Ulogujte se / Kreirajte profil

Кад „Ми“ кренемо на „Себе“

.

Become a Patron!

.

(О филму „Нас“ у режији Џордана Пила. Гл. Улоге: Лупита Нионго, Винстон Дјук, Елизабет Мос)

Понекад кад себе погледамо у огледалу, питамо се (бар ја то радим) да ли ми гледамо свој одраз, или тај одраз гледа нас? Филозофско питање које има много одговора, а скоро да сваки од њих води ка још широј расправи о томе да ли ми остављамо сенку иза себе и одакле она долази. Џордан Пил у овом по многим стварима специфичном хорору покушава да открије злу страну наше личности која нас претвара у чудовишта, а нашу анђеоску страну оставља у самом паклу и заробљену у сивилу монотоније. Младу Аделаиду Вилсон као девојчицу пут одводи у „кућу огледала“ луна парка у Санта Крузу где борави заједно са својим родитељима. Она се ту сусреће са својом близнакињом и тако почиње прича о злим близнацима који се после тридесет година појављују у дворишту фамилије Вилсон – овог пута одрасле Аделаиде. Црвена фамилија која има једину намеру да убије своје благонаклоне близнаке није сама, није једина која хара на истом том месту где је пре тридесет година Аделаида срела свог „допелгангера“ и отад у њеном животу ништа више није исто. Џордан Пил генерализује зло намећући у другом делу филма дистопијски контекст и тиме помало разводњава причу коју је сјајно започео и развио. Наиме, појављују се све више и више тих „допелгангера“ и овај по многим стварима врло специфичан хорор добија димензију филмова о зомби нападачима. Али, можда није све тако како нам се чини. Пил са овим филмом креира један врло специфичан хибрид који је интересантан зато што је један вид иновације у жанровском опредељењу. Он је на исти начин покушао и са филмом „Бежи одатле!“ где се наизглед романтична драма претвара у сурови хорор и верујем да се он у потрази за оригиналном идејом и у овом жанру управо поиграо с њим.

Породица Вилсон већ три деценије носи трауму после тог кобног боравка у Санта Крузу што наводи и на психолошки аспект овог филма који није само оправдање, него је и добар драматуршки преокрет који сазнајемо тек на крају филма. Редитељ гради причу коју и поред непотребне генерализације на самом крају делује врло моћно и наводи на размишљање о варијантама хорора које су, рекао бих, још неистражени до краја. Филм „Нас“ не импресионира динамиком која намеће конвенционални хорор који се бави серијским убицама или неким мистериозним бићима као што је случај у хорорима Џона Карпентера инспирисане делима Стивена Кинга. У овом филму су интересантне сцене суочавања са „допелгангерима“, сцене које имају неки апсурдки призвук с тим што је, као што сам поменуо малопре, непобитна намера црвених чланова породице да побије све своје близнаке. Кад сам споменуо Кинга, ова се прича мало више приклања његовом роману „То“ који је имао своју поновну екранизацију прошле године. Обучени у црвено „допелгангери“ су бића која долазе из света зла, из света деструкције и горчине. Код Џордана Пила и они имају свој разлог зашто су изашли одатле и зашто би убили оне друге које личе на њих. У филму се појављују и пријатељи Вилсонових, породица Тајлер који су бели, али који исто тако имају своје „допелгангере“ и преко њих започиње та генерализација која постаје помало проблематична.

Све у свему, у редитељском смислу филм „Нас“ је савршено добро урађен, а драматуршка предлошка је заводљива и одлично организована. Џордан Пил је направио изузетну поделу и та глумачка енергија доприноси да овај филм делује врло оригинално и интересантно.

Млада оскаровка Лупита Нијонго игра главну улогу, унесрећену Аделаиду Вилсон која трауму од тог кобног уласка у “кућу огледала“ носи са собом већ три деценије. Ова глумица одлично одсликава младу Адлеаиду која поново преживљава цео тај хаос који и те како жели да заборави. Сјајне су њене сцене у кући када прича са својим „допелгангером“ покушавајући да објасни да све што се онда догодило није њена кривица, а у исто време пазећи да је њен муж и деца не чују. Лупита Нијонго је емотивна глумица и лик који дочарава је фантастичан. Њеног мужа Габриела Вилсона игра Винстон Дјук, крупни и шармантни тамнопути глумац који уједно игра и њеног оца у првом  делу филма. Овај сјајан глумачки пар дочарава одличну атмосферу напетости, али и делују скрхано у првом делу филма кад их стање њихове девојчице забрињава. Одличана улога Винстона Дјука који се намеће као интересантан глумачки сензибилитет у америчком филму. Такође, упечатљив лик гради и Елизабет Мос која игра каприциозну госпођу Тајлер која исто постаје жртва у својих злих „допелгангера.“ Елизабет Мос је свој помало комични карактер изградила на врло чудан начин – потенцирајући своју велику сексуалну жељу коју претвара у бес кад уђе у борбу са својом злом близнакињом. Овде Џордан Пил не следи матрицу психолошких стања какву имамо код црних ликова, него се усредсређује само на мотивацију понашања злих близнака који се у другом делу филма гомилају као хорда која напада цео Санта Круз. Глумачки сегмент у овом филму је на завидном нивоу и то је једна од главних чиниоца који филму дају високи квалитет.

Посебан шмек овом несвакидашњем хорору даје музика Мајкла Ејбелса коме је ово друга сарадња са Џорданом Пилов после „Бежи одатле!“ и могу рећи да и поред тога што потенцира тензичност филма, овај композитор делује савршено холивудски, отварајући један други аспект типичан за хороре и трилере из педесетих година типа „Шта се догодило са Бејби Џејн“. Могу рећи да поред сценарија и режије, овај сегмент највише доприноси развоја хибридног хорора са потсећањем на класике тог жанра.

Мајк Џулакис, директор фотографије који је радио на задња два филма М.Најта Шамалана „Подељен“ и „Стаклотслик“ снимио је и овај чудни хорор са врло занимљивом фотографијом која подсећа  на сјајно снимљене ране филмове Џона Карпентера као што је „Магла“. Овај кинематографер и поред обавезних детаља кад су у питању акције убистава оставља изванредан утисак и са сценама у „кући огледала“, као и у последњим кадровима филма где се појављује цела хорда „допелгангера.“

„Нас“ је филм који ће остати у сећању као што је остао у сећању антологијски Карпентеров филм „Напад на полицијску станицу 13“ по чудним асоцијативним сценама, по умрежавању психолошких сцена у хорор констелације, по апсурдним дијалозима и невероватно далеким мотивима који нису изашли из баналних траума из детињства као код осталих хорора. Рекао бих да је овај филм синтеза Карпентера и Стивена Кинга који такође истражује мотивацију појаве зла у животу обичних људи, али и о друштвеним и социјалним аспектима који су врло далеки, али самим тим и врло интересантни за истраживање. „Нас“ Џордана Пила отвара спектар последица једне интимне несреће укорењене у животу дванаестогодишње девојчице, али самим тим урања у мрачне дубине потиснутих мисли најуже породице доносећи и глобалну несрећу целој једној заједници. Овај филм је успешан покушај у правцу разјашњења  извора зла у   тамним и недокучивим дубинама наших личности и верујем да ће у том правцу бити инспиративан и за друге ствараоце.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.