaviše i alhemija i okultna učenja i rituali su makar podjednako bitni u celovitosti njegovog naučnog zdanja. Sme se čak i reći da je u svemu onome “nenaučnom”, iraconalnom, primordijalnom i ezoteričnom ključ za razumevanje njegovog opusa, kao i tajanstvenih sila psihe u svojim eonskim obličjima.

U strukturi Jungove analitičke psihologije, značenje i simbolika arhetipa imaju stožeran položaj u hijerarhiji čovekovog kolektivnog nesvesnog. Posredi su urođeni simboli, slike, termini i obrasci ponašanja univerzalni za ljudske kulture, utvrđeni sistematičnim prikupljanjem antropoloških dokaza i svedočanstvima pacijenata. Etimološko poreklo pojma vuče koren iz starogrčkog ἀρχέτυπος (“prvostvoreni”) sa osnovom u reči ἀρχή (arche – početak, poreklo). Intelektualno izvorište ove hipoteze je u Platonovim idejama.

U buketu Jungovih arhetipa od kojih svaki ima vrlo konkretno i univerzalno pojmljivo značenje – Dete, Heroj, Mučenik, Velika Majka, Mudri starac, Strašilo, Ratnik… – njih pet su naglašeni kao dubinski presudni: Sopstvo (samo težište, ujedinjenje svesnog i nesvesnog osobe) Senka (deo nesvesnog uma u kome su potisnute slabosti i mračni nagoni koje svesno ne identifikujemo i projektujemo ih na druge), Persona (slika sebe koju predstavljamo spoljnjem svetu, štiteći Ego od negativnih vlastitih tendencija), Anima i Animus.

anima-2

Princip dualizma muške i ženske prirode potisnut je u sebi suprotnim polovima. Anima, kao imago duše i njena osnova, je personifikacija ženske strane tendencija i potencijala u muškoj psihi i simbolizam ženskog u njegovom podsvesnom. Ličan i kolektivni kompleks, anima kao takva odgovorna je za duševnu strukturu intuicije, maštovitosti, iracionalnosti, magičnosti, sklonosti ka misterioznom i empatije kao kvaliteta koji se, upravo arhetipski, masovno doživljavaju kao pretežno ženski. Njoj, animi, muškarac podleže u stanjima neprepoznatljivih afekata i emotivnih stanja. Nimalo manje važno, ona je kolektivna slika žene pomoću koje muškarac shvata njeno bivstvo.

Žena kao slika treba da se održava asocirana u svesti muškarca u svim stupnjima njegovog razvoja, od neindividuacije do individuacije (samoostvarenja). Stupnjeva razvoja anime ima četiri. To su: Eva, slika majke, biološke ili univerzalne, one koja pruža sigurnost i ljubav – predstavu svega instinktivnog, čulnog, primitivnog i prirodnog. U fazi bivanja pod uticajem ove Anime, muškarac je u velikoj zavisnosti od žene, kontrolisan i povezan jakim vezama sa njom. Drugi stadijum, Helena (personifikacija Jelene Trojanske), nenaglašeno erotska, idealizovana, romantična, kolektivna je slika seksualnosti, te je muškarac pod njenim uticajem tip zavodničkih sklonosti čijim se delima neprestano vraća, Don Žuan. Devica Marija, predstava ženu produhovljene prirode, sa emocijama pretpostavljenim erosu, manifestacija je duhovnih visina i kapaciteta za iskreno prijateljstvo muškarca sa ženom, koju on vidi nezavisnu od njegovih potreba. Konačno, Sofija, nositeljka imena mudrosti, poslednji je nivo integracije anime u muškarca i simbol njegovog emotivnog otvaranja – u njoj je oličen konačan vodič ka unutarnjem životu, kreativna muza u umetničkom smislu i stupanje u mir sa sveobuhvatnom prirodom, negativnom i pozitivnom, bliskog ženskog bića.

anima-1-214x300

Bez razvoja anime, čovek eventualno doseže tačku svog bitisanja kada shvata da je živeo besmislen život i razvija neuroze koje se manifestuju prenaglašeno agresivnim, “mačo” ponašanjem. Uzajamnom odnosu anime i animusa i njihovo jedinstvo suprotnosti, Jung je dodelio termin syzygy – u valentinijanskom Gnosticizmu, muško-žensko sparivanje emanacija, a u biologiji sparivanje hromozoma u mejozi. Upravo je biološka građa svakog pola takva da je sačinjava prisustvo i muških i ženskih gena. Stupanje u odnos sa animom nije zamka transformisanja seksualnosti, već pronalazak zdravog balansa između praktičnog i kreativnog; jer, anima je ta koja vodi kroz nesvesne stvaralačke procese. U tome je i koren mitske predstave muza, kao mladih žena koje nadahnjuju.

Progres ovog uspenja duše ka animi je idealan sa bliženjem starosti, upravo u fazi individuacije, u jesen života; onda kada su mogućnosti i sposobnosti iscrpljene, čovek se povlači u sebe i rasplinjuje svoju introvertnost u svrsi komunikacije sa svojim nesvesnim i učenja od nje. Ona je ta koja posreduje između svesnog ja i unutrašnjeg sveta.

anima-6

“Kompletna priroda muškarca pretpostavlja ženu, i fizički i duhovno. Njegov sistem je podešen na žensko od početka, baš kao što je pripremljen na veoma konačan svet u kome su voda, svetlost, vazduh… Sopstvo nije ni muško ni žensko; ono obuhvata oba” – Jung, “O psihologiji nesvesnog”

Žarko Trebješanin u “Rečniku Jungovih pojmova i simbola” (HESPERIAedu i Zavod za udžbenike, 2011.), primećuje da “je anima psihička predstava lepote i savršenstva…otelovljenje ideala večitog ženskog, božanske prirode”. Muškarčeva projekcija takvih osobina na voljeno žensko biće obećava mu “otkriće smisla svog života, celovitost ličnosti” – što se, najčešće, ne ispunjava. Zaveden takvom idejom, udaljava se od odgovornosti ka sebi i urušava svoju stvarnost – što je problem opevan u brojnim epskim legendama, bajkama, sonetima i književnim delima, očito zapečaćen u kolektivnom nesvesnom naše vrste. Isti autor, naš najpriznatiji stručnjak na polju istraživanja teorija ličnosti, podseća na važnost nalaženja mere kojom se anima eksponira u psihi: previše raspomamljena i bezobzirna je “onda kada je okrenuta vani”, dok svoju najšarmantniju prirodu ispoljava onda kada je sublimna, introvertirana.

Dalje, Jung opominje i da odnos sa animom u sebi sadrži i klicu mogućeg vrlo teškog sloma. “Ona hoće i dobro i zlo”. Bipolarna njena narav može u čoveku pobuditi patološku privučenost silama femme fatale, pogrešnu ubeđenost da je kadar da zaleči i najoštećeniju, najmelanholičniju dušu koja postane predmet njegove opsesije. U snovima, anima se javlja u svojstvu božanskog i demonskog, kao inspirativna, anđeoska vodilja kroz lavirinte podsvesti, ali i maliciozna čarobnica. (Sam Jung je snevanjem uobličavao svoja iskustva u, najpre, spomenutog Mudrog Starca – jedne od manifestacija animusa – čiji je pratilac, devojčica, bila upravo primordijalna anima)

anima-5-215x300

Demetra, Pitija, Hipolita i Afrodita su četiri ose arhetipa ženskog koji je definisala Toni Vulf, jedna od Jungovih učenica. Na prvoj dimenziji, horizontalnoj, utkana je smena statičnosti i dinamičnosti, i na njoj se nalaze Pitija (proročica, mudra žena, nositeljka objektivnosti) i spram nje, Hipolita, amazonka (samodovoljna i nezavisna). Na drugoj, vertikalnoj, odnos kolektivno – individualno uspostavljaju Demetra, Velika majka (koja gradi most ka Personi) i, sa druge strane, Afrodita ili Hetera (koja gradi most ka Senci i upućena je na neobaveznost i flertovanje kao modus ponašanja).

Plavo je muški princip, strog i duhovni. Žuto je ženski princip, nežan, radostan i senzualan. Crveno je materija, brutalna i teška i uvek je boja sa kojom ostale dve moraju da se bore i da je potčine” – Franc Mark

Predstava anime u umetnosti je gotovo po pravilu u saglasju sa arhetipskim simbolima žene – vodom, ali stajaćom, poput jezera, kao slikom nesvesnog i emotivnog, plodnosti, čistote, pasivnog i životne sile ponovnog rođenja. Broj četiri je numerički simbol ravnoteže duše sveta (anima mundi), ženskog principa, prirode i elemenata. Simbolika drveta samog za sebe je određeno muška, ali ukoliko je postavljeno u bašti (Eden), određuje jedinstvo sa ženskim principom. Još neke od kolektivnih slika ženskog principa sunoć, mesec i plodna zemlja.

Jung3-464x1024

Arhetipovi, kao zajedničke teme mitova i religija, sledovali su odvajkada kao fantazije i snevačke prikaze umetničkim stvaraocima. U nemačkoj literaturi, Hajneova Lorelaj je rečna sirena koja leži na kamenu Rajne i mami u smrt – njena natprirodna priroda himere i opčinjavajuća mladalačka lepota je jedan od vidova u kojima se anima javlja u snovima – zavodljive nimfe, u osnovi zlog duha, koja vuče u ponore mora (odnosno, nesvesnog) preko uništenja ega do Sopstva.

Odnos koji Dante Aligijeri ima ka voljenoj i pokojnoj Beatriče Portinari je suštinski primer anime kao duha-vodiča kroz nepreglednu maglu, u ovom slučaju, raja. U slikarstvu, ženski portreti, poput Leonardove Mona Lize ili Vermerove Devojke sa bisernom minđušom se bezmalo podižu do božanskog statusa, što nije slučaj sa muškim portretima – ovo odgovara principu Velike Majke, iskonske predstave milosnog u svoj svojoj ljubavi.

Razigranost anime, njena dvojnost anđeoskog i đavolskog, mudrog i budalastog, bludničkog i gracioznog je psihoseksualna polazna tačka za istinsko ubiranje svih plodova što ih život nudi. “Vrata percepcije” za potpunije odnose i berićetnije saznavanje stvari…pa opet, tek jedan deo onoga za šta je ličnost u punoći razvića svog nesvesnog zaista osposobljena.

autor: Andrej Vidović

slike: Aleksandra Jevtović

Frenzy Spark

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *