Деведестогодишњица Борислава Пекића

Ulogujte se / Kreirajte profil

Деведестогодишњица Борислава Пекића

.

Become a Patron!

.

Како се бринемо о највећој књижевној традицији? Да ли нам је она још потребна? Деведесет година од рођења Борислава Пекића у Београду изгледа неће бити обележено ниједним већим скупом. У Подгорици хоће, симпозијумом који почиње 5. фебруара 2020. на Пекићев деведесети рођендан и на којем учествује и писац ових редова.

Немамо времена. Ужурбани смо. Пребројавамо књижевна крвна зрнца? А можда нам до тога није стало јер живимо у другом времену. Један члан Ниновог жирија ових дана рече да тек ове 2020. године српска књижевност излази из тридесетогодишње стваралачке кризе! Дакле, од 1990., када је последње Пекићево дело “Градитељи” писано и остало недовршено, до данас нисмо имали великих књига…

Борислав Пекић, фотографија из приватне архиве

Није то ни “Лагум”, ни “Судбина и коментари”, ни “Унутрашња страна ветра”, ни “Мамац”, ни “Ситничарница код срећне руке”, ни “Тесла портрет међу маскама”, па хајде да напишем ни “Велики рат” (са “Градитељима” осам дела која су читалачки највише обележила последњих “грких” тридесет година, у просеку на сваку четврту годину по једно!). 

Није замерити на необавештености и некомпетентности овом члану жирија, он је ипак филозоф, али нешто друго је посреди.

Ударајући на све што мисли у књижевности, данашњи зналци заправо хоће да ударе на оно што је основ српске књижевности. Да, и на Пекића. Али, како је лако “деветати” савременике, а мало глупо клеветати класике и великане, онда је боље ове друге заборављати, правдати се некаквом амнезијом и олаким тврдњама: “Да, они се подразумевају као велики”.

Али, то није тако. Пекић је жртва намерног заборава. Он смета. Он је велики. Он има “Златно руно” за које треба узети годишњи одмор да би се прочитало, а упркос томе не може бити одбачено на ђубриште историје као мегаломанско и бескорисно дело.

Пекић не престаје да нас опомиње. Многи нису ни свесни чиме он највише смета данашњој бесмисленој представи о књижевности коју незналице предлажу као рецепт српској књижевности за “излазак из кризе”.

Књижевни свет Борислава Пекића оформљује се у простору након реализма, али и након модернизма, а пре заснивања постмодернизма. У том наоко вакуумском поетичком простору, Пекић на ничијој земљи, могло би се казати након великих прозаиста прошлости, а пре крупних постмодерниста будућности – негде, дакле, између Мана и Борхеса – заснива нешто што би се могло означити поетиком, али и много већим од тога егзистенцијом његове књижевности.

Шта је феномен Пекићевог поетског света? Он је подједнако удаљен од простог пресликавања стварног света који је њега окруживао; као што је удаљен од неког измаштаног простора који се заснива на бајколикој причи.

Шта нуди Пекић у замену за ова два вечно одвојена света? Он представља надсвет литературе. To је комплетан свет, са свим детаљима, са целом историјом, свет који је у сваком тренутку кадар да замени овај “самоуверени материјални свет”.

Иако то није нова нити модерна метода, морамо ову пишчеву позицију посматрати биографски, па казати да овај књижевнички став има утемељење у животу какав је наш писац живео у својој породици, у којој је био познат под помало конспиративним именом Душко.

Негирати све што су комунисти установили након октобра 1944, пустити их да они живе свој “пролетерски живот”, јер тој се силној стварности нико не може супротставити, али насупрот томе направити један сурогат старог света који и сам има све одлике стварности, те у тајности постити, славити славу, дочекивати Божић, сећи чесницу и понашати се као да ова у основи умишљена трансценденција има сва права на равноправни друштвени живот – то је окружење које је форматирало не само Пекића, већ и Селенића, па добрим делом и Светлану Велмар-Јанковић и Бору Ћосића.

Но, док су други писци у неку руку поетички “посустали”, па своје грађанске светове приближили миту, Пекић је остао доследан у неговању те пара-стварности. 

Е, ово данас смета. И зато ће Пекићева дведесетогодишњица проћи тихо. Јер, ко од данашњих писаца тако “може да се ухвати укоштац са реалношћу”? Чини се нико, а нарочито то не могу нови “хероји” наше литературе који, ето, након тридесет година треба нашу књижевност да извуку из кризе такозваним “великим нарацијама”. Ево вам, господо, стварне велике нарације, па се поредите с њом.

Аутор: Александар Гаталица

РТС

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.