Ulogujte se / Kreirajte profil

Zoran Đinđić – hronika najavljene smrti

Bila je to, svojevrsna,  hronika najavljene smrti.

Srbija nepogrešivo zna da se odrekne najboljih u svom narodu, a da dovede, čuva na vlasti i lamentuje nad sudbinom onih koji su joj slamali suštinu nacionalnog bića. Da, rekoh, poslednji meseci života Zorana Đinđića bili su hronika najavljene smrti, a svi mi, i oni koji smo ga podržavali i oni koji su ga mrzeli, bili smo svojevrsni dželati. Oni koji su u njemu videli veliku i poslednju šansu Srbije da postane savremena evropska država odgovorni su što su nemo čekali da dođe taj čas neminovne žrtve. Ponašali smo se kao oni iz jedne njegove priče, koji jesu za promene, koji jesu za bolje sutra, ali bi da taj mukotrpni put do toga  prespavamo, da sve bude gotovo kada se ujutro probudimo, da to uradi Zoran Đinđić. Da će biti ubijen, mislim da je predosećao i on sam…i svesno se tome prepustio.

– Zvonio je telefon. Podigla sam slušalicu, ali nisam prepoznavala glas. Izvinite, s kim razgovaram – pitala sam. „Mama, ja sam, Zoran” – rekao mi je. Počela sam da plačem. Šta je to, Zorane, s tobom? Kakav ti je to glas? Kaži mi, sine, šta se to dešava, šta ti je? Osetila sam da se nešto strašno sprema, ali nisam mogla ni da pretpostavim… Molila sam ga da se pazi, podsetila ga šta mu se dogodilo kod hale „Limes”… Ništa nije rekao. Slušao je, ali više nisam čula njegov glas. Nikada!…

Mogao je sve da uradi, samo nije mogao da postigne da ga većinska Srbija zavoli. Srbija to nije uradila zato što ga istinski nije ni zasluživala, a zavolela je i počela istinski da ga ceni tek kada više nije bio živ. Kao što to uvek biva, shvatila je koga je imala kao svog poltičkog i državnog predstavnika tek kada ovog više nije bilo.

Pravi početak njegovog kraja bio je iznuđeni odlazak u Kulu na noge „pobunjenim specijalcima“…ne postoji mučniji snimak emitovan na televiziji…to nisu čak ni oni neposredno posle atentata… Količina zlostutnosti u ovih desetak sekundi snimka pod prigušenim svetlom je nemerljiva. Bio je to početak nečega što je dobilo svoj epilog 12. 03. 2003 godine.

U potonjem tekstu se kaže da svi narodi imaju primere kada se lišavaju usluga svojih najboljih izdanaka. Verovatno je to tačno. Ali Srbija i Srbi su mala zemlja i narod da bi to sebi stalno priređivali.

Ako Srbija stane? Srbija je stala. Sa Zoranom Đinđićem smo mogli sami da se uspravimo i postanemo normalna država u kojoj bi ljudi želeli da žive. Ovako će nas na to, protivno našoj volji, naterati drugi, a to, svakako,  nije isto. Čini mi se da je žrtva Zorana Đinđića bila uzaludna. Voleo bih da grešim.

Boban Savković

О КРВИ ПРАВЕДНИКА

Таква је судбина, браћо, нашег рода, да се најбољи у њему морају жртвовати, да би мањи и лошији могли живети. Пожртвовањем своје најбоље браће људи се спасавају.

Велики људи и не долазе у свет, да уживају радост света, но да те радости открију и омогуће својој малој браћи. Али ова њихова браћа често их не разумеју и не слушају, но их гоне и муче и на стотине начина смрти предају.

Но Бог тако хоће, драга браћо, да велики људи у смрти постану још већи, још моћнији, још речитији. Кад уста њихова замукну, крв њихова виче и враћа људе са њихових вратоломних, заблудних странпутица. И тад се тек људи враћају, у стиду и покајању, на оно место, где су крв великог човека пролили, подижу му споменик, и тек тада ударају оним путем, који им је он, посланик Божји, за живота свога указивао!

Израиљски народ поубијао је редом своје пророке, а кад ових више није у животу, подизао им је споменике. Грчки народ дао је чашу отрова своме најбољем сину, чијим именом су се заклињали најумнији људи доцнијих времена. Па и ми Срби морамо се заруменети од стида пред понеким листовима наше историје, на којима су уписана имена оних, који су много или све жртвовали за добро свога народа, но којима се народ није заслужно одазвао. И историје осталих народа пружају довољан број примера невиног жртвовања и праведничког страдања.

Христос је врло добро разумевао историјски закон, по коме се сви они морају много жртвовати, који неко велико дело међу људима мисле да остваре. Он је знао да је његово највеће и да зато и највеће жртве изискује. Он је предвиђао Голготу и за себе и за своје следбенике. С тога је и говорио овима о ономе, што им предстоји. Говорио им је, да сви они, који хоће да буду со и светлост земљи морају бити од људи гоњени, мучени, на судове извођени и неправедно осуђивани. Храбрио их је, да не би клонили у трпљењима. Истицао им као најбоље примере човечјег рода оне, који се за дело његово највише жртвују.

Николај Велимировић

Ja se celog svog života opredeljujem. Život je, naročito u poslu i politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Medjutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu “za” ili “protiv”. Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna.

Suština jevrejske izreke (da je bolje džaba raditi nego sedeti kod kuće) upravo je u tome: ako radiš, upoznaćeš ljude, nešto ćeš naučiti, otvoriće ti se neka mogućnost. Ako sedite kod kuće, ostaćete van sistema i ostaćete biljka koju neko zaliva. Najgore je biti pasivan. Naš problem, kao naroda, baš je u tome – što smo pasivni i što očekujemo da neko drugi rešava naše probleme. I što ponekad uživamo u ulozi žrtve.

Za noviju srpsku istoriju tipično je da u prelomne istorijske situacije ulazimo aktivno i sa dobrim šansama, ali i sa spremnošću da preuzmemo visok rizik. U toku raspleta obično plaćamo visoku cenu, potom privremeno figuriramo kao pobednici, da bismo na kraju ušli u stratešku završnicu i našli se na strani najvećih gubitnika.

Zoran Đinđić o Kosovu
Dodatna ironija sudbine je da naši protivnici sa početka krize, koji na tom početku izgledaju kao totalni gubitnici i bez šansi da preokrenu rezultat, na kraju zauzimaju pobednička postolja.

Jednom rečju, u tipologiju ponašanja srpske političke elite spada nesposobnost da se pobeda zadrži i pretvori u neku trajniju prednost za zemlju i narod. Razlog za to leži u preteranim i naivnim očekivanjima rezultata koje pobeda treba da donese.

Umesto da realistično proceni ostvarene razultate, zadovolji se njima i postara se da ih obavezno sačuva, srpska politička elita hoće uvek više, podsećajući na kockara koji povećava ulog sve dok na kraju sve ne izgubi. Zbog toga iza svake naše velike pobede stoji naš veliki poraz. Pobeda traje kratko i praćena je velikim nacionalnim zanosom, poraz je dugotrajan i sa sobom nosi beskrajno trošenje narodne energije i duboku društvenu dekadenciju.

Antimodernizam – sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, sklonost ka izolacionizmu – ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu. Mnogo vekova je iz okruženja Srbima pretila samo opasnost. To okruženje je bila zaostala Otomanska imperija. Današnji demagozi izolacionizma koriste svet kao metaforu za Tursko carstvo. Igrajući na kartu straha i nesigurnosti, oni pokušavaju da zaustave normalan razvoj zemlje. Naravno, teorija ugroženosti, koja danas dominira u politici, sjajan je instrument vladavine. Ako smo zaista ugroženi sa svih strana, onda nema ni reformi, ni demokratije, nego samo čvrsta ruka i borba za goli opstanak

Velikih promena nema bez velikih napora. Velikih promena nema bez novih pravila, kreativnosti i odlučnosti. Velike promene ne događaju se same po sebi, ev0lutivno, prerastanjem jednog sistema u drugi. One se događaju diskontinuitetom, lomljenjem okova i uspostavljanjem novih odnosa.

Mrzovoljna, skeptična, sumnjičava društva ne postižu velike ciljeve i izuzetne rezultate.

Vuk Karadžić je bio prvi zvanično proglašeni nemački špijun u Srbiji samo zato što je znao nemački, dok su oni koji ni srpski nisu znali, bili patriote.

Za mene je patriotizam to da moja deca ostanu da žive u svojoj zemlji i da govore svoj jezik kao maternji, a da ne moraju da idu po belom svetu, trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju i da ja sa svojim pasošem mogu ponosno da idem preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati, i mi smo, nemojte sumnjati u to, u ovom smislu velike patriote.

Ako mi je išta odvratnije od priče o nebeskoj Srbiji i Srbima kao nebeskom narodu, to je priča o genocidnom karakteru srpskog naroda. I jedno i drugo je ista kuhinja. I jedno i drugo je mit o kolektivnoj odgovornosti, bilo da je ta odgovornost pozitivna ili da je negativna. Ta priča o denacifikaciji srpskog naroda čista je glupost. Sa million izbeglica u Beogradu i u Srbiji i bez Srba u Krajini, u Sarajevu i na Kosovu da mi neko priča o kolektivnoj odgovornosti i o tome da treba denacifikovati Srbe, to je cinično.

Ne može da se promeni Srbija a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svatko od nas po malo mora da se promeni. U svom pristupu problema, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija to je zbir svih nas, odnos prema životu, odnos prema poslu, odnos prema odgovornostima, odnos prema porodici, odnos prema sebi i svojoj ambiciji. Mi moramo nešto u našem mentalitetu da promenimo, prvo da budemo pozitivni ljudi, ne kad god se probudimo kažemo…. auu.. još jedan dan,  ili šta kad dođe nesto nepoznato, mora da je neki neprijatelj nešto smislio, ili šta god ne razumemo to je protiv nas.


Albrecht Wellmer,

profesor filozofije na Univerzitetu u Konstanci, Nemačka

Bio je srećna okolnost za srpsko društvo

“Teško mi je naći reči povodom grubog zločina u kojem je Zoran Đinđić izgubio zivot. Potresenost zbog zločina nad mojim prijateljem i bivšim studentom povezuje se sa neshvatljivim udarom na srpsku demokratiju, koji je očigledno počinio jedan kriminalni klan. Đinđić im je stajao na putu u pokušajima da sabotiraju razvoj srpskog društva ka većoj demokratiji.

Đinđić je bio, barem po mom znanju, najvažniji motor tog razvoja i mnogi se pitaju danas da li je on uopšte u toj ulozi zamenjiv. Taj jedinstveni spoj intelektualnosti, harizme, pragmatizma i prisebnosti za vladanje, po kojem se Đinđić prepoznavao kao čovek i političar, bio je po mom mišljenju srećna okolnost za srpsko društvo u istoriskom momentu rušenja korumpiranog režima i pronalaženja demokratskog izlaza iz saradnje sa vodećim mafijaškim strukturama moći.To ne znači da se Đinđić kao čovek i političar idealizuje: neko ko je, kako je on rekao, bio spreman da se poveže sa nebom i paklom da bi postigao ciljeve, nije mogao biti čista duša niti političko jagnje; i ja nisam uvek bio istog mišljenja sa njegovim političkim odlukama.

Ali zato što su najvažniji ciljevi bili demokratizacija Srbije i formiranje pravne države samo je mogao neko poput njega da bude čovek odluke u času kada su pravci u srpskoj politici trebalo da budu postavljeni iznova. Kao političar istrajavao je u želji za vlasti, volji za vlasti koja je bila nošena demokratskim ubeđenjima i vizijama. U talentima i mogućnostima, u energiji i prosleđivanju zamišljenog, kod Đinđića kao političara prepoznavao sam dosta toga što ga je još kao studenta filozofije krasilo. Upoznao sam ga sredinom sedamdesetih godina u Beogradu; tada je pripadao krugu praktičnih filozofa, disidentima Titovog režima, sa kojim sam bio politički i prijareljski povezan.

Đinđić je tad bio mlad student, istovremeno i levo nastrojen socijalista i desno nastrojen demokratski kritičar tadašnjeg jugoslovenskog sistema. Došao je na postdiplomske studije u Konstanc, gdje je pod mojim nadzorom pisao filozofsku disertaciju o Marksovim temeljima političke ekonomije. Budući političar već se tada prepoznavao sigurno i po njegovoj uspešnosti da dokaže da je moćniji nego drugi, što je i ostavljalo trag na mnoge. Morao je da završi disertaciju pod velikim pritiskom vremena jer je očekivao poziv iz vojske.Iako sam mu govorio da je to čak i sa njegovom nadarenošću neizvodljivo, insistirao je i sa neopisivom voljom i energijom u tome uspeo.

Mi smo tada bili komšije; moja radna soba i njegov stančić u potkrovlju bili su razdvojeni samo jednom baštom u kojoj smo se leti često sastajali, katkad i sa mojom ženom i kćerkom. Mnogo puta, duboko u noć, čuo sam kroz otvoren prozor neprestano kucanje njegove pisaće mašine, dok nije posle neverovatno kratkog vremena predao gotovu disertaciju, napisanu na nemačkom jeziku. Kasnije je nekoliko godina studirao u Frankfurtu, pre svega kod Jirgena Habermasa; u to vreme njegov preokret od levog komuniste do liberalnog demokrate, što je bila posledica političkog sazrevanja. Dok je boravio u Frankfurtu nalazili smo se često u Konstancu; međutim, posle njegovog povratka u Jugoslaviju samo sporadično. U sećanju mi je ostala jedna noćna vožnja, zajedno sa Đinđićem i Dragoljubom Mićunovićem ka Prištini krajem osamdesetih ili početkom devedesetih godina. Zbog vanrednog stanja na periferiji Prištine bili smo zaustavljeni i primorani da tu noć provedemo na parkingu; sledećeg dana sa Mićunom napravio sam putovanje po čitavom Kosovo, koje su mi njih dvojica bili duže vreme obećavali.

Poslednji put sam video Đinđića u jednom restoranu u Berlinu i po mom mišljenju, iako je već bio predsednik Vlade, ostao je isti”

“Narode! Imamo samo jednu zemlju… i ta zemlja ima samo nas…”

za P.U.L.S.E Boban Savković

U ovom prilogu  korišćeni su  tekstovi i video materijali iz autorskog dela “Imamo samo jednu zemlju” reditelja Aleksandra Mandića.

Hvala Mirjani Radojević na pomoći  i na ustupljenim tekstovima, fotografijama i filmovima.

Ostali tekstovi o Zoranu Đinđiću na P.U.L.S.U: Nasleđe i naslednici; Od nacionalizma do patriotizma; Ko je ubio Zorana Đinđića?

5 komentara na tekst Zoran Đinđić – hronika najavljene smrti

  1. Katarina Ristich Aglaja

    12/03/2015 at 22:21

    Bio je (i ostao!) antipod mračnom talogu srpskog mentaliteta, kojemu se suprotstavljao sve većom brzinom delovanja – ali kome je nedostajala i izvesna “osvrtna” pauza, “tišina”, ili odmerena distanca kojom bi se prenebregla glavna opasnost (propust kruga njegovih saradnika?!).

    To nam govori da je on imao i jednu sasvim izvesnu umetničku, pragmi svakodnevnice suprotnu stranu ličnosti, koja ga je pod nepodnošlivim unutrašnjim pritiskom najzad i “lansirala” na onaj svet…

    Ovako je njegov ovozemaljski život pao kao zalog jedne velike reakcije probranog dela naroda,ali u isto vreme je on sam lično bio oslobođen od daljeg uzaludnog žrtvovanja jednoj njemu u datome vremenu nedovoljno sadelatnoj sredini…

    Upravo suprotno onome što je tada rekao Amfilohije: njegova smrt je samo njegova, ona se nikako ne može hipergeneralizovati niti se od nje može praviti kult ličnosti, i to pod uslovom da je neprisutan…

    (Iz Knjige Žalosti – Katarina Ristić Aglaja)

  2. bojana

    14/03/2015 at 06:44

    Potpuno se slazem s Katarinom. Najvaznije osloboditi se kulta licnosti,zatim sazreti kao individue,menjati mentalitet,odbaciti teoruju ugrozenisti i izolacionizma.”Velikih promena nema bez novih pravila,kreativnosti i odlucnosti”(Đinđić.)Eto,ta umetnicka crta, volja za snagom kreativnosti, svrstava ga u svet donkišotizma kome pripadaju svi izuzetni ljudi. Ali ni jedno zrtvovanje nije uzaludno, ostaju plodovi.

  3. Katarina Ristich Aglaja

    04/04/2015 at 07:46

    Hvala, Bojana! Tekst u formi psihosociološke studije posvećen Zoranu Đinđiću nalazi se na mom literarnom website-u: to je set kratkih tekstova pod naslovom “Klopka Prisvajanja”, ali se na desku mog sajta nalazi u fascikli pod imenom “Duh Palanke”(njeno povampirenje).

    http://WWW.KATARINARISTICHAGLAJA.IN.RS/

  4. Katarina Ristić Aglaja

    11/03/2016 at 18:38

    Sada se moj tekst – “Klopka prisvajanja – sociologija mentaliteta” – napisan još 2005. a koji je posvećen pokojnom Zoranu Đinđiću, nalazi na listi objavljenih tekstova: upravo pri ovom e-časopisu.

  5. Katarina Ristić Aglaja

    16/03/2016 at 08:47

    Prokleto imanje Crvenih Beretki – Kula – gde su se događali okultni rituali, zapravo je konfiskovano imanje mog pradede Dr. Hempta, izdanka vrlo stare flamanske porodice misionara de Hemptinne, – uporedo, svetskog naučnika koji je unapredio vakcinu za besnilo i osnovao Pasterov Zavod u Novom Sadu, te kasnije dobio orden Svetog Save. Ova država nema ni najmanju nameru da u okviru restitucije to imanje vrati potomcima… Pitamo se – Ko sada tamo vlada?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *