Васкрсење и оживљавање мртвих

Ulogujte se / Kreirajte profil

Васкрсење и оживљавање мртвих

.

Become a Patron!

.

Представљено у историји људског духа као радикална новост у односу на дотадашњу верску праксу, хришћанство је и плод дотадашњег еволутивног развоја религијске свести. Наговештено старозаветним пророцима, могло је да се јави само као одговор на упитност дотадашње верске традиције у околностима римске окупације јеврејског народа. Хришћанска идеја изразила је прикривену духовну моћ унижених и поробљених којима је нови Месија понудио наду у оноземаљско постојање у царству небеском.

Будући да паганске религије нису човеку после смрти обећавале бољи живот на оном свету, јер ће живот и највећег владара после смрти, како се и каже у Илијади, бити у Хаду гори од живота највећег просјака на овом свету, најбоље што би могло да се догоди покојнику је повратак у живот. Идеју о враћању умрлих из света мртвих, опатворену у Орфејевом миту и утемељену у шаманској традицији, хришћанство преобликује у обећање царства небеског и васкрсења након смрти. Уместо пролазног царства земаљског, понуђен је вечни посмртни  живот у другом, небеском свету, који се заслужује вођењем часног и саможртвеног овоземљског живота.

У том контексту се релативизује дотадашње апсолутизовано значење смрти као границе овоземаљског људског постојања. Носилац ове идеје показује своју божанску моћ чињењем чуда која би требало да увере људе у њену реалност и остваривост, а једно од тих чуда је и оживљавање умрлог. Вративши се у Јудеју када је чуо да је умро његов пријатељ Лазар, брат Марије и Марте, Исус, потресен његовом смрћу, одлази четири дана после његове смрти до његове гробнице и, захваливши своме Оцу на помоћи, позива га да изађе напоље. Омотан по рукама и ногама погребним повојима и лица покривеног убрусом, како су Јевреји облачили умрле, Лазар је устао из гроба.

Већ тада Исус обећава Марти да ће њен брат васкрснути, али када му она одговори да зна да ће се то догодити у последњем дану, он јој саопштава да је он сам васкрсење и живот и да ће онај ко верује у њега живети и кад умре јер смрћу неће умрети заувек. Остаје дакле вера у васкрсење у предвиђеном дану, али је и тренутна ситуација озарена надом у могућност да се помогне умрлом. Исус оживљава Лазара, и у поглављу јеванђеља у којем је описан овај догађај назначена је разлика између одређења Исусовог подизања из мртвих и васкрсења. Међутим, у потоњим тумачењима ова разлика се губи, па се о Лазаревом оживљавању говори као о васкрсењу у контексту празника Лазарове суботе – Врбице, којим се обележава и прославља овај догађај, а икона на којој је представљен његов излазак из гроба назива се васкрсење  Лазарево.

Повратак мртвих

Целокупан систем хришћанства врхуни Христовим страдањем и васкрсењем након смрти као непосредном потврдом његовог учења. Веровање да је Исус Христ као син Божији васкрсао трећи дан  након распећа и да ће поновним доласком васкрснути све мртве, одвајајући страшним судом праведнике од грешника, основа је хришћанске вере: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.“ Како је, дакле, вера у васкрслог Христа основа хришћанског веровања у васкрсење мртвих, и његово чудо оживљавања мртвог Лазара протумачено је са тог становишта и у том контексту.

У дефинисању Христовог чуда поништавања Лазарове смрти дошло је до поистовећивања оживљавања мртвих и васкрсења. Међутим, реч је битној разлици између два начина враћања мртвих у живот. За разлику од умрлог који оживљавањем остаје физички непромењен, васкрсли покојник се враћа у животно постојање телесно преображен. Није, дакле, реч о делимичној и потпуној смрти, већ о различитим степенима моћи да се она надвлада. Смрт као човекова реалност је попут сна из којег Исус само привремено буди Лазара који ће опет уснути када оконча свој век. Будући да васкрсење није привремена већ коначна победа над смрћу, васкрсли, дакле, не би могао опет да умре, а чињеница да се то догодило Лазару, његово упокојење и доказује да га је Исус само вратио из мртвих.

Зато му Исус и није рекао „Васкрсни лазаре“ већ „Устани Лазаре“, потврђујући тим чином божанско порекло и моћ, али недовољну да би учинио чудо без очеве помоћи. Ту јединствену чудотворну моћ Исус преноси ученицима, опомињајући како да је користе:

„Лечите болесне, мртве подижите, чистите губавце, изгоните зле духове! Бесплатно сте примили, бесплатно и дајте!“

Подизање и враћање мртвих у живот био је начин помагања онима за које су и тадашњи исцелитељи могли само да констатују да су преминули. Чудом повратка Лазара у живот, Исус и показује да још нема моћ васкрсења коју ће стећи након смрти и манифестовати другим доласком. И управо то што је урадио и разликује се од онога што ће Отац, као једини извор који даје и преображава живот, учинити са њим после његовог упокојења.

Етика смрти

Преображујућа животна моћ исказује се као иманентни природни процес непрекидног развоја који је еволуцијом и довео до стварања човека, а персонализована у Творцу потврђује се као његова воља у чину васкрсења. Исус је посредник између људи и Творца, а чудом оживљавања умрлог исказује ту моћ која долази од Бога Оца, до којег човек може стићи само кроз Христа који и вели:

„Ја сам пут и истина и живот. Нико не долази Оцу осим кроз мене“

У духовно-хијерархизованом свету Исус као посредник и може да у овоземљском свету да чини само чуда враћања из мртвих, јер ће моћ васкрсења стећи након сопственог посмртног преображаја. У том смислу се разлика између усталог из мртвих и васкрслог огледа у природи њихових телесних обличја. Лазар је после оживљавања наставио свој дотадашњи живот и постао је епископ на Кипру, док се васкрсли Исус приказује својим ученицима у телесно преображеном виду које му и омогућује парадоксално постојање присуства у одсутности. Наговештај тог облика је његово  преображење на Таворској гори када је постао као светлост и указао се апостолима заједно са Мојсијем и Илијом, али је он у потпуности дошао до изражаја након његовог васкрсења. Марија Магдалена га не препознаје на гробу, а тек када ју је ословио, она му се обратила, не допуштајући јој да га дотакне, јер се још није вратио своме Оцу. А већ увече првог дана седмице појавио се пред ученицима, али тек када им је показао руке и ребра, они се уверише у његово присуство и обрадоваше се. Зато је и еухаристија у причешћу симбол тог васкрслог и непропадљивог Христовог тела.

У кохерентном религијском систему хришћанства свако појмовно диференцирање његових елемената прати Христово упозорење да се „чупајући коров не ишчупа и пшеница“. И управо је пшенично зрно и послужило као сјајна метафора за васкрсење, јер ако падне на земљу и не умре, онда оно једно остане; али ако умре, онда многи род доноси. Његова етичка порука и проистише из тог односа према смрти:

„који воли живот свој, изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни“

Васкрсењем се не обећава вечни живот, већ се истиче да он зависи од човековог понашања у овоземаљском постојању. Страх од последица греха битна је порука искрено верујућем хришћанину на путу његовог моралног усавршавања. У вери у васкрсење, као и у свакој вери, преовладава ирационално и нелогично над рационалним и логичким, а жртвовање рационалног да би се веровало, одређује карактер побожног хришћанства. Мешутим, уколико је веровање претпоставка вишег духовног искуства, онда је стицање нових сазнајних увида пут којим верник постаје искрено религиозан. У контексту тих сазнајних претпоставки и разликовање између оживљавања мртвих и њиховог васкрсења усмерава веру од побожности ка религиозности.

Бојан Јовановић

Текст је објављен у културном додатку дневног листа „Политика“ 27. априла 2019. године

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments