Ulogujte se / Kreirajte profil

Зазирање од ћутљива и жалосна човека

.

Become a Patron!

.

Најлепше и најстрашније ствари

ипак нису никада казане.

(Иво Андрић)

 

О феномену тишине у Андрићевом стваралаштву доста је писано. Радивоје Константиновић истиче вишезначност Андрићеве тишине и нуди занимљиво запажање у вези са тишином и ћутањем код нашег нобеловца:

„Читаво Андрићево дело, од Еx ponta до постхумно објављених Свезака, јесте и једно луцидно истраживање тишине”, каже Константиновић.

Ћутање Андрићеве литерарне јунакиње у приповеци Аникина времена превасходно је психолошке природе, и иако је на известан начин израз њеног неспоразума са другим људима, односно са светом касабе, можемо га тумачити понајпре као израз недостатности, наговештај њене моралне драме и егзистенцијалне зебње. Та садржајна ћутња израња из текста готово материјализована – Јакша, један од важнијих ликова у роману, ту ћутњу „осећа у утроби“ и пун је ње. Показујући Јакшин доживљај Анике, приповедач истиче да се од њега момку „крати дах и магли вид“. Радивоје Константиновић наводи да је ћутање, путем адјективизације, готово персонификовано, а тишина најчешће материјализована у Андрићевом стваралаштвну. При томе, он мисли на материју као „масу“, у смислу термина из физике, при чему „њен облик варира од неодређеног флуида до чврсте материје“. Занимљиво је да у претходно наведеном примеру имамо обрнут случај, када је управо ћутња та која бива материјализована.

Јакша се сећа Анике како седи на миндерлуку „до очију повезана белом, чврсто стегнутом марамом, тако да јој се нимало не види коса. Руке јој у крилу; чврсто притисла длан о длан, као да нешто гата“. Њено ћутање као да је саставни елеменат неког ритуала и у њему готово да има нечег демонског. Аникину изузетну лепоту можда најбоље описују кајмакамове речи: „Цело то велико складно тело свечано у свом миру, споро у покретима као да је замишљено само у себи, без жеље и потребе да се равна према другима, као богата царевина: Довољно само себи, нема шта да скрива и нема потребе да ма шта показује, живи у ћутању и презире потребу за говором“. И Јакша и кајмакам, очито, истичу ову специфичну Аникину особину. Чак ће и сам приповедач рећи да је Аника обузета милима о себи, ћутљива и равнодушна према свима. Све је то „игра злог случаја и женске ћуди“, а у ствари то битно разјашњава њен лик са психолошке стране.

И када говори, Аника то чини „пригушеним, муклим гласом готово не отварајући потпуно права и пуна, али још малко бледа уста. Њене понајвише једносложне речи нису остављале ни најмањег одјека иза себе, него су се гасиле и брисале потпуно чим их изговори“. То је ћутање везано и за њену злу коб, па и само порекло. Наслеђено је од мајке Анђе, која је такође била „ћутљива и недружевна“, а пред крај живота, по Крнојелчевој смрти, престала и сасвим да говори. Одсуство гласа, стога, можемо тумачити и као хтонску карактеристику, с обзиром на то да ћутање које је у Аникиној природи иде у прилог њеној припадности демонском.

Несумњиво је Аникин опис од самог почетка под велом нечег демонског. Амбивалентност и посебност њеног лика омогућава нам да је сагледамо у контексту готово натприродних бића. Чак и када се говорило о Аники, причало се „крадом, ноћу, заобилазно и појединачно“, као о нечему што је „срамотно и страшно, али далеко и готово невероватно“, док је при томе „њено зло постајало све ближе и обичније“. Њене речи се преносе „од уста до уста“ и тумачи сваки њен корак. Мушкарци јој се „као омађијани“ увек поново враћају. Кајмакам, који је у животу видео много жена, осетио је одмах  да је Аникина лепота нешто сасвим друго и застао пред њом: „Откако се закопала касаба и откако се свет рађа и жени, није било оваквог тела са оваквим ходом и погледом. Оно се није родило и израсло у вези са свим оним што га окружује. Ово се догодило“. О њој се говорило као о каквој пошасти која се одједном десила, која се изненада јавља и нагло ишчезава.

Посматрајући спољашњи опис Анике, могу се издвојити неколике црте којима се сигнализира амбивалентност њеног лика. У читавом Аникином опису, највише се истичу очи. Сетимо се да је њен поглед слободан, а очи добијају љубичаст тон. Посматрано у контексту усмене традиције ваља истаћи магијско дејство њиховог погледа, чиме главна јунакиња, нимало случајно, бива додатно мистификована. Очи су обично чарне, а могу бити и предмет клетве: Ђевојка је своје очи клела: / Чарне очи, да би не гледале („Стари Вујадин“, Вук, СНП III, бр. 50), што упућује на демонску снагу и проклетство девојачког погледа. У песми „Највећа је жалост за братом“ млада Ђурђевица у својој жалости, као израз највећег степена туге и ненадокнадивог губитка, себи је извадила очи: За Ђурђем је косу одрезала / За ђевером лице изгрдила / А за братом очи извадила ( „Највећа је жалост за братом“, Вук, СНП II, бр. 304). У народној традицији се за мотив девојачког погледа обично везују афирмативне особине и позитивна атрибуција. Нпр. у народној песми из Вукове збирке „Српска дјевојка“ девојачке очи упућују на лепоту, стидљивост и смерност.

Насупрот лирској јунакињи Милици, Аника кроз светину пролази полако, не гледајући ни преда се и ни у кога од оних што су у њу гледали, него право у врата на порти према којима је ишла. Она је сама, самоуверена, усмерена на себе, док се Милица налази у колу, окружена другим девојкама и загледана у „зелену траву“, „преда се“. Очигледна је, дакле, и вишеструка заступљеност лирске народне традиције у наративном ткиву ове приче, с тим што очекиван модел понашања девојке, у складу са усменом традицијом, код Андрића бива на известан начин нарушен. Саша Кнежевић је на нивоу топоса девојачких очију и проклетства девојачког погледа приповетку „Аникина времена“ довео у везу са народном песмом „Травник запаљен очима“:

Штоно ми се Травник замаглио?

Еј да ли гори, да л’ га куга мори?

Ил’ га Јања очим’ запалила? –

Нити гори, нит’ га куга мори,

Већ га Јања очим’ запалила,

Изгореше два нова дућана,

Два дућана, и нова механа,

И мешћема, гдје кадија суди.

(„Травник запаљен очима“, Вук, СНП I, бр. 659)

Кроз демонско деловање девојачког погледа, Андрић истиче тамну страну женске природе. Својом лепотом и смелим понашањем и Аника је „запалила касабу“. Очи Крнојелчеве ћерке, иначе загасите, у тренутку последњег сусрета са Михаилом пре но што се она „објави“, одједном постају „осветљене изнутра, у исто време јасне и непрозирне; напунише се у исти мах крвљу и сузама, и плануше бојом и жаром крви и суза, а поглед им постаде оштар, јасан и тврд“. У оваквом опису очију, чија је боја променљива, донекле налазимо знаке својствене ђаволској природи, а самим тим и потврду зле стране Аникине личности. Аникин поглед у Михаилу изазива страх и ужас који га терају да устукне попут звери, сатеравши га у теснац. Овде је јасно препознатљив мотив жене као демонског бића, које увлачи у злочин, њена магнетска сила је јака и доводи до неподношљивих поремећаја.

Да је ћутање битан носилац семантичких валера у овој приповеци и мера отпадништва њених јунака, сведочи још један трагичан лик у њој – поп Вујадин, чије је лудило и жалостан крај тек повод за причу о Аники. Наиме, ни са поп-Вујадином „није било све у реду“. Био је необично повучен и ћутљив „са нечим старачки хладним и сивим у гласу и очима“ упркос својој младости и лепоти. Андрић нуди дубински психоаланитички приступ лику једног особењака и мизантропа, истичући његову ћутљивост, што није својствено карактеру једног свештеног лица, које би требало да је упућено на своју паству, као и она на њега: „Зато народ, који и иначе зазире од ћутљива и жалосна човека, а нарочито хоће здрава и речита свештеника, није никако могао да се привикне на поп-Вујадина. Сваку би му другу ману лакше опростили“. Одвојен од парохијана чамотињом свог удовичког живота, која је само још више ширила и продубљивала тај ионако већ превелики јаз међу њима, он постепено бива савладаван најпре мржњом према својој пастви, да би га на крају животна несрећа, мржња и зло отерали у коначно лудило. Он не само да се по карактеру разликовао од оца и деде, него и по физичком изгледу – био је леп, али просед и прерано прогрушане браде, док се у опису његовог деде поп-Јакше истиче да му је коса била бујна, а брада до пред смрт остала велика, риђа и непокорна.

И у његовом опису ћутање има пре свега психолошку фукцију, као немогућност и одбијање комуницирања са остатком света, према којем осећа дубоку и несавладиву одваратност. То је ћутња човека који носи неку велику, мрачну тајну (јер „он је крио своје истинско стање колико је год могао више“, разапет између две стварности), ћутња тихог очајања, са траговима нечег демонског у себи. Његов физички опис веома је сличан Аникином – био је блед, укочена погледа и мукла гласа:

„Висок, прав и укочен, говорио је само кад је било неопходно потребно, дубоким гласом без боје и живости“.

Као носиоци зла и мржње, које их води у (ауто)деструктивност, и Аника и поп Вујадин отпадници су од људског друштва и његових моралних правила, што је једна од најважнијих тачки сусрета у карактеризацији ова два литерарна јунака исте приповетке. На тој тачки сусрета приближава им се и Михаило, који је исто тако „човек с тајном“, његова је ћутња „ћутња непребола“ а он њен заточеник. Константиновић запажа да Аникино ћутање у ствари одаје сломљену душу, премда га њена околина тумачи као охолост. За Андрићеве јунаке, дакле, ћутање често представља једини смислени начин комуникације.

За P. U. L. S. E: Mарија Мирковић

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.