Ерос и Танатос у приповеткама Лазе Лазаревића

Читајући приповетке Лазе К. Лазаревића који се сматра творцем психолошке приповетке у српској књижевности, можемо уочити да су и те како присутна три јака топоса српске реалистичке књижевности – љубав, болест и смрт. Често долази до укрштања етичких, идеолошких, филозофских, епистемолошких, религиозних интерпретативних матрица. Нит која спаја све приповетке уочена је и у бинарном сижејном простору – болница, кућа, кафана, са малим бројем ликова. Оно што је битно напоменути да се у појединим приповеткама прелама село/град, па самим тим видимо да су упоредо неговане и идиличне слике из сеоског живота и нови тип градске прозе у којој се „традиције реализма оспипају и у којој се трага за „душом“.“[1] У модернистичкој књижевности Ерос је окренут индивидуалној сфери јунака, индивидуалистичка психологија и ослобађање свега онога што је лично у човеку, док Танатос посматрамо као колективно. Управо због тога је занемарена сеоска средина, јер се у градском окружењу, градској средини, стварају опасне психологије усамљеног, урбаног човека.

Поред наведених карактеристика модерне књижевности, као ауторка овог рада морала бих наговестити да се о Лази К. Лазаревићу говори као о најбољем писцу српског реализма, као о творцу модерне српске приповетке. Како професорица Горана Раичковић наводи „онда се заправо, макар и нехотично, има у виду управи чињеница да је готово у свим његовим приповеткама тематизован тај драматичан сукоб имеђу појединца и колектива, било да се ради о породици, патријахалној задрузи, држави или колективу сублимисаном у систем и кодекс традиционалних вредности и моралних норми.“[2]

Лаза К. Лазаревић, рођен је у Шапцу, 13. маја 1851. године, творац је српске психолошке приповетке. Потиче из градске трговачке породице. Школовао се у Шапцу и Београду. Као државни питомац одлази у Берлин где студира медицину. 1879. године проглашен је за доктора медицине. Лаза Лазаревић је пре свега писац који је своје приповедачко дело прожео и својом личношћу, животом од најранијих дана, моралним ставовима, осећањима, како према народу и отаџбини, тако и према породици. У његовом приповеткама имамо приказ Србије и  српског друштва оног времена. А, када говоримо о Лази Лазаревићу, можемо то учинити и спајајући у синтези две професије: лекарске и књижевне. Лазаревић је како у пољу медицинске науке, тако и у уметности (књижевности) постигао врхунске резултате. „Данас знамо да је на пољу медицинске науке Лазаревић био у самом европском врху“[3], а и један од највећих европских научника у пољу психијатрије. Са друге стране, књижевност је једна врста потврде Лазаревићевог стручног знања, његов допринос у психијатрији управо је видљив у његовим психолошким приповеткама.

Лаза Лазаревић је несумњиво, увукао и читаоца у бескрајни ланац причања, прећуткивања, тумачења и (при)сећања, успео је да са мало речи открије унутрашња психолошка стања јунака. Кроз склад, добру композицију, благи хумор открива мноштво ситних детаља, како наводи Душан Иванић „простор Лазаревићеве прозе је пребацивање радње са сеоских раскршћа и кафана у куће и собе и у унутарњи свијет јунака.“[4] Посматрајући „унутарњи свет“ јунака, увиђамо тријаду: болест – љубав – смрт, Лазаревић топосима Ероса и Танатоса додаје мотив болести који на један посебан начин постаје „њихова маска (друго име), или спона.“[5] С обзиром да се ликови болесника јављају у више приповедака, најизразитија у том погледу је приповетка Ветар која је настала 1888. године.

Како Милан Кашанин наводи „рафиновношћу осећања, сложеношћу мисли, поетском атмосфером, силином речи, приповетка Ветар стоји усамљено у српској књижевности свог времена. То је прича која антиципира модерну прозу 20. века.“[6] У приповеци Ветар доминирају психолошки, религиозни аспекти, фолклорни елементи, присутна је и симболистичка поетика, али и аутобиографски подтекст, што је тумече Лазаревићевог стваралаштва доводило у непрестано отимање и узмицање пред интерпретативним свођењима његовог значења. Оно што карактерише ову приповетку јесте неостварена женидба јунака Јанка и немогућности излечења болесника Ђорђа, старог пријатеља. „На први поглед једноставна, али дубоко у себи далеко богатија.“[7] Ни у једној приповеци Лазаревићева запажања нису видовитија, нигде његово загледање у човека продорније, осећања сложенија, осећај мистичног и сензуалног као у приповетци Ветар. На први поглед радња је сасвим једноставна почиње уобичајеним оквирним обликом са казивачем који постаје наратор у даљем току.

„Био је ред на њега, на Јанка. Он је овако причао: Кад сам се вратио „озго“ у Србију, добио сам место у министарству и живео сам с мајком од моје плате и њене мале уштеђевине. Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу“, па да „не уме с њоме ни говорити“. [8]

Након оквирног облика уводи се мотив женидбе, наратор саопштава да је задовољан што је нежења, те да је женидбу препуштао случају од ког је боловао.

„Није да сам ја из принципа желео остати нежењен, него – не знам ни ја! Напротив! Ја сам сасвим делио назоре моје матере: „све са светом и кад је чему време“, али сам све то ипак остављао времену и случају. Случају? – Јест! Ја „болујем од случаја“, па сам ваљда мало и фаталиста!“[9]

Асоцијативним повезивањем два опречна мотива, мотив женидбе и неутралише болест као потенцијално, прикључује се и трећи мотив, смрт. Смрт је иницирана у поређењу мајчиног говора када говори о женидби „кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да је обуку кад умре.“[10] Одмах на почетку увиђамо и ту психолошку причу између сина и мајке, тему коју је Фројдова психоанализа учинила једном од централних прича 20. века. Увођењем хронотипа болнице уочавамо присног Јанка који се узбуди гаткама из детињства, изгледом болесника који немају „свог болећега“, немају мајке, а поред тога још више се уплаши и узруја када види слепог старца. Он му се учини познат, иако зна њеогово име, и препознаје унеколико лик, на јави и свесно, он не успе да се сети.

„Сусрет Јанка са болесницима представља реализацију Фројдове тезе о „свемоћи мисли“, а чињеница да се остварује управо оно што се покушало негирати, уноси додатно ефекат сабласног призора. Јанков страх прераста у неку врсту „психастеније“ услед које његова перцепција постаје отежана и искривљена.“[11]

Јанков обилазак болничких соба и сусрети са болесницима у њему граде једну врсту унутрашње драме, борбе са својим страховима, осећање да се налази у простору опасности. Опис прве собе у коју Јанко улази са пријатељем доктором Јоцом не одише тамном цртом, већ напротив „видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком.“[12] Јанков улазак у собу као да је био део несвесног стања, он се не сећа колико је кревета било, не може да види како су болесници обучени „сви су пажљиво гледали у Јоцу и одговарали су махом кратко, али не знам шта.“[13] Реaкације које у њему буде болесници у собама расту преласком у другу собу, у којој ће се сусрести са слепцем.

„Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?!“[14]

Лице слепца описано је као готово неживо, а такав опис управо подсећа на Фројдово тумачење утиска језе које изазива колебање између одлуке да ли је неко или нешто живо или неживо. Јанкова потрешеност поводом сусрета са очевим „ортаком“ бива исказана и у сну. „ Алтернативне приче из два сна повезују смрт и љубав, детињство и младост, као две Јанкове трауме.“[15] Ту уочавамо блискост између Ероса и Танатоса приказана у сећању на очеву смрт и сећања на љубавне везе и најаву несрећне љубави. Јер управо је Ерос тај који нас наводи да продиремо у чисту прошлост по себи. Ерос у овој приповеци присутан је у жени која се појављује у соби код старог Ђорђа. Описана као магична појава која је само једним погледом пробудила јака осећања у Јанку:

„На кревету покрај чича – Ђорђа седело је женско створење, и оно је гледало, и гледало у мене. Али тај поглед био је нешто сасвим другачији од Ђорђева. И тај је поглед долазио, истина, озго, али је се спуштао кроза ме и слазио још за читав хват у земљу. Ја сам бар осећао горе на темену рупу и доле за патос заковане ноге. И онда сам се знојио, кухао, топио и напослетку био хладан као леденица (…) Дакле та девојка имала је црне очи, велике, тако да је од њих дувао неки ветар, и нека промаха ме одмах ухвати и укочи целу леву страну. “[16]

Стање опијености у које је доспео главни јунак Јанко открива и његову скривену страну Ероса који га наводи да је време да се ожени. Са друге стране кључно место у роману заузима мајка, управо кроз њен лик такође можемо сагледати однос Ероса и Танатоса као однос идивидуалног и колективног. Створивши лик енергичне, ауторитативне, упорне, мудре и одмерене мајке Лазаревић нам указује на складан однос који постоји између Јанка и мајке, али и непријатни, неисказани сукоб између њих. Са једне стране имамо Јанка који је у потпуности испуњен душевном патњом, који жели да ожени Ђорђеву кћерку, који је спреман да затражи њену руку, а са друге стране је мајка која „као Црвено море пред Мојсијем, тако се њена лепа и суха ручица испречи преда мном.“[17] Јанко је приказан у приповетци као јунак који се жртвује вољи мајке, одриче се своје личне среће, узмичући пред мајчином руком, покоравајући се вољи коју је видео у дну њених очију. Самим тим Јанко је јунак који је своју индивидуалну страну оставио по страни и предао се колективу, заједничком животу, није одабрао своју срећу, него срећу мајке.

Као у приповетци Ветар имамо у којој је приказан призор где се главни јунак одриче своје личне среће зарад другог, у Швабици је прожет исти мотив. Прича о историји једне љубави „поларитети између индивидуе и колектива, између срца и разуме“[18] овде је још више наглашена. Форма приповетке је другачија у односу на приповетку Ветар, угао приче је исто личан, али се унутрашњи живот младића Мише Маричића приказује кроз форму писма. Миша Маричић о свом животу и својим унутрашњим осећањима пише у писмима које упућује побратиму и пријатељу. Побратима и пријатеља можемо посматрати као скуп моралних коректива који долази из колектива, односно, онај скуп вредности са којим долази у сукоб Миша који се нашао у искушењу. У овој приповеци имамо јасније приказану слику борбе између Ероса као индивидуалног осећаја и Танатоса као колективног. Љубав је главни мотив у овој приповеци, али не само љубав према супротном полу, него и љубав према отаџбини. Између њихове љубави испречили су се само његови разлози, што свакако можемо протумачити као да су се у Миши Маричићу водиле две борбе, а превладала је друга – колектив Танатос. Његова љубав према Ани је била јака

„сваким даном газио сам све дубље и дубље. Кад сам што говорио за се, увек сам казао ми. Она ме је само гледала, љубила, – живела је срећно (…) Биваше ми се нејасније, ја се опраштах с њоме и опет је тражих и грлих је и бејах готов да је не оставим до смрти.“[19]

Као и у Ветру  и у Швабици је присутан мотив мајке, јунак себе, своја осећања жртвује да не бих разочарао мајку „даље од мене! Имам ја својих послова. Ја сам Србин, ја имам стару матер, ја имам свој задатак – зар којеко да ме смета.“[20] Како наводи Горана Ричевић „Швабица је прича о томе шта се догађа када се човек „опамети“ и „отрезни“ од љубави одбацујући је, када не поштује властита осећања.“[21] И оно што карактерише већину Лазаревићевих приповетки – смрт, присутна је и у Швабици. На самом крају сазнајемо да је Ана умрла, али је кроз наговештај њене смрти описано жртвовање јунака Мише зарад других. Па тако и на самом крају видимо како је Миша спреман да се одрекне свега, па чак и оног највреднијег чега се већ одрекао „Сешо, све ти поклањам што хоћеш и њену слику, ако хоћеш баш да је узмеш!“[22] Моменат када јунак изговара „Ја сам постао сасвим други“[23], јесте губитак себе као индивидуе и давање себе колективу.

Лаза Лазаревић на посебан начин како у причи Швабица тако и у приповеци У добри час хајдуци приказао критички став према свакој врсти предрасуда и окошталих судова према „страницма“, људима који „нису одавде“. Како Милан Кашанин наводи „спретно написана, у њој нема сладуњавости, али ни она није без театралности и наивних црта.“[24] Приповетка у којој лик Живка брани сестри да се уда за „пречанина“. У приповеци У добри час хајдуци уочавамо Живка који влада над сестрином судбином, бранећи јој да се уда за Тиму, нарушава њену срећу. Станија се не усуђује успротивити братовој наредби, и због тога се жртвује испуњавајући његову жељу без обзира на њена осећања која гаји према Тими. Ненадани упад хајдука, и Тимина храброст да им се супростави и помогне Живку, а притом спаси Станију, аутоматски мења Живкову негативну црту. Прича на крају добија срећан крај, Живко дозвољава Станији да се уда за Тиму и самим тим Лазаревић разбија предрасуде о припадницима различитих народа.

Док у приповеци У добри час хајдуци имамо слику срећног краја, у Вертеру нас Лазаревић враћа на мотив „несрећне“ љубави. Јунак Јанко се сусреће са својом првом љубављу, сада удатом женом. И у Вертеру Ерос је приказан у лику жене која зрачи и све мештане оставља у дивљењу

„(…) убрзо искочи цео један божји створ, у виду женске. Ја не знам како бих је описао. Можеш је вазда гледати, и опет, да те ко упита, не би му знао казати каква јој је глава, какав нос, какви образи. Само очи!“[25]

Долазак Марије, Јанкове љубави из детињства пробуди у њему осећања толико јака да пожели да заврши као Гетеов јунак, чије је емоције и мисли прихватио као своје. Јанково саможртвовање да се што више приближи Марији, намера да у двобоју брани њену част, у Лазаревићевом јунаку се све то дешава преко ноћи. Јанково саможртвовање зарад Марије, која је при том удата, можемо гледати као одраз Ероса у његовој души. Он је спреман да се супростави свету, па и својим моралним ставовима, само да би поново задобио Маријину љубав. Али, на исти начин као што се у њему пробудио нагон за Маријом и жељом да је освоји, истом брзином ће све и нестати. Када Маријин муж и апотекар Катанић нападну Гетеовог „Вертера“ у Јанку се све одједном обрте и схвати да „злато беше лажно – он га баци.“[26] Поред Ероса који доминира у Марији као жени, а при том видљив је и у Јанку када је спреман да се одрекне свега, на крају у борби Ероса и Танатоса побеђује Танатос. Јанко се на крају повлачи, сатеран у ћошак критиком Гетеовог „Вертера“ он се окреће колективу – Танатосу, туђим мишљењима и ставовима. Управо ту се огледа и Јанкова нова улога, улога патриоте. А, баш та улога патриоте чини Јанка као недостојног и незрелог човека, који се заклања иза свог патриотизма и тиме прибавља себи сурогат идентитета.

Када говоримо о патриотизму, једна од највреднијих Лазаревићевих приповетки у том кључу јесте Све ће то народ позлатити, прича о жртви, неправди, страху, стрепњи, љубави и ишчекивању. У овој приповеци можемо сагледати Ерос и Танатос као Добро и Зло, као борба индивидуалног и клективног. Оно што је од велике важности за ову приповетку јесте чињеница да превагу у њој односи Танатос у свом најчистијем облику. Јунаци се предају смрти у потпуности зарад колeктива, али овде је видљива и критика оних који нису свесни јунака који су се жртовавли. Капетан Јеличић говори:

„То је лепо што је он за своју земљу осакатио себе. Али зато он не може тражити сад да буде саветник. Видите: сваки онај који је пролио крв за своју земљу треба да се рачуна у срећне, јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа…“[27]

Док је у приповети Све ће то народ позлатити у великој светлости изражена борба Ероса и Танатоса кроз лик Војника, у приповетци Први пут с оцем на јутрењу Лазаревић нам приказује борбу породице и борбу зарад породице. Приповетка у којој имамо присутан религиозни мотив, одише породичном патњом, борбом за боље сутра. Кулминација саме радње приказана је у радњи: док се отац Митар, комплузивни коцкар, карта у једној соби, у другој се мајка са децом испод иконе моли Богу. Као у већини Лазаревићевих приповедака и у овој доминира кључни мотив жене. Мајка која је светлост породице на крају спашава Митра, а и целу породицу од могуће беде. Дијалог између мужа и жене, који посрнулог човека враћа у живот, говори о борби Добра и Зла у којој Добро побеђује. О самом крају приповетке који се посматра као епифанијски доживљај јунака, Горана Ричковић наводи:

„Она кап која је канула испод Митровог рукава и блеснула спрам месечине део је истог епифанијског емоционалног регистра што је пратио објаву божије милости којом је награђена она која је патила, а саздана је од љубави и верности.“[28]

У овој приповеци долази до синтезе Ероса и Танатоса. Танатос подразумева да се особа саможртвује за колектив, а у овом случају је жена као представник Ероса донела спас колективу. Тај колектив не би могао да опстане да није било Ероса.

С обзиром да опус Лазе К. Лазаревић се састоји од девет приповедака, а ја као ауторка овог рада сам споменула само шест, дужна сам да образложим зашто сам се управо за њих одлучила. Оно што спаја свих шест приповедака је мотив жене. Жена заузима посебно место у породици, у колективу, њена борба се не гледа само као борба индивидуе, већ као борба за колектив.вУ патријахалном свету се жена веома поштовала, али отац је био и остао глава породице, који држи све конце, а у појединим приповеткама уочавамо баш супротно. Долази до пропадања породице, као што примећујемо у приповетци Ветар мајка на крају умире, а син остаје сам, није се оженио, а самим тим могући је нестанак те исте продице. У Швабици имамо Ану, која је спремна да се бори за Мишину љубав без обзира на различите верске припадности, али Мишина мајка утиче подсвесно на њихову срећу, и Миша на крају остаје сам. Изузетну истакнутост жене као борца видимо у приповетци Први пут с оцем на јутрење у којој мајка сачува оно најдраже што постоји, а то је породица. Лаза К. Лазаревић је психолошки писац, његова професија поред књижевне боји у великој мери све његове приповетке, и управо због тога сваки његов јунак окарактерисан је на посебан начин. Његовим стопама кренуо је и Светолик П. Ранковић, мало мрачнијим приказом како живота на селу тако и у граду.

 

За ПУЛС Дајана Божичковић

 

[1] Исто, стр. 28.

[2] Горана Раичковић, Лаза Лазаревић јунак Наших дана, Академска књига, Нови Сад, 2007, стр.8.

[3] Драгана Вукићевић, Снежана Милосављевић Милић, Оглеавање, Филозофски факултет, Ниш, 2014, стр.57.

[4] Душан Иванић, Српски реализам, Матица српска, Нови Сад, 1996, стр. 52.

[5] Драгана Вукићевић, Снежана Милосављевић Милић, Оглеавање, Филозофски факултет, Ниш, 2014, стр. 83.

[6] Исто, стр. 120.

[7] Исто, стр. 122.

[8] Лаза Лазаревић, Изабране приповетке, EVRO-GIUNTI, Београд, 2007, стр. 181.

[9] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 181.

[10] Исто, стр. 182.

[11] Драгана Вукићевић, Снежана Милосављевић Милић, Оглеавање, Филозофски факултет, Ниш, 2014, стр. 61.

[12] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 184.

[13] Исто, стр. 184.

[14] Исто, стр. 185.

[15] Драгана Вукићевић, Снежана Милосављевић Милић, Оглеавање, Филозофски факултет, Ниш, 2014, стр. 72.

[16] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 191.

[17] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 204.

[18] Горана Ричковић, Лаза Лазаревић јунак Наших дана, Академска књига, Нови Сад, 2007, стр. 43.

[19] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 42.

[20] Исто, стр. 45.

[21] Горана Раичковић, Лаза Лазаревић јунак Наших дана, Академик књига, Нови Сад, 2007, стр.45.

[22] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 48.

[23] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 48.

[24] Милан Кашанин, Судбине и људи, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр.110.

[25] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 134.

[26] Горана Раичковић, нав. дело, стр. 35.

[27] Лаза Лазаревић, нав.дело, стр. 176.

[28] Горана Ричковић, нав.дело, стр. 110.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments