Ulogujte se / Kreirajte profil

„Златни лав” – 68. Венецијански фестивал

Ruski reditelj Aleksandar Sokurov osvojio je „Zlatnog lava” na 68. Venecijanskom filmskom festivalu za film „Faust”, emotivnu adaptaciju Geteovog komada o čoveku koji prodaje dušu đavolu.

[youtube]iqkoLV81E3c[/youtube]

Ovaj film je poslednji u Sokurovljevoj tetralogiji o prirodi moći, u okviru koje je na sjajan način obradio portrete Hitlera, Lenjina i Hirohita.


„Srebrnog lava” za režiju dobio je Cai Šangđun (Cai Shangjun) iz Hong Konga za ostvarenje„Ljudi planine, ljudi mora” (Ren shan ren hai) koji je na festivalu prikazan kao 23. (film iznenađenja) u takmičarskoj konkurenciji. To je priča o Lao Tieju i njegovoj očajničkoj potrazi za ubicom svoga brata.

Specijalna nagrada žirija pripala je domaćem autoru, Emanueleu Krijalezeu (Crialese) za film„Čvrsto tle (Terraferma)

Kineskinja Dini Jip (Deanie Yip) nagrađena je za najbolju glumicu za ulogu u filmu „Jednostavan život” (Tao jie) Ane Hui, dok je najbolji glumac Majkl Fasbender (Michael Fassbender), Irac nemačkog porekla koji je na 68. Mostri imao dva filma.

On je nagradu dobio ne za ulogu Karla Junga u „Opasnom metodu” (A Dangerous Method) Kanađanina Dejvida Kronenberga (David Cronenberg) već za ulogu Brendona, seksualno nezajažljivog tridesetogodišnjaka u „Sramoti” (Shame) Britanca Stiva Mekvina (Steve McQueen).

Grčki film „Alpi” Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos), potresna priča o grupi ljudi koji preuzimaju uloge nedavno preminulih, osvojio je nagradu za scenario.

Nagrada Marčelo Mastrojani za najbolje mlade glumce dodeljena je Šoti Sometani (Shôta) i Fumiju Nikaidu za uloge u japanskom filmu „Himizu” Sion Sona.

Predsednik ovogodišnjeg žirija bio je američki reditelj Daren Aronofski (Darren Aronofsky).

B92

Venecija, Lido- Film „Faust“ Aleksandra Sokurova, ruskog reditelja i izrazitog predstavnika evropskog autorskog filma, osvojio je „Zlatnog lava“ 68. Venecijanskog festivala za najbolji film, prema odluci žirija kojim je predsedavao američki reditelj Daren Aranofski.

Sokurovljevo delo, raskošna ekranizacija Geteovog „Fausta“, stilski ekstravagantan i poetski film, prikazan pre tri večeri, odmah je izazvao euforiju, nametnuvši se kao jedan od najozbiljnijih favorita u konkurenciji koja je ove godine bila prilično dobra i ujednačeno jaka, sa filmovima koji po originalnosti nisu odskakali do nebesa, ali jesu ostavili prilično snažan utisak.

Sokurov je jednostavno došao sa nečim sasvim drugačijim, tematski snažnim, vizuelno izdašnim, sa ljudskom gomilom u stalnom mizanscenskom kretanju, kadrovima punim životinja i simbolike, sa večno aktuelnom pričom o Faustu i Mefistu, koja ne ostavlja gledaoca ravnodušnim. Naročito ne istinske filmofile kojima je, pre svih, namenjen ovaj složeni film, Gete gotovo u originalu i na nemačkom jeziku. Odluka žirija da njegov „Faust“ proglasi najboljim filmom, dočekana je sa aplauzom filmskih kritičara.

Takva reakcija nije usledila posle objave da je „Srebrnog lava“ za najbolju režiju osvojio kineski debitant Cai Šangjun za film „Ljudi s planine, ljudi s mora“, koji nije ostavio preveliki utisak ni na publiku ni na kritičare, te je žiri dobio zvižduke.

Sa pomešanim reakcijama dočekana je i odluka da je sicilijanski reditelj Emanuele Krialeze za film „Kopno“ osvojio Specijalnu nagradu žirija. Negodovali su italijanski novinari, dok su ostali primili odluku sa odobravanjem, jer se mnogima dopao mali, topao i humanistički film na temu talasa afričkih izbeglica koje preplavljuju obale Italije i Evrope.

Pehar Volpi za najbolju mušku ulogu sasvim je zasluženo pripao Majklu Fazbinderu za kompleksnu a maestralno izvedenu ulogu u provokativnom i veoma upečatljivom filmu „Stid“ britanskog reditelja Stiva Mek Kvina, kojem je pripala i nagrada međunarodnog žirija kritike Fipresci. I pehar Volpi za najbolju žensku rolu je sasvim zaslužen, jer je završio u rukama kineske glumice-veteranke Deani Jip za nezaboravnu ulogu stare služavke u veoma dopadljivom filmu „Jednostavan život“ An Hui.

Nagrada „Marčelo Manstrojani“ koja se tradicionalno dodeljuje mladim glumcima za najbolji glumački debi, pripala je pomalo neočekivano Šoti Sometani i Fumi Nikadu, glumcima u ne baš dobro primljenom japanskom filmu „Krtica“ Siona Sonoa, dok je nagrada „Školjka“ za najbolju fotografiju pripala Robiju Rajanu za snimateljski rad u filmu „Orkanski visovi“ Andree Arnold. „Školjkom“ za najbolji scenario nagrađeni su Jorgos Lantimos i Eftimis Filipu, za gotovo nepodnošljivi Lantimosov film „Alpi“. Sve ove tri nagrade takođe su bile ispraćene zvižducima.

Aplauze je zaslužio mladi italijanski reditelj Gvido Lombardi koji je za film „Tamo“ (takođe priča o afričkim imigrantima), zasluženo osvojio „Lava budućnosti“, nagradu za najbolji debitantski film koja nosi ime Luiđija de Laurentisa.

Poslednjeg festivalskog dana dodeljen je još pregršt nagrada za filmove koji su bili prikazivani u programima „Horizonti“, kao i u selekciji kratkometražnih i dokumentarnih filmova, o čemu su odlučivali članovi žirija predvođeni kineskim rediteljem Đia Žankeom, dok je dan pre svečanog zatvaranja Mostre, protekao u znaku ceremonije dodele „Zlatnog lava“ za životno delo, legendarnom italijanskom filmkom „provokatoru“ Marku Belokiju, koju je svoju karijeru posvetio ogoljavanju hipokrizije u italijanskom društvu i konfrontaciji sa takozvanim civilizovanim svetom, stvorivši filmove kakvi su „Kina je blizu“, „U ime oca“, „Dobro jutro noći“, „Osmeh moje majke“ i „Popediti“. Nagradu Belokiju lično je uručio njegov veliki prijatelj i filmski saborac, legendarni Bernardo Bertoluči.

Ovogodišnja 68. Mostra ujedno je i poslednja u dvostrukom (osmogodišnjem) mandatu festivalskog čelnika, selektora Marka Milera. Već se kalkuliše ko bi sve mogao da ga nasledi na funkciji, ali nikoga ne bi iznenadilo ukoliko mu, van pravila, mandat još jednom bio produžen.

Politika online

Može se za „Ubicu Džoa” reći da je prenasilan film, ali se za njegovog autora, američkog maestra, scenaristu, reditelja i producenta Vilijama Fridkina („Francuska veza”…), može reći da je ovim filmom ne samo održao maestralnu rediteljsku lekciju tipovima poput Tarantina i Rodrigeza, dokazavši im sa lakoćom kako krvavo nasilje u filmu može da ima i veliko pokriće, već je pokazao i da se na njegovu svežinu i „drugu mladost” može još računati.

Fridkinov „Ubica Džo” je zapravo i svojevrsna otkačena bajka o Pepeljugi, samo što je princ plaćeni ubica, istovremeno i šerif dalaskoj policiji. Duhovita, okretna ali i okrutna drama sa pet likova koji su prisiljeni da se suoče sa istinom o samima sebi,ali i sa sudbinom koja može da usledi ukoliko ovakvu vrstu suočavanja pokušaju da izbegnu, bazirana je prema Pulicerovom nagradom okićenom dramskom komadu TrejsijaLetsa. Fridkinu je ovo štivo očigledno bilo inspirativno za neverovatnu dozu poletnosti s kojom je snimio ovaj film, u kojem podjednako uživaju i glumci: Metju Mekonahi kao „Kiler“ Džo Kuper, Emil Hirš kao Kris Smit, Džuno Templ kao njegova sestra Doti, Tomas Hejdn Čerč kao otac Ansel i Đina Geršon kao maćeha Šarla. Na ranoj jutarnjoj projekciji dvorana je bila na nogama…

Aplauz je zaslužio i ruski reditelj Aleksandar Sokurov, koji je ovog puta na veliki ekran preneo Geteovog „Fausta” (u originalu, na nemačkom jeziku), zaokruživši tako svoju prethodno snimljenu trilogiju o prirodi moći, u koju spadaju filmovi „Moloh”  (o Adolfu Hitleru), „Taurus” (o Lenjinu) i „Sunce” (o caru Hirohitu). Samo na prvi pogled portret Fausta ne pripada ovoj galeriji likova, ali Sokurov pronalazi i prikazuje snažnu vezu, ukazujući da je svakodnevica puna patološke nesreće i da je zlo reproduktivno, poentirajući Geteovom rečenicom: „Nesrećni ljudi su opasni”. Opet je u pitanju vizuelno-poetsko raskošan film, povremeno opterećen dijalozima i pre svega namenjen uskom krugu istinskih filmofila…

Serijalu filmova nastalih prema romanima i pozorišnim komadima (originalni scenariji retkost su u filmovima glavnog takmičarskog programa), pridružio se i film britanske rediteljke Andree Arnold. Ona je od „Orkanskih visova“, literarnog klasika Emili Bronte,načinila moderan, pseudodokumentaran i gotovo naturalistički film, u kojem je glavni junak – sluga Hitklif, umesto Ciganin sada Afrikanac! Verzija „Orkanskih visova“ Arnoldove nije naišla na preterano oduševljenje.

Nisu oduševili ni japanski, radikalno mizantropski film „Krtica“ Siona Sona, niti venecijanski „film iznenađenja“ – debitantsko delo kineskog reditelja Cao Šangjuna „Ljudi s planine, ljudi s mora”. Opet je u pitanju veoma mračan prikaz kineske provincijske svakodnevice, pune bede, siromaštva, gramzivosti i nasilja, što je već viđeno u filmovima kineskih autora takozvane šeste generacije…

Da Italijane muči problem ilegalnih imigranata dokazuju, osim Krijalezeovog „Kopna”, još i filmovi veterana Ermana Olmija „Selo od kartona” (previše alegoričan i metaforičan,ali i krut), „Ja sam Li“ Andree Segre,u kojem jednu od glavnih uloga igra Rade Šerbedžija (prilično snažna i uverljiva drama),i „Tamo” Gvida Lombardija.

Sva tri prikazana su u paralelnim programima, van konkurencije za glavne nagrade. Čast da se takmiči za „Zlatnog lava“ pripala je njihovoj koleginici, rediteljki Kristini Komenčini, čiji je film „Kada noć“ izviždan i ismejan i od strane domaće ali i međunarodne kritike. Loši dijalozi, neuverljiva gluma i predvidljiva dramaturgija, u prilično prizemnoj filmskoj ljubavnoj priči, koju Komenčinijeva treba što pre da zaboravi.

Dubravka Lakić

Politika online

Na podeljene reakcije naišao je novi film kultnog američkog nezavisnog autora Abela Ferare, niskobudžetsko delo „4. 44 Poslednji dan na zemlji“ (sa Vilijamom Dafoom i Šejnin Li), u kojem se reditelj bavi propašću sveta usled proširenih ozonskih rupa. I kako dolikuje Ferari, dok se ljudi napolju, na ulicama, mole ili panično histerišu, onase fokusira na jedan par umetnika, koji svoj poslednji dan na Zemlji provodiuživajući u seksu, slikajući i vodeći zanimljive razgovore preko skajpa. Da sve ovo, ali naravno mnogo bolje,smislenije i raskošnije, već nismo videli nedavno u filmu „Melanholija“ Larsa fon Trira, Ferarin film bi nam se učinio zanimljivim. Ovako, žao mi je, ništa…

Ciklus od sedam romana Johna le Carréa s Georgeom Smileyjem kao glavnim likom, te pogotovo “trilogija o Karli” napisana sredinom sedamdesetih, spadaju bez sumnje u najveće kulturne spomenike hladnoratovske ere. Le Carréovi špijunski romani su, kao prvo, reformirali sam žanr, preobrazivši špijunski triler iz naivne flemingovske akcije u složen i realističan žanr. Oni su, osim toga, i izvanredni socijalni romani. Nastali u šezdesetima i sedamdesetima, kad Britanija konačno silazi s imperijalne pozornice i postaje tek obična, mala europska država, le Carréovi romani sjajna su kronika jedne generacije koja je odgajana da služi Imperij, da bi potom doživjela njegov nestanak i u tome našla svoj kolektivni poraz. Konačno – i najvažnije – le Carréovi romani su proza koja slojevito propituje moral svakog rata, pa su mi često padali na pamet devedesetih, kad su izdaje, žrtvovanja čestitih i paktovi s nečasnima postali uvriježeni “dekor” i naše politike. Kao velika literatura, le Carréovi romani često su ekranizirani. Ironija je, međutim, da su najbolju filmsku sreću imali kasniji, post-hladnoratovski romani poput “Krojača iz Paname” ili “Brižnog vrtlara”, dok su romani Smileyjevog ciklusa često bili prekomplicirani, prekomorni za film. Nije zato čudo da su Smiley i njegov KGB-ovski oponent Karla prirodno mjesto našli na televiziji, u slavnim TV serijama iz 1979. i 1982. u kojima je Smileyja glumio Alec Guinness.

Ima li smisla “Dečko, dama, kralj, špijun” – prvi i ključni roman “Karline trilogije” – ekranizirati nanovo, u post-hladnoratovskoj eri? Tim BevanEric Fellner – najpoznatiji britanski filmski producenti, tvorci svih hitova Hugha GrantaRowana Atkinsona – smatrali su da je odgovor potvrdan. Stoga su producirali novu filmsku verziju le Carréovog romana koja je u ponedjeljak predstavljena u Veneciji. Mitskog Smileyja ovaj put glumi (izvrsno) Gary Oldman , a režiser projekta je Šveđanin Tomas Alfredson (“Neka uđe onaj pravi”).

Nastao uz punu podršku le Carréa koji je na špici potpisan i kao koproducent, film vjerno slijedi zaplet izvornika i prati nastojanje umirovljenog agenta SIS Smileyja da s malom skupinom odanih ljudi razotkrije špijuna u vrhu službe: pet je mogućih sumnjivaca – među njima i sam Smiley – a svatko je od njih imenovan figurom iz dječje brojalice: tinker, tailor, soldier…Uoči nastanka filma, filmski biznis s iznenađenjem je primio vijest da Universal, studio koji inače prati filmove Bevana i Fellnera, nije stao financijski iza “Dečka, dame…” što je protumačeno kao znak nepovjerenja u projekt. Na žalost svih ljubitelja le Carréa (mene prvog) pokazalo se da je nepovjerenje imalo temelja: Alfredsonov film ispao je slabiji od očekivanog.La Carré u rukama švedskog režisera skliznuo se nažalost na tipičnim greškama romanesknih adaptacija. Poveliki i prilično zamršeni zaplet romana scenaristi su htjeli sabiti u 130 minuta pa se kroz priču često protrčava, film obiluje suvišnim flash-backovima i često biva težak za praćenje čak i onima koji poznaju roman. Bogatstvo le Carréove karakterizacije likova ovdje je tek prisutno u zametku, a s introspektivnom komornošću le Carréove proze Alfredson se borio gomilanjem paralelnih sekvenci i vizualnim gomilanjem, što nas još više odvlači od emocionalne jezgre stvari. U konačnici, film je ispao upravo oprečan le Carréovoj prozi – dakle, spektakularan i plitak. U svemu tome ima i dobrih stvari, ponajprije sam Gary Oldman koji sjajno utjelovljuje Smileyja kao sivog, naizgled nezanimljivog birokrata “sovjetskog” stajlinga iza čije dosadne vanjštine kucka šahovski mozak. Ipak, “Tinker, Soldier..” ozbiljno je razočaranje Mostre.

Ponedjeljak u konkurenciji Venecije donio je uz adaptaciju le Carréa još dva filma. Dok je “Običan život” Hongkonžanke Anne Hui šarmantan, ali ne izuzetan film o sudbini stare sluškinje, među ozbiljne se favorite Mostre uvrstio Todd Solondz filmom “Dark Horse” (Tamni konj).Autor kultnog “Hapinessa” u novom se filmu bavi životom pretilog tridesetogodišnjaka koji nije diplomirao, još živi u kući roditelja ( Mia Farrow, Christopher Walken) i radi u očevoj firmi. Stvari se zapetljaju kad se zaljubi u depresivnu curu, a ljutiti mu otac do otkaz. Riječ je o sjetnom i vrlo duhovitom filmu koji je uz “Hapiness” najbolji u Solondzovoj karijeri, a mnogi misle da bi ovdje mogao uzeti i nagradu.

Jurica Pavičić

Jutarnji list

Тешко је речима описати усхићење с којим се гледа „Дивља Саломе”, ново филмско дело глумачке легенде, сценаристе и редитеља Ал Пачина, приказано ван конкуренције. С каквим се кратким дахом дише током сведочења оном што, у узбудљивом ритму, промиче преко великог екрана. Током сведочења са каквом се страшћу, посвећеношћу, озбиљношћу и снагом Ал Пачино бави, не само животом и поезијом Оскара Вајлда, његовим комадом „Саломе” који је написао на француском језику како би насловну улогу одиграла Сара Бернар, већ рађањем представе и филма, тајнама глуме и режије, биткама са продуцентима, и оном најтежом – битком са самим собом. Све ово је на једном месту, у вансеријском документарном филму игране структуре, са којим је Пачино одржао озбиљну лекцију не само из филмске режије, већ и драматургије и креативног процеса. Једноставно, филм „Дивља Саломе” мора се гледати, а препорука је филмским академијама да га уврсте у обавезну лектиру.

Баш као што је у претходном филму „У потрази за Ричардом” трагао за коренима Шекспирове генијалности, Ал Пачино је сада, са свом својом глумачком страшћу, у потрази за Оскаром Вајлдом и ликом краља Херода, тим немилосрдним и непредвидљивим деспотом који има само једну слабу тачку, своју пасторку, девицу Саломе (у филму је нестварно игра Џесика Частин). Све вредности његовог филма су препознате у Венецији, награђене одличним критикама, а Ал Пачино примио је и награду „Слава филмском аутору” (Jaeger-LeCoultre), коју фестивал додељује ауторима који су оставили снажан печат у савременом филму, а коју су већ добили Такеши Китано, Абас Кијаростами, Ањес Варда и Силвестер Сталоне.

Још један од филмова о којем ће се, из сасвим других разлога, највише причати и по завршетку 68. Венецијанског фестивала, без сумње је провокативан „Стид”, други филм у редитељској каријери британског визуелног артисте Стива Мек Квина („Глад”). Поново је реч о филму изванредне визуелне културе и врхунске режије, али и о делукојезбог своје тематике подстиче на дебате. Јерприча је ово о усамљености, емотивној дефектности, неспособности да се воли и буде вољен, о опседнутости порнографијом која главном јунаку – згодном и успешном тридесетогодишњаку „лечи” фрустрације и импотентност током односа са било којом женом која није проститутка. Директан, експлицитан филм, прилично мрачна и узнемирујућа драма у којој је фасцинантну улогу поново подарио Мајкл Фасбендер (немачки глумац који игра Јунга у Кроненберговом филму), али и Кери Малиган у улози сестре главног јунака.

Један од највећих аплауза публике добио је шармантан француски филм „Пилетина са шљивама”, ново дело аутора „Персеполиса” Маржан Сатрапи и Винсента Пароноа. Овог пута није реч о дугометражном анимираном филму, већ о играном, што за овај иранско-француски пар аутора стрипова и илустратора, значи и велики и озбиљан искорак. И у „Пилетини са шљивама” Сатрапи-Пароно баве се Ираном и ликовима инспирисаним члановима породице Сатрапијеве. Место радње је Техеран педесетих година 20. века, а главни јунак је славни виолиниста Насер Али Кан (деда-ујак Маржан Сатрапи), који је, опхрван љубавним јадима, једног дана легао у кревет одлучивши да за седам дана умре. Све што потом следи је серијал симпатичних и духовитих анегдота и финих животних ексцентричности, фантазије и снова, током којих се, лично уживајући, играју и глумци. Едуард Баер, Кјара Мастројани и Изабела Роселини, предвођени Матју Алмариком (у улози Али Кана) и Голшифхет Фаразан (Али Канова животна љубав).

Са великим ентузијазмом публика је дочекала и срдачно испратила филм „Копно”, сицилијанског редитеља Емануелеа Криалезеа („Златна врата”, „Респиро”), мали, топао и хуманистички филм, са сличном темом с којом се недавно, у филму „Авр”, бавио и Аки Каурисмаки, дакле на тему таласа афричких избеглица које преплављују обале Европе (а Италија је једна од првих земаља на удару). Криалезе о свему томе говори кроз причу о рибарској породици која живи по законима мора, а не по законима државе. А то значи – никада не остављај човека у мору! Чак и оног којем је боја коже црна. Уз то, Криалезе јасно одашиље и поруку да сироти сицилијански острвљани имају много више заједничког са афричким несрећницима него са туристима који једино лети, само током два месеца у години, залазе у њихове крајеве…

У средишном делу фестивала виђен је и грчки филм „Алпи” Јоргоса Лактимоса, који је узнемирујући, али не и довољно добар каоњегов први филм „Очњак”, као и шпијунски трилер „Мислилац, кројач, војник, шпијун” (заправо „Дечко, дама, краљ, шпијун”) нови филм младог шведског аутора Томаса Алфредсона (дебитовао са „Пусти првог унутра”). Реч је поново о екранизацији шпијунског романа Џона ле Кареа, овог пута о првом и кључном роману из такозване трилогије о Карли, са агентом Смајлијем јер је само по себи комплексно и компликовано. Управо се о то и „саплео” млади Алфредсон, начинивши, иако визуелно издашан, прилично смушен и у основи слаб филм, у којем ће се дуже памтити једино Гари Олдман у улози времешног Смајлија.

Дубравка Лакић

Politika online

„Опасан метод”, најновији филм канадског жанровског мајстора Дејвида Кроненберга, сигурно ће изненадити, па и разочарати фанове његовог „Судара”, „Муве” и „Велодрома”, па и фанове његовог изванредног филма „Историја насиља”. Међутим, они којима су се допадали његови „Мадам Батерфлај”, „Голи ручак” или „Ускршња обећања”, неће бити изненађени што им и овог пута Кроненберг нуди готово класичан биографски филм.

Најсрећнији ће ипак бити фанови Карла Јунга и Зигмунда Фројда, а таквих је сигурно више него Кроненбергових обожавалаца, јер „Опасан метод” нуди причу о почецима психоанализе, о пријатељству и разлазу Јунга и Фројда и то кроз својеврсни љубавни троугао чији је покретач Сабина Шпилрајн – руска Јеврејка, у почетку Јунгова пацијенткиња, па ученица и следбеница, па онда и садомазохистичка љубавница и узрок свих његових проблема.

Однос троје пионира психоанализе: Фројд, Јунг, Шпилрајн, тема је и драмског текста „Лечење говорењем” који је прошле године написао Кристофер Хемптон и који је послужио и као сценаристичка окосница Кроненберговог маестрално снимљеног филма (директор фотографије је Петер Сучицки). Занимљиво је у филму постављен однос између младог Јунга, као младог психијатра у једном швајцарском санаторијуму и Сигмунда Фројда као (Виго Мортенсен) очинске и менторске фигуре. Нешто је слабије изведена идеја да се о њиховим теоријама и различитим методама, говори кроз романсу. Заправо, оно што је најозбиљнији проблем „Опасне методе”, иако је филм као целина угодан за гледање, јесте то што је његова окосница – романса између Сабине (Кира Најтли) и Јунга (Мајкл Фасбиндер) слабо мотивисана и прилично дистанцирана и што главна глумица више глумата него глуми током представљања својих неуротичних напада. Редитељски, ово је Кроненбергов најсуздржанији филм…

Суздржаности зато нема у високобуџетској холивудској „Зарази” Стивена Содерберга (ван конкуренције) који је окупио холивудски глумачки шлаг, у којем су као украсне јагоде Британка Кејт Винслет и Францускиња Марион Котијар (играју још: Мет Дејмон, Гвинет Палтроу, Џуд Лоу, Лоренс Фишберн…). Реч је овде о „размаханом” и детаљном филму катастрофе, о причи о појави новог вируса који уништава свет, о борби племенитих научника за спас човечанства и раскринкавању „злочестих” научника и фармацеутских компанија из чијих лабораторија „беже” нове болештине… Другим речима, реч је овде о филму који у себи садржи ама баш све што је оваквом жанру потребно, укључујући и занатски перфектну режију. Иако му је тема и занимљива и узбудљива, Содербергова „Зараза” ме није дотакла. Нисам се чак ни накашљала…

Међу фестивалске „подбачаје” свакако и спада „ Прокључало лето” француског ветерана Филипа Гарела, који није ништа друго до филм ни о чему. Прича о потонућу брака између младог сликара (редитељев син Луис Гарел) и његове постарије супруге и глумице (Моника Белучи), препуна је општих места закрпљених повремено и ничим изазваним сећањима на револуцију 1968. године. Уколико је мисија Филипа Гарела била да публици покаже како може да стари Моника Белучи, онда је у томе једино и успео…

У једно од најпријатнијих досадашњих венецијанских филмских утисака, свакако спада петочасовна и петоделна телевизијска новела „Милдред Пирс” (пет једночасовних филмова), коју је према чувеном роману Џејмса М. Кејна ( а не према истоименом Куртисовом филму из 1945.) за ХБО адаптирао и маестрално режирао Тод Хајнес, приредивши тако и велико изненађење.

У чувеној саги о напуштеној жени (реч је о 20-им годинама 20. века), која је и себи и свету доказала да може да буде и самостална и веома успешна иако води тешке битке са размаженом ћерком, у насловној улози блиста Кејт Винслет баш као што је некада у истој овој роли блистала Џоан Крафорд. Винслетова се тако на Лиду ове године већ појавила три пута. Прво као једна од четири звезде у филму „Покољ” Романа Поланског, други пут као пожртвована докторка у Содерберговој „Зарази” и трећи и најуспешнији пут, у теленовели „Милдред Пирс”. Импресивно..

Маестро Полански, из разумљивих и већ добро познатих разлога, није лично присуствовао светској премијери свог новог филма„Покољ”, али јесте глумачка четворка у саставу: Џоди Фостер, Кејт Винслет, Кристоф Волц и Џон С. Рејли, који, иначе, бриљирају у овој сјајној, готово камерној брачној трагикомедији, насталој према истоименом комаду палестинско-француске списатељице Јасмине Резе.

Само у простору једне дневне собе и дела предворја стана и само са четири глумца – два брачна пара која договарају да превазиђу тучу својих малих синова, школских другара – Полански узлазном путањом гради фино згуснуту драму карактера, пуну филигранских обрта, комичних пасажа и добро написаних дијалога (Полански–Реза) који отварају широк простор за издашну глумачку игру. Глумци и њиховаврхунскаизвођења, нарочито Волц и Рејли,главни су и веома чврст ослонац „Покоља” који је, по својој унутрашњој структури, више театар него филм. Али, не мари. Полански у сваком случају није разочарао. Напротив!

Веровали или не,као редитељ и косценариста није разочарала ни Мадона! Њен нови редитељски подухват, назван „В.Е.” (скраћеница од Волис и Едвард), показао се као солидно и прилично чврсто филмско дело, занимљиво за гледање. Реч је о животној причи Американке, двоструке распуштенице, Волис Симпсон,у тумачењу Еби Корниш, коју је судбина довела у наручје британском краљу Едварду VIII, који је због фаталне љубави абдицирао са трона. Мадона се уз филм епохе опредељује и за паралелну монтажу, равноправно отворивши простор и за савремену драму смештену на Менхетн, где се једна друга Волис, попут славне имењакиње, бори за љубав свог мужа. Мадонин „В.Е.” је и одлично снимљен филм у којем је брижна пажња посвећена детаљима и костиму. Од оне је врсте филма који може да задовољи укус шире биоскопске публике.

Нема шта, почетак 68. Венецијанског фестивала протекао је ексклузивно и помпезно, како сваки угледни фестивал само пожелети може. На црвеном тепиху испред Сале Гранде, врхунске филмске звезде. У истом тренутку, на истом месту заједно: Џорџ Клуни, Пол Ђамати, Филип Симор Хофман, Мариса Томеј и Рајан Гозлинг…, док се у реновираној дворани врте ролне новог Клунијевог филма „Мартовске иде”.

Сам филм и није баш за разиграни и еуфорични фестивалски почетак, јер је реч о веома озбиљној и мрачној, савременој политичкој драми. О филмском делу изузетно чврсте и прецизне драматуршке структуре, визуелно статичним (у функцији и оправдано), са обилним и сложеним дијалозима у којима се до детаља рашчлањује унутрашњи механизам политичких кампањаза номинације за трку за америчке председничке изборе. Другим речима – ово није врста филма уз који се гледалац опушта и забавља. Клуни као редитељ то, иначе, никада и не чини.

„Мартовске иде” је филм настао према успешном позоришном комаду Боа Вилимона, који је и сам, као саветник за медије и публицитет, учествовао у кампањи гувернера Хауарда Дина за демократског кандидата за председника 2004. године, те је своја искуства и своју „политичку трагедију”, веристички и из прве руке ставио на папир. Клуни је за филм проширио и до детаља разрадио ову читаву „шкакљиву ствар”, проговоривши оштро о политичкој корупцији, политичким издајама и добро скривеном неморалу у унутрашњим политичким играма. У том смислу, „Мартовске иде” је добар и снажан филм, здушно потпомогнут сјајном глумачком игром читавог ансамбла, али ово није и најбољи од свих филмова које је Клуни режирао.

Дубравка Лакић

Politika online

Žiri će u narednih deset dana imati težak izbor da izabere pobednike u nikad jačoj konkurenciji – među filmovima koji će premijerno biti prikazani na Mostri nalaze se Tinker Tailor Soldier Spy u režiji Tomasa Alfredsona (Gary Oldman, Colin Firth), Carnage u režiji Romana Polanskog (Kate Winslet, Christoph Waltz, Jodie Foster), A Dangerous Method u režiji Davida Cronenberga (Michael Fassbender, Viggo Mortensen, Kiera Knightley, Vincent Cassel), The Ides Of March u režiji Georgea Clooneya (George Clooney, Ryan Gosling, Philip Seymour Hoffman), i još 18 ostvarenja.

U žiži se našao predsednik žirija, čuveni američki režiser Darren Aronofsky, o kojem je čitava planeta brujala prošle godine zbog njegovog poslednjeg ostvarenja Black Swan. U prirodi veoma opušten i duhovit, Aronofsky je kao ličnost sušta suprotnost svojim mračnim filmovima, punim tenzije.

U opuštenoj atmosferi, Aronofsky je za medije, ali i B92, govorio o tome šta znači biti član žirija, da li se drame vraćaju u prvi plan, zbog čega voli filmske festivale, ali i mnogim drugim temama…

B92: Kao predsednik žirija, kakve filmove „tražite“ u selekciji i kakvi će vam biti kriterijumi?

Aronofsky: „Samo kada pogledam ko su režiseri ovogodišnjih filmova i ko sve glumi u njima, zapanjim se. Iskreno sam privilegevan i presrećan što ću narednih dana uspeti da pogledam sva ta ostvarenja. Ne bih da pričam o tome šta tražim kod filmova, siguran sam da su svi ovi filmovi ozbiljna i kvalitetna ostvarenja i počnimo od toga“.

Na ovogodišnjem festivalu, kao i na svetskoj sceni prošle godine, upadljivo dominiraju psihološke drame i filmovi koji nisu u kategoriji akcije, trilera, ili blokbastera. Pošto i sami režirate uglavnom psihološke drame, od kojih je prošlogodišnji Black Swan bio izuzetno popularan, da li mislite da se ova vrsta umetnosti vraća na velika vrata i polako potiskuje isprazne akcione filmove?

„Još nisam pogledao filmove u ovogodišnjoj konkurenciji, tako da ne mogu da garantujem njihov uspeh, ali, pošto sam i sâm u neku ruku nezavistan režiser, svakako da sam oduševljen što vidim ovoliko drama u selekciji ove godine. Istina je da u poslednje vreme cvetaju filmovi čisto dramske prirode, naspram standardnih holivudskih ostvarenja. Presrećan sam što takvi filmovi uopšte dobijaju sredstva da budu snimljeni, ali, verujte mi, svima koji učestvuju na takvim projektima i dalje je veoma teško. Uprkos nekim zapaženim ostvarenjima, flimovi takve sadržine najčešće nemaju prednost u odnosu na blokbastere i zato sam zahvalan što postoje manifestacije kao venecijanski festival, na kojima upravo takva ostvarenja mogu da dobiju pažnju koju zaslužuju. Venecija je spas za ozbiljne sinematografe“.

Kao režiser, kako posmatrate festivale i takmičenja i kako utiče na vas to što ste sada u žiriju?

„Pošto i sâm snimam filmove, teško mi je da govorim o pojmu konkurencije. Do sada sam učestvovao na više festivala, takođe sam osvajao nagrade, ali je činjenica da mi tako nešto nikada nije bio motiv za snimanje novog filma. Kada želim da napravim nešto, ne razmišljam o tome da li ću zbog toga osvojiti neku nagradu. Festivali su dobri za filmove, jer im to dođe kao odskočna daska, naročito ovde u Veneciji, pošto je ceo svet prisutan i čeka da objavi mišljenje o vašem filmu. Festivali su takođe dobri jer na njima stvarno možete da se posvetite nekom filmu. Sada kad sam u žiriju, imaću vremena da na miru pogledam sve filmove koji su u konkurenciji, i više puta ako treba, a potom odlučim šta mislim o njima, posebno i grupno. Festivalske premijere su odlična stvar, pošto film svi gledaju po prvi put, niko ne zna ništa ni o čemu i ne postoje mišljenja ljudi koji su film gledali pre vas i koji bi mogli da imaju uticaja na vaše utiske. Ovde je sve čisto“.

Da li poznajete ostale članove žirija, imate li ideju kako ćete funkcionisati kao celina?

„Naravno, imao sam priliku da se upoznam sa svima, svi se već neko vreme spremamo za ovaj izazov. Neće tu biti neke posebne filozofije, svi smo popričali međusobno da bismo shvatili kakva je čija percepcija filmske umetnosti, tako da svi negde znamo ko šta želi da vidi i čemu se nada. Sada nam samo preostaje da pogledamo filmove i potom razmenimo utiske i vidimo na čemu smo“.

Već ste triput bili u Veneciji, uvek kao režiser, i tada ste imali priliku da na sopstvenoj koži osetite kako je to kada su sve oči uprte u vas i svi sude o vašem radu. Kakav je osećaj sada kada vi sudite o tuđem radu?

„Uh, ne bih nikada upotrebio reč „suditi“, to zvuči toliko oštro. Nisam ovde da bih sudio o tome kakav je koji film, već da pokušam da spoznam šta su stvaraoci želeli da kažu u svojim delima. Pred nama su 23 filma, od kojih je svaki zanimljiv. Zato stvarno ne mogu da naglasim koliko volim Veneciju – ovde su samo ozbiljni filmovi i ozbiljni ljudi. Venecija je u prošlosti bila i divna i surova prema meni, ali na ovakvim manifestacijama se najbolje razvija karakter umetnika“.

B92

Филмом „Мартовске иде”, у режији глумца, редитеља и продуцента Џорџа Клунија, великог италијанског миљеника, сутра свечано почиње 68. Венецијански фестивал, најављујући уједно пуно звезда и пуно филмских узбуђења.

Нови Клунијев филм, политичка драма о амбициозном гувернеру са севера, заснован је на позоришном комаду Боа Вилимона, који је написан после Вилимоновог рада у неуспешној кампањи Хауарда Дина за номинацију америчких демократа, у трци за председничке изборе 2004. године. Ово је и прича о гувернеровом представнику за штампу који је био увучен у политичку корупцију, што све заједно указује да је реч о филму у којем је Клуни, као истакнути холивудски либерал, поново на свом терену, баш као што је то био и у филмовима „Лаку ноћ и срећно” или „Људи који буље у козе”.

„Мартовске иде” је уједно и четврти Клунијев редитељски подухват, он у редитељским водама плива све сигурније, не одричући се ни свог основног заната – глуме. У новом филму тумачи лик грамзивог гувернера, а уз њега су, као партнери, још и славни глумци Пол Ђамати, Филип Симор Хофман, Мариса Томеј и Рајан Гозлинг. После помпезног венецијанског отварања и промоције овог филма у најбољем могућем окружењу, редовно приказивање у биоскопима широм света очекује се у октобру.

Овогодишња трка за „Златног лава” и многа друга венецијанска одличја подразумева 22 озбиљна такмичара, о чијим ће дометима већати жири на чијем је челу амерички редитељ Дарен Аранофски. До 10. септембра, један за другим, такмичиће се филмови: „Мислилац, кројач, војник, шпијун” Пола Алфредсона (адаптација романа Џона ле Кареа), нова верзија „Оркански висови” Андрее Арнолд, „Тексашка поља смрти” Амија Канана Мана, „Убица Џо” Виљема Фридкина, „Опасан метод” Дејвида Кроненберга, „Покољ” Романа Поланског, „Фауст” Александра Сокурова, „Живот без принципа” Џонија Тоа, као и низ француских и италијанских филмова…

Ван конкуренције биће виђен и нови Мадонин излет у филмску режију, драма „В. Е.”, о распуштеници Вилис Симпсон чија је веза са британским краљем Едвардом осмим довела до његове абдикације 1936. године. Ван конкуренције се приказује и египатски дугометражни документарац „Тахрир 2011”, назван према истоименом каирском тргу на којем је букнуо бунт против Мубарака, као и филм Филипа Фокона „Дезинтеграција” у којем аутор истражује радикални исламизам.

Међу овогодишњим венецијанским гостима биће и легендарни Ал Паћино са филмом „Дивља Саломе” који потписује и као редитељ, али и као глумац у двострукој улози.

Наиме, Паћино тумачи у овом филму и самог себе, али и краља Херода.

httpv://www.youtube.com/watch?v=Hld0m_V7y5Y&feature

Стивен Содерберг са филмом „Зараза” о непознатом вирусу (инспирисан афером „Свињски грип”), доводи на Лидо и своје глумце: Мета Дејмона, Кејт Винслет, Марион Котијар, Џуд Лоа и Гвинет Палтроу. Уколико се овом звезданом небу додају још и Кира Најтли, Џоди Фостер, Кристоф Волц, Колин Ферт, Гери Олдман и Џон Харт, онда је то и више него довољно да овогодишња Мостра звечи и јечи од холивудског сна.

Ништа ново за Венецију, рећи ћете, и у праву сте, јер од свог оснивања овом фестивалу је најмилије да угости што више холивудских звезда. Многи велики неамерички редитељи, многи значајни италијански аутори, на венецијанском Лиду се често осећају као права сирочад. Догађало се то и сјајном аутору Марку Белокију и његовим ангажованим филмовима који су свој пуни сјај доживљавали најчешће ван Мостре. Да ли због благе гриже стварности или што је коначно сазрела свест, тек овогодишњи Венецијански фестивал коначно се одужује Белокију, тако што ће му свечано бити уручен „Златни лав” за животно дело. Белокио се тако прикључује Бернарду Бертолучију и Ерману Олмију, али и интернационалном друштву у којем је и прошлогодишњи лауреат Џони Ву.

Дубравка Лакић

Politika online;

Zvanični sajt festivala


Takmičarski program:

4:44: Last Day on Earth, Dir: Abel Ferrera

Alpis (Alps)
, Dir: Yorgos Lanthimos

Carnage, Dir: Roman Polanski

A Dangerous Method, dir: David Cronenberg

Un été Brulant (A Burning Hot Summer), Dir: Philippe Garrel

Dark Horse, Dir: Todd Solondz

Faust, Dir: Alexander Sokurov

Hahithalfut (The Exchange), Dir: Eran Kolirin

Himizu, Dir: Sion Sono

The Ides of March, Dir: George Clooney (Opening film)

Killer Joe, Dir: William Friedkin

Poulet aux Prunes (Chicken With Plums)
, Dir: Marjane Satrapi and Vincent Paronnaud

Quando la Notte, Dir: Cristina Comencini

Seediq bale, Dir: Wei Te-sheng

Shame, Dir: Steve McQueen

Taojie (A Simple Life), Dir: Ann Hui

Terraferma, Dir: Emanuele Crialese

Texas Killing Fields, Dir: Ami Canaan Mann

Tinker, Tailor, Soldier, Spy. Dir: Tomas Alfredson

L’ultimo Terrestre, Dir: Gipi

Wuthering Heights, Dir: Andrea Arnold

Van konkurencije:

Alois Nebel, Dir: Tomas Lunak

La Cle des Champs, Dir: Claude Nuridsany and Marie Perennou

Contagion, Dir: Steven Soderbergh

Damsels in Distress, Dir: Whit Stillman

La Desintegration, Dir: Philippe Faucon

Dyut Ming Gam (Life Without Principle), Dir: Johnnie To

The End, Dir: Collectif Abounaddara

Eva, Dir: Kike Maillo

Evolution, Dir: Marco Brambilla

La Folie Almayer, Dir: Chantel Akerman

Giochi d’estate, Dir: Rolando Colla

I’m Carolyn Parker: The Good, the Mad and the Beautiful, Dir: Jonathan Demme

Marco Bellocchio, Venezia 2011, Dir: Pietro Marcello

La Meditazione di Hayez, Dir: Mario Martone

The Moth Diaries, Dir: Mary Harron

Sal, Dir: James Franco

Scossa, Dir: Francesco Maselli, Carlo Lizzani, Ugo Gregoretti and Nino Russo

The Sorcerer and the White Snake, Dir: Tony Ching Siu-tung

Tahrir 2011, Dir: Tamer Ezzat, Ahmad Abdalla, Ayten Amin and Amr Salama

Tormented, Dir: Takashi Shimizu

Vanguard, Dir: Collectif Abounaddara

Il Villaggio di Cartone, Dir: Ermanno Olmi

Vivan las Antipodas!, Dir: Victor Kossakovsky

W.E., Dir: Maddona

Wilde Salome, Dir: Al Pacino

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *