Данило Киш – Ја нисам храбар човек!

…Крајем јуна, он и Паскал су били гости на вечери код Љубе Поповића, бившег члана Медиале из Београда. По речима другог госта, романсијера Слободана Селенића, Киш је био весео и шармантан, у центру пажње, причљив као и увек, скоро еуфоричан, спрдао се с дијагнозом туберкулозе коју су му дали доктори покушавајући да објасне његов константан кашаљ. ТБ у наше време, „као романтичарски песник!” Требало би га ставити у стаклену витрину, шалио се, и показивати студентима медицине. Касније исте вечери, жалио је што никада није написао бестселер и зарадио одговарајући хонорар. Селенић га је питао шта би тада радио.

„Седео бих пред кафеом LaCoupole”, одговорио је брзо Киш, „пијуцкао Courvoiser, пушио Gauloises и гледао свет како пролази.” То ионако радиш, рекао му је Селенић. „Да, када имам новца”, признао је Киш, „али чак ни тада нисам безбрижан.”

Дана 16. децембра су му ампутирали пола плућног крила. Следило је зрачење, па шест месеци хемотерапије. Хирург је рекао Паскал да нису успели да одстране цео рак; морала је да живи с тим знањем, да се понаша као да је могућа потпуна ремисија, а да зна како није.

Самоубиство је постала опсесивна тема у разговорима.

„У једној фази болести ми је рекао да је позајмио пиштољ”,

сећа се Предраг Чудић. Говорио је пријатељима да спава с пиштољем под јастуком, ако га савлада потреба да све оконча. Бошко Мијановић је мислио како се много променио после операције, предосећање смрти је било све јаче. Светлана Термачић се сећа како би се склупчао на њиховом кревету и очајно понављао:

„Ја нисам храбар – нисам храбар човек!”

Данило Киш и Паскал Депеш, Париз, 1982. год.

Киш је постао убеђен да су речи играле улогу у настанку његове болести. Године 1988. је рекао Габију Глајхману како је увек био добар из области сјебавања властитог живота.

“Сећаш ли се оног тренутка на броду?”, питао га је. “Уништио сам га. Уништио сам себи живот рекавши то.”

Габи му се супротставио, али Киш није хтео да устукне. У интервјуу је рекао да је он писањем створио свој рак, описујући тумор оца у „Енциклопедији мртвих”. Јер доктори су му рекли да је рак настао отприлике у то време. За некога с његовом вером у моћ језика, узрочно-последична веза је била више него јасна. У најгорим тренуцима, каже Станко Церовић, Киш као да је осећао да су се три његове највеће животне страсти – књижевност, жене и политика – све показале као горке илузије. Све је дао за књижевност, а шта је добио? Медиокритети су га отерали из Београда, а у Паризу су га или игнорисали или патронизирали. Кајање због Мирјане га је гризло и 1983. кад је написао последњу причу Раних јада, у којој младом Андију прориче да ће „срести девојку коју ће вечно волети”. Две најбоље приче из Енциклопедије мртвих су о Мирјани. Паскал је Кишу дала све; он – прогоњен, рекло би се, осећањем да је прокоцкао истинску љубав свог живота или да је никад није ни имао – дао је заузврат онолико колико је могао.

Milan Kešelj: Portret Danila Kiša

Тог поподнева, усред грмљавине, Киш и Паскал су пошли према мору. Шетајући се Херцег Новим са Марком Шпадијером, рекао је старом пријатељу да им је то вероватно последња заједничка шетња. Причао је о самоубиству, додавши како се боји да му недостаје храбрости за то. Потом су отишли у Дубровник, у хотел „Аргентина“. Крајем месеца, случајно, Маристела Величковић је дошла у исти хотел. Затекла је Киша у ТВ сали, мрачног и нерасположеног, како зури у екран. „Болестан сам”, рекао је, а није је ни поздравио. Петог септембра је отишао на контролу у војну болницу у оближњи Херцег Нови. После прегледа је упитно казао: „La commedia e finita?” Доктор је климнуо главом. Он и Паскал је требало да се врате у Париз 17. септембра, али су отишли раније. У Паризу су онколози нашли метастазе на кичми и предложили експерименталну операцију. Киш је одбио. Дана 17. септембра је написао тестамент, великим словима и дрхтавом руком.

Паскал је забранио да пред њим помиње његово стање; кад би Даница звала из Црне Горе, говорила јој је да спава и да добро једе. Једини пријатељ кога је желео да види био је Станко Церовић. Неколико дана пре краја је рекао:

„Сањао сам да сам умро. Било је фантастично.”

Смрт је стигла 15. октобра у шест поподне. Имао је педесет и четири године, као његов отац кад су га одвели у Аушвиц.

У тестаменту, Киш је прецизирао да жели да га сахране у Београду по православном обреду. У својој херојској доследности, Мирјана је међу документе везане за Киша прикупљене на пригодном ЦД-у уврстила и карго декларацију лета којим је његово тело пребачено у Београд. РЕЗЕРВНИ ДЕЛОВИ, ПОСМРТНИ ОСТАЦИ, ФИЛТЕРИ, РАЗЛИЧИТА РОБА… Он би то одобрио. То је његов последњи документ и инвентар.“

—

Марк Томпсон, аутор биографије о Данилу Кишу

Извор – Светлана Јовановић Старчевић

Danilo Kiš, Književnost, Mark Tompson, Paskal Depeš, Svetlana Jovanović Starčević