Ulogujte se / Kreirajte profil

Идентитет: најскупља реч данашњице

.

Become a Patron!

.

Различити историјски периоди, са собом носе и различите вредности које се претежно баштине у већини друштава. Различити су фактори који доприносе томе, они могу бити верске природе, економске или неке друге, али сваки историјски период углавном обележавају ствари које се сматрају позитивним или негативним унутар неке заједнице. Талкот Парсонс, један од најпознатијих америчких социолога 20. века, је у својој концепцији развоја друштава изнео четири корака, за које он сматра да су неопходна како би свако друштво постизало констатни прогрес унутар своје сопствене еволуције: прва ставка јесте да се од главног система развијају различити функционални подсистеми, то јест да се врши диференцијација главног система, други корак представља развијање тих подсистема у своје најефикасније могуће верзије, и тај период он назива адаптацијом. Трећи корак би према Парсонсу означавало укључивање свих елемената у нови подсистем, који су раније били искључени, јер се тежило брзом прогресу, пре свега технолошком и када друштвени подсистеми достигну одређени ниво развоја, онда је неопходно и одређене елементе поново убацити у исти, како би се додатно обогатили ти подсистеми и на крају долази на ред и четврти корак, који представља круну еволутивног развоја неке заједнице, а то је потпуна генерализација вредности. Та потпуна генерализација вредности се према Парсонсу врши путем друштвених институција, које у великој мери касније доприносе друштвеној кохезији.

Стварање друштвене кохезије са собом носи стриктно поштовање одређених правила унутар једног друштва, која су махом прописана што писаним, што неписаним правилником, а свако правило јасно приказује које се вредности протежирају унутар једног друштва. Таква слика развоја друштава је једна врста идеализације начина еволуције, јер постоје многи фактори који могу негативно утицати на сам развој друштава, нарочито ако еволуцију друштава пребацимо у контекст модерних држава, јер се свако друштво од 19. века, када почиње развој држава у данашњем облику, у великој мери поклапа са територијалном одредницом неке државе. Па тако ако се држава налази у неком од четири степена еволуције које је представио Парсонс, а нека друга држава јој објави рат, тада ће се престати са напором да друштво просперира, а целокупна снага и ресурси друштва коме је објављен рат ће се усмерити на самоодбрану.

Ако се мало боље осврнемо на последњу тачку развоја заједнице према Парсонсу, увидећемо да махом ми, заједно са људима из свог окружења делимо готово исте вредности, у сваком па и у најмањем облику. Врло су слична размишљања људи који живе на пример у Новом Саду или Нишу, иако их деле стотине километара и већина готово никад неће имати заједничких контакт. Просто када људи одрастају унутар исте државе, унутар истог друштва, кроз институције које чине то друштво и државу, они се социјализују и на тај начин се обликују као личности. Међутим, у последњих неколико векова, на глобалном плану се осећа озбиљна деградација вредности које су вековима чиниле склоп људских бића, тако да се јавља порозност самих личности и проблема са сопственим идентитетом, што касније проузрокује многе проблеме како у приватним животима људи, тако и на ширем друштвеном плану једне заједнице. Постоје различите теорије које говоре о томе када је започета апокалипса човечанства. Једна од њих, која се можа назвати и најконзервативнијом, каже да је почетак уништења личности човека започет Француском револуцијом из 1789. године. До тог тренутка, Бог и хришћанске вредности унутар не само француског, већ и готово свих слободних и неслободних европских друштава, биле су на самом пиједесталу унутар хијерархија вредности. То је био оријентир унутар ког су се обични људи кретали. Али, сам клер, који је морао бити апологета вредности за које се декларативно залагао, није дуго времена био на висини тог задатка и тиме је стваран гнев унутар обичног света, који се касније манифестовао и према племству француске државе које је било у одличној спрези са свештенством. Када је започета револуција, револуционари су погрешно изједначавали клер са религијом, и када се кренуло са уништењем клера, тиме се почело и са уништењем религије. Место на пиједесталу вредности је остало упражњено уклањањем Бога, и њега је требало заменити. Просто, свако људско биће мора имати јасан орјентир помоћу којег ће бити способно да препозна себе и друге. Место Бога је заменио новац, а новац је полако почињао са уништењем сваке божанске нити која је до тада красила људско биће. Утицај Француске револуције је био велик и ширио се веома брзо по целом старом континенту, а такође, једна друга држава, Велика Британија је средином седамнаестог века већ била прошла кроз стравичан грађански рат, који је заједно са Француском револуцијом условио рађање једне нове свести која је почела да преовладава људским животима и која се рапидно ширила кроз наредне векове, не само у Европи, већ и у осталим деловима света. Та свест би се могла назвати свест човека као економске животиње. Економија путем либералног капитализма који се индустријском револуцијом родио у Енглеској с почетка деветнаестог века, није постала само примарна друштвена сфера, већ је окупирала целокупно човеково биће и срозала га на ниво свих постојећих људских мана и нискости. Похлепа и потрага за константним и вечним задовољењем искључиво материјалних потреба код човека, избацили су сваку врлину која је красила људски род и која је била епицентар свих друштвених дешавања. Култ хероја и моралне узвишености је постепено престајао да постоји, и као што се вековима градила хришћанска цивилизација у Европи, тако већ нешто више од два века постепено се уништава свака позитивна људска страна. Индивидуализам је почео да прераста у егоизам, а свако ко није у могућности да се материјално масно обогати својим радом, проглашаван је за неспособног и недостојног за даљи живот. Не треба да чуди што се баш у току деветнаестог века рађа идеја социјалдарвинизма и што се управо тада умножава велики број умних људи који заговара уништење свих оних који су се сматрали ,,неспособним“ да се обогате. Када се на то дода протестанска етика која је доминирала у државама које су прве кренуле у индустријску револуцију, попут Енглеске, Швајцарске или Низоземске, онда не треба да чуди што је човек постао страно биће другом човеку. Та идиотска конструкција оправдавања свега зарад профита је у Енглеској ишла толико далеко, да су деца од четири, пет година радила у рудницима, јер су њихова мала тела била најпогоднија за пролаз кроз рударске тунеле. Баш у том периоду, рађа се незадовољство и неописива огорченост код једног човека, који видевши на који бескрупулозан начин имућнији Енглези третирају обичан свет, почиње да ствара једну такође погубну идеологију која се такође темељи на принципу човека као економске животиње. Тај човек је Карл Маркс а та идеја је идеја ,,царства слободе“, то јест комунизма. Постојали су многи друштвени теоретичари пре Маркса, који су поставили темеље његовој идеји, попут Граха Бабефа или Сен-Симона, али је тек Маркс успео да је популаризује међу ширим слојевима друштва, из разлога што се тек у добу у којем је Маркс живео, могло уочити на који начин је погубна идеја либерализације сваке друштвене сфере. Маркс је сматрао да базу друштва чине производни процеси, то јест улога коју човек заузима унутар тих процеса и да се на тај начин обликује целокупна личност човека. Управо се ту огледа погубност такве мисли, јер као и либерал-капитализам и марксистичка идеја почива на идеји човека као економске животиње, само што прва подстиче вулгарни егоизам, а друга потпуно изједначавање сваке људске јединке, како тај егоизам не би угледао светлост дана. То су заправо две стране истог новчића. Како је либерал-капиталистичка конструкција друштва почела да прожима шире друштвене поре у свету, тако је растао и отпор обичног света, који се огледао у прилажењу марскистичким покретима. Међутим, убрзо након успостављања прве марксистичке државе у свету, увидело се да насилно изједначавање људи води само и искључиво ка терору и масовним убиствима, јер суштина света никада није била да се од мноштва прави једно, већ да се пронађе начин помоћу ког би мноштво могло да коегзистира.

Стварање и једне и друге струје које су се током читавог двадесетог века међусобно рвале у борби за глобалном моћи, стварале су додатан раздор између људи широм света и наставиле деградацију човекове личности започету 1789. године. Због своје прилагодљивости и начина приступа човеку, који подразумева да сваки човеков избор заправо представља одраз његове истинске жеље и потребе, иако то у стварности није истина, либерал-капитализам је успео да савлада круту и лако ломљиву марксистичку идеју падом Берлинског зида и наставио је да еволуира на начин да сваким даном постаје све погубнији по људски род. Под идеалом слободе, на површину људских живота су ступиле најпоганије одлике које могу красити људски род и оне у судару са позитивним вредностима, на терену на којем те позитивне вредности немају никакву протекцију, бивају у положају да са лакоћом уклоне сваку божанску нит која може красити човека. Кад се на све то дода подли рат против било којег облика религиозности, добија се данашња аморфна маса звана човек, која бауља у тунелима модерног света, тражећи спас, јер више не може да поднесе такав терор. Из тог разлога, идентитет постаје најскупља реч данашњице, јер се човечанство више од два века налази на удару који подразумева да свако људско биће треба свести на границе прасета у обору. Човек је много више од тога, он не жели да одбаци своју духовну страну личности која мора увек имати примат у односу на материјалне потребе људске. Јарам се више не може трпети, човек се буди, у потрази за сопством људи се масовно враћају религији и враћају се својим традиционалним темељима које чине базу њихових друштава, јер не желе више да припадају вулгарном материјализму данашњице и историјски гледано ближе прошлости. Људска душа се храни лепим у сваком погледу и жељна је да сазна који је заправо њен прави и истински идентитет који већ вековима тражи, јер ако је данашњица њен прави одраз, онда се поставља логично питање, због чега вреди наставити даље са животом?

Не треба да чуди што су на последњим изборима за Европски парламент победиле углавном у свакој држави партије које су велики противници глобалног капитала, које се и тако у својим програмима ослањају на хришћанске идеале и које не желе више да дозволе да Европа, мајка свих европских народа, буде и даље талац америчке политике од краја Другог светског рата. Такве политичке опције кроз свој рад, теже ка томе да врате свим Европљанима идентитете који су вековима красили све наше претке, када је Европа била величанствена сцена различитости међу културама и традицијама европских народа, и не желе да нас више све заједно вештачки изједначавају, само зарад лакшег протока крупног капитала унутар граница Европе. Засита невероватно, макар на први пглед, звучи да је болест која постаје најзаступљенија међу људима у 21. веку заправо депресија, у веку који нуди мноштво олакшица које чине свакодневни живот сваког човека, нарочито ако се то упореди са ранијим историјским периодима. Али, ако се мало боље завири у суштину проблема, увидеће се да је то само, нажалост, природна последица различитих антихуманистичких мера које се уводе у саму срж сваког људског бића већ дужи временски период, желећи да га тако изопаче од најранијих дана свог живота. Таквим мерама не погодује да породица буде ћелија развитка друштва, не погодује вера у идеале и људску доброту, не погодује дубинско промишљање човека о његовој егзистенцији на овом свету, зато се и људска душа константно трује јефтиним садржајима који не дозвољавају процват човека у свом најлепшем облику. Обавеза садашњих и наредних генерација јесте да се одлучно против тога боре, ако не желимо да останемо и даље прасци у обору.

за П.У.Л.С: Марко Радић                

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Идентитет: најскупља реч данашњице

  1. Никола

    02/09/2019 at 00:58

    Одличан текст!

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.