Ulogujte se / Kreirajte profil

Zlokob nebeskih klanova

Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova.

Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene.

“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.

Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još-ne-ispoljenog zla, ili mapa patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svijutak plamenog jezička njene volje, koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika <3> koliki je i prostor dorasta Majčinog supstrata do tačke upotpunjenja. Jer taj prostor mogućnosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje zahvaljujući nestanku svoga uporednika – prvog oblika znanja iz-haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu) jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.

Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.

Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes. A zatim je uništio mapu zla, savijutak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).

Dakle, Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski – samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Dajmona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena (neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!

Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem) odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.

* * *

Za razliku od onog što je – unutar prateksta – samo zagubljeno /tempo subjekta interpretacije, patent beskonačne odgonetke/ ono izgubljeno /topografija individualnih mera zla, ili, hijerarhija duhova na kojoj se to očitava/ biva nadomešteno Horom /hučnom glavom Gospe, prostorom slobodne delatnosti Uma, svetlom komorom u kojoj se odigrava selektivnost večnog vraćanja te spaljuje sav otpadni materijal/.

A to drugo je prvi a žrtvovani uporednik bleštavom pra-jastvu tvoraštva, kontrapunkt njegovoj vodeće-melodijskoj liniji: njegova se osovina /zamah odluke/ naginje i pada u ponor svodeći se na osu /čigru-točak/ serijalne rasvete načela rada vlastitog /za fenomen zla odgonetnog/ patenta. Tako nastaje oko mrtve ptice, beli krug u crnom kvadratu, što rasklapa par iskri-u-ukrstu – koji preokretom vizure samoposmatranja fiksira raspon svojih unutrašnjih rastojanja /putanju crvenog pomaka, ili, prolaz za beg sunca u noćnu dubinu/. Dakle, rez u slogu sopstvenih crnih tačaka ili isecanje i odbacivanje upravo onog dela datog grafikona što odgovara odreknutoj strani prvobitno-tvoračkog izbora: mrtvi ugao unutar velikog patenta, u koga se uvlači zloduh prošlosti /Senka-Sijamka/. A iz tog istog se proreza izdiže pogled čija munjevita svetlost – poput fluidnog rukopisa – biva utisnuta u spoljašnji predeo.

Otud: nije više važno da se zna koji to duhovi stoje a koji ne u zlatnom preseku, fokusu oka mrtve ptice, kao ni to koja su bića unutar božanskog pogleda detektovana kao viša/ranija a koja kao niža/kasnija, već nasuprot svemu tome: važno je još isključivo to da ono postalo od tog ukrštanja /pra-jastvo vidilaštva, treptavo ponoćno oko/ izvrši pomak /do vršne tačke svoje samosvesti/ u okviru iste te konstante /točka osovine/ – a što omogućava beskonačno brušenje, zašiljivanje, uspinjanje i obrušavanje, te premošćivanje i naginjanje: beskonačno penjuća samosvest stvoriteljke, ili ponoru opkoračna šina r/evolucije.

Jer, proročka ptica je morala da se izmakne iz pozicije supervizora da bi videla samu sebe, te je zaronila u sopstvenu dubinu: a to znači da ne mogu sva stvorenja da stanu u suzno oko nje same, jer tada ona nema dovoljno praznog prostora da sagleda sebe, te da učvrsti vlastito merilo kojim se iz viđene mase destiluje njoj sapripadna klasa duhova: – tajno-redosledna kombinacvija crnih slova u beloj sunčevoj zenici, topografija eruptivnih pega na samom licu Sunca ili njen prvo-bitni – vulkanski, jer lavom obeležen – kontekst samoobjave.

“Vulkani ostaju na svome mestu, ali njihova lava prolazi velikom prazninom sveta i donosi mu vrline koje pevaju u njegovim ranama.”

(Rene Šar: “Dobro si uradio što si otišao, Arture Rembo!”; “Bes i tajanstvo”)

.

Pri tom je panika zavladala masom, što upravo beše dovelo do umorstva ptice – pradavni zločin. Ali, preživela klasa /odmetničkih/ duhova je /skarabejskim/ klještima /silom raskrštenja dve obratno-zvezdane konture/ isekla mrlje sa Sunčevog /ponoćnog/ lica i ovo isto svela na ilustraciju /sliku razotkrivanja one poslednje dubine u kojoj leži odgovor na pitanje o identitetu stvoriteljke/. A to je prafigurativno oličenje više klase duhova što iskrsava iz smrtne rane pticine, ili tamnog kolažnog procepa; alem-oko žalne ptice kao Sunce u vlastitom antiprostoru, uklopljeno u sasvim nam nepoznatu zvezdanu konturu.

Tako okom ptice detektovano predmanifestno zlo, otkrito da počiva u biću Sunčevom, postaje uslovom njenog vlastitog dorasta do sebe. I to putem samofokusiranja /s obrušenog vrha njenog samoodnošenja/ u vlastiti svetlosni zaostatak /suzu ponoći – sediment svetlosne oluje; kćer nje same i sunca-na-umoru: nimfu davno presušene reke: Eho/.

Eho – je geometar koji traži mesto što je izostavljeno-iz-vremena: kratersko oko mrtve ptice. A jer je upravo ono samo iznedrilo vremenski tok, to je mesto na kome je počinjena iskonska nepravda. Jer silinom sopstvenog – otuđenog – odjeka tad beše pogođeno ovo oko: svitac zauzdan u kopči nebeskih vratnica.

Narcis – usled vezanosti mesta svoje samospoznaje za proviđenje ove ptice – ne želi da se krug njenog znamenja proširi; i zato njegove trepavice urastaju duboko u tamnozeleno jezero njenog oka – bivajući najzad pokošene s-dna-izdižućim srpom vulkanske bune Titana! Ali time se ona još više zatvara spram vremena, jer vrč njenog kratera biva poklopljen istim srpom, i zaključan u sebe /poput kapije severnog neba/ – te morade biti prolomljen zvekirom svog najdaljeg odjeka: samom Eho.

Dakle: božansko biće ipak može da ustanovi-u-sebi prvu – odskočnu – tačku /pred-znanje o ishodu svih puteva/ i da time /kao umanjeno do tačke nevidnosti – eha/ siđe /kao nevezano – s mogućnošću povratka/ u vreme. Ali, ono to može učiniti samo kroz prorez/zglavak u okatoj rep-perjanici svoje prekognitivne strele – koja najzad rasklapa, poput pokretnog stepenika /”okidača”/, svoju bezvremenu poleđinu. I to tako da ova prelazi u frontalni, k-istoku-preokrenut, prostor: produžen interval sećanja otrgnut od školjke privatnog snevanja, kroz-maglu-sevajuće oko svetionika, ili most selektivnog saobračanja između neba i zemlje.

* * *

Eho je prva segmentacija Ideje, koja se dogodila “pre” pada u Vreme; odnosno, u jednom paradoksalnom vremenu pre početka stvaranja, ili, definisanja nadkrajnosne opreke samoj prvobitnoj Ideji. Eho je, stoga, vektor božjeg oka koje zri daleko-buduću celinu, i to s dna volje-za-prevratom u kojoj ključaju sve ostale, prvobitno isključene mogućnosti. Eho je heraldička kopča, ili zglob nebeskih vratnica koji čuva sažetak nigdinske samosvesti – koja tek treba da doraste do sebe /to jest, subjekta svog pretumačenja: ”ruže – carske palice – u tečnom vazduhu zapaljene lampe” /Pol Klodel/.

Eho je, takođe, mesto odgođene mogućnosti jednog sveznajućeg oka podneva, te umesto njega-kao-mirujućeg: treptavo oko ponoći što razvrstava i skreće eone, kao još ne-izabrane! I najzad: Eho je dar vremena kao otelotvorenje ponoćnog zraka preduviđanja – koji je za moguće dozivnog Drugog uvek nepodnošljiv. Ali, nakon huke njegovog gašenja ostaje prašina, iz čije se sjajnosti destiluje svetlo-produžna nit – što crta titravu figuru cele skačuće mačke, a ne samo njeno oko/zrak /što ima ograničenu dužinu svetlosnog trajanja/.

Najzad razbijeni Eho stvara muziku što se proširuje na okolne svetove. A to je pitagorejski shvaćena muzika koja, iako nadnebeski preduspostavljena, za nas preudaljena, jeste rezultat nečijeg nemo-posmatračkog podnošenja onog što je na Zemlji najstrašnije – a što koči kazaljku-u-oku istog posmatrača i kameni ga u meteor, kadar da izvrši planetarno-društvenu promenu: točak sreće zavitlan u nepoznato, uz zebnju bačena kocka, “ludost neophodna” /Malarme, “Igitur ili Elbenonova Ludost”/.

* * *

Otpadništvo koje bi bilo esencijalno a ne posledica nekog bivšeg pripadništva jeste predstavljivo razapetim kvadratom, unutar koga se učvrstila tačka ukrštaja – ona što je rezultanta u ponoru samozamišljanja nigdinskog pra-bića. Ono je, stoga, preduslov opštosti – jer svaka pojedinačna pojava mora kad-tad biti oborena u ponor, da bi se odatle (kao iz dubine ogledala) uskrsavajuće pripojila (ili ne) novom ogranku svog prvobitnog (srebro-jajolikog) konteksta.

Zvezda koja je bila u prapočetku – kao jedina ali neizabrana mogućnost – beše (svojevoljno) oborena, zarad pojave oreola preostalih. Prilikom gašenja ona je ostavila opiljke (“arheološke tragove”); to jest: sve iz svoje dubine ona je – kao vulkanski vetar – izbacila na površinu. Tako je nastao lavirint odzvanjanja njene vlastite neuhvatljive šupljine, izraz nemogućnosti povratka na samopočetak. Nesagledivo posledična, serijalna izmena najunutrašnjijeg i najispoljenijeg dela samoniklo-premoćnog bića ove zvezde; konačna zamena njene desne/darivajuće strane sa tuđom levom/otpadničkom stranom – put u preuobličenu sopstvenost, što odzvanja sveokolnim vakuumom; kroćenje sveg budućeg u-sebe-utkanog prostranstva ništavosti – ogledalima.

A to je bezdodirna interakcija zimski usnule koštice prapočetka sa okolnim joj ranjavajućim haosom. Otključavanje patenta duboko-individualne preodluke što je sadržan u samoj sveopštoj pra-pra-odluci – jedini način da ova druga privede vlastiti proces kraju. Samo na taj način probrani otpadnici /uporedo: otpaci ugašene zvezde/ stižu do jezgra posvećenog znanja /uporedo: preko-mere tuđih stradanja/.

Važnost rezignacije spram prve pobedničke vizije, koja imade mogućnost da se ostvari “pre” prolaska kroz skalu ostalih mogućnosti: – esencijalni otpadnici opstaju zahvaljujući jednom zavetnom znamenju: – onom koga su u pretpočetku sklopila sva bića, koja se uzdaju u vlastito vezano preživljavanje kroz oko/sluh njihove nadaleke drugosti /nepoznate paralele/. A to su prikaze-u-snu jedne ptice, koja se još nije rodila, a koja se žalno ograđuje od sveg ostalog sveta koji ovu njenu viziju ne vidi… brodolom Lađe koja pronosi uznosnu Ideju…

Prilikom izdaha, ptica/lađa/pisaljka lomi svoj kljun/pramac/krunu – tako što ga zabada (kao mač – koji postaje vrč mastila) u podvodnu stenu – iz koje tad počinje da propevava čitava izostavljena povest njenoga duha; i to unazadnim smerom samodekodiranja – koje je jedno dodatno upisivanje /preciziranje/; kristalna osnova prvo-postavljenog pitanja, spoznaja početka kao moći razlikovanja; Treći, u kome pluta strelica beskonačnog susaznavanja, čije uzde vuku Ja i Ti… Trozubačno sidro Lađe tek tad postaje najvišom antenom Zamka, što ukoso raste – procvetavanjem sopstvenih kristala.

Ukoliko se podvrgne pritisku neznane ruke, što u tamni prostor kutije sipa ekstrakt mučeništva – ono otpadničko, fragmentarno i bez istorije, jeste to (a ne patentirana, kontinuelno sročena odgonetka dobro-zaveštane tajne vremena) koje začinje priču (proseca krug neizabranih vremena); te koje (iako poživotinjeno) spašava dušu pojedinca od smrti u lavirintu preobilja. Jer, rasuti fragmenti večnosti moraju da se sažmu, kako bi prosekli ponavljajući tok vremena, te ocrtali put ka strujno-otvorenom prostoru svojeg samozrcaljenja. To je pobeda Sfinge nad Kronosom, uslovljena intervencijom Fanesovih mlazeva – što odzvanjaju (sve više) na Zemljinim polovima.

* * *

U čemu bi se sadržao smisao falsifikata, u telu jedne kosmopoetske revolucije? Ili, drugačije: šta je osnovni razlog psihičkog napada na Kćer Sunca /zrno postpovesne priče, sediment svetlosne oluje/ – zapravo, napada koji ne potiče od same Crnosunčane Ličnosti već od falsifikata Njene testamentarne zaostavštine? Jer, magnetni vetar ugašene zvezde nosi zagađenje, postalo od urušenih jer patvorenih pečata izvornosti samog otpadništva. A neprobrano ispijena srž revolucije se osipa – u ornament što stoji zakovan na vratima stranputice. Patvorena bit revolucije: pečati saznanja o dobru i zlu, odnosno, oni u prastanju još položeni zaveti probranih duša na preko-sebe-stvaralaštvo (zarad iskupa svog zastranjenog nesamerja) odsecaju se od živog revolucionarnog tela masa i preinačuju u pečate (glavu) drugog jednog tela: tela zmije koja ždere svoj rep, i to sve do trena svođenja na vlastitu fosilizovanu glavu: iznuđen zločin nad samim sobom, ili ornament koji-se-osipa.

možda: u prividu jednog poklapanja, koji je – iako visoko-rizičan – zanavek plodonosan; a čiji je pečat večno-trajne razlike utisnut na poklopac sveuskladištavajuće kutije.

Jer srž arhi-fašizma je vladavina magijsko-tehnicističkog uma, koji – prebrisavanjem tragova nekadašnjeg božanski animalnog uma /trona/ – odseca samog sebe od znanja vlastite geneze; te koji na taj način samog sebe dovodi do obrušavanja u čeljust prvoproročke zveri /on tu sam biva usisan nepodnošljivom tišinom Sfinge/.

Jer makar se zakon uvek samo u njegovom sudbinski određenom, večito istom obliku i mogao shvatiti, makar i taj oblik a sa njim i sudbina sama ležali u hladnoj, neizmenljivoj utamničenosti saturnskog područja, prometejska težnja usmerena je na vatru što plamti u zajedničkoj dubini onog gore i ovog dole; i razbijajući tamnicu pukog oblika, tamnicu večitog vraćanja, savlađujući sudbinu, savlađujući oblik, prodire do pra-pretka koji sedi na prestolu u poslednjoj dubini i u čijim rukama počiva stvarna istinitost zakona.

(Herman Broh: “Vergilijeva smrt”)

.

* * *

Put preobražaja materije:

Sunčano oko izlilo je tamninu vlastite zenice u najuži ostrvski (kritski) krug. Tako je nastalo okno sećanja, u kome su se ogledali svi budući užasi čovečanstva, – tako da ovo gnevom zaplamti i pepelom ugasi samog sebe. Ali, u tom vulkanskom pepelu bi utisnut beleg Sunčane vizije /nacrt visoko-stilizovanog Kosmopolisa/; – one vizije koja se odnosila na postčovečansko (labudu posvećeno) vreme (Apolonovo). Tako cug podzemlja odnese sav ovaj prah do kopneno-uzvišene pećine (– Delfa) – što odisaše parom svog nakapavanja nedohvatnom zvezdom Severa. I tu se – u šupljem stecištu planina – dogodilo sudaranje dva mlaza; trenje dve zenice: maglenovide (Mesečeve, Hekatine) i jasnovide (Sunčeve, Persefonine). Iz vakuuma njihovog vrtloženja rodi se treće oko: barjak Majčinog samoodnošenja, što suče ka svojoj središnjoj praznini – prolazu ka onostranome; zemlji Hiperborejaca. Ali, i unazad: ka mestu preuspostave nepomerljivog merila otmenosti, odnosno, rođenja prvog odmetničkog para očiju (Artemide i Apolona); – ka ostrvu Del, što se – obuhvaćeno sedmobojnim krilom ponoćne svetlosti – opervazi ljuspama zlata. Ono ne beše više ljudima nastanjivo.

* * *

Bitna distinkcija:

  • a) Pege na licu Sunca jesu zbroj najprobranijih duhova: onih što vuku poreklo od zvezdanog samorasađivanja Plejada. Prvi su stanovnici “ostrva blaženih”, dok ljudska vrsta nije postojala.
  • b) Njima srazmerne mrlje na pojedinim zemaljskim dušama, koje samo Sunčevo biće vidi, znaci su pomame na veličinu Plejada i njoj sapripadni koloplet duhova.

 .

Brisanjem geopsihičkih tačaka zla sa valovitog lica Zemlje, izbrisale bi se ujedno i udaljene zvezdane konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju njen podzemni preporod.

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

TwitterGoogle+

4 komentara na tekst Zlokob nebeskih klanova

  1. letindor

    18/03/2017 at 04:19

    Trag može biti izbrisan, ne toliko da ne može biti i Povratka. Naravno, tu treba Majstorstvo Cijelim Bićem, Priroda Cijela. Božansko Biće će izaći iz potpunog haosa.

    Saturn gazduje tu gdje gazduje, svaka kuća ima svoja pravila, kopira, i nebesa, tako i nivoi doživljaja no, i Saturn biva nadiđen Prvim Tornadom.

    Majka u Centru Zemlje, mislim, više je neg samo Zemlja,
    nadbivstvena Tačka postojanja kao sveprisutan Trenutak vremena. Tu je i Hermes na pragu događanja. Tot, Naravno.

    Ne znam je li stvoriteljka, Prihvatiteljka kaže i Platon za treći rod u kojem se oblikuje, za eidos ispod Vječnih Ideja, a sve opet mnogo niže je od Najvišeg Dobra. Dobro i Sloboda svemu prethode.

    Dobro je stvarati novi jezik, ovdje vidljivo prisutan, čini se, u malo većoj dozi za nečije pojmovno doticanje pa i moje. Valja višak odstraniti ako ga ima.

  2. Katarina Ristić Aglaja

    18/03/2017 at 14:01

    Ideja Dobra je tek efekat samožrtve nigdinskog pra-bića – radi Slobode-bića-i-za-zlo, i zato je ona Platonom shvaćena kao demonska (premašaj bitka)! Lirska komponenta tvori diskurs u ovom štivu – uprkos protkanosti pripovednim žanrom i probleskujućim pojmovnim belinama koje periodično izviruju na njegovoj površini.

  3. dorletin

    19/03/2017 at 03:49

    demonsko nije isto što Dobro
    kod Platona … Dobro nije efekat već Savršenstvo
    ništa konkretno

    a egoizam demonski
    u funkciji je materijalnog
    takvo što NE premašuje Bitak
    kao takvo
    niži bog i ,,djeca bogova” su
    demoni ili daimonion …

    Dobro Platonu
    više je od Vječne Ideje
    i više od Demijurga – boga koji oblikuje, a ne stvara
    Dobro je iznad svih bogova
    bogovi iznad demona ili bar jednaki …
    pomoćnici višim bogovima

    Majka između Vječnih Ideja i ovoga svijeta
    Eidos Mistični oblik
    Prihvatiteljka
    treći je rod, kod Platona.

  4. Katarina Ristić Aglaja

    19/03/2017 at 14:56

    Erot je stvaralački dajmon Majke Pra-Noći, ili velika nepoznanica; posuvraćeni rezonantni odjek huka Njene Pra-Pećine; onaj koji konkretizuje Ideju Dobra – koja nadaleko premašuje prvu, palu jer dovršenu tvorevinu: još neokrilaćenu “kuglu sveobuhvatnog”, koja doseže svoje razgranato stablo svetlosti tek s onu stranu postavljene granice. Svitac lirizma Sfere zauzdan pod nebeskim vratnicama.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *