Ulogujte se / Kreirajte profil

Zvezdane noći

Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur, to sam ja.’


Beograd šezdesetih i sedamdesetih. Onaj ko se seća ovih stihova i tog vremena mora da ima bar pedeset i kusur. Ako ga zdravlje služi, možda još može da odigra rok ili tvist. Ako ne, može da se priseti Zvezdinog košarkaškog terena na Kalemegdanu, legendarnog Mileta Lojpura sa gitarom i prelepih Beogradjanki sa konjskim repom i blistavim osmehom.

Dok ovo pišem, Kalemegdan mi je pred očima, a u srcu nekakva seta, žal za mladost, šta li. Teram to, pa ja sam srećnik koji je doživeo to vreme, učestvovao u njemu. U početku nisam imao dovoljno godina pa sam samo sramežljivo gledao sa zidina u masu koja se leluja u ritmu rokenrola, ali kasnije sam postao njen deo. Okretne i druge igre mi bap nisu išle, bolji sam bio u fudbalu, ali sam za stiskavac bio ekspert. Imao sam mali stomačić, pa sam sa damama izuzetno dihtovao : ja stomak, ona grudi. Imao sam i kakvu-takvu priču, ali je trebalo stići do stiskavca u konkurenciji onih baletana što su vrteli lepotice u brzom ritmu. To  su bile slatke muke. I danas imam kompleks od virtuoznih igrača i igračica; proširilo se to do granice izbegavanja. Trudim se da i dalje dihtujem, ali nije ovo moja priča, iako bih sad rado to pretvorio u tako nešto. Kako je samo mirisao Kališ, kako je odzvanjao. Dočarao je to jednom Srdjan Karanović u kultnoj seriji ‘Grlom u jagode’.

Sećate li se kako je Bane Bumbar bio obučen, kako je igrao, kakve je batine dobijao i delio? Beše u toj seriji i Mileta Lojpura, originalnog, neponovljivog. Pravog Mileta broj jedan. Znate li kako smo se oblačili? Baš kao Bane, samo što smo bili mladji, pa farmerke nismo ribali četkom da izblede. Donoslili smo ih iz Trsta. Petkom odemo, nedeljom se vratimo, još se namažemo pričom i špagetima da sve pršti. Kosu su mazali pre nas i posle nas, moju generaciju to je zaobišlo, ali smo je zato puštali ili pravili čuvene frizure tarzanke.

Mirisali smo na ‘Brut’, a bilo je lavande i bugarske ruže. Ko nije nosio džins, nosio je zvoncare. Cipele obavezno, a patike su služile isključivo za sport. Glavne su bile brukserice, a rokeri su već furali kožu sa nitnama i crno. Dame su posebna priča. Trajalo je to, pa neke univerzalne mode ne mogu da se setim. Sećam se samo da su bile lepe.

Mirisale su već  na svetske parfeme, ali meni i danas mirišu na mladost i lepotu svojstvenu samo tim sedamdesetim / i malo pre i posle toga/. Igranka se završavala kada danas tek počinje da se izlazi. Trebalo je pre ponoći pohvatati prevoz za Karaburmu, Zemun, Banovo brdo, Bulbuder, Novi Beograd…Dorćolci su bili privilegovani, ostajali su najduže jer se sve dešavalo u njihovom kraju. A kraj grada tada je značio mnogo više nego danas. Bio je razvijen lokalpatriotizam, pa su podele bile striktne. I druženja su bila tako postavljena. Bilo je, istina, veza iz škole ili sa fakulteta, ali na Zvezdinom se nastupalo bezmalo u dresu kraj grada  u kome živite.

Dovitljivi organizator pokušao je da podeli igranku po polovima: dame – levo, muški – desno, ali bez rezultata. Glavni problem ja nastajao kad bi momak iz drugog kraja pokupio glavnu žensku atrakciju iz rivalskog kvarta. E, tu su znale da sevnu pesnice, iako bi vrlo često romansa bila obostrana i niko od zaljubljenih nije davao razloga za tuču. Sevnule bi pesnice. Ali samo pesnice. Tuča se završavala jednostavno, odustajanjem poraženog. Posrnuli ili pali nisu bili udarani, a neretko bi čast kraja branio samo onaj najjači. Bile su to čuvene ferke, čista naiva i romantika u odnosu na ono što se dešava. O oružju nije bilo ni govora. Nabrajanje glavnih zvezda ovih obračuna odnelo bi mnogo papira, bilo bi i zameranja, pa neka bude da su svi pobedili.

Bilo je to, ipak, vreme kad je um carevao, a snaga klade valjala. Tuče su samo senka velegrada, čija se duša noću svakog vikenda nalazila na Zvezdinom. Koliko je samo velikih ljubavi tamo započelo, koliko je slomljenih srca ostalo medju zidinama, koliko je akrobatskih plesova odigrano, ko je sve najlepše noći svog života ostavio baš tu, na Kalemegdanu. Da li ste čuli za Miru Plavu, Garavu, Lenče, Ajkanu, Lolu i Lejlu, Anu Pušku, Zoku Zlatnu. One, i još mnoge druge, bile su prave kraljice. Svaka je imala svoj klan obožavalaca, dok su suštinski bile nedodirljive, zadovoljne svojim statusom živog mita, božanstva koje hoda. Ne bih o njihovim životima, većina je po udaji napustila zemlju, ali sudbina se potrudila da su bezmalo sve rodile ćerke koje su lepotom nadmašile majke.

Njihove ćerke danas su zvezde modnih pisti i svetskih estrada, no to je već druga tema. Gde su mladi, tu je i ljubav. Ona nije nedostajala ni na Zvezdinom, naprotiv. Manifestovala se svuda i na razne načine. Oni najhrabriji i najnapredniji parovi završavali su na najskrovitijim mestima Kališa, lagumima tvrdjave ili u gustoj šumi i okolnom žbunju. To nije bila neka velika tajna, a pogodovala je devijantnoj grupi likova koje smo žargonski zvali rašomoncima. Bili su to nastrani voajeri koji su uživali u gledanju tudjih vratolomija. Oni su se nadobijali batina, ali nisu odustajali, pa iako krajnje nesimpatični, sa ove vremenske distance i oni i njihova anomalija deluju kao benigna tvorevina jednog ipak čednog vremena.

Igranke su imale i ljutog protivnika koji je i sam bio legenda. Radilo se o čuvenom Čika Brki, ekonomu košarkaškog kluba koji je sa porodicom živeo na terenu. Od muzike, huke i buke njegova deca nisu mogla da spavaju, a redovno bi vikom i ljutnjom rasterivao najupornije goste. Ovaj dobrodoušni čikica više se šalio nego stvarno ljutio, ali se potpuno uživljavao u svoju predstavu. Košarkasi su ga pamtili kao nepobedivog strelca u igri šut sa pola terena, kao oca najtalentovanijeg beogradskog igrača Radeta Vukosavljevića / koga je bolest rano odvojila sa terana/, a svi drugi kao jedinog i najpoznatijeg mrzitelja čuvenih “Zvezdanih noći’. Ni sam ne znam kako sam prestao da idem na igranke. Možda su i one prestale, došlo vreme Mašinaca, Doma omladine, KST-a, kultnih diskoteka ‘Cepelin’, ‘Akvarijusa’ i ‘ Bisa’ u Resniku. Autobuse zamenili automobili, stigla ženidba, deca i posao.

Nove generacije su sa sobom donele svoja  mesta za izlazak, novu muziku, idole, televiziju. Zvezdine terene su zaposeli narodnjaci. Sećam se da su subotom tamo bila posela – isto gužva, ali neke druge face koje su dobra donele samo tapkarošima. Prošlo i njihovo, tereni sada pripadaju samo košarkašima. Gledam neke Delije danas kako igraju košarku na Zvezdinom. Bas Delije, svaki po dva metra i tona mišića. Igraju muški, tvrdo, lako zakucavaju, ali ruke im kamene, šut tvrd, nikakav, mašte niotkuda. Mi nismo ni obruč hvatali, ali smo uživali u igri i šutirali tako da do sutra ne promsimo. Promašili smo možda u životu. Lako smo napustili Kalemegdan našeg života, zavarele nas životne perspektive, ambicije, pravljenje karijere. Osmesi s kojima smo se oženili uglavnom nisu oni sa igranki. Ili ako jesu – mi to ne znamo.

MILE LOJPUR /1930-2005/ je prava urbana legenda Beograda. Bio je prvi roker, čovek koji je električnu gitaru doneo u grad. Zvali su ga i Mile Najlon, jer je voleo da nosi  najlonske čarape, još jedan simbol tog vremena. Njegov hit ‘Mile broj jedan’, je, u stvari, prepev čuvenog hita ‘Rock Around the Clock’ Billa Haleya & His Comets.

Legendarni Mile ostavio je iza sebe samo dva tonska zapisa / i to na albumu Nikole Čuturila, ‘Kad je Lojpur svirao’ i u pesmi ‘Šumadijski Twist’ Inspektora Blaže/

Vladimir Dimitrijević

The Man

3 komentara na tekst Zvezdane noći

  1. Bojan

    26/10/2010 at 19:50

    Odlican tekst! Mile je nas Karl Perkins i Dzeri Li i Link Rej! 😉

    Meni je super kad je on pricao kako je skidao prve stvari. Kaze, pusti na dzuboksu – kad su se dzuboksovi pojavili u Beogradu druge polovine 1950ih – i kaze hvata reci na papir uzivo jer nije znao engleski. U sustini slicna prica sa ulaskom rokenrola u BG kao ono Meklarenovo (setice se Snezana, teza o vaznosti prigradskih pabova i dzuboksova kupljenih upola cene za izvoz rokenrola u Englesku).

    Ustvari isto se kod nas prvo primila manguparija na rokenrol, ima jedan sjajan tekst iz NINa od pre par godina na tu temu – plus Tirketov i Preletov antrfile – povodom smrti jednog znamenitog Dorcolca te generacije ali nema na netu nazalost

  2. Snežana Moračić

    26/10/2010 at 23:42

    e hvala bogu da si se oglasio, imamo jos nekoliko njegovih tekstova.
    ja mislim da je cepelin imao ‘tezinu’ jednog kluba 54, e sad, nismo imali slicno/bar ja mislim, ne znam/ nesto kao CBGB, nazalost, mada znas sta, mi jednostavno nemamo tu kulturu da cuvamo i negujemo ostavstine te vrste. jednostavno to kod nas prodje, ode u zaborav i onda se seti neki hipster, ne mislim na vladimira, on je ta generacija, iz zaborava izvuce recimo mileta, lolu novakovic, i ostale sa evrovizijskih, opatijskih i ostalih festivala za svoj neki blog ili neki indie kafic u sramezljivom usponu/ ako ih uopste ima/ .
    ali…nazalost ni nasi hipsteri nisu autenticni hipsteri na koje mozes da se ‘oslonis’, ubrzo im dosadi negovanje opskurne muzike, i za to treba strpljenja, pa nam ostaje da se snalazimo tako sto neko jednostavno izbaci iz secanja dragulj i napise.

  3. Bojan

    27/10/2010 at 15:03

    Bas tako, nemam sta da dodam. Nego kad si vec tu, naleteo sam nedavno na jednu stvar iz tvoje sfere interesovanja. Procitah pre neki dan Apdajkovu “Seek My Face”. Jedan od poslednjih njegovih romana i opskurniji u odnosu na vecinu. A rekoh ‘tvoje sfere’ jer je napisan u formi intervjua/memoara koji daje slikarka udata najpre za Dzeksona Poloka pa za Vorhola. Onako ‘zamisljena istorija’ tamosnje scene, ono, ne zovu se sad Polok i Vorhol, nego vidi se iz aviona da su to oni.

    Da je neko drugi napisao knjigu, verovatno je ne bih citao da sam uhvatio size na onom blurb-u na koricama jer znas da ja nisam nesto s tim slikarskim pricama. Nego Apdajk pa reko ajde. Ali drago mi sto sam procitao, odlicna knjiga.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *