Асанж је слободан, а ми?

Асанж је слободан, а ми?

Годинама сам се борио заједно са Џулијаном Асанжом и за њега. Када сам чуо да је коначно слободан, моја прва помисао је била да се враћа у свет који изгледа – и јесте – много гори од оног који је оставио иза себе. Пандемије, ратови и распрострањени еколошки слом приморавају нас да поставимо велико питање: У ком тачно смислу смо ми, који удишемо свеж ваздух ван затвора, још увек слободни?

Чак су и наша дела фикције све гора. Нови дечји филм У мојој глави 2 (Inside Out 2) прати 13-годишњу Рајли на почетку пубертета. Њене персонификоване емоције – Радост, Туга, Страх, Бес, Гађење – направиле су нови одељак у њеном уму под називом „Осећај себе“. Тада долазе четири нове емоције – Стрепња, Завист, Стид, Смарање – и долази до сукоба. Радост мисли да би Рајли требало само да гледа како да се лепо проведе у кампу, док Стрепња жели да Рајли добије место у тиму и упозна нове другаре. Коначно, прва и друга генерација емоција науче да раде заједно како би заштитиле стално променљив Осећај себе, остављајући гледаоце са тотално лажном представом о људској души.

У стварном свету, ове унутрашње психичке тензије често ескалирају до лудила. Много бољи филм би приказао емоције палестинског дечака у рушевинама Газе, а не девојке из богатог предграђа Лос Анђелеса. Уместо да раде заједно на формирању стабилног себе, његове конфликтне емоције би га гурнуле ка психичком слому и самоубилачким актима насиља. Сетимо се сјајног Честертоновог описа из Правоверја:

„Војник окружен непријатељима, ако жели да се пробије, мора да комбинује снажну жељу за животом са небригом за умирање. Не сме се само грчевито држати живота, јер ће тада бити кукавица и побећи ће. Не сме само да чека смрт, јер ће тада бити самоубица и неће побећи. Мора живети у духу махните равнодушности према животу; мора да жуди за животом као за водом, а ипак да пије смрт као вино.“

Недавни документарац украјинског редитеља Олега Сенцова, Реално, савршено приказује ову комбинацију супротности. Пошто је неколико година провео као политички затвореник у Русији, Сенцов је отишао да се бори за украјинску војску. Филм се састоји од 90 минута GoPro снимака у тренуцима док није био свестан да му је камера укључена. Представљен као немонтиран, филм приказује чудну мешавину ужаса и досаде која дефинише живот на линији фронта.

Такве дуалности провлаче се кроз читав филм. Банална бруталност реалног испрекидана је магичним тренуцима онога што би се најбоље могло описати као бесмислени смисао. Сенцов се присећа тренутка непосредно пре него што почиње снимање у Реалном:

„Био је један војник са позивним знаком Џони, ветеран рата у Авганистану. Ишао је да евакуише рањенике, али је био погођен. Успео је да направи последњи радио-позив и само је рекао: ’Зове Џони. Ја сам мртав.’“

Био је то тренутак аутентичног метафизичког апсурда.

Многи филмски критичари верују да Реално приказује рат какав он заиста јесте. Да је то била намера аутора, његов филм би био само још једна пацифистичка химна бесмисленој апсурдности рата. Мада Сенцов увиђа бруталну бесмисленост ситуације, он у основи верује да се борба за праведну ствар мора наставити. Пошто стргне сву романтику са херојства на бојном пољу, Реално показује шта значи права храброст: прихватање беде војне борбе, а не њено прикривање патетичним фантазијама.

То је порука која нам је сада потребна. У случају Украјине, пацифизам је искоришћен за правдање руске војне агресије. Они који се противе западној подршци Украјини поручују: „Не смете да пружате отпор окупатору, јер ћете тада постати исти као он.“ У Светој земљи порука је слична, али извештавање мејнстрим медија се суштински разликује. Очигледан је напор да се манипулише нашом перцепцијом онога што се дешава, како би се ограничио емоционални утицај. Док су Израелци били убијени у „масакру“, Палестинци су „пронађени мртви“. Ови облици „меке“ цензуре прожимају јавни дискурс.

Да ли сте знали да је велика група израелских јеврејских интелектуалаца недавно позвала све чланице ЕУ, Уједињено Краљевство и друге земље да признају Палестини државност? Западни медији једва да су јавили о овом храбром чину. Главни догађаји који би могли да узнемире сензибилитет западне јавности или се не помињу или се о њима извештава само у краткој вестици на дну стране.

Колико је људи приметило да је 20. јуна 2024. Израел усвојио практичну анексију Западне обале, при чему су израелске одбрамбене снаге пренеле тамошња овлашћења на „државне службенике који су наклоњени насељеницима“? Палестинци ће добро разумети иронију овог потеза. Док војна окупација подразумева извесну дистанцу од Израела, ова нова диспензација значи да се они интегришу у израелски грађански поредак – додуше, онај којим доминирају шовинисти који теже да их искључе.

Ови примери показују зашто су нам потребни хероји попут Асанжа. Урадио је оно што је требало урадити и за то платио високу цену. Дошло је време да и други наставе рад који је Асанж започео. Под „радом“ не мислим само на посао већ и на позив. Асанж није решио да покрене Викиликс и разоткрива државне тајне да би унео мало разоноде у свој живот. Урадио је то јер није могао другачије. Из тог разлога слутим да је срећан човек, упркос свим мукама које је истрпео.

 

Славој Жижек

Project Syndicate, 27.06.2024.

Превела Милица Јовановић

Peščanik.net, 29.06.2024.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments