Бенхамин Лабатут

1.

Бенхамин Лабатут, Манијак,

Академска књига 2024.

Остварене Фон Нојманове опсесије

И други романописци уступали су простор науци у својим романима, али Лабатутова варијанта другчија је од свих. Одважна је и отворена, искрена и без улепшавања. Лабатут рукопис, усклађен однос науке, фикције и књижевности, и није конципиран као класичан роман. Начин његовог састављања је такав да и не примећујемо када књига престаје да буде класична и постаје математички прецизан спој свих детаља унетих из огољене стварности и њеног произведеног хорора, али и онога што доживљавамо као реалну фантастику. Писац користи различите наративне техникеу кључујући и фрагментарну структуру. Лабатутов роман директно је саопштавање свих опасности неких научних достигнућа и ми не знамо какве све визије будућности човечанству нам она нуде у сталним и потпуним преокретима постојећег стања. И чини се да све научно у овом роману заправо јесу (не)остварене опсесије невероватног Нојмана који је главни лик романа

Џон фон Нојман је био универзитетски професор и научник. Његов допринос квантној физици, теорији скупова, топологији, функционалној анализи, хидродинамици, нумеричкој анализи и многим другим математички пољима немерљив је и најобимнији од једног научника до данашњих дана. Не заборављамо његов допринос рачунарству, укључујући Нојманову архиктетуру, који су поставили темељ модерним рачунарима. Био је пионир теорије игара. Невероватна је била Нојманова способност да разуме најсложеније проблеме и брзо развије решења. С правом се сматра једним од најбриљантнијих научника двадесетог века. Његово интересовање није било само за математику. Са осам година прочитао је све 44 књиге светске историје, при крају живота, док га је освајала и разарала опака болест прочитао је и књиге о свим религијама. Имао је невероватну способност да памти странице текста на први поглед, као дете: волео је да измишља механичке играчке. Нема шта није знао о Америчком грађанском рату, историји Византије, али и о суђењу Јованки Орлеанки. Изложеност радијацији током тестирања атомске бомбе, а и у каснијем раду на Лос Аламосу, изазвала је у њему рак костију. Када се рак проширио и на његов мозак и онемогућио му способност размишљања… Ужасно се плашио смрти притом све мислећи да ће оно што је за живота урадио преотети људски заборав. Како се самозаваравао? Умро је под обезбеђењем војске да не би одао војне тајне приликом бунцања, прикључен на апарате и под дејством безбројних лекова. Сцена када је замолио кћер једва разумљиво да му каже два најпростија броја остаје читаоцима у трајном сећању. Кћер је мислила да се, по обичају шали, а када је схватила како хоће да провери може ли да их сабере… Да, 1+1! Нојман, геније, на крају живота потпуно немоћан.

Лабатут је дакле романескну структуру Манијака успешно изградио на научним врхунским достигнућима, али и биографским занимљивостима из живота фон Нојмана користећи његова открића, али и оне неостварене које по његовим идејама данас остварују. Лабатут вешто усмерава нашу упитност све време за собом остављајући причу којој се може само додавати, ништа одузимати. Није тешко приметити, Лабатут поетички, стилски и тематски потпуно је различит писац и зато читање овог романа превазилази ваше досадашње читалачко искуство које вас (против)вољно уводи у фантомско подручје имагинарног.

Роман садржи три поглавља, пролог и епилог. 1) ПОЛ или Откриће ирационалног; 2) ЏОН или Луди снови разума; ПРВИ ДЕО: Границе логике, ДРУГИ ДЕО: Фина равнотежа ужаса; ТРЕЋИ ДЕО: Духови у машини; 3) ЛИ или Лудило вештачке интелигенције; Пролог и ЕПИЛОГ(Бог Гоа). У првом делу главни лик је Пол Еренфест, теоријски физичар, дао је велики допринос у области статистичке механике и њених односа са квантном механиком укључујући теорију фазног прелаза и Еренфестову теорему. Патио је читавог живота од тешке меланхолије и напада дубоке депресије. Упорно је трагао за, како ју је назвао „исходишном тачком, срцем ствари“. Говорио је за математику да је пошаст која брише сву моћ маште. У поглављу, важно је слово о томе када је и како ирационалност овладала људском расом. Еренфест је извршио самоубиство претходно убивши сина Васила који је имао Даунов синдром. Био је велики пријатељ Ајнштајна.

Друго поглавље, заправо мали роман настањен у роману, посвећено је генијалном Нојману, сећању прве и друге супруге, његових сарадника и научника, много би нам простора требало само да им поменемо свима имена. Поглавље је препуно детаља око стварање разарајуће атомске бомбе и још толико тога, али нећемо о томе. Истакнимо ово поглавље нечим живописним, а то је сећање на викенде богатих јеврејских породица пре рата. Уосталом, из таквих породица су Нојман и његова прва супруга Маријета Ковеси. Обе породице проводиле су лета у великим летњиковцима у брдима близу престонице. Створите слику њихових путовања дугачким караванима, са гувернатама, куварима, батлерима, учитељима, слушкињама, кућним љубимцима. Пртљаг? Састојао се од великих сандука што су се сами отварали од превелике количине одеће, вечерњих хаљина и отмених одела, хране и вина које би било довољно „за двонедељно путовање кроз пустињу“, а њихова обећана земља била је не даље од десетак километара од града. Лабатут и овом приликом користи снажан језик и сликовите описе. Весела причица из Нојмановог живота, али из доба детињства. У каснијем животу, фон Нојман се све време суочава са својим унутрашњим демонима.

Тема у трећем поглављу романа је вештачка интелигенција. И у овом делу рукописа права је галерија ликова изумитеља игара најбољих играча шаха и игре го од које савршеније нема, али као ликови уводе се и моћни компјутери. Ли Седол, врхунски го мајстор, најбољи на свету, представља људску креативност и способност стратегијског размишљања. Симбол борбе између људске интуиције и алгоритамског размишљања, које ваистину оставља озбиљно питање о природи интелигенције јесте меч који је Ли Седол убедљиво изгуби против моћног AlphaGo. То је први програм који је победио најбољег го мајстора на свету. На крају долазимо и до AlphaZero, који је развио стратегију за игре попут шаха и го учећи искључиво из самог играња без људског надзора.

Нојманова опсесија. Монструм са самостварајућим програмом.

Сада је тренутак, а наведене чињенице говоре о моћи вештачког, да се разуме оно основно – однос према могућим световима будућности. јер, оно научно недостигнуто, а достигнуће захтева ново достигнуће – црна рупа науке – које као и ово достигнуто јесте (не)постојећа претња која неће знати своје границе. Хоће ли све достигнуто да се претвори у залудно (погубно) и постати велика тачка, или још само један зарез? Аутор нам зналачки (између редова) оставља места за мноштво наших питања како ускладити научно постигнуто са светом у каквом смо желели да живимо. Имамо ли одговор на ово основно питање?

Нојмане, залуд си страховао. Остајеш непревазиђен у историји науке.

2.

**Бенхамин Лабатут, Када престанемо да разумемо свет,**

Академска књига, Нови Сад 2024.

Роман о научним достигнућима и етичким дилемама које их прате

За почетак, читалачки епилог. Ниједан наш мали и лични микрокосмос не представља оригиналан одраз света. Сви ти микрокосмоси, па и самих научника, јесу тек модели света који са нама нестају не би ли уступили места микрокосмосима долазећих генерација. А како је кључна тема романа Када престанемо да разумемо свет колико наша разумевањa света могу бити промењена новим научним достигнућима, која су лишена сигурне предвидљивости, можемо храбро да кажемо да наука јесте једна врста завере против нашег света и да она као осликавање нестабилности долазећег доба, незаустављиво круни наше људско радовање чистом постојању јер придодаје нашим поимањима стварности велики упитник. Тако је јер све мислимо, не мали број читалаца остаће окован мислима – посебно када овом роману придода и други рукопис генијалног Лабатута: прозно ремек дело Манијак (Академска књига 2024) – да наука вероватно никада неће доказати постојање или непостојање Бога, али ће подмукло и сигурно довести својим достигнућима ову цивилизацију до свог краја. Чудно, али биће да је тако. Ако је Бог створио свет, ђаво је узвратио стварањем науке!

Зашто? У роману Када престанемо да разумемо свет Лабатут уводи личности из света науке и резултате њихових истраживања у физици, математици и хемији. Те проналаске судбински обележених личности студиозно нам је предочио да би нас сурово уверио како научна открића, што као да су преузета из самих космичких регистара, могу довести до неочекиваних последица. Његово постављано питање је шта значи бити човек у свету који се стално мења и у којем наше старе концепције нестају. Јер, последице од узрока никада се не одвајају, наука има позитивну, али и негативну страну. Разорна је та наизменична пулсација позитивне и негативне енергије. Прва страна је напредак, друга етичке дилеме као што је коришћење научних открића у војне сврхе што је савршено описано у првом поглављу, или како би сам аутор рекао: причи која покушава да не буде прича – Пруско плаветнило. Дубоко промишљен и провокативан роман садржи још једну причу коју покушава да не буде прича, есеј (који није хемијски чист), кратак роман и полубиграфски прозни комад: Шварцшилдов сингуларитет, Срце срца, Када престанемо да разумемо свет, Епилог. Ноћни баштован. Рукопис је интригантан, често поетичан и метафоричан, комбинација фикције и документаризма. Лабатут користи богату документарну грађу која није тек само попис технолошког напретка већ основа на којој нараста вишеслојна и вишезначна прича, кључ за дубље разумевање које, уз мноштво одговора из мноштва углова готово да прераста до свеобухватне слике света коју нам ваља растумачити..

У роману су приказана важна научна открића као што су теорија релативности, квантна механика и посебно достигнућа у области хемије. Лабатут истражује филозофске и етичке аспекте научних открића искључиво кроз призму људске судбине. Отуд овај роман није само мала историја науке, већ и филозофска разгледања о природи истине и знања.

Наука захтева напоран рад и безграничну посвећеност, научници се често суочавају са радом до граница физичке издржљивости што их неретко доводи до стреса, чак и озбиљнијих менталних криза. Велика пажња посвећена је њиховим личним и тешким психолошким драмама. Има их ретких који застрашени дубоким сазнањима, једноставно остављају те „опасне истине“ следбеницима, а они их чувају за себе као највеће тајне. Зар су та сазнања толико застрашујућа?

Лабатут је пажљиво изабрао велика научна достигнућа која су учинила крупне промене у разумевању света. Тако се упознајемо са историјатом синтетичког пигмента пруског плаветнила. Фриц Хабер искористио га је за стварање ужасавајућег отрова који је касније коришћен у нацистичким логорима смрти. Живот Фрица Хабера је пун личних трагедија, али и славе. Кључни детаљи његовог живота су за посебан роман. Осуђен за ратне злочине, али и добитник Нобелове награде. Прогнан, али и спасилац човечанства (азот, „црна кост“, решен глобални проблем ђубрива). Ту је и прича о Александру Гротендику, математичару кога су даноноћна истраживања одвела у мистични делиријум, готово до самог лудила. А Ајнштајн? Добиће писмо са фронта, из рова, од пријатеља на самрти, Карла Шварцилда, астронома, физичара и математичара. Читање писма оставиће га без даха. У њему су била решења једначине релативитета и први наговештаји појма црне рупе. У роману, до танчина, описано је велико ривалство између оснивача квантне механике Ервина Шредингера и утемељивача принципа неизвесности, Вернера Хајзенберга чији је приступ неодређености све врсте тестирања којима је био подвргнут издржао. Наравно, налазимо и слово о Нилсу Бору, важном физичару у развоју квантне механике. У уводу романа не заборављамо причицу о страдању Хермана Геринга, убиству легендарног Распућина коме „отров ни меци нису могли ништа“, али ни завршну о ноћном баштовану од кога сазнајемо чудесне податке о биљном животу. Још је много ликова у роману, у њему су и живописна сведочења пацијената у санаторијуму за туберкулозне, такође и усијана атмосфера са највећег одржаног научног Симпозијума на којем је учествовао до дана данашњег највећи број добитника Нобелове награде, о смрти у крупном плану – првој употреби гаса на фронту, о „непобедивим“ трупама „надрасе“ чији су војници у порцијама са храном добивали и редовно следовање таблете метамфетамин (Первитин), о патриотизму Јевреја у Првом светском рату – многи су одликовани, а шта су доживели у наредном? – шта је „срце срца“ (посебна и очаравајућа прича), све о Шварцилдовом радијусу, о једној од најзначајнијих хипотеза у оквиру бројева које је изнео јапански математичар Шиничи Мочизуки не трудећи се да је објашњава на научним скуповима. То су ти фантастични слојеви у роману. Ту је и Луј де Брољ, научник лепих манира, усмерава нам писац пажњу на све његове успоне и падове у научном раду.

Има доста и епизодних ликова, помиње се и Ниче, али како? По густим империјалистичким брковима какве је носио! Епизодисти, међу њима је и Наполеон, само појачавају читалаки утисак. Писац је изградио аутентичан и карактеристичан спој науке и књижевности, до сада невиђен у светској књижевности, и као такав, остаје тешко достижан сензабилитет за уобличавање прича из научног света који су покушаји у докучавању тајни Универзума.

Сви ликови су „одиграли“ савршено своје улоге у овој чудесној књизи којом чилеанска књижевност и Бенхамин Лабатут – који на појединим местима савршено преплиће научне изворе и личне рефлексије – могу само да се поносе.

за П.У.Л.С Милан Р. Симић

Benhamin Labatut, Kad prestanemo da razumemo svet, Književnost, Manijak