Бриљантна виртуозност Бориса Березовског

Ulogujte se / Kreirajte profil

Бриљантна виртуозност Бориса Березовског

.

Become a Patron!

.

Kритика београдског концерта (9. 12. 2019.)

Уколико бисмо уобичајеном терминологијом у две речи желели да окарактеришемо свирање Бориса Березовског, најтачнија одредница била би ‒ бриљантни виртуоз. Већ добро познат београдској публици, овог пута се представио са три клавирска концерта које је извео са Симфонијским оркестром Музикон. Били су то концерти Фредерика Шопена број 1 у е молу, Дмитрија Шостаковича број 2 у Еф дуру и Сергеја Прокофјева број 1 у Дес дуру.

У интевјуу датом непосредно пре концерта, Березовски је изјавио да му диригент није потребан, поготово када сарађује са врсним професионалцима, каквим сматра и чланове поменутог ансамбла. Тако је на овом концерту он био и диригент, а у пракси је то значило да је најчешћу комуникацију имао са концертмајстором Милошем Петровићем. И заиста, Музикон је одличан оркестар, што су уосталом и показали у последњих неколико година наступајући пред домаћом публиком у разнородним саставима. Колико год били професионалци, они у појединим моментима нису могли да утичу на сливање мелодијских деоница, па је у све три композиције недостајало дораде појединих детаља. Ипак, далеко од тога да је та чињеница много утицала на сам доживљај. Програм концерта није најављивао интерпретацију Прокофјева, па је тако његово извођење представљало изненађење. Реч је о томе да је пијаниста напрасно одлучио да изведе и ово дело, па су музичари имали мало времена да га спреме. Ова чињеница истакнута је због тога што се управо у интерпретацији овог клавирског концерта могла уочити спонтана комуникација између музичара на сцени.

Сваки пут, Березовски је на бину излазио у групи са члановима оркестра, без неког посебног протокола. Све ово била је јасна порука пијанисте публици који је и на такав начин показао непосредност. Березовски је уметник који успева да одржи пажњу и музичара и публике све време свог наступа. У извођењу Шопеновог концерта, није могла да се осети физичка снага, па су безбројна пасажна кретања у сваком моменту говорила о лирском усмерењу прожетом специфичном врстом меланхолије, која произилази из оваквог приступа. Заправо, сва та безбројна сливања на неки начин су избрисала и границу између самих ставова, па је цео концерт деловао као јединствена фантазија. Лако кретање по клавијатури могло је да делује и површно, као да сам пијаниста није имао потребу да понире у дубину: Шопенова лирика публици је представљена као плакатна, спољашња, без снажнијих емоционалних излива. С друге стране, средњи лагани став концерта Шостаковича представља дословну имитацију стила руског романтизма, Рахмањинова рецимо. Када већ говоримо о романтизму, Березовски је овај став лишио расплинутости какву је показао у извођењу Шопена, па је његова интерпретација заиста деловала као крајње упечатљив сентиментални излив.

Бриљантност брзих одсека концерата Шостаковича и Прокофјева је нешто што је ретко чути. Невероватна виртуозност и способност да се у дужим временским размацима задржи нагомилана енергија уз потоња снажна афективна ослобађања, упечатљиво делују и због тога што се чини да пијаниста то чини без трунке напора. И док је Шопенова музика код Березовског деловала попут случајно одабраног музејског примерка изложеног очима публике на одређено време и представљена уз коментар кустоса, а кустос је сам пијаниста, дела Шостаковича и Прокофјева, заиста су приказане као упечатљиво оживљене наративне целине.

Чак и у оквирима савремене руске пијанистичке школе, ретко је наићи на уметника који је кадар да пружи спонтане интерпретације лишене сваке тежине, што је веома значајно, јер управо тада до изражаја долази иронија, подругљивост и карикатуралност коју је Прокофјев утиснуо у свој концерт. Због свих ових особина, концерт Шостаковича је добио класичне обрисе, необавезност и неокласични штимунг, карактеристичан за важан сегмент његовог опуса. Због свих ових својстава, чини се да је Березовски експерт за извођење музике ове двојице композитора и да такве интерпретације не би требало да се пропусте. Уосталом, све што свира, овај пијаниста успева да прикаже упечатљивим, свиђало се то некоме или не.

Аутор: др Срђан Тепарић

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.