Ulogujte se / Kreirajte profil

Иреверзибилни варваризам времена које нема ко да измери

.

Become a Patron!

.

 





 

(О представи „Бакхе – кратак преглед распада“ по Еурипиду у продукцији Народног позоришта из Битоља у режији Игора Вука Торбице. Главне улоге: Огнен Дранговски, Маја Андоновска – Илијеска, Викторија Степановска – Јанкуловска, Сандра Грибовска и др.)

Ово се поднебље случајно налази испод Китајрона, испод планине чија нас сенка не освежава, него нам спутава поглед. Одатле силазе бића са змијама уместо косе и са криптованим синтагмама у говору и криковима, прете нам да ће нам девастирати цивилизацију, да ће нам прегазити идентитет и наметнути експатријацију.

Идентитет је низ проблема“,

каже Хоровотка у првом делу Бакхи који доносе језу и јад. Далеко од бунтовности Еурипида који разбија већ постављени трагедијски и митски „симулакрум“ и одбацује Deus ex machine уводећи лик Диониса на самом почетку трагедије, он је овакав вид трагедије у жанровском смислу довео у питање. То питање је у извесном структуралном смислу подземно повезано са представом Игора Вука Торбице. Намећући једну, рекао бих, синкретичну иреверзибилност, овај редитељ понире у ту митски и семантички непознату гаму из које, док гледате чини вам се да је тешко изаћи, а да вас не попрска крвљу. Његова режија у овом читању има један архаични мирис параболе, као стилске суштествености која се увек враћа тамо одакле је и кренула. Буркхарт Линднер говорећи о једном од најмаркантнијих романа Петера Вајса „Естетика отпора“ рекао је да је то „халуциногени реализам.“ Сигнификантна синтагма која нам се намеће док радња ове представе са пролога где нас Хоровотка (Викторија Степановска – Јанкуловска) врло конкретно пита о важним стварима нашег интимног контекста пребацујући се на идентитет који као „низ проблема“ овде и сада постаје камен спотицања, а не некакав скуп традиционалних склопова од којих црпимо гесте, мимике, говорне партитуре, сопство итд. Цео тај скуп у првом делу који има савршен однос са тим „халуциногеним реализмом“ је модификован у сцени вечере где, хтела или не, цела та „наметнута“ породица конзумира Пентејеву главу заједно са Агавом и Тејресијом. Тако се то нама у исто време причињава док смо истовремено свесни сижеа Еурипидових „Бакхи“. Та ми је мисао пролеће кроз главу и зато ћу се, избегавајући термин „пост-модернистички“ задржати на режијском конгломерату фундаментално организованих знака и ситуација. Игор Вук Торбица има ту филозофску надмоћ да перпетуира цео „органон“ радње и да постави ту иреверзибилност на један феноменолошки ниво са којег нема повратка. Будућност у дисфункционалним односима где је матријархат бекство, а патријархалност је пустила корење у укрштеним силогизмима оријентисаним само у одређеним приликама, је права подлога да прекинемо пребројавање зато што, као што је престрављена Хоровотка рекла: „Они долазе!“ Али, стварно долазе. Редитељ вечеру где повремено бљесне признање да је „Све више савести, а све мање талента!“ претвара у апсурдистички расправу са правом цивилизацијском предодређеношћу ликова: Баба (Тејресија), Мајка (Агава), Сестра (Хоровотка), Брат (Гласник), Отац (Пентеј) и коначно се тај вртлог од ригидне пристојности претвара у неочекивану козмогоничну патетику саткану у стихове Френка Синатре. Игор Торбица ту поставља прву и задњу тачку параболе тог „халуциногеног реализма“ који даље ври од крви и меса, од материје коју глумци савршено добро играју.

Еурипид говори о ономе што хиљаде година касније врло једноставно објашњава Мураками у својим романима, а то је да човек врло често покушава да управља судбином оних који у ствари треба да њему кроје судбину. Тако Пентеј посеже за Дионисом као да је он живо биће, али његова духовна андрогиност је коначно прави разлог зашто се у другом делу редитељ врло детаљно и темељно задржава на варваризму. Лежерно, са великом умешношћу он прелази на ту територију варваризма преко Еурипидових стихова који полако излазе из устију свих чланова фамилије почећи од Брата (Гласника). Џозеф М. Куци у „Ишчекујући варваре“ у једном тренутку каже: „Једном, у свакој генерацији, без изузетака, постоји једна епизода хистерије због варваризма.“ Редитељ у ову хистерију системазично улази, са добро осмишљеном партитуром одакле заискре тренуци који остају у свести гледаоца као питања на која су одговори врло тешки. Он у целој тој матрици умрежава и емотивне лакмусе као што су туга (дирљива баварска прича коју препричава Пентеј), страх,искушење и сладострастност. Бакхе и у пролегомени претставе, као и у њеном зениту остају само као катализатори тенденција да се суштинске промене у цивилизациском смислу коначно догоде. Зато Игор Торбица суочава ватру (на столу поред Кадма) и воду (у екстатичном Гласниковом заносу) свесно отварајући тај иреверзибилни ток историје и феноменологију догађаја који су унутра, у меморији свих смртних ликова представе и тиме се поново задржава на том варваризму уобличеном у свим опсценостима и скатологијама са стране Бакхи, као и на немогућности да га откинемо од свог духовног ткива. Зато ова представа има тај заносан мирис параболе где се сва догађања враћају тамо одакле су и отпоћела.

Два лика доминирају овом посебно интересантном представом: Пентеј и Дионис. Пентеј Огнена Дранговског импонује својом малициозном дефанзивношћу. Корпулентан глумац који као да седи на свом замашном физикусу, али с друге стране, он спретно успева да целу емотивну конституцију изиграног владаоца осавремени својим, рекао бих, пиранделовским односом. Овај опис, ма колико био општег карактера, носи у себи одушевљење начином којим глумац успева да окопни свој рационални прилаз лику, да га споји са својим талентом и повременим лирским пасажима и тиме изгради лик савременог фрагилног владаоца којим је пуна стара дама Европа, а посебно ови „тамни вилајети“ око нас. Дранговски призвук Еурипидовог стиха интензивира као да је то емотивни набој са којег он наставља да гради суптилан и интровертан лик са изразитим меланхоличним нитима. Консеквентан у својој интерпретацији, Пентеј Огнена Дранговског је један од најдоследнијих и најинтересантнијих верзија овог лика досад извођених на овим просторима. Једно од најзначајнијих открића ове представе је Дионис Маје Андоновске–Илијески. Редитељски компримиран у „девојчурка“ које је сишло са планине да узбурка односе свих смртних, овај лик у њеној интерпретацији је снажан и одлично искомбинован. Цинизам Диониса, кога претпостављам да је и Еурипид (као аутор који први улази у психолошке интерпретације својих ликова) изградио као људско биће је еклатантно присутан и изазива анимозитет осталих ликова, анимозитет који глумци релевантно изражавају. Дизајниран у племенском шмеку, Дионис Маје Андоновске–Илијески у овој улози уноси трунке лажне тегобе коју Пентеј инкорпорира у себе као праву тегобу и зато су ова два лика два бесрамна антипода времена које нема будућност и којег нема стварно ко да га измери. Лик Диониса је једна од најлепших улога ове глумице.

Визуелне компоненте савршено следе редитељске индиције тако да и сценографија Валентина Светозарева и костимографија Благоја Мицевског следе језик редитељског концепта. Музичке деонице и ефекти који допиру са сцене у извеђењу младог музичара Александра Димовског носе са собом слојевити цинизам који задире у онтолошку природу целе представе. То је референца којој се као гледаоци враћамо, али врло контроверзно, и ти ефекти као и музички делови успостављају симпатички мост који перцептивно користимо да би се уживели у малим емотивним честицама и да бисмо осетили страх који у овом веку је више забава него релевантни осећај који треба да нас упозори.

Бакхе“ усхићују својом комплексношћу и реминисцентном екстравагантношћу. Глумачки компактна и режијски доследна до задњег тренутка, ова представа успева да нам дочара варваризам који ми као „обични смртници“ не можемо да препознамо. Значајна је сцена сахране Бога и Човека на истом месту где се јело и славило. Ерос и Танатос су само осцилирајуће тачке целог етоса са којег црпимо своје животно искуство које нам никада неће затребати и које је комад јалове духовности коју олако заборављамо. Зато је „Бакхе – кратка хроника једног распада“ дуга прича где „ми“ кад се одлучимо да будемо „смртни“ постајемо „беспредметни“, постајемо тема нихилистичког препарирања целог социјалног и друштвеног окружења и, на жалост, живимо комодитет који презиремо а никада нисмо нашли начина да то сами себи признамо или, ако поново цитирамо Џ.М. Куција, „ми дневно постајемо само звери или се једноставно претварамо у машине.“ Свакако да је ова комплексна и слојевита представа позоришна студија о варваризму и нихилизму двадесет и првог века, о токсичној опсцености хедонизма и о страсти која изазива бол , а не задовољство, а у исто време је и неизмерно вредна реликвија савременог македонског театра. „Бакхе – кратка хроника једног распада“ је изванредан продукцијски подухват битољског театра, сјајна представа која је светлост на крају тунела у чијем је мраку на жалост заглављен добар део македонске позоришне продукције.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.