“Капернаум” – пакао људске бестијалности

(О филму „Капернаум“ редитељке Надин Лабаки. Гл. улоге: Зејн ал Рафиа, Јорданос Шајфро, Болуватифе Банколе, Кавсар Ал Хадад, Надин Лабаки.)

Постоје филмови под чијим импресијама остајете врло дуго. Такав је потресни филм либанске редитељке Надин Лабаки „Капернаум“. Филм говори о судбини емиграната и оних који живе на рубу егзистенције у ужасним условима на периферијама либанског главног града. Изузетно талентована редитељка говори језиком 12-годишњег Зејна Ал Хаџа, дечака бистрог ума и невероватног талента за сналажење у страшним околностима заборављеног дела Бејрута. У овом изванредном двочасовном филму на болан начин се отварају теме илегалних радника у Либану који долазе из још страшнијих крајева Африке, као и порозност либанског друштва и закона. Прича почиње контроверзним судским процесом малога Зејна против његових родитеља Суаде и Селима зато што су га – родили. Користећи технику флешбека редитељка враћа његову страдалачку историју неколико месеца раније где се откривају прави разлози ове Зајнове одлуке. У суровим условима сиромашног дела Бејрута живи његова многочлана породица која гладује и врло често се суочава са безразложним насиљем родитеља. Врхунац тога је одлука његових родитеља да уда његову сестру Сахар која има само 11 година за њиховог газду Асада како би боље живела зато што је тај човек далеко богатији и, како они претпостављају, може да јој пружи бољи живот. После дирљиве сцене растанка са својом сестром, мали Зејн који успут не зна своје године пошто нема уредну документацију у вези свог рођењљ бежи од куће бесан на своје родитеље и одавде почиње његова одисеја.

Надин Лабаки, судбини овог храброг дечака, супротставља судбину етиопске емигранткиње Рахил која зарађује радећи као перачица посуђа у ресторану и  чистачица у луна парку и тим новцем издржава себе и свога сина Јонаса, једногодишња бебу која тек што је проходала. Ове две приче су окосница овог фантастичног филма препуног антологијским сценама. Најинтереснтније у овој одлично вођеној историји је то што Надин Лабаки причајући ове две приче не асоцира само на социјалну беду, људску безосећајност и друштвену недореченост Либана, него и на то да историја има универзално значење у сценама као што је преживљавање малога Зејна остављеног самог са једногодишњим дететом којег вуче у великој шерпи кроз Бејрут, затварања очи државе што се тиче договорних бракова са малолетним девојчицама, политика око илегалних емиграната итд. Сценарио је више него директан. Динамика сцена и одлично извајани ликови чине овај филм есенцијалним за светску кинематографију. И поред тога што редитељка прилази овим проблемима једним документарним начином мишљења, глумачке партије су фасцинантне. Мали Зејн Ал Рафија надахнуто тумачи улогу храброг и бунтовног лика који носи исто име. Деца су по природи одлични глумци управо због свје урођене наивности и животног неискуства, али чини се да овај дечак има необуздани таленат и гради изванредну улогу достојну сваког поштовања. Све његове реплике, свака његова пауза, сваки његов уздисај је нераскидиви део целе приче и могао би рећи да сама његова улога чини велики део овог изузетног филмског дела. Незаборавне су сцене са бебом етиопске емигранткиње где је његов глумачки израз врло комплексан и импресионира умећем да одигра мешане емоције које се савршено добро виде на крупним кадровима који су заиста незаборавне. Редитељка је у овим сценама непревазиђена зато што она тако добро компонује сцене тиме што успева да од мале бебе извуче релевантне реакције и да направи те сцене антологијским. Сјајан је тај део филма где мали Зејн вуче малога Јонаса у великој шерпи по Бејруту и покушава да га одржи у животу сналазећи се и продавајући све до чега може да дође како би нашао храну за њега. Дирљива је до изнемоглости сцена када Зејн констатује да је мајка мале бебе у ствари оставила свог сина како би спасила саму себе и затим завеже малога Јонаса за ногу поред куће не би ли неко прошао и узео га. Истим се тим методима служе се мајке у сиромашним деловима Бејрута везивајући своје бебе ланцем за столице и креветиће не би ли им биле испред очију док раде кућне послове и брину се за осталу своју децу. Надин Лабаки испушта дубоке сонде у канцерогене делове либанског друштва анализирајући ове страшне ситуације које су референтне и на друга друштва индолентна за своје виталне проблеме.

Овде је значајна и улога младе етиопљанке Рахил којој за кратко време истиче дозвола за боравак у Либану и покушава да дође до нове дозволе молећи бездушног Аспра да јој прибави нову за мању суму. У овим сценама се отвара проблем трговине  децом који је један од горућих проблема у свету.  Аспров предлог да она остави малог Јонаса како би он добио добру породицу у Шведској за замену за дозволу за боравак у Либану је громогласни вапај потлачених и невидљивих људи свуда по свету. Млада глумица Јорданас Шифро развија ову улогу врло емотивно са  пријатним валерима позитивне енергије у сценама где у кући живе заједно са својим малим Јонасом и Зејном кога је прихвтила да би он имао кров над главом. И са овим ликом су сцене врло дирљиве и незаборавне посебно сцена где она крије своју бебу у својој кошници  не би ли је неко видео да је има, као и сцене где одвлачи са собом оставњену торту из ресторана да би је појели кући са децом.

Чини се да је социјални тренутак „Капернаума“ најјачи и да тај тренутак повлачи са собом и друге проблеме које, с друге стране највише ствара политика саме државе, а главни протагонисти су највеће жртве. Редитељка посебно акцентира да су деца највеће жртве недефинисаности и индолентности система. „Капернаум“ на арапском језику значи „Хаос“, док се атмосфера у филму може назвати дистопичном и поред тога што се филм дешава сада и овде. Капернаум је и име библијског рибарског села где је Исус лечио људе и правио своја чуда. То је још једна врло интересантна могућност промишљавања овог филма. Када гледате овај филм и згражавате се ужасима људске бестијалности вођених инстинктом за преживљавање вама, у ствари још недостаје да поред свих тих разочараних, бедних и понижених људи однекуд протутњи побеснели Макс. Ово није безочна констатација, напротив, ово је једно ad hoc упоређење свих ликова који живе у тзв.  дистопијској будућности где је највећа битка у потрази за водом и основним условима за живот и, и атмосфером која савршено одговара ситуацији у „Капернауму“ на бедним периферним деловима Бејрута. Поред добрих глумачких партија главних протагониста, овај филм своју велику артистичност проналази у музичкој подлози које је дело композитора Кхалед Музанар, супруга редитељке Набаки, а који је уједно и један од продуцента самог филма. Музичка подлога је ненаметљива али има једну елегичну конотацију која усхићује. Ту је и млади кинематографер Кристофер Аун коме је ово  тек трећи филм, али његова визуелна естетика са антологијским фотографијама ужасних делова Бејрута, као и крупни кадрови малог Зејна у различитим сценама је на нивоу једног Славомира Идзијака или Јануша Каминског у филмовима Стивена Спилберга или Ридлија Скота.

Филм изузетно талентоване редитељке Надин Лабаки „Капернаум“ оставља неизбрисиви утисак код гледаоца. Овај филм је добио бројне номинације за Златни Глобус, и за Оскара, као и за БАФТУ,  а добио је и награду жирија на прошлогодишњем Канском фестивалу. Ипак, „Капернаум“ има судбину никад заслужено награђиваних ремек дела као што су „Грађанин Кејн“ Орсона Велса, „2001: Одисеја у свемиру“ Стенлија Кјубрика, „Андреја Рубљова“ Андреја Тарковског и других филмова који нису задовољили „критеријуме“ филмских академија, али су остали у антологији светске кинематографије као велика филмска остварења, а мали Зејн Ал Рафиа на жалост није имао ону слатку судбину номинираних или награђиваних малих глумаца као што су Ебигејл Бреслин, Куванжане Валис или Киша Кастл Хјуз и поред моћне и изванредно одигране улоге. Ове ситуације огољују онај део филмске индустрије који је заснован на популизму, врло широко и дубоко присутном и који већ озбиљно раздире учинке седме уметности.

И на емотивном и на рационалном плану, „Капернаум“ оставља неизбрисиви утисак, узбуђење које сте, рецимо, имали када сте гледали фантастични „Живот је леп“ Роберта Бенињија, узбуђење које вас не напушта лако. Искрено, дубина и аналитичност „Капернаума“ вас наводи на то да га гледате више пута, јер као и сва велика филмска дела и овај филм има неке скривене конотације које не можете да докучите  једним гледањем. Његова семантика је савршено густа и тај сигнификантни амалгам редитељка врло паметно распоређује на сва места где је потребан и цела та матрица документаристичког прилаза са играним садржајем резултира продуктом које вас никада неће оставити равнодушним.

Филмом „Капернаум“ (Хаос) светска кинематографија је добила још једно велико дело које обрађује врло актуелан проблем људске отуђености, проблем невидљивих људи, тачније недокументованих емиграната који трбухом за крухом раде све и свашта да би изашли из сенке друштва и постали правно и друштвено видљиви, проблем бестијалности кад је у питању гола егзистенција и оронулост релације основног елемента друштвене егизстенције – фамилије. Мали Зејн посеже за правним системом фрагилне државе у којој живи своје детињство обасуто негативним емоцијама одраслих људи и позитиван фидбек од тога у овом филму је можда светлост на крају тунела по коме, на жалост, како стоје ствари у свету, има још да се иде. Дугачак и трновит пут за који се искрено надамо да ће људска цивилизација имати храброст да га прође не би ли на крају ипак људско биће дошло до своје праве вредности.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kapernaum, Nadin Labaki, Sašo Ognenovski