Ulogujte se / Kreirajte profil

Životni ciklus, život i smrt u kratkim pričama Ernesta Hemingveja

Svačiji se život završava istovetno. Ljude možemo razlikovati jedne od drugih jedino po detaljima iz njihovih života i načina na koji su umrli.

A.E. Hočner, „Papa Hemingvej: Lični Memoar“.

EH04369P

Pisac Džon O’Hara je, u svojoj recenziji romana Preko Reke i u Šumu, Hemingveja proglasio najznačajnijim piscem engleskog govornog područja nakon Šekspira, što je, naravno, izazvalo buru oštre kritike. Sukobi u kritičkim mišljenjima nisu ništa novo (zapravo su i nezaobilazni), naročito kada govorimo o Hemingvejevom radu, upravo zbog toga što čitalac mora zagnjuriti duboko ispod površine njegovog naizgled golog i siromašnog stila pisanja kako bi pronašao klicu smisla i značenja. Hemigvej se tokom svog života zaista puno putovao, a učestvovao je i u više ratova i nasilnih sukoba. Ono što je njegov spisateljski rad učinilo tako plodnim je nezaustavljiva težnja ka pronalaženju odgovora na pitanja koja već milenijumima opsedaju cerebrum homo sapiensa –pitanja života, postojanja, i smrti. Ovde stavljamo fokus na dve njegove kratke priče: Indijanski Kamp, koja beleži „početak simboličnog egzistencijalnog putovanja jednog dečaka“, i Alpska Idila, priča koja se bavi nesposobnošću čoveka da se nosi sa smrću i prihvati istu kao prirodni i, nesumnjivo, neizbežni deo životnog ciklusa. Obe priče prate ljude koji su iskoračili iz uslova i okolnosti nametnutih od strane moderne civilizacije, stičući iskustva direktno i indirektno (kroz naraciju drugih likova) koja se tiču ciklusa života i smrti – dva neodvojiva fenomena..

.

Indijanski Kamp

Priča prati mladog i neiskusnog dečaka Nika Adamsa, Nikovog oca i strica Džordža, i njihov odlazak u indijanski kamp kako bi pomogali mladoj Indijanki pri porođaju. Nikov otac, doktor Adams, vodi dečaka sa sobom zato što želi da Nik prisustvuje porođaju i bude bogatiji za jedno prelepo iskustvo rađanja novog života. Spremni za put, civilizaciju napuštaju čamcima i u mrklom mraku, zaputivši se ka kampu – mestu mnogo primitivnijem od modernog društva. Indijanski kamp predstavlja mračnu i iracionalnu stranu života, za razliku od racionalnosti i svetla urbanizovanog okruženja koja ova tri čoveka ostavljaju za sobom (prema Ničeovom učenju, ovo je konflikt između onog Apolonijskog i Dionizijskog u čoveku; dihotomni koncept ljudske prirode u kome Apolon predstavlja razum i logičko razmišljanje, dok Dionis zastupa emocije i instinkt). Sa druge strane, indijanski kamp je i mesto mnogo prirodnije od modernog sveta, jer to je „svet lišen modernih maski u kome ljudska istina postoji potpuno ogoljena“ (Forest, 3). Dečak ne zna gde su se uputili i ispred vidi samo maglovitu površinu reke – prizor koji simboliše njegovo životno neiskustvo.

EH8505P

U kampu, oni odlaze kod mlade Indijanke koja vrišti od porođajnih bolova. Ovom scenom Hemingvej nas uvodi u svet ljudskog postanka, misteriozni trenutak začeća jedne individue i izlaska iz “zone komfora” majčine materice. Okruženje je prirodno, primitivno i instinktivno, a Nikov otac je i njegov učitelj, te mu objašnjava kako vrištanje i bol nisu nešto čega se treba plašiti; zapravo su neophodni. Porođaj je, iako bolan i (u ovom slučaju) nasilan, nešto najprirodnije na svetu. „Beba želi da bude rođena i majka želi da rodi bebu. Napori svih njenih mišića su usmereni na rađanje. To se događa kada ona vrišti“ (Fenton, 1995: 42). Uprkos podučavanju svog oca, Nik ne može da gleda i počinje da oseća strah usled posmatranja tako nasilnog porođaja. Hemingvej ne detaljiše previše o samom porođaju, već čini da se čitalac oseća kao da stoji u samom uglu sobe, posmatrajući celu situaciju. Porođaj ne teče prirodnim putem, već zbog komplikacija Nikov otac vrši carski rez džepnim nožem na sklapanje i bez anestezije, što je još jedna važna lekcija za malenog Nika – bol je, u životu, često neizbežan, ali je moguće podneti ga. Doktor Adams ima kontrolu nad situacijom i oseća se ponosnim na sebe nakon što zašije mladu Indijanku. „O ovome bi trebali pisati medicinski časopisi.“

Tokom porođaja, otac novorođenčeta je bio na gornjem ležaju, iznad žene. Povredio je nogu sekirom, te je samo ležao i pušio lulu, čineći sobu veoma zadimljenom i zagušljivom. Nakon što porodio indijanku, Nikov otac je povukao ćebe sa njegove glave i video da je Indijanac prerezao sebi vrat od uha do uha. Sasvim neočekivano, Nik tada biva bogatiji za šokantno iskustvo jedne nasilne smrti.

Jasan povratak normalnom životu je, nakon zašivanja utrobe (kojim je duboka, otvorena rana „obrisana“), na brutalan način onemogućen drugim, nepopravljivim rezom.

(Forest, 6).

Ernest_Hemingway_at_the_Finca_Vigia_Cuba_-_NARA_cropped

Barton R. Polin, u svom eseju Po i Hemingvej o Nasilju i Smrti, govori kako su nasilje i smrt postali zaštitni znak u Hemingvejevom radu, gde on široko otvorenih očiju posmatra i opisuje takva umiranja. Upravo takvo je i Nikovo iskustvo. On oseća obamrlost usled straha od onoga što vidi, i pre nego što njegov otac shvati da je on prisutan – Nik je bacio dobar pogled na mrtvog Indijanca i lokvu krvi koja je curila sa gornjeg ležaja. Hemingvej ovde kreira trenutak dramatične ironije, dajući čitaocu upravo suprotno od onoga što je ovaj očekivao – u trenutku kada se beba rodi, otac deteta počinjava samoubistvo. Opis tela mrtvog oca je jako vizuelan i dat u kratkim rečenicama, bez ikakvih senzacionalističkih deskripcija. Indijanci su prikazani kao primitivni ljudi, dok uloga doktora, racionalnog čoveka i naučnika, njima kontrastira. Kao racionalan čovek, on pretpostavlja da ima kontrolu nad životom i smrti, ali samoubistvo Indijanca dokazuje upravo suprotno, „ilustrujući apsurdnost čovekovu, u svakom svom ruhu, kroz njegove pokušaje da kontroliše stvari koje nisu u njegovoj moći“ (DeFalko, 34).

U svojoj knjizi „Ljudski, suviše ljudski“, nemački filozof Fridrih Niče objašnjava kako je život, u svojoj srži, instinktivan i da u suštini našeg postojanja leže instinktivni nagoni, upravo zbog čega „iracionalnost neke stvari nije argument protiv njenog postojanja, nego njeno stanje.” Prilikom povratka, Nikov otac skida “doktorski kostim” (koji je imao tokom porođaja), “biva lišen sopstvenog odbrambenog mehanizma, persone doktora-naučnika, i primoran da se suoči sa situacijom kao ljudsko biće“ (DeFalko, 33). Tada se zavesa sklanja, i predstava njega kao čoveka postaje dostupna čitaocima. Što se tiče Nika, on se suočava sa jednom surovom životnom istinom – smrt je neizbežna – te dobija kartu u jednom pravcu iz nevinog i naivnog dečjeg sveta.

Hemingvej gradi narativ priče koristeći se dualitetima. On u priču pretače jedan kontrastivan pogled na tok života (početak i kraj), nagoveštavajući i vodeći čitaoca ka razumevanju pojma „životni ciklus“. Priča počinje sa mrakom, a završava se buđenjem novog dana. Oni ulaze u čamac kako bi se prevezli sa jedne strane obale na drugu, pri čemu reka predstavlja životni tok (oni koji veslaju su primitivni Indijanci, što pokazuje da i životima naizgled racionalnih ljudi zapravo upravljaju njihovi instinktivni nagoni). Nik, njegov otac i stric napuštaju svet logike i racia kako bi pomogli Indijanki da rodi, ali se priča završava neočekivanim svedočenjem prilično nasilnoj smrti. Scena koja u čitaoca ubrizgava osećaj optimizma je upravo rađanje sunca i početak novog dana, dok ta ista zora ujedno nagoveštava da će se i taj dan završiti. Mrak će padati iznova i iznova, a ljudi ne mogu da utiču na taj prirodni tok stvari. Pri povratku u civilizaciju, dečak postavlja pitanja koja se tiču smrti, porođaja i samoubistva, a njegov otac, pokušavajući da ga zaštiti od istine, daje kratke i šture odgovore. U jednom momentu, Nik primećuje ribu kako se praćaka i pravi koncentrične krugove po vodenoj površini, osećajući se pritom „siguran da nikada neće umreti“. Mali dečak nije sposoban da razume i prihvati smrt, dok je i njegov otac prilično nesposoban da se sa tom činjenicom izbori.

Nik će tokom života prihvatiti činjenicu da i njega čeka ta ista strašna sudbina; ali u ovom trenutku, njegovo dečije verovanje u ličnu besmrtnost je ono što ga umiruje nakon nasilnog čina kome je upravo prisustvovao.

(Monteiro, 228).

.

Alpska Idila

Alpsku Idilu je Hemingvej uvrstio u svoju zbirku kratkih priča Muškarci Bez Žena. Međutim, priča je pre toga bila odbijena od strane uredništva Skibners magazina, kao i pogrešno interpretirana od strane književne publike.

Ernest-Hemingway-by-Robert-Capa-1937

U očima znatnog broja čitalaca, ova priča nije izgledala kao da je u njoj sadržana određena kritika ljudske prirode, pre svega zbog svog sadržaja koji su tadašnji čitaoci smatrali previše bizarnim.

(Putnam, 27).

.

Priča prati dva muškarca koji, nakon mesec dana provedenih u prolećnom skijanju duboko u Alpima, silaze sa planine u dolinu. Tada prolaze pored jednog pogreba, a kasnije saznaju grozne i jezive detalje o ženi koju su sahranjivali. Umrla je u zimu i njen muž nije mogao da njeno beživotno telo odnese do naselja u dolini zbog jako teških vremenskih uslova. Naime, on njeno telo odnosi u šupu, postavlja ga da stoji uspravo, i koristi njena poluotvorena, zaleđena usta da okači svoju lampu prilikom rada u šupi.

Rođenje i smrt su, u ovoj priči, prikazani u više nivoa – i bukvalno i metaforički. Alpska Idila je, zapravo, priča o priči, te je možemo razložiti na dva dela.

Na samom početku priče imamo dva skijaša koji silaze sa planine u dolinu i istog trenutka smo preplavljeni različitim slikama buđenja života. Prolećno je jutro, a proleće je svakako doba godine kada priroda počinje da se budi. Međutim, Hemingvej nam daje jako specifične opise i zapravo ne opisuje nikakvo buđenje prirode. „Obojica smo umorni od sunca. Prosto, ne možeš pobeći od njega“ (Fenton, 1995: 257). Ovo zvuči čudno zato što to nije ono što čitalac očekuje da čuje, ne po takvom danu. Saznajemo da su u planinama proveli dosta vremena i da nisu mogli da skijaju zbog toga što je sunce (inače, dominantna literarna slika u priči) otopilo sneg. Iako im je skijanje pružilo zadovoljstvo i učinilo da se osećaju živim usled silnog adrenalina, oni se u povratku osećaju iznureno, tvrdeći kako „nije dobro baviti se lepim stvarima predugo“ (Fenton 1995: 258). Međutim, vidimo kako ponovno rađanje u prirodi ipak razbija dosadu jednog od skijaša (koji je i narator priče), kontrast onome što nam daje njegov uspavani prijatelj. Jedina idilična scena u priči jeste naratorov pogled kroz prozor krčme, kada posmatra zelena polja, drveće, potok i ptičice okupane sunčevom svetlošću koja je činila da se čaše na njihovom stolu zacakle. Ono što kontrastira ovoj slici svetlosti i života jeste upravo pogreb koji vide na putu ka dolini.

Zamisli da te sahrane na ovakav dan..

.

Ako bismo uporedili ovu priču sa prethodnom, u kojoj imamo rođenje u noći i smrt u praskozorje, Hemingvej ovde kroz likove i dijalog pokazuje utrnulost duha i grotesknu sliku smrti na prelep prolećni dan. „Već tu je većini čitalaca jasno da Hemingvej na neki način povezuje sahranu (na neki način nestvarnu i sanoliku) koja se odigrava na majskom suncu sa „neprirodnim“ prolećnim skijanjem. Čini se da se oba događaja odigravaju „van sezone“, to jest onda kada im vreme nije. Smrt i sahranu ćemo pre povezati sa zimom nego sa prolećem, tako da ova scena naratoru izgleda prilično nadrealno, kao i skijanje u proleće.“ (Putnam, 30)

Sedeći u krčmi, narator biva zaintrigiran jako neobičnim razgovorom između krčmara, jednog crkvenjaka i seljaka (muža sahranjene žene). Nakon što seljak napusti krčmu, narator sluša crkvenjakovu priču o seljakovoj ženi koju priča krčmaru, bez znanja da li je priča tačna ili samo običan trač. Naime, žena je umrla u decembru usled srčanih problema, ali je seljak nije mogao dovesti do naseljenog mesta u dolini zbog ogromne količine snega. Stoga, on je njeno beživotno telo ostavio u šupi. Kada je bilo potrebno da nešto tu obavi, seljak bi dolazio i svoju lampu kačio o njena usta. Zbog toga čina, on je nailazio na osudu drugih ljudi u dolini (sveštenik isprva nije želeo da je sahrani), a krčmar (evidentno zgrožen pričom) je prokomentarisao kako su „ti seljaci obične zveri“ (Fenton, 1995: 261). Krčmar ne odobrava, već osuđuje seljakov čin, bez pokušaja da razume njegovu ulogu u situaciji u kojoj se našao. Umesto toga, on povezuje to „zlodelo“ sa seljakovom pripadanju niskoj lestvici društva, pokazujući svoju sklonost predrasudama. Svi oni misle da seljak očigledno ne razume težinu tog užasnog događaja. Međutim, na pitanje da li je on zaista voleo svoju ženu, seljak je odgovorio sa:

„Da, voleo sam je prilično“. „Ta zima je trajala predugo, i za seljaka i za naratora. Predugo sam na hladnoći, seljak je pretvorio svoju ženu u grotesknu statuu koja je služila kao držač za lampu. Međutim, prilikom silaska u dolinu, njegov doživljaj cele situacije se vratio u normalu, tako da je za njega ona verovatno tek sada zaista mrtva, a sa njenom sahranom on po prvi put oslobađa svoju tugu i žalost.

(Putnam, 31).

.

Hemingvej pokušava da nam pokaže da se seljak pomirio sa smrću, i na to nam ukazuje upravo taj njegov nedostatak svesti o tome da je uradio išta neprirodno. Krčmar i sam kaže kako su svi znali za njene srčane probleme, te da već duže vreme nije mogla da siđe u dolinu. Ona je bila seljakova supruga, on se starao o njoj i pripremio se na to da ona može preminuti svakog trenutka.

IMG_20160707_225926

Ironija, koju Hemingvej ovde gura do krajnjih granica, je za veliki deo čitalačke publike ovde odvedena predalek, što je i učinilo da priča bude pogrešno interpretirana. Takođe, možemo videti da postoje i neka društvena očekivanja koja seljak nije zadovoljio, kao što su krčmareva i crkvenjakova kritika koja biva izjednačena sa predrasudama i slepim praćenjem grubih, religioznih, tradicionalnih rituala (koji su u ovom slučaju nečovečni). „Oni koji ga kritikuju prosto ne mogu prirodno usvojiti to saznanje o smrti; zapravo, spoljašnja forma je za njih ono najbitnije, nezavisno od situacije“ (DeFalko, 216). Seljak je napustio krčmu i otišao u drugu pod imenom „Lavovi“ (na nemačkom Löwen). Lav, poznat kao zver nad zverima, je ovde izjednačen sa seljakom koji i sam biva nazivan „zveri“, te je moguće da je ta druga krčma mesto u kom ga ljudi neće posmatrati sa gađenjem. Lav simboliše kontrolu i snagu, i možda oni koji ga kritikuju zapravo trebaju da odrastu, sazru i razumeju da nemaju kontrolu nad prirodnim tokovima života.

Ove dve priče (priča o priči, posmatrane u dva odvojena narativna okvira) je naizgled nemoguće povezati. Međutim, paralela između situacija u kojoj se nalaze narator i seljak (biti u određenoj neprirodnoj situaciji predugo) je očigledna. „Iako mesec dana prolećnog skijanja nije ništa nenormalno, to je takođe postalo „neprirodno“, kada vidimo kako se ta priča prelama te kroz prizmu seljakove priče“ (Putnam, 31). Kako bismo zaista uživali u nečemu, ushićenje ne sme biti produženo ili požuravano..

.

Bezgranična Ekstravagancija Prirode

Pomiriti se sa prirodom znači isto što i pomiriti se sa samim sobom, i to je ono što sa sigurnošću možemo zaključiti iz ove dve priče. One slave život, jer Hemingvej uspeva da kroz njih protka simbole života, rađanja i duhovnog buđenja. Ali ono što može naterati ljude da žive svoje živote iskreno i bez inhibicija nije puko otkrivanje i razumevanje obrazaca i pravila životnog ciklusa, zato što je smrt, kao i život, sveprisutna. Ova dva smrtna slučaja – brutalno samoubistvo i groteskno skrnavljenje beživotnog tela – se dešavaju pod zaista čudnim okolnostima, zato što za umiranje i rađanje pravo vreme i mesto ne postoje. Svako živo biće ima svoju sopstvenu priču, dok je „razlika između normalnog i abnormalnog veoma često samo jedan jedini i trenutni iskorak u stranu“ (Putnam, 32). Ovo je tematika kojom se Hemingvej bavi u većini svojih kratkih priča, što zbog velikog uticaja egzistencijalističkih filozofa, što njegovih spisateljskih kolega, tada naseljenih uglavnom na Evropskom kontinentu.

Da li se u najranijim godinama života može prihvatiti činjenica da je smrt neizbežna? Da li možemo prevazići stadijum pasivnog nihilizma, te odbaciti verovanje da je život besmislen samim tim što ima rok trajanja? Kontradiktornost ljudske prirode je, zajedno sa nagonima i instinktima za preživljavanje koji su ’instalirani’ duboko u našu podsvest, verovatno ono što nas sprečava da skliznemo u takvo stanje uma. Možda zato Nik nesvesno odlučuje da svoja razmišljanja o smrti ostavi za kasnije i nastavlja da veruje da nikada neće umreti; kao i seljak koji, svestan kako priroda funkcioniše, uspeva da se pomiri sa sobom i ne poklekne pod pritiskom društva zbog nečega što on sam ne može da kontroliše.

Zamislite jedno biće kao što je priroda, rasipničko bez mere, ravnodušno bez mere, bez namera i obzira, bez samilosti i pravičnosti, plodno i pusto i neizvesno u isti mah, zamislite samu indiferentnost kao moć – kako biste mogli živeti u skladu s tom indiferentnošću? Život — zar to nije upravo htenje da se bude drukčiji od ove prirode? Zar život nije procenjivanje, davanje prvenstva, htenje da se bude nepravedan, ograničen, različit? A recimo da vaš imperativ “živeti u skladu s prirodom” znači u osnovi isto što i “živeti u skladu sa životom” — zar biste mogli drukčije? Zašto stvarati načelo od nečega što vi već jeste i što morate biti?.

Fridrih Niče. „S one strane Dobra i Zla“. Prvo poglavlje, „O Predrasudama Filozofa“.

Za P.U.L.S.E: Stefan Cvetković

Reference:

  1. Fenton, James. Ernest Hemingway: The Collected Stories. London: David Campbell Publishers Ltd., 1995.
  2. Forrest, Eléonore Lainé. “Indian Camp” – A Story in Disguise. Journal of the Short Story in English, Autumn 2007. Web. 5 June 2015. < http://jsse.revues.org/769 >.
  3. Monteiro, George. “The Hemingway Story”. A Companion to the American Short Story. Ed. Alfred Bendixen. Chichester: Blackwell Publishing, 2010. 224-241. Print.
  4. Pollin, Burton R. “Poe And Hemingway On Violence And Death.” English Studies 57.2 (1976): 139. Academic Search Complete. Web. 6 June 2015.
  5. Putnam, Ann. Dissemblings and Disclosure in Hemingway’s “An Alpine Idyll”. Hemingway Review. Spring 1987, Vol. 6, Issue 2, p27.

 

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *