Бели Рус у српском селу

Биценкова фреска у Новацима

 

1. У то вријеме иђаше Исус у суботу кроз усјеве;
а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести.”

Јеванђеље по Матеју, гл.12.1

У знак сећања на професора Мирослава Јовановића

 

Социјалистичким револуционарним превратом, а посебно октобарским државним ударом изведеним 1917. године, за два милиона Белих Руса почело је дуго, трауматично “путовање без повратка”. Врхунац и симболички крај масовне емиграције појединаца и група из Русије био је означен поразом јединица Руске армије генерала Врангела и њиховим повлачењем из Русије у јесен 1920. године, чиме је, формално, четворогодишњи Грађански рат био окончан. Напуштањем Крима у три велика миграциона таласа – први у апрлу 1919. године, после пораза интервенционистичких снага Антанте које су се скупа са антибољшевичким руским армијама бориле против бољшевика у Грађанском рату, други после пораза Добровољачке армије генерала Антона Ивановича Деникина код Одесе и Новоросијска у јануару и марту 1920. године, и трећи после пораза Руске армије генерала Пјотра Николајевича Врангела на Криму у новембру 1920. године – била је формирана руска избегличка емиграција која је своје прво краткотрајно прибежиште нашла у Константинопољу, а потом и на Балкану.

После Врангеловог пораза и евакуације Крима у позну јесен 1920. године, у околини Константинопоља скупило се око 200.000 руских емиграната. Али велике силе – Британија Француска и Турска – нису желеле Врангелову и Деникинову наоружану војску у близини Константинопоља. Финансирање и издржавање доскорашњих штићеника и савезника у Грађанском рату против бољшевика, пребацили су са својих националних буџета на буџет Друштва народа, са новом совјетском творевином успоставили су званичне контакте, а Беле Русе су раселили по свету, највише по Балкану и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Са тим таласом досељеника у Србију је 1921. године, из логора са острва Лемнос, са групама генерала Деникина, дошао и иконописац Андреј Васиљевич Биценко.

Револуција је у Русији победила, али шта је то значило за хиљаде емиграната на претовареним бродовима који су, одмичући од руске обале, у тишини слушали шум запљускивања таласа? Мемоари бележе трауме:

 

“Када је брод зашао већ далеко у морско пространство, неко је одмах поред мене рекао `с хоризонта је ишчезла руска земља`, – речи које су се заувек урезале у сећање.”

 

Тргање класја у суботу, црква у Новацима

 

Козаци су певали:

 

”Праштај, праштај, породице рођена, опростите мили другови…”

 

За многе је тада почео “болестан живот” другачије неизвесности. Глад и жеђ постали су део неподношљиве свакодневице: “Глад не треба описивати, она је сад добро позната скоро свим Русима.” Кнез Александар Ратиев је, сећајући се боравка у Константинопољу, забележио:

 

“Није прошло ни неколико минута како се ка нашем броду, утркујући се, устремила гомила малих чамаца. Они прилазе сасвим ка нашим бродовима и људи са њих узвицима `Екмек! Екмек! Су-Суук-Су!` – енергичним гестовима дозивају огладнеле и ожеднеле да обрате пажњу на њих. То предузимљиви трговци-спекуланти, Грци и Турци, надмећу се, нуде своју робу – хлеб и воду. Како сазнајемо, на многим бродовима нема ни капи свеже воде, као ни хлеба, а тамо је хиљаде и хиљаде људи, жена, деце. Паре? Овде продају само за злато – тачније за златне ствари и за инострану валуту коју нико нема. Мајка двоје деце, нешто старије, скида са руке веренички прстен и показује га тамо доле, људима у чамцу. Они тргују показујући рукама 4, 5, 6… Однекуд доносе корпу и на канапу је спуштају надоле. Тамо прстен загледају са свих страна, проверавају га зубима и у замену стављају у корпу малу векну хлеба. Стављају и чекају када ће је подићи. Чека и жена, која је дала прстен. Из чамца нестрпљивим гестовима дају знак да подигну корпу. Златни прстен за малу векну сувог хлеба?! – На палуби почињу да вичу, да траже да врате прстен. Један чамџија, изненада, узима другу векницу, реже је на пола и ставља у корпу, после чега журно прихвата весла и чамац се скрива за крмом суседног брода. Корпа са хлебом, остаје да виси тик над водом. И ето, хлеб је полујестив, не можеш га загристи, због тога што је испечен негде пре недељу дана! На читавом подручју које видимо трговина се наставља у истом духу. Неко од морнара се нервира…”

 

Истог се догађаја присетио и Ераст Гиацинтов:

 

“После осам дана наше пловидбе у правцу Константинопоља, на бродовима који су већ подигли француске заставе, стигли смо у Константинопољ. Наши пароброди су моментално били окружени чамцима, у којима су се налазили шпекуланти свих нација. Спуштали смо помоћу канапа, на пример, златне бурме, а у замену за њих човек из чамца је слао на брод једноставну земичку. Ту се одигравала потпуно отворена, ничим прикривена, пљачка изгладнелих људи, измучених повлачењем и пловидбом по мору.”

 

 

 

Није важно да ли су се описани догађаји заиста догодили. Константинопољ и Лемнос постали су места сећања на глад, жеђ, на измучену, жељну и незадовољену телесност. Биценко је тај пакао глади прошао на Лемносу. Преживео је цртајући.

Андреј Васиљевич Биценко (Андрей Васильевич Биценко) рођен је у Русији, у Курску 1886. године, а умро је у Америци, у Кливленду (можда у Њујорку) 1985. године. Своје уметничко образовање је започео у Уметничкој школи у Кијеву, а завршио у Царској академији ликовних уметности у Петрограду. Био је школовани архитекта и вајар. Још у Русији добио је признања, поставши у свом народу познати и признати уметник.

Стигавши са Лемноса у Србију, настанио се у великом Бечкереку (Зрењанину) у којем је радио као професор ликовног образовања. Тада је, верује се, израдио низ цртежа којима се касније изгубио траг. Из Зрењанина се, потом, преселио у Београд. Тридесетих година прошлог века осликавао је многе српске храмове: цркву Светог великомученика Георгија у Смедереву, Ружицу на Калемегдану, Вазнесењску цркву у Београду, цркву Светог Георгија на Бежанији, цркву Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева, цркве у Костолцу, Великој Плани и Шапцу, у Зрењанину и Пријепољу, Саборну цркву у Лесковцу, цркву Успења пресвете Богородице у Ратарима, цркву Светог Николе у Филаделфији, цркве у Кливленду и Њујорку.

Биценко је сликао плаве планине, камените и оскудне пејсаже, античку архитектуру. Догађаји на његовим фрескама и многобројним иконостасима које је осликао истурени су у први план, а број фигура сведен је на најнужније. Биценко није понављао једном насликана лица и композиције. Његови ликови су крупни, издуженог лица, складно грађени, наглашеног покрета, са израженом драперијом и крупним очима (као код Богородице на облацима).

 

 

Посебно место у његовом опусу заузима фреска Тргање класја у суботу коју је 1934. године насликао у једној цркви у тамнавском округу, у делу Србије који ни по чему не личи на свет из којег је Биценко стигао. Биценкова уметност била је саздана од искустава стечених у великим руским урбаним срединама, од утисака насталих из обиља и отмености царске архитектуре, можда се развила из бесконачних пространстава, из снаге великих река и огромних планина, можда страшних морских вода које је преполовио да би једном стигао у мало тамнавско село Новаке.

А Тамнава, какав је то предео?

 

 

Непознати деветнаестовековни песник – чије ће име историја упамтити – записао је: “Тамо где земља ишчекује реку, а подземни токови бубре испод тла, то је Тамнава.” Тамнава је географска област Ваљевског загорја, чија је сува земља једном давно своју реку дочекала, реку свог потоњег имена. По количини и вредности воде, по изгледу свог корита, она није као каква брза планинска, нити раскошна река. Пресушује крајем лета и почетком јесени, када јој се вода задржава само у вировима. Али, иако није обдарена набујалим водама, она има богату родну долину и своје терасе које јој дају карактер праве реке. Тамнава се тихо разлива и нема пустошне моћи. Отуда су се у њеном сливу развила многа насеља, а међу њима и село Новаци које својим положајем опкорачује тамнавске обале. Најважније место у селу одувек је била црква. Биценков пут до те цркве био је дуг и, ако није ишао преко неких ливада и њива, до Новака је морао стићи оним друмом којим се и данас до Новака стиже. А до села се стиже регионалним путем Уб-Коцељева (црква је од Ваљева удаљена 46 километара, 76 километара од Београда и 46 километара од Обреновца).

 

 

Ако се од некадашњег Urb-a, односно данашњег Уба, после шеснаестог километра скрене надесно са пута који води ка Коцељеви, до цркве у Новацима се стиже живописним, асфалтираним путем. У једном тренутку хладан али љубазан глас са навигације вам каже “стигли-сте-на-ваше-одредиште”, али ви још нигде нисте стигли! Још сте на путу и испред вас нема ничега. Над вама је – ако сте пошли у касно пролеће – густи склоп крошњи који једва да просејава дневну светлост и који вам као неки стробоскоп шаље знаке говорећи: “још-мало-напред!” И ви онда продужите још мало напред док вам се са десне стране, на отвореном платоу, не укаже оно за чиме сте трагали – црква Рођења Пресвете Богородице. Необично велика, бела и лепа, смештена је у природном амфитеатру испод бивше црквене шуме од које је одваја речно корито и сеоског гробља које надгледа њен улаз. Црква је изграђена 1857. године, на темељима манастира из половине 18. века који је у време Првог српског устанка био складиште барута све до експлозије која му је разнела зидове.

Црква која је потом изграђена и која и данас краси Новаке је једнобродне основе, са три полукружне апсиде, са пространим и високим наосом и припратом изнад које је галерија. Над западним прочељем што пркоси гробљу, уздиже се висок звоник. Иконостас је израђен 1924. године, а половином тридесетих година прошлог века, поред Биценка, цркву је осликавао и Матеја Ф. Гајтингер.

 

 

 

Суботно тргање класја

 

Није за Биценка ни могло бити другог излаза из “болесног живота” и трауматичних сећања на избеглиштво и глад осим да у новом и непознатом окружењу настави да ствара. Јер, човек је истовремено и структурирано и структурирајуће биће, он је последица, али и узрок, створен је, али је и креатор, коаутор овоземаљског живота. Биценко је у Новацима насликао ретку библијску причу о Тргању класја у суботу – необичан призор из овоземаљског живота Христа и његових ученика по којој је црква у Новацима позната. Али зашто је Биценко изабрао баш ту представу, зашто је сликао глад?

На фресци Христос са својим ученицима хода кроз зрело класје. Топло је, Исуса је Биценко заогрнуо тогом плаветне боје планина које оивичавају осунчано житно поље. Чујемо како му (можда Јован?) каже: “Учитељу, гладни смо.” И како Исус одговара: ”Једите.” И видимо како се Исус сагиње, бере снопове класја и пружа их ученицима. А они беру с њим, трљају зрело жито међу сувим длановима и, као птице, зобају златно Зрневље. Толе глад. Ко се још од златног Зрна најео?

Стижу фарисеји. Буне се:

“Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.” (Мат.12.2)

 

 

А Биценко апостолима каже (посвећенима и харизматичнима све је дозвољено):

“Једите. Једите иако је Зрно туђе. Једите иако га је други садио. Једите иако је субота. Прекршите закон, прекршио га је и Давид онда када је појео забрањене хлебове предложења. Учините своме телу, учинићете духу своме. Неће више векна ипо хлеба златну бурму коштати! Тај поредак мора пасти! То је Зрно тело Његово, то је Зрно погача за све!”

 

Оливера Драгишић

Извор: Stella polare

 

Избор из литературе:

Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Београд 2006.

Ваљевска Тамнава. Насеља. Порекло становништва. Обичаји, ур. Борисав Челиковић, Београд 2011.

Княз Александр Ратиев, То, что сохранила мне память, София 1999.

Ераст Гиацинтов, Саписки белого офицера, С. Петербург 1992.

Ана Костић, Руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу Ратари код Смедеревске Паланке, “Смедеревски крај 1918-1941; зборник радова са научног скупа”, Смедерево 2017.

Анита Марковић, Црквено сликарство Андреја Биценка у смедеревском крају, “Смедеревски зборник”, Смедерево 2006.

 

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments