Ulogujte se / Kreirajte profil

Аристотел о пријатељству




Увод

Прекретница у историји философије која је означила промену њеног курса, односно премештање акцента са тражења општих узрока и начела света, такозваног космолошког периода, на подручје антропологије и тражење исправног модела човековог живота, изазвана је појавом софиста. Разна историјска дешавања оличена, пре свега, у ратовима и другим државним немирима, довела су до врло сложеног друштвеног живота у полису, који је потирао обично грађанство. Управо у таквим приликама наступају софисти и представљају се као „учитељи мудрости“, те се тако називају и првим просветитељима. Мисао једног софисте, Протагоре, јесте теза око које се сви они слажу и на основу које гранају своју философију, а она гласи: „Човек је мера свих ствари: оних које јесу да јесу, а оних које нису да нису“[1]. Такође, овај период је први започео говор о релативности стварности, која искључује једносмеран начин њеног посматрања. Релативност је најбоље објаснио Горгија са Сицилије потенцирајући на непостојању небића, али и немогућности да се оно схвати и искаже, уколико постоји[2].

Међутим, будући да тема рада не подразумева софистички период, можемо јасно поставити питање због чега је битно помињати њихову делатност у контексту Аристотелове философије. Будући да су му претходници, њихов значај се првенствено огледа у разумевању врлине, што ће Аристотел касније подробније проширити и објаснити. Наиме, реч је о сукобу традиционалног и рационалног мишљења. Традиционално мишљење, које је било дубоко уврежено у грчки начин живота (ἔθος), под врлином је подразумевало човекове физичке садржаје попут естетски лепог тела, здравља и томе сличног, док је рационално мишљење формирано тако да су врлине посматране као знање, оличено у реторици, способности слободног мишљења и говора.

Но, иако је софистика у многоме помогла њиховим наследницима (међу најистакнутијим Платону и Аристотелу), они су је оспоравали и говорили да је често привидна, а ретко стварна мудрост. Из таквог критичког става према софистици формиран је другачији приступ философском знању, под којим се подразумева истраживање помоћу којег се добија целовити преглед над стварима које су предмет изучавања. Тај приступ је започео Сократ својим дијалогом (διάλογος), који су касније продубили и објаснили његови ученици Платон и Аристотел, с тим да је сваки од њих другачије конципирао своју мисао. Поред битних питања везаних за порекло света, а самим тим и човека, код обојице налазимо и етичко учење. Међутим, будући да нас наслов рада ограничава на посматрање етике у оквиру Аристотелове мисли, конктетно међуљудских пријатељских односа, нећемо излазити из тих оквира, јер је Аристотелова мисао врло комплексна, те тако постоји несвесна интенција да се скрене са назначеног курса и тако изгуби централна идеја. Циљ рада не подразумева ништа друго до покушаја да се Аристотелова мисао о пријатељству разложи на систематске целине и тако дође до општег закључка који своје место неизоставно налази и у данашњем веку.

Аристотел као етичар

Као што смо већ рекли, период у којем Аристотел делује назван је систематским због таквог приступа знању. Штавише, систематизација је махом вршена лексичким путем, па је овај период за собом оставио дела која имају екуменски потврђен значај. За ову тему је конкретно важна Аристотелова Никомахова етика, а његов Credo по питању етичких ставова је у њој изложен систематски, те тако имамо збирку од десет књига у којима се врлина сагледава са различитих аспеката који понекад имају и благи уплив других наука, а посебно теологије (теологике)[3]. Попут Сократа и Платона, ни Аристотелова мисао није формирана независно од живота у полису, тако да истраживања врлине често назива и деловима Политике, то јест науке о држави.

Поред философије и теологије, Аристотел је дао велики допринос на пољу психологије. Њега као етичара највише карактерише чињеница да разлоге човековог понашања није тражио у платоновском привидном и идејном свету, већ у овоземаљској стварности, у чијим оквирима се и психологија креће. Будући да полази са таквог становишта, Аристотелова етика се у највећој мери базира на емпиријском моменту, то јест опиту. Потврда за то јесу његова казивања из обичног живота, приликом објашњавања конкретних врлина[4]. Такође, сам Аристотел у више наврата заступа такав став:

„Зато је потребно да своја претходна тврђења проверимо у односу на чињенице и искуство, и ако се покаже да су у складу са стварношћу, онда их треба прихватити, а ако су у нескладу, онда их треба као празне теорије одбацити“[5].

„Један од највећих хеленских умова, рођен у праскозорје европске мудрости, философ Платон у својој етици схвата морални живот као тежњу ка највишој идеји, идеји добра која се заснива на четири врлине: мудрости, храборости, умерености и правичности, која је као круна свих врлина. Најплеменитији циљ човечијег живота је у враћању идеалном бесмртном свету путем врлина (…)“[6].

Супротстављајући се свету идеја, Аристотел одбацује мишљење о добру самом по себи, већ говори да је за сваког човека образовање добра, то јест блаженства, у његовим рукама (ентелехијски моменат). Такође, додаје да је морална личност сама по себи закон и правило и мера за истину. Будући да претпоставља такву човекову самосвест, Аристотел говори да етика не подразумева само знање о врлини, већ и труд да се то знање преточи у живот. Управо увођење такве праксе психологији поставља веома јаке темеље, на који ће се надовезивати сва велика имена из области психологије, али и из области књижевности и других грана уметности. Међутим, и поред тога што се оцем етике назива Сократ, за Аристотела можемо рећи исто, јер је он уобличио Сократово учење и дао метод даљем њеном развоју.

Основне напомене о пријатељству у Никомаховој етици

Када говоримо о пријатељству у оквиру Никомахове етике, подразумевамо VIII и IX књигу, јер је у њима ово блаженство сагледано са многих тачака и као такво представља један вишеструк и свеобухватан појам чије обрађивање превазилази предвиђене нормативе овог рада. „Те књиге иду у најлепше и најславније ствари што их је Аристотел написао, јер ту „не говори само философ етичар, него веома често и човек, пријатељ својих пријатеља, муж своје жене, ту Аристотел говори о човеку.“[7]. Но, и поред тога покушаћемо да обухватимо основне Аристотелове претпоставке о пријатељству.

Прва, за коју можемо рећи да је суштинска, јесте претпоставка да пријатељство има егзистенцијални значај и да се управо по тој карактеристици пријатељство разликује од осталих врлина. „На претходна излагања згодно ће се надовезати излагање о пријатељству, јер оно је не само нека врста врлине или нешто што бар пропраћа врлину, него је и крајње неопходно за живот. Нико, наиме, не би могао себи изабрати живот без пријатеља, па чак да има и сва добра овог света“[8]. Из ових речи, које уједно представљају почетне речи осме књиге, донекле видимо и критику богатства које делује науштрб пријатељства. Аристотел тако жели да опомене власт у полису да ове речи које изговара нису само за сиромашне, већ понајвише за богаташе и моћнике, јер се њихова моћ врло лако може изгубити и једино ће у пријатељству другог човека наћи утеху. То потврђује речима: „У сиромаштву и осталим ударима судбине, људи сматрају да су им пријатељи једино прибежиште“[9]. Егзистенцијални смисао пријатељства се огледа и у саосећању, јер је невоља за другог човека бездан из којег може да га извуче само пријатељ. Тако додаје Аристотел:

„Тим поводом би се неко могао упитати да ли они стварно на неки начин преузимају део терета наше несреће или то није случај, али ипак њихово присуство, будући да нам је пријатна и помисао да они саосећају у нашем болу, смањује бол“[10].

Када је установио општи карактер пријатељства, Аристотел је прибегао тражењу његовог изворишта. Међу првима је истакао узајамни однос родитеља и деце, као најбољи пример грађења ове врлине. Међутим, Аристотел пријатељство није ограничио само на круг словесних бића, већ му је дао место и међу осталом природом, говорећи да се оно може образовати „код свих истоврсних бића, а највише код људи исте народности“[11].

Врсте пријатељстава настале из проблематике разумевања истог

Наиме, на самом почетку Аристотел је направио одређене дистинкције међу схватањима пријатељства како би касније из њих извео врсте неопходне за развијање самог човека. Моменат разврставања пријатељства, најпре психологија посматра пажљиво, јер како сам Аристотел наводи: „Ми ћемо овде при решавању спорних питања оставити ова физичка поређења (јер немају везе с нашим тренутим испитивањем). Радије ћемо управити пажњу на оно што се тиче човека, његовог карактера и начина осећања“[12]. Након овог, Аристотел закључује да увођењу врста мора претходити утврђивање заједничког основа на којем почива пријатељство. Тај заједнички основ, он је пронашао у љубави, тачније „само оном што је вредно љубави, а то су, сматра се, добро пријатно и корисно“[13]. Можемо се послужити и опсервацијом британског академика XX века, Клајва С. Луиса, који каже:

„Пријатељство је – у смислу који није ни најмање понижавајућ – најмање наравна љубав од свих љубави; та љубав је најмање нагонска, органска, биолошка, чопоративна и неопходна“[14].

Како би дошао до поделе пријатељства на врсте, Аристотел је прибегао сагледавању човекових мотива и наклоности, јер су они најбољи одраз човековог живота. Тако наилазимо на: 1) хедонизам и добро које стоји у служби искључиво човековог ега, 2) људе назване благонаклоним, јер њихова жеља за пријатељством није наишла на одобравање друге стране и 3) људе који су препознали добро у другима и тако формирали пријатељске односе.

Из оваквих различитих наклоности, пријатељство код Аристотела можемо поделити на три врсте: ради користи, ради ужитка и пријатељство добрих.

Под неизоставним елементом код описивања сваке „категорије“ пријатељства, Аристотел подразумева једнакости међу учесницима, то јест ниво њихове пожртвованости. Такође, у овом делу, отвара проблематику везану за склапање пријатељства између људи различитог нивоа моралне свести. Рецимо, када се склапају пријатељства из уживања, Аристотел наводи да се оно може остварити између било каквих људи, независно од морала, јер се корист налази на површини људских односа. Међутим, уколико је реч о правом и постојаном пријатељству, Аристотел закључује следеће:

„То јасно долази до изражаја када разлика између два лица у погледу доброте, или рђавости, или имућности или било у којем погледу постане врло велика. Они онда више нису пријатељи нити желе то да буду“[15].

Из оваквих претпоставки произилази да је искрено пријатељство могуће једино између људи чија је морална свест на истом или приближно сличном нивоу.

Надовезујући се на овај одељак, Аристотел говори о утицају пријатељства на правду и опште државно уређење. Говорећи о правди, наводи да она са пријатељством коегзистира у најужем односу и то потврђује речима:

„Изгледа, као што смо још у почетку приметили да се пријатељство протеже на исте ствари и на иста лица као и праведност. Где год постоји заједница, постоји неки принцип праведности и неки облик пријатељства“[16].

Међутим, Аристотел скреће пажњу на замке приликом истицања правде: „Ако се, међутим, неко труди да увек поступа праведније него сви остали или да предњачи у умерености и уопште у погледу врлина, једном речју, ако усваја све што је лепо и племенито, нико му неће рећи или пребацити да је самољубив. Па ипак, може се рећи да је такав човек још самољубивији. Јер он присваја за себе управо оно што је најплеменитије и најбоље, угађа главном делу свог бића и њему се у свему покорава“[17]. Будући да је систем праведности дубоко уткан у темеље државног уређења, Аристотел, слично Платоновој држави, описује:

„Сви облици удруживања су, такорећи, саставни делови једне опште државне заједнице. Људи се удружују на животном путу ради заједничког постизања нечег корисног и ради снабдевања неким од животних потреба. И сама државна заједница, сматра се, почива на интересу за неку корист, како у свом зачетку, тако и у свом даљем опстанку[18].

Пријатељство као темељ породичних и брачних односа

Када смо говорили о Аристотеловом епиријском методу, поменули смо да је своје етичко учење о пријатељству показао првенствено на примеру родбинских односа. Мноштво наведених примера нас наводи на закључак да се пријатељски однос најбоље објашњава кроз ове односе. Такође, овакви примери се налазе и у осталим књигама, чија основна тема није пријатељство, већ остале врлине, попут храбрости, праведности, вештине управљања државом и других.

Као што је држава сачињена од мањих племенских јединица, тако су и племена сачињена од мноштва породица. Иако је породица најмања јединица, од ње зависи и квалитет друштвеног уређења. У оваквом правцу говори и Аристотел, не заобилазећи традиционални начин размишљања и каже: „Пријатељство између сродника јавља се, изгледа у више видова, али сви ови видови имају заједнички корен у заједничком родитељу (односно претку). Родитељи, наиме, воле своју децу као део себе самих, а деца родитеље као оне којима дугују свој постанак. (…) Јер оно што од некога потиче остаје сродно ономе од чега је потекао и његов део“[19]. Међутим, оно што Аристотел истиче јесте чињеница да је мајчинска љубав јача од очинске и то објашњава на следећи начин:

„Најзад, ту и временски моменат игра улогу: родитељи воле дете од тренутка кад се роди, а деца родитеље тек када поодрасту, када стекну разум и способност да осећају“[20]. О љубави међу браћом Аристотел говори овако: „Пријатељству међу браћом доприноси много и то што заједно расту и што су слични по добру. Јер, каже се вршњак с вршњаком, а заједничке навике стварају другове. Зато братски однос личи на другарски“[21].

Међутим, када човек тек заснива породицу, потребан му је партнер који ће суделовати у томе. За потребу за породом и настављањем лозе Аристотел каже да је заједнички свим живим бићима. „Између мушкарца и жене влада, изгледа, пријатељство, љубав, по природном закону. Јер човек је по природи предодређен за брачни живот још више него за живот у државној заједници, као што је и породица првобитнија и неопходнија друштвена јединица од државе и као што је нагон за породом заједнички свим живим бићима више него ишта друго“[22]. Такође, поред нагона за породом и размножавањем, човек заснива брак и ради других циљева, оличених у личним задовољствима. Пријатељство у браку се огледа кроз сарадњу, како каже сам Аристотел.

„Задаци се одмах по ступању у брак деле, и мушкарац има друкчије дужности него жена. Тако се они међусобно помажу и свако своје способности ставља у службу те заједнице. Зато брачни однос пружа и корист и уживање“[23].

Будући да је, једним делом, склопљен из жеље за породом, као плод те жеље рађају се деца. Деца, како наводи Аристотел, представљају спону која одржава супружнике на окупу, те тако брак без деце може резултовати раздвајањем.

Плодови правог пријатељства и његово прекидање

Из свега до сада реченог, може се закључити који су плодови правог и искреног пријатељства, међутим, Аристотел у IX књизи Етике конкретно сажима те плодове и наговештава да из правог пријатељства не може проистећи ништа друго до задовољство и срећан живот. У том смислу он говори:

„Такав човек живи у сагласности са самим собом и сви делови његове душе показују једну исту тежњу. Он жели себи све што је добро и оно што њему изгледа као добро и на томе и ради и то због себе самога“[24].

Та сагласност води до хармоничног и срећног живота, што је и циљ Аристотелове философије.

 Наравно, као што све људске творевине нису у довољној мери савршене да бисмо могли говорити о постојаности, тако и за пријатељство можемо рећи да има могућност губљења и заборављања. Иако право пријатељство човеку доноси лагодан и срећан живот, гледано са аспекта психологије, много је чинилаца који доводе до његовог прекидања. Надовезујући се на већ поменуте врсте пријатељства, можемо закључити да само пријатељство у коме је заступљено обострано уживање, јесте постојано и душекорисно. Када тако поставимо ствари, онда можемо разумети и Аристотелове мисли:

„Што се тиче пријатељства које је почивало само на користи или уживању, сматрам да није неумесно раскинути такво пријатељство ако партнери више не пружају оно што је било услов пријатељства“[25].

Уколико пријатељство не доноси срећу човеку, онда је прекидање више него неопходно, јер га, у супротном, чини мање продуктивним, чак и непродуктивним по питању доброг вођења живота.

 

Закључак

Када резимирамо све што је до сада разматрано, можемо рећи да се огроман број Аристотелових претпоставки и закључака усаглашава са етичким начелима данашње цивилизације. Иако је писано пре више десетина векова, Аристотелове речи су ванвременски и незастариво присутне како у научним, тако и круговима живота обичног човека. Поред великог броја научних истраживања базираних на лику и делу философа Аристотела, увек се може пронаћи моменат који није до краја изчучен или је непажњом запостављен. У својој Етици, Аристотел је направио разлику између највишег и најнижег пријатељства, те тако представио широк опус проблематике која сама по себи изискује истраживања. Направио је јасно поређење између интелектуалних и физичких спремности, ставивши акценат на прве. Такође, уколико се удубимо у сам текст Никомахове етике, често се можемо сусрести са различитим појмомовима божанства и његовим узајамним односима са човеком и управо у Аристотеловим истраживањима пријатељства можемо пронаћи и његову теолошку мисао. Иако ће бити детаљно разрађена у каснијем периоду, из ње се може видети начин размишљања човека хеленског времена – његов однос према себи и свету. Из Аристотеловог учења можемо видети да врлине никада не иду одвојено од човековог напора ради постизањем савршенства.

„Aristotel nije uvjeren da izmišlja neki novi prikaz vrlina nego on urjecuje ono što je uključeno u mišljenju, govoru i djelovanju izobraženoga Atenjanina. On je sustavno iznio nauku o vrlinama, kojoj je Sokrat začetnik, a o kojoj je i Platon dijaloški raspravljao. Priznaje da ima prethodnike, ali smatramo da je i izvoran“[26].

Такође, поред свог учења, Аристотел је оставио и значајан философски метод, који се огледа у систематизацији свега о чему је говорио, тако да ништа није оставио недореченим. Будући да је установио логичке принципе, на тај начин је дао допринос и другим наукама, које нису у присној вези са философијом. На тај начин, Аристотел је постао незаобилазна личност приликом говора о науци, јер је он био претеча свих револуционарних открића, у којима је индиректно и сам био посредник.

за П.У.Л.С: Лазар Марјановић

[1] Милош Н. Ђурић, Философски списи, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 268.

[2] Уп. Hermann Diels, Predsokratovci, II svezak, Naprijed, Zagreb, 1983, стр. 263.

[3] У Аристотеловој философији, теологија има истакнуто место. Иако је овај појам први употребио Платон, овој науци је Аристотел посветио више пажње и Бога назвао првим, непролазним и самосталним начелом (ἀρχή). Такође, о значају теологије говори и то да ју је Аристотел поставио поред метафизике, науке за коју је говорио да не бави само бићем као таквим, већ и оним што му је претходило. У даљем развоју, метафизика и теологија се сврставају у такозвану „прву философију“, док у „другу“ спада физика.

[4] Види: Аристотел, Никомахова етика, Издавачка књижарница Зорана Стојановића Сремски Карловци, Нови Сад, 2003, (Књига VIII, VI-1); (VIII, X-4).

[5] Никомах. (X, VIII-12).

[6] С. Петровић, „Психологија у етици“, Теолошки погледи V (4/1972), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд,  стр. 291.

[7] Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 268; нав. према: J. Geffcken, Griechische Literaturgeschichte, Berlin, 1934, Bd II, str. 267.

[8] Никомах. (VIII, I-1)

[9] Никомах. (VIII, I-2)

[10] Никомах. (IX, XI-2)

[11] Никомах. (VIII, I-3)

[12] Никомах. (VIII, I-7)

[13] Никомах. (VIII, II-2)

[14] C. S. Lewis, Četiri ljubavi, Verbum, Split, 2012, стр. 74.

[15] Никомах. (VIII, VII-4)

[16] Никомах. (VIII, IX-1)

[17] Никомах. (IX, VIII-5,6)

[18] Никомах. (VIII, IX-4)

[19] Никомах. (VIII, XII-2)

[20] Никомах. (VIII, XII-2)

[21] Никомах. (VIII, XII-4)

[22] Никомах. (VIII, XII-7)

[23] Никомах. (VIII, XII-7)

[24] Никомах. (IX, IV-3)

[25] Никомах. (IX, III-1)

[26] I. Tadić, „Ogled o Aristotelovoj etici (II)“, Crkva u svijetu 38 (3/2003), стр. 498.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.