Ulogujte se / Kreirajte profil

Геополитика Исламског хартленда




Од завршетка револуције у Ирану (1979) до данас процеси у исламском свету никога не остављају равнодушним. Глобалне геополитичке промене више него очигледно потврдиле су становиште да је „ислам огромна енергија“ која може да буде искоришћена како у конструктивне тако и у деструктивне сврхе. Исламска цивилизација, прожета многим унутрашњим противречностима, налази се у сталном трагању за потврђивањем свог идентитета и дефинисањем улоге на ширем међународном плану.

Покушаји обједињавања „исламског ареала“ у монолитан чинилац светске политике за сада нису дали резултате, што не значи да у ближој или даљој будућности неће уродити плодом. Овој констатацији свакако иду на руку актуелни светски догађаји који се пре свега огледају у краху „западноцентричне слике света“ чији је мисаони конструкт углавном био и остао потцењивачки или у најмању руку индиферентан према достигнућима других култура и цивлизација, укључујући и дуго времена маргинализовани исламски свет. Отуда није случајно што је професор Каирског универзитета Х. Ханафи савремену „експанзију исламске цивилизације“ повезао са „деклинизмом“ Запада (умор и жудња за идеализованом младошћу – прим. аутора), а што је могуће представити хронолошком синусоидом међусобних релација у протеклих 14 векова. Према Ханафију, од 7. до 14. века трајао је период доминације исламског света, а декаденције западног света, затим је од 14. века уследило раздобље супериорности Запада, да би од почетка 21. века ствари почеле радикално да се мењају у корист исламске цивилизације.

После низа терористичких дејстава са „исламистичким“ предзнаком (почев од 11.9.2001. у САД) на политичком Западу створен је медијско – политички слоган о „ислам­ској прет­њи“ без дубљег и критичког понирања у суштинске разлоге ове појаве. Уз традиционалну русофобију, исламофобија је данас моћан чинилац унутрашњег обједињавања различитих западних идеолошких праваца. Ововремена „узнемиреност Запада“ у односу на муслимански свет последица је садејства више фактора, а понајвише страха од нараслог самопоуздања исламског света које прети да убрза „процес територијализације верских, културних, економских, идеолошких и нарочито политичких амбиција, што подразумева и фундаменталну промену геополитичких принципа на којима се заснивала доминација Запада и хегемонија САД“. Успон „политичког ислама“ предмет  је пажљивих истраживања и у оним половима светске политике који теже промени досадашње геополитичке парадигме. Русија, Кина и Индија, не могу да остану индиферентни према турбулентним процесима у исламском свету у оквиру којег све више нараста свест о потреби геополитичке артикулације ванредних просторних, ресурсних и демографских потенцијала.

Читаоце овог огледа са задовољством упућујем на јавно објављене радове проф. др Миломира Степића, нашег врсног научника и геополитичара, који је први у овдашњи научни и медијски простор увео геополитички појам Исламског хартленда „као нове географске осовине историје“. Реч је о јединственим увидима на тему „геополитичности исламског препорода“ за чије исходе је свакако везана и будућност српског народа на овим просторима. Отуда су и многи од ставова проф. Степића дословно преузети из његовог огледа објављеног 2017. године о Исламском хартленду (разуме се уз његову изричиту дозволу).

Вера и политика

Све до друге половине седамдесетих година прошлог века верски фактор имао је маргиналну улогу у међународним односима. Обе суперсиле тога доба (САД и Совјетски Савез) одбацивале су, свака из својих идеолошких разлога, утицај вере на доносиоце политичких одлука. Комунистичка идеологија је у складу са основним постулатима заступала становиште о религији „као опијуму за народ“, док је либерална идеологија постојање вере формално-правно третирала „као приватну ствар појединца“ одбацујући у исто време  било какав њен утицај на уређивање тзв. јавне сфере. Ове главне токове светске политике мање – више прихватао је цео исламски свет.

До радикалне измене односа верског и политичког фактора у исламском свету дошло је за време Исламске револуције у Ирану која је окончана 1979. године. Тада је са власти збачен шах Реза Пахлави и успостављен је теократски државни поредак са ајатолахом Рухолахом Хомеинијем на челу. Нема сумње да је Исламска револуција у Ирану била слојевит историјски догађај који се знатно разликовао у односу на историјски познате револуционарне преврате (попут Француске револуције или Октобарске револуције). Основна разлика огледала се у чињеници да су две „европске револуције“ предводили убеђени секуларисти, док је преврат у Ирану био последица деловања шиитске теократске структуре која је успоставила „исламску републику“ и тако збрисала све „секуларне реформе“ донете у доба шаха Мохамеда Резе Пахлавија.

Аутор који је у највећој мери формулисао идеологију ове револуције био је лично ајатолах Хомеини. Проповедао је да је устанак, а посебно мучеништво против неправде и тираније део традиције шиитског ислама, и сматрао да клерици треба да мобилишу и поведу своје вернике у акцију, а не да их само саветују. Увео је куранске изразе мустазафин (слаб) и мустакбирин (поносан и моћан) уместо марксистичких фраза о потлаченима и тлачитељимаВеровао је да су муслиманима, али и сваком другом, потребни чувари у облику владавине или надзора од стране водећих исламских судија, јер ислам захтева покорност само традиционалном шеријатском закону. Теоретичар Б. Луис истиче да је „Иранска револуција била религиозно формулисана критика старог поретка, али и религиозно изражен план за нови поредак  у оквиру којег муслимански револуционари гледају на рођење ислама као на свој модел и виде себе умешане у борбу против паганизма, тлачења и царства“. Један од најважнијих ставова ајатолаха Хомеинија био је онај о Ирану као држави која је у вођењу унутрашње и спољне политике подједнако удаљена од утицаја тадашњих суперсила САД и Совјетског Савеза, што је знатно допринело јачању еманципаторског потенцијала широм исламског цивилизацијског ареала.

Процеси започети крајем седамдесетих година у исламском свету изазвали су различите реакције и у другим културама и цивилизацијама, где су такође ојачали верски покрети фундаменталистичког опредељења. Сам израз  фундаментализам захтева извесно појашњење. Реч је о генеричком појму који је настао почетком 20. века у протестантском свету и који уопштено означава све верске екстремизме. Међутим, шире посматрано, у одређеним културама и нацијама овај термин има изразито идеолошко значење. Америчка академија за науку и уметност је 1988. године врло озбиљно приступила изучавању „религиозног фундаментализма“, формирајући 200 тимова с три хиљаде научника који су из различитих идеолошких углова истраживали овај „глобални феномен“. Све се завршило објављивањем пет енциклопедија и детектовањем 30 фундаменталистичких покрета ослоњених на седам главних светских религија. Свега три године после овог истраживања (1991) Министарство спољних послова САД изашло је са проценом да ће у предстојећој деценији „верски фундаментализам“ бити узрок већине сукоба у свету. Основаност овакве процене потврдили су каснији догађаји.

Судар цивилизација

Анализи савремених међународних односа пожељно је приступити опрезно. Потребан је нов научни мултидисциплинарни приступ уз уважавање чињенице да су настали нови актери на светској политичкој и економској  сцени који су успоставили „своју паралелну дипломатију” често отворено супротстављену дипломатији држава које су до последње деценије 20. века биле неприкосновени субјекти међународне политике. Реч је пре свега о транснационалним корпорацијама, лобистичким групацијама, али и невладиним организацијама и верским покретима, који су успоставили суптилне односе с владама и институцијама националних држава вешто користећи њихове ресурсе за реализацију својих интереса. Њихове методе деловања крећу се у широком спектру: од куповине појединаца у владама, преко финансирања политичких странака и групација у парламентима, до агресивног маркетиншког и медијског наступа чији је крајњи циљ несметано остварење својих пословних и других интереса. Нема сумње да у савременим друштвеним и политичким оквирима, посебно у кризним временима, рационалност није једини чинилац код доношења стратешких одлука. Теоретичар Џејмс Веб у прилог овој тези уочава да се крајем прошлог и у првим декадама овог века догодио „процват утопијског мишљења“ тј. појава утопијских шема уређења друштва које имају религиозно – мистичне форме испољавања. Критичари оваквих концепција упозоравају „да неостваривост утопија закономерно води стварању тоталитарне државе“, и додали бисмо тоталитарних идеологија који своју инспирацију налазе у сопственом тумачењу и интерпретацији вере.

Професор Дарко Танасковић истиче „да човечанство упловљава у свеопшту друштвену и моралну кризу огромних размера“ која је последица логике светског поретка који се, као и у прошлости, опире свођењу само на једну силу и једну истину. Сагледавајући критички Хантингтонову теорију о „судару цивилизација“ као „аполутизовано и идеологизовано објашњење механике међународних односа“, овај угледни оријенталиста указује да је амерички политиколог ипак  подсетио „на помало заборављени цивилизацијски аспект нашег универзума“, при чему је хришћанско – исламски цивилизацијски однос средишња тема поменутог огледа. Судар хришћанско – исламског света који се  манифестује на многим тачкама наше планете, од Блиског истока и севера Африке, преко централне Азије и Балкана, до самог срца Старог континента, оставио је дубоке и трајне последице у сучељеним цивилизацијским ареалима изазивајући, посебно унутар муслиманског света, таква унутрашња престројавања која су без преседана у његовој историји.

Већ раније смо истакли да покушаји обједињавања „исламског ареала“ у монолитан чинилац светске политике за сада нису дали резултате. Осим краткорочних епизода „исламске солидарности“ са локалним муслиманима за време грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992 – 1995), покушаји политичког и економског обједињавања светске муслиманске заједнице доживели су вишеструке неуспехе. Друштвени и политички праксис унутар исламског света, од краја Хладног рата до данас, потврдио је исправност народне изреке да је „кошуља ближа од капута“, што је у конкретним приликама значило да су најутицајније муслиманске земље првенствено биле склоније да најпре штите своје националне и државне интересе, а тек затим да у глобалној арени наступају као јединствен и кохерентан пол светске политике.

Арапско пролеће

Једна од основних карактеристика светске економске кризе од 2008. године до данас јесте покушај њеног преливања на периферију светског привредног система. У одређеној мери реч је о понављању сценарија који је довео до распада Совјетског Савеза и Источног блока крајем осамдесетих година 20. века. Овога пута транснационални корпоративни кругови настојали су да системски дефект капиталистичке привреде прелију на подручје стратешки изузетно важног Блиског истока и севера Африке. Реч је о догађајима који су колоквијално названи Арапским пролећем, по угледу на својевремена дешавања у Прагу 1968. године.

Наиме, без неког видљивог повода, отпочела је серија протеста и демонстрација на Блиском истоку и северу Африке, чији је јавно прокламовани циљ била смена ауторитарних режима и демократизација арапских друштава. Талас демонстрација почео је 17. децембра 2010. године у Тунису, а онда су „демократске побуне“ настављене у Алжиру, Јордану,  Египту и касније Јемену, уз различите и често не баш сасвим јасне исходе. На „демократском западу“ ови протести изазвали су одушевљење леволибералних постмодерних елита и њима наклоњених медија. Ипак, врло брзо постало је јасно да се иза захтева за наводном демократизацијом Блиског истока крију најприземнији геополитички интереси западних сила. Поједини руски аналитичари уочили су врло занимљив феномен, а то је да су се на мети демонстраната нашли они режими који у арапском свету нису заступали концепт „политичког ислама“, већ супротно, режими који су симболизовали један особен модел „исламског социјализма“ (Египат, Либија, Сирија).

Тако су у Египту на власт дошли припадници Муслиманског братства – радикалног исламистичког покрета, што је ову велику државу гурнуло на ивицу грађанског рата, који је заустављен ефикасном интервенцијом војске и успостављањем власти с генералом Ел Сисијем на челу. За разлику од Египта, ситуација у Либији потпуно се отргла контроли, а земља се нашла под ударом снага унутрашње побуне и отворене НАТО агресије из ваздуха. Све то резултирало је убиством Муамера ел Гадафија у његовом родном Сирту 20. октобра 2011. године, уз отворено аплаудирање западних политичара и медија. Данас је Либија, која је била симбол „исламског социјализма“, потпуно разорена држава без ефективне власти и без икакве наде да ће се у скорије време окончати конфликт између локалних наоружаних фракција. Потпуно идентичан сценарио планиран је и у Сирији, где се „побуна наоружане опозиције“ против владе председника Асада претворила у драматичан сукоб који траје више од седам година и који је однео велики број људских живота. У међувремену је сиријски рат прерастао у конфликт светских размера у који је, према неким незваничним проценама, укључено чак 78 држава. По свему судећи, кључни моменат у сиријској кризи представљао је војни ангажман Русије који је почео у септембру 2015. године на позив легалне власти председника Башара ел Асада, а који је ову државу спасао либијског сценарија потпуног распада. Мада је ситуација у Сирији далеко од разрешења, нема никакве сумње да је на овом примеру Русија јасно исказала спремност да велике војне снаге ангажује изван своје територије и тако заштити стратешке интересе. На неки начин поновила се 2008. година када је руска војска у далеко мањем обиму војно ангажована на подручју Абхазије и Јужне Осетије.

Феномен Арапског пролећа подстакао је и борбу за превласт унутар муслиманског ареала која је још увек у току и чији се исходи не наслућују. Као кључне државе у том процесу издвајају се сунитске Турска и Саудијска Арабија, и шиитски Иран. За сада је очигледно да ниједна од ових држава нема способност да се наметне као предводник „милијарде муслимана широм света“. Наиме, Арапско пролеће показало је унутрашње слабости сваке од наведених држава, а неке од њих, попут Турске, натерало на постепено преиспитивање дотадашњих стратешких савеза, нарочито после покушаја државног удара и свргавања председника Ердогана. У вези с тим веома је индикативно повезивање Турске са Русијом које прети да из основа промени однос снага у том делу света. Други важан чинилац у исламском свету свакако је Саудијска Арабија где је још увек на делу ригидан вехабијски механизам владавине који је евидентно ослоњен на структуре америчког војноиндустријског комплекса, док је ситуација у шиитском Ирану знатно компликованија јер се ова велика држава налази под вишегодишњим економским притиском америчке администрације која у односу према званичном Техерану заступа произраелске интересе. За разумевање иранске позиције веома су важни и односи снага у Сирији,  Либану и Ираку, где ова држава има важан „контролни пакет акција“ на терену (подршка покрету Хезболах у Либану).

Исламски хартленд

Наш угледни геополитичар Миломир Степић актуелна дешавања широм исламског ареала посматра у ширем епохалном контексту чије карактеристике је детаљно описао у свом бриљантном огледу под насловом Исламски хартленд објављеном на страницама научног часописа Српска политичка мисао (2017).

Основа Степићевог истраживања полази од промене светске геополитичке парадигме која се испољава у опадању релативне моћи САД-а и Запада, што доводи у питање теоријско-концепцијске и практичне темеље на којима је (била) заснована њихова светска доминација. Преиспитујући законитости „класичне геополитике“, врсни геополитичар истиче да су се појавили нови глобални актери, као и  да „главна геополитичка награда“ (Бжежински) више није само Евроазија, већ читава Планета. Сходно томе, „осовинска област“ помера се изван евроазијске континенталне унутрашњости, а He­ar­tland-Ri­mland модел може и даље да важи, али у промењеним просторним, цивилизацијским и геополитичким координатама. Независно од многих унутрашњих противречности исламског света, аутор указује на пораст геополитичког капацитета „пробуђеног ислама“ и границе просторног и цивилизацијског ареала у којем овај делује. Реч је о Исламском хартленду који постаје ново глобално геополитичко средиште (доказ је укљученост 78 држава у рат у Сирији), сходно којем настаје и нови „глобални римленд“ чију ће лабаву кохезију, упркос супротстављеним интересима његових водећих сила, одржавати „исламска опасност“.

 

Професор Степић указује на парадоксалност позиције исламског света почетком 21. века који се суочава са синдромом „тесне коже“, тј. представља глобалног демографско-просторно-економског „џина“, а истовремено – геополитичког „патуљка“. Заиста, да ли је логично да исламски чинилац који располаже тако респектабилном „тврдом“ и „меком“ моћи (1,6 милијарди становника, млада, брзорастућа и виолентна популација, експанзионистичка верско-идеолошка оријентација, огроман простор, нафтно-гасно богатство, финансијско-економска, медијска и оружана моћ…) и даље остане у статусу мање-више безутицајног објекта у светским пословима? Будући да је „пробуђени“ исламски свет постао свестан својих предиспозиција и интереса, али и спутаности постојећим геополитичким поретком, из фрустрирајуће позиције и „геополитичке адолесценције“ настоји да изађе тако што ће се наметнути као један од 5-6 будућих главних глобалних актера.

Уочавајући да класични Хартленд у постмодерним околностима ипак губи ra­i­son d’être и да кључно питање није само која империја ће у историјском следу управљати старим „срцем“ Евроазије у 21. веку, већ и питање ко­ји про­стор ће се конституисати као „но­ва осо­вин­ска област“ (new pi­vot area) као и ко ће њо­ме доминирати. Степић истиче да исламски свет свој геоцивилизацијски ареал „кандидује“ за постмодерно гло­бал­но ге­о­по­литич­ко сре­ди­ште. Занимљиво је, међутим, да проф. Степић подручје Исламског хартленда не изједначава са знатно ширим појмом исламског света. Наиме, у територију Исламског хартленда не улази  Индонезија, најмногољуднија муслиманска земља (од 255 милиона становника 2015. године, 88% су били муслимани), са прворазредним посредничким положајем између Тихог и Индијског океана, те Азије и Аустралије, који ће са одмицањем 21. века све више долазити до изражаја. Упркос томе, она је у односу на целину ислама и исламског простора различита, удаљена и периферна земља, без централишућег капацитета. Такође, у саставу Исламског хартленда нису ни Малезија, Брунеј, Бангладеш, или, пак, Индија, која је постала друга земља по броју муслимана у свету (са преко 180 милиона премашила је Пакистан), али где они чине само 14% становништва. Њему не припадају ни енклавски позициониране, а већински муслиманске области и земље (Татарстан, Ингушетија, Чеченија, Дагестан у Русији, муслимански део БиХ, Албанија, косовско-метохијска област Србије, појас афричког приобаља Индијског океана, Синкјанг у Кини…). Упркос свему томе, Исламски хартленд је огроман простор бубреголике морфографије, који се простире од Зеленог рта до Кашмира, од јужне обале Средоземног мора до Језерске висије и од северних области Казахстана до Рога Африке. Његова површина износи приближно 30 милиона км2 и по пространости надмашује Мекиндерову „осовинску област“ (23 милиона км2). У њему се број муслимана убрзано приближава једној милијарди, што је пет пута више од укупног броја становника Макиндеровог „оригинала“ из 1904. године (око 180 милиона).

Геополитичност нове осе историје

За професора Степића је кључно питање да ли Исламски хартленд поседује „осовински“ капацитет, тј. шта га чини новом „географском осовином светске историје“, и то не више у (нео)класичном већ у постмодерном геополитичком смислу? Степић у прилог Исламском хартленду детаљно наводи низ његових физичко-географских одлика попут: импозантног габарита, израженије централности у односу на Макиндеров хартленд, затим тешку доступност за поморске силе и поред тога што га запљускују воде Тихог и Атлантског океана, али и чињеницу да је реч о исходишту старих цивилизација, као и модерних неономадских миграторних струјања. Насупрот, овим својствима, простор Исламског хартленда пати и од одређених недостатака које произилазе не само из унутрашњих противречности исламског света, већ и из комплексности његове физичко – географске датости. Реч је о сложеном трансконтиненталном и трансокеанском географском положају, релативној физичко-географској хомогености на макрорегионалном и диверзитета на мезо-регионалном и микро-регионалном плану, исламској цивилизацијској истоветности, али и унутрашњој идентитетској мозаичности, наслеђеној из колонијалног периода и по правилу неадекватној политичко-географској подели, комуникацијској чворности и транзитности, те планетарно важној геополитичкој гравитационој моћи. Стога се тај простор налази на сталној историјско-геополитичкој „клацкалици“ између експанзије и (ауто) деструкције. Та својства су узрок, али и последица његове сложене троделне структуре: првом Цен­трал­но­а­зиј­ском ре­ги­о­ну, који подсећа на Евроазијски Балкан З. Бжежинског, припадале би постсовјетске муслиманске републике, Авганистан и евентуално Иран; други Сре­ди­шњи или Бли­ско­и­сточ­ни ре­ги­он био би геополитички најважнији, и у његовом саставу налазила би се Арабија у Мекиндеровим обрисима („велика пукотина“), којој би требало прикључити још Малу Азију. Ова целина нема капацитет да сама буде „глобална осовинска област“ али представља хартленд Исламског хартленда, и коначно трећи Се­вер­но­афрички ­ре­ги­он простирао би се западно од Суецког канала све до атлантске обале. На северу би широко излазио на Средоземно море, а његова јужна зонална граница пружала би се од залеђа Гвинејског залива до сомалијске обале Индијског океана.

Проф. Степић у свом огледу указује и на геополитичка ограничења Исламског хартленда, од којих је свакако највеће непостојање изразито просторно, ресурсно, политички, економски и војно надмоћне, др­жа­ве-ли­де­ра (државе-језгра), која би га заступала на глобалном плану и била ауторитет на унутрашњем плану, а каквом располаже већина осталих цивилизација и геополитичких макро-блокова. Тзв. Исламска држава (без обзира чији је она пројекат) асоцира на сурогат којим би се превазишао тај хендикеп, уз напомену да самим својим постојањем, она претендује да наткрили и превазиђе још две сметње са којима се суочава максималистички замишљено исламско (геополитичко) јединство. То су напре (пост)колонијално наметнута политичко-географска уситњеност, али и постојање неадекватних граница на тој основи насталих држава. Своје закључке Степић заснива на исламском систему вредности у којем  је хијерархија привржености потпуно супротна оној коју има Запад. Наиме, реч је о минимуму привржености према вестерноликој, националној држави, и супротно максимуму привржености према породици, клану и племену, и разуме се, исламу у свим његовим појавним облицима. Међутим, то не значи да тзв. Исламска држава не тежи опросторењу у традиционалном смислу, те универзалистичком пан-државном експанзионизму који би најпре требало да обухвати афро-евроазијски исламски простор, тј. Исламски хартленд. Стога је онемогућавање његовог просторног континуитета, компактности и кохезије за Запад под вођством САД (у будућности и за остале силе) – немерљиво важан чин. Ту деструктивну геополитичку намеру таласократске силе су показале  још пре седамдесетак година, када су, после Холокауста, основале Израел којем је поверена улога експонента који ће додатно продубити блискоисточну „велику пукотину“ и чија ће територија пресецати коп­не­ни кон­такт афричког и евроазијског исламског ареала.

Нови глобални римланд

Своју минуциозну анализу геополитичности Исламског хартленда, М. Степић завршава поглављем о обрисима новог глобалног римланда – ободној зони која ће заокруживати „нову географску осовину историје“. По Степићу је то несумњиво преостали простор Афро-евроазије, тј. Старог света или Светског острва, али што је посебно значајно и Нови свет, који иако нема копнени контакт са Исламским хартлендом, и на први поглед није директно угрожен вишедимензионалном „ерупцијом“ из муслиманског „гротла“, не може да остане изван глобалног ободног појаса. Дакле, и САД, које с доласком прелазног мултиполарног система постепено престају да буду неприкосновени „центар“, а још мање ће то успевати у новом биполарном сучељавању са евроазијском интеграцијом, у будућем (ултра)постмодерном биполаризму, биће само један од неколико важних „играча“ у надметању са Исламским хартлендом. Према томе, гло­бал­ни римланд чиниће, као што смо већ навели,  целокупни „остатак света“.

У контексту географског диверзитета и геополитичког антагонизма са Исламским хартлендом, структуру глобалног римланда чиниле би две велике целине: Северни и Јужни сектор. Се­вер­ни сек­тор гло­бал­ног римланда био би многољуднији, развијенији, технолошки напреднији, економски моћнији, политички утицајнији и војно снажнији. Ту су концентрисане светски значајне институције и центри где се артикулишу глобални процеси. У његовим оквирима налазе се силе првог реда, које већ креирају глобални полицентрични геополитички систем – САД, ЕУ, Русија, Кина. Њима би требало придружити и Јапан, трећу светску економију, али без територијалних, политичких и војних капацитета планетарних домета. Други Ју­жни сек­тор глобал­ног римланда био би демографски експанзиван, безбедносно рискантан, политички нестабилан, социјално конфликтан и сиромашан, а његов утицај на светске процесе маргиналан. Иако још увек доминантан, утицај САД-a и некадашњих европских колонијалних сила би се смањивао, али убрзано би се појачавала инфилтрација Кине. Неколико земаља чини групу актера другог реда и макрорегионалних домета – Бразил, Јужна Африка, Аустралија и Индонезија – док предиспозиције да постане глобална сила има само једна – Индија. Будући да је, у поређењу са Исламским хартлендом вишеструко пространији, глобални римланд има много више наглашену хетерогеност и фрагментираност и то у широком спектру: од физичко-географске, демографске и цивилизацијске, до идеолошке, геоекономске и геополитичке. Упркос мање-више израженој маритимној оријентацији, његови копнени, насељени, комуникацијски умрежени и привредно динамични предели ипак су раздвојени океанским пространствима. Проф. Степић као највећи деструктивни потенцијал у глобалном римланду препознаје супротстављене геополитичке и геоекономске интересе његових водећих сила. Посредна и непосредна конфронтација између САД-a, Кине, Русије, Индије и ЕУ (или њених водећих земаља) може да буде по моделима „два супротстављена блока“, „сви против једног“ и „свако против сваког“, и то у дијапазону од културног, пропагандног и дипломатског надметања, до економског, тзв. хибридног и класичног рата. Истина, могуће је да сукоб неће ескалирати до неповратног и (само)уништавајућег, али биће континуиран, упркос периодима „прекида ватре“. Управо простор Исламског хартленда, првенствено блискоисточно „Срце срца“, биће „арена“ њиховог надметања, али и интересне сарадње – како међусобне, тако и (селективне) са појединим исламским земљама.

Упркос свему, истинска/индукована опасност од Исламског хартленда, према којем ће бити неопходна константна примена постмодерне „стратегије анаконде“, биће довољно снажан геополитички мотив за одржавање овако замишљеног глобалног обода у лабаво интегрисаном стању. Стога ће будући светски геополитички поредак проистицати из антагонизма полицентричног глобалног римланда на једној страни и мање-више јединственог Исламског хартлeнда на другој страни (мул­ти­по­ла­ри­зам у необи­по­ла­ри­зму).

Балкан и ми

У складу са овако посматраном динамиком светске геополитике, Балкан и српске земље налазе се у саставу Северног сектора глобалног римланда, и то у веома „трусној“ контактној зони са најважнијим средишњим или блискоисточним регионом Исламског хартленда. Балкански простор, у складу са геополитичком традицијом, и у постмодерним околностима остаће „у процепу светова“ и унутар пулсирајућег трансгресионо-регресионог фронтијера осциловања моћи и интереса: са једне стране главном путу исламског продора према пољуљаном европском „стубу“ Запада, те са друге стране, на „првој линији фронта“ где ће неисламски свет покушавати да „обузда“ ту експанзију. Управо према већински православном, а демографски проређеном Балкану – као мостобрану, усмерен је истурени малоазијски (турски) panhan­dle Исламског хартленда. Реч је о геополитичкој инструментализацији све експанзивнијег и екстремнијег исламизованог становништва тракијског дела Грчке, Jужне Бугарске, Северозападне Македоније, Албаније, косовско-метохијске и рашке области Србије, те кантона са муслиманском већином у Федерацији БиХ (концепција Зелене трансверзале – прим. аутора).

Балкан ће и даље бити поприште не само међусобног сучељавања већине сила првог реда из састава глобалног римланда (изузимајући, за сада само Индију из његовог удаљеног Јужног сектора), већ и све очигледнијег надметања за примат у муслиманском свету који настоје да у складу са својим геополитичким концепцијама на балканском простору артикулишу првенствено САД и ЕУ, али у одређеној мери Русије и Кина. Ситуацију додатно компликује актуелна мигрантска криза која се одиграва између притиснутог европског фрагмента глобалног римланда и Исламског хартленда. Из ове визуре посматран, балкански (међу) простор може да постане „монета за поткусуривање“, тј. предмет „историјских“ компромиса, компензација и уступака. У сваком случају, његов будући статус биће ближи зо­ни при­ти­ска (com­pres­sion zo­ne) и/или кон­фликт­ног по­ја­са (chat­ter­belt), него идиличног реги­о­на-ка­пи­је (ga­te­way re­gion) између цивилизацијских и геополитичких блокова.

Аутор: Милорад Вукашиновић

ЛИТЕРАТУРА:

Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, Ауторско издање, Нови Сад 2011;

Дарко Танасковић, Велики повратак Турске? , Службени гласник, Београд 2015;

Миломир Степић, Исламски хартленд, Српска политичка мисао, 2017/1, 57 – 80.

Izvor:

Геополитика Исламског хартленда

Donacije

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.