Србија и књижевност: Век Васка Попе, авангардног модернисте, који је ‘песмом мислио’, а писао да би се осећао живим.
Платан пали цигарету, мала кутија у коју стаје цео свет, куће изврћу горке џепове соба, плочници играју карте и руке без којих сунце никада у сну не би преноћило – да није Васка Попе, не би било ни ових слика у југословенској и српској књижевности.
„Био је интелектуални писац који песмом мисли, имао је способност да то мишљење не прогута песничку машту и таленат, а од првог дела показује разумевање и осећање шта се све може са језиком”, каже Душан Маринковић, професор загребачког Филозофског факултета у пензији, за ББЦ на српском.
Васко Попа је најпревођенији српски песник, његове песме објављене су на 19 језика, а његова поезија утицала је на Британца Теда Хјуза и Чарлса Симића, америчког писца српских корена, између осталих, наводи се у тексту Њујорк тајмса.
Његова дела доспела и у руке Таре Бергин, британске савремене песникиње и професорке Универзитата у Њукаслу у Енглеској, која Попине песме сматра „једним од камена темељаца поезије коју пише”.
„Попа је један од најузбудљивијих и најинспиративнијих песника чија су дела преведена на енглески језик, а његове песме су живописне, забавне, шокантне и значајне”, каже Бергин у писаном одговору за ББЦ на српском.
Иако се његове песме могу чинити једноставним,
„Попа тражи дуго читање и дубоку духовну концентрацију”, описује Маринковић.
„За анализу неких његових мисли и реченица могле би се написати и читаве књиге”, додаје некадашњи професор јужнословенских језика и књижевности, који је са студентима изучавао дела Васка Попе.
Песник румунских корена ударио је темеље модернизма у српској поезији после Другог светског рата, кратким песмама и реченицама без знакова интерпункције и риме, наводи се на сајту Српске академије наука и уметности чији је Попа био дописни члан.
Банатски уметник био је више од песника – 25 година радио је као уредник у издавачкој кући Нолит и заслужан је за то што су многи Југословени читали велике светске писце.
Био је и оснивач Академије наука и уметности Војводине и Књижевне општине Вршац.
.
Како је Попа донео „слободу за писца и читаоца”
Његове песме су кратке, није писао у стиху, а зарезе, тачке, знакове узвика, упитнике, цртице и знакове навода, Попа је прогнао из своје поезије.
Недостатак интерпункције у његовој поезији указује на „осећај слободе”, који током 1950-их година није био уобичајен у југословенској поезији, сматра Душан Маринковић.
„То је слобода и за писца и за читаоца”, оцењује он.
Попа је песму посматрао као „затворен систем, где је сваки знак употребљен да би се допрло до читалаца”, додаје.
Татијана Петрика, која је детињство и младост, попут Попе, провела у Вршцу, са његовим песмама сусрела се још у средњој школи, када их је на часовима румунског језика и рецитовала.
Више од 15 година касније, докторирала је књижевност на Универзитету у Темишвару и ради у школи, а попут њених професора, труди се да децу упозна са делима Васка Попе.
Омиљена збирка песама јој је Кора, прва коју је Попа објавио, а његове песме разлику се од других по „засебном и необичном стилу”, каже 34-годишња Татијана за ББЦ на српском.
Поезију песника из Гребенца „чини спој иконског, митског и фолклорног, религиозног и историјског, традиције и наслеђа”, а један од најзнаменитијих Вршчана „тежио је и сабијању смисла и осећања”, објашњава.
Попино интересовање за традицију, порекло и средину из које потиче може се видети и у започетом делу Лепа варош В, које је посветио Вршцу, као и кругу од пет песама Луди Лала, који симболизује његове банатске корене.
Попа је био „везан” за Вршац, који је за њега био „важна тачка и мост између српске и румунске културе, коју је и сам оличавао”, каже Михајло Пантић, главни уредник Књижевне општине Вршац, издавачке институције коју је Попа основао 1972. године.
„То је поготово значајно ако знамо да је прве песме као гимназијалац писао на румунском језику”, додаје Пантић за ББЦ на српском .
Упркос форми коју је користио у писању, било би погрешно рећи да поруке које се могу наћи у његовим песмама лако разумеју сви који су их прочитали, упозорава Маринковић.
„Његов језик и слике које приказује су само наоко једноставне, али када покушате да пронађете поље значења у тим речима, онда видите да вас диже на једно апстрактно духовно поље.
„На пример, када каже `врати ми моје крпице`, то изгледа тако транспарентно, али можемо целу једну књигу написати о томе шта Попа сугерише под тим”, објашњава.
Ко је био Васко Попа?
- Рођен је 29. јуна 1922. године у банатском селу Гребенац, надомак Беле Цркве, као Василе Попа
- Основну школу и гимназију је завршио у Вршцу
- Студирао је на Филозофском факултету у Београду, касније и на универзитетима у Букурешту и Бечу, да би дипломирао на Романској групи у Београду 1949. године
- Објавио је осам збирки песама: Кора (1953), Непочин-поље (1956), Споредно небо (1968), Усправна земља (1972), Вучја со (1975), Кућа насред друма (1975), Живо месо (1975), Рез (1981), као и циклус песама Мала кутија (1984), планиран као део будуће збирке Гвоздени сад коју никад није довршио
- У Вршцу је 1972. године основао Књижевну општину Вршац, у оквиру које је покренуо и библиотеку „Слободно лишће”
- Исте године постао је дописни члан Академије наука и уметности и један је од оснивача Војвођанске академије наука у Новом Саду
- Био је генерални секретар Друштва за културну сарадњу Југославије и Француске (1951-1954), а потом је од 1954. до 1979. радио као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду
- Током живота добио је Бранкову и Змајеву награду, као и награде Бранко Миљковић и Скендер Куленовић за књижевност у Југославији, док му је 1965. године уручена Награда за европску књижевност у Бечу
- Био је ожењен Јованком Сингер Попа, професорком Архитектонског факултета у Београду
- Умро је у Београду 5. јануара 1991. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду
.
Како су обликовали Попу, а како је он утицао на писце широм света?
Упркос оригиналности песама Васка Попе, стручњаци у његовој поезији виде утицај неколико аутора из Југославије и света. Маринковић у његовом опусу препознаје Момчила Настасијевића, српског песника модернисте из прве половине 20. века, Татијана Петрика сматра да треба отићи и даље, до Француске и Шарла Бодлера, једног од утемељитеља модернизма у европској поезији.
„За Бодлера га везује и сама чињеница да се он у српској поезији појавио првенствено као песник у прози.
„Навешћу пример када је Попа 1952. године у часопису Књижевност објавио нестиховане, прозне лирске записе које је касније уврстио у своју збирку Непочин-поље”, указује Петрика на сличности двојице песника.
Када треба пописати оне на које је Попа остварио утицај, списак постаје нешто дужи.
Међу њима је и савремена песникиња Тара Бергин, која фасцинацију банатским уметником покушава да пренесе и на студенте на Универзитету у Њукаслу, посебно онда када жели да покаже „добар пример поетске секвенце”.
„Надам се да ће то покренути читаву нову генерацију песника која ће знати за Попу и бити инспирисана њим”, каже она за ББЦ на српском.
Британски писац Тед Хјуз у делима цитира Попу и његове песме уводи у збирке које је објавио још током 1960-их година.
„То показује колико је јак био утицај Попе већ у том раном периоду Хјузовог стваралаштва”, сматра Бергин, чија је докторска теза посвећена Хјузовом делу.
Чарлс Симић, један од најпознатијих песника српског порекла, преводио је Попине песме у Сједињеним Америчким Државама, а током 1970-их у Београду се и сретао са њим. Симић, добитник Пулицерове награде који је рођен и одрастао у Београду, Попи је посветио и песму Пирамиде и куле.
Октавијан Паз, мексички писац и добитник Нобелове награде, превео је многе песме Васка Попе на шпански језик. Оне су тако доспеле и до Пабла Неруде и Хорхеа Луиса Борхеса, једних од најзначајнијих писаца 20. века у Јужној Америци, наводи лист Политика.
Попа је током боравка у Буенос Ајресу 1987. написао песму са посветом Борхесу:
„Неизмерна огледала Буенос Ајреса запамтила су танго који је, на оштрици сна и ножа, играо и одиграо Борхес: понављају га, настављају, устостручују, и већ, полако, налазе игри излаз из лавиринта улица и недоумица”, преноси Политика.
.
Доживотни комуниста са етикетом национализма
Још у детињству, током школовања у Вршцу, Попа је открио марксизам, који је прихватио и до краја живота сматрао се комунистом, наводи Чарлс Симић у тексту објављеном у Лондонског књижевној ревији (London review of book).
Почетком Другог светског рата Попа одлази на студије романистике у Букурешт, а затим и у Беч. Међутим, враћа се у домовину 1943. године, када га нацисти у мају хапсе и одводе у концентрациони логор у Зрењанину. У септембру је ослобођен, и убрзо се прикључио партизанима.
Упркос чињеници да је активно учествовао у Народно ослободилачкој борби, Попа се због песама касније нашао на удару неких комуниста.
Неколико његових песама које прожимају религијски и традиционални симболи из српске средњовековне историје попут Светог Саве, Косовског боја или симбола вука, некима у социјалистичкој Југославији нису биле по мери, а највише расправа изазвала је збирка Вучја со (1975), наводи Чарлс Симић.
Због тога је био „поштован у Србији и прекорен у другим деловима Југославије”, пише Симић.
„То није било фер: Попа је био превише префињени мислилац да би га оптужили за шовинизам.”
Симић се са Попом последњи пут видео 1989. у Њујорку и каже да је песник „био екстремно забринут због онога што су спремали националистички настројене луде и опортунисти. “
„`Биће крвопролића ускоро`, рекао ми је потпуно сигуран, а могао је да увиди да је већ постао сумњив суперпатриотама због румунског порекла”, препричао је Симић.
Још током 1950-их, много пре објављивања Вучје соли, Попине прве две збирке песама Кора (1953) и Непочин-поље (1956) „могле су се ишчитавати као идеолошки сумњиве”, напомиње Душан Маринковић.
„Његова поезија се бави темељним питањима цивилизације у којој је живео, посезао је и за искуством средњовековне српске литературе и културе, па можемо рећи да је био једно сабиралиште језичког искуства српске културе и у том смислу он призива традицију.
„Он није размишљао уопште о томе да ли је тада било опасно писати на начин на који је он то радио”, додаје Маринковић.
Како је Васко Попа ‘децентрализовао’ српску књижевност
После Другог светског рата, Попа долази у Београд, где је 1949. године дипломирао на Филозофском факултету. Радио је као новинар за Радио Београд и Књижевне новине, у којима је и објављивао дела. Био је генерални секретар Друштва за културну сарадњу Југославије и Француске између 1951. и 1954., а потом је од 1954. до 1979. радио као један од уредника у издавачкој кући Нолит у Београду, наводи се у његовој биографији.
Поред поезије коју је писао, издавачка делатност један је од најважнијих аспеката заоставштине Васка Попе, сматра Михајло Пантић, уредник у Књижевној општини Вршац.
„Био је један од уредника Нолита, који је издавао први југословенски модернистички часопис Дело, а најзначајнија едиција биле су `Метаморфозе`, преко којих су се југословенски читаоци упознавали са неким од најзначајнијих имена светске књижевности 20. века, попут Борхеса,” објашњава Пантић за ББЦ на српском.
Попа је веровао да „европско песништво треба да се уједини”, али је истовремено настојао да шири издаваштво и у мањим градовима Југославије, напомиње Пантић, који је приредио књигу У сазвежђу Васка Попе поводом обележавања 100 година рођења песника..
Са том идејом је 1972. године Васко Попа основао Књижевну општину Вршац.
„Његова идеја као издавача је била да се децентрализује издаваштво, на чему могу да му буду захвални људи из Вршца, али и других градова у Србији.
„Жеља је била да се окупљају и објављују локални аутори, први роман је био посвећен Јовану Стерији Поповићу, који је такође био Вршчанин, али и да се људима приближе велики страни писци”, додаје Пантић.
Васко Попа данас
Татијана Петрика сваке године са ученицима вршачке Основне школе „Младост” чита, анализира и изучава Попина дела, деценијама неизоставни део лектира за основце и средњошколце у Србији. Док је студирала у Темишвару, била је изненађена што студенти нису проучавали Попина дела. Међутим, то не значи да су га у Румунији заборавили, каже професорка.
„Поводом стогодишњице његовог рођења ће се одржати књижевно вече и изложба у Националном Музеју у Букурешту, што је чињеница која говори колико је Попа, родом Вршчанин, поштован и у суседној Румунији”, додаје Петрика.
У Хрватској је овај песник „врло мало заступљен”, сматра Маринковић.
„Стање у региону је још увек послератно, све је наизглед слободно, али се зна да ли се нечему даје довољно простора или не”, тврди Маринковић.
„Не бринем за Васка Попу и његову поезију, али ми је жао што је више присутан, на пример, у америчком, него у хрватском друштву”, додаје.
Да ли данас људи у Србији довољно читају песме писца из Баната?
Михајло Пантић сматра да то питање „не треба персонализовати”, пошто на њега знатно утиче и статус поезије у данашњој култури, који није на завидном нивоу.
„Попа никад неће бити бестселер, али мислим да се ипак у Србији и Вршцу прилично сећамо њега. Мислим да он има добар статус и ван Србије – ако је неко у свету асоцијација на српску књижевност уз Ива Андрића и Данила Киша, то је сигурно Попа”, додаје.
Пантићеве речи потврђује пример Таре Бергин из Њукасла, којој је, како каже, посебно драг циклус песама „Врати ми моје крпице”.
„Када размишљам о писању, често се сетим Попе и враћам се на оно што је изговорио у једном интервјуу: ‘Изнова и изнова вас питају зашто пишете песме. Да бисте се осећали живим – ето зашто'”, поручује Бергин.
Грујица Андрић
Васкo Попa, авангардни модернистa napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →