Ulogujte se / Kreirajte profil

Компромиси лењог боeма – Тин Ујевић

Тин Ујевић и екавш–Тина

Песник Аугустин Тин Ујевић остао је и у сећању својих савременика, и у историји књижевности, и у легендама својих следбеника као јединствена и непоновљива појава, као бескомпромисни уметник, вечити боем, неприлагођени бунтовник, као човек чврстих ставова и доследних идеја.

И поред чињеница које итекако говоре у прилог Ујевићевој боемији и неконвенционалности, можда и револуционарности, ипак је довољно епозода из Тинова живота које нам песника приказују у нешто другачијем светлу, не само као несигурног и недоследног човека, него чак и као конформисту, што је још већи парадокс, пошто ни сâм Ујевић вероватно не би опростио такве особине уметницима који су себе сматрали боемима.

Већ и само набрајање Ујевићевих политичких ставова истовремено говори и о његовој доследности и о недоследности. На први поглед делује нелогично, али јесте тако, јер док би заступао одређену идеологију или био у њеној служби, песник би истрајао до краја, заиста до ивице егзистенције, но како је и након тог краја требало наставити живот, Ујевић би често прелазио у супротни табор, а онда и тамо заузимао бескомприсни став, као да се до недавно није борио баш против таквих идеја.

Због тога није чудно што у Ујевићевој биографији налазимо песника који је, након младалачке фазе хрватског старчевићанства, због пројугословенског политичког ангажовања робијао у Аустроугарској, да би у новој домовини Краљевини Југославији био од локалних власти означаван као persona non grata, чак и протеран из Београда као последња скитница, те чиновничку каријеру остварио у Независној држави Хрватској, због чега је буквално гладовао током првих година комунистичке власти – али и то је престало кад се песник прилагодио културној, књижевној и националној струји ондашњег Загреба.

Екавш–Тина на ћирилици

У непосредној вези са политичким превирањима и песниковим личним недоумицама стоји и Ујевићев књижевни израз, тачније књижевни изговор, који је и данас повод за разна контроверзна тумачења.

Податак да су две најзначајније збирке песама Тина Ујевића биле у својим првим издањима штампане у Београду на екавици ћирилицом можда би и била обична тривијалност да сâм песник није доцније извршио ијекавизацију својих екавских стихова. Овакав ауторски поступак могао би се схватити и као својеврсни прелазак из српске у хрватску књижевност, па и као превођење са српског на хрватски језик, али свакако и као песников политички преокрет од југословенског до хрватског националисте.

Да Ујевићева екавица и данас боде очи, доказ је чланак на хрватској Википедији , где стоји да су Лелек себра (1920) и Колајна (1926) биле написане као јединствена збирка током Првог светског рата у Паризу, али да су раздвојене „самовољом накладника“ Светислава Б. Цвијановића и „тискане у Београду, и то ћирилицом и екавски“.

Ови су подаци наведени тако да би сваки читалац могао помислити како су песме биле написане ијекавицом, а да су тек пред само штампање пребачене на екавицу – што није тачно, јер њих је песник написао екавицом, и то, како је сâм тврдио, „из политичких и идеалистичких разлога“ (томе у прилог говори и штампање „Свакидашње јадиковке“ на екавици у крфском Забавнику 1917).

Такође би се могло помислити да је београдски издавач Цвијановић фалсификовао песников рад и првобитну намеру (а одатле би чак испало да се и ћирилица и екавица у овим збиркама могу сматрати нелегитимним), али чак и кад би то била истина, поставља се питање због чега Ујевић није одмах, након штампања прве збирке, јавно изразио протест и прекинуо сваки контакт са београдским издавачем.

Наравно да су материјални, тачније финансијски разлози спречили песника да бучно и бурно реагује, па је Ујевићу само остало да тражи свој део зараде.

Није наодмет споменути још једну тривијалност везану за Лелек себра. Наиме, Ујевићево је име на насловној страни збирке наведено у облику „Августин“, што би такође, у први мах, могло изгледати као нека србизација, али ипак треба нагласити да се сâм песник потписао као „Августин Ујевић“, и то баш у једном писму (из Париза, 1913) упућеном издавачу Цвијановићу (в. Ујевић 1963: 248).

Прилично оштрији став Ујевић ће заузети шест година доцније, након штампања Колајне, те ће из Загреба упутити писмо издавачу, наглашавајући притом како „књигу никако, а поготово у том облику“ не би објавио, јер не само што је неке строфе „хтио измијенити“, него би и наслов требало да гласи другачије (На вратима Шпаније). Ипак, „без обзира на то“, песник ће молити Цвијановића да му у Загреб пошаље „дотичан број примјерака као и хонорар одмах по примитку овога писма“, а на крају, „пошто се све догађа“, песник ће компромисно закључити: „Шта имам да кажем?“ (Ујевић 1963: 248–249, подвучено у изворнику).

У писмима пријатељу Густаву Крклецу још је више изражен Ујевићев став да је „уопће против издавања било какве своје оригиналне књиге или и књижице“ јер је прекинуо „на жесток начин са Србијом и Београдом, послије сваковрсних њихових провокација и подвала“ (Ујевић 1963: 255).

Дакле, као што је некада, „из политичких и идеалистичких разлога“, писао и штампао песме на екавици, која је несумњива карактеристика српског књижевног језика, доцније ће Ујевић опет довести свој уметнички рад на ниво политике, па несугласице са издавачем и локалном полицијом генерализовати као сукоб са Србијом и свим оним што српску културу карактерише.

Хрватска Википедија наводи још једно Ујевићево писмо Крклецу, где песник веома експлицитно негодује поводом штампања Колајне, пошто није желео ништа да објављује „на тзв. српској ћирилици“ (курзив у изворнику).

Међутим, и поред оваквих песникових изјава, не мора значити да је политички моменат био увек пресудан, јер „Тин Ујевић се није бавио тек рефлексима јата“, како истиче Миљенко Јерговић, „него се дубински и суштински бавио језиком и ономе што језик може“.

Цвијановићев поступак Јерговић оправдава објашњењем да је Ујевићева збирка „подијељена у два дијела“ из чисто практичних разлога, јер издавач „није имао довољно новца за јединствено издање“. Ипак, сама Ујевићева изјава да би Колајна требало да носи нови наслов показује како песник, бар након штампања Лелека себра, није имао ништа против што су песме раздвојене у две посебне збирке – чим је другу збирку хтео изнова да прерађује. У том погледу, може се рећи да је београдски издавач учинио услугу Ујевићу раздвојивши првобитну збирку на две целине.

Да је Ујевићев прекид „са Србијом и Београдом“ значио и прекид са екавицом, доказ је наредна збирка, Ауто на корзу (Никшић 1932), где се налазе и песме које су раније, у часописима, биле објављене на екавици, али су у самој књизи – на ијекавици („Узвишење“, „Носталгија свјетлости“, „Против милости вијека“). Ипак, и ова је збирка била одштампана ћирилицом, тако да ће тек Ојађено звоно (Загреб 1933) бити прва Ујевићева књига поезије на латиници (ијекавица се сада подразумева).

Ни тада, међутим, није дошло до коначног Ујевићевог прекида са Београдом, па ни са ћирилицом и екавицом, премда би тај прекид био очекиван на основу песникових претходних изјава, ставова и карактеристичних потеза. Напротив, Српска књижевна задруга ће у свом редовном колу 1937. објавити (наравно, ћирилицом) Ујевићеве Песме, задржавши притом екавицу у стиховима из Лелека себра и Колајне, а да парадокс буде већи, Тин Ујевић не само што је одобрио штампање овог издања, него је вероватно активно учествовао и у његовом приређивању. Оваква Ујевићева одлука, да му песме опет буду објављене „на тзв. српској ћирилици“ потпуно је јасна и очекивана кад се зна да се све то дешава након што су Ујевићу пропали покушаји да у Загребу штампа антологију своје поезије.

Ипак, када у Загребу 1950. године Ујевић буде објавио, у сарадњи са Јуром Каштеланом, своју антологију Руковет, у њој ће и стихови из Лелека себра и Колајне бити коначно пренесени на ијекавицу, чиме се песник не само дефинитивно изјаснио за припадност хрватској књижевности, него је фактички оставио будућим приређивачима у аманет да му све песме буду штампане ијекавицом без обзира на то како су првобитно биле објављене.

Такав се поступак може боље разумети, па и оправдати, кад се зна да Руковет представља Ујевићев повратак на књижевну сцену након петогодишње изолације из јавног живота, а притом треба имати у виду да се то дешава у оном периоду када је, такође у Загребу, вршена ијекавизација (па чак и кроатизација) приповедака Иве Андрића, и то без обзира на ауторово изричито противљење. Кад се тако могло поступати са Андрићевим радовима, апсурдно би било уопште очекивати да Ујевић задржи екавицу у својим старим песмама.

Екавица као средство национализ(а)ма

Проблем Ујевићевог путовања из екавице у ијекавицу ипак није тако једноставан, али се често дешава да нови тумачи скачу сами себи у уста желећи да песников књижевни изговор искористе у дневнополитичке сврхе.

Дуго се на хрватској Википедији могло прочитати и то да Ујевићеве прве збирке јесу штампане „ћирилицом и екавски“, али да су „написане изворно хрватским језиком“. Ипак, ова је тврдња у међувремену уклоњена, јер вероватно су и сами аутори чланка схватили да се таквом констатацијом само изједначавају српски и хрватски језик – чим се као једина разлика узима рефлекс старог гласа јат и чим би један штампар могао тако лако целу збирку превести са једног језика на други (дотична изјава наведена је према сведочењу Миљенка Јерговића).

Са друге стране, Ујевићеве песме на екавици дале су повода и за нека контроверзна тумачења на српској страни, па је тако лингвиста Петар Милосављевић изнео тврдњу како Тиново стваралаштво припада искључиво српској књижевности и српском језику (што опет не би било ништа необично, јер и хрватски песник може писати и објављивати на српском језику), но Милосављевићу то није било довољно, па је отишао даље и Ујевића прогласио припадником српске нације. Пошавши од чињенице да је Тин Ујевић рођењем био говорник штокавског наречја, Милосављевић се позвао на ставове Вука Стефановића Караџића о свим штокавцима као етничким Србима, што би аутоматски значило да је и Тин био Србин, те да му због тога ни српска екавица није била страна, а да се хрватској књижевности приклонио тек кад је дефинитивно успостављена српско-хрватска национална подела на основу вероисповести. Оно што Милосављевић тачно запажа, то је да, из чисто лингвистичког угла гледано, прелазак са екавице на ијекавицу не мора аутоматски значити и прелазак са српског на хрватски језик, јер ијекавица је саставни део и српског језика (како стандардног, тако и народног). И поред тога, ипак је јасна Ујевићева намера да ијекавизацијом сопствених текстова докаже припадност хрватској књижевности и хрватском језику, тако да је за тај моменат много битнији социолингвистички, можда и политички, него лингвистички аспекат.

Екавица као естетско, а не етничко обележје

Да би се избегло било какво сврставање на ову или ону страну, а поготову да би се избегли закључци који носе националистички набој, екавицу Ујевићевих стихова треба посматрати кроз чисто естетску призму, уз неизбежна правила версификације, а најбоље би било да се лингвистички и социолингвистички критеријуми занемаре, јер су се ионако мењали из деценије у деценију, како за песникова живота, тако и доцније, редовно под утицајем политике и државне идеологије. Није искључено да су и те промене у називу званичног језика („хрватски или српски“, „српскохрватски/хрватскосрпски“, „хрватски“) стварале конфузију код самог песника и на једној страни га етикетирале као присталицу друге стране све и кад он то није био.

Након Ујевићеве смрти, приређивачи нових издања држали су се последње песникове воље да сви текстови буду на ијекавици, па је тако поступано и са оним радовима (најчешће прозним) који су за Тинова живота били објављени свега једанпут на екавици. Није искључено да су се приређивачи клонили првобитне песникове екавице плашећи се оптужбе за језички унитаризам, па и за српски национализам, јер свако враћање са ијекавице на екавицу било би протумачено као србизација и форсирање источне, екавске, такорећи београдске варијанте (или како је то Владимир Назор, према неким сведочењима, рекао: „језик београдске чаршије“).

Десило се, међутим, да екавицу у Ујевићевим стиховима васпостави приређивач коме се никако не би могао приписати било какав национализам.

Учинио је то Радомир Константиновић, припремајући антологију Ујевићеве поезије за Просветино издање 1968. Свој поступак Константиновић је образлажио ваљаним аргументима, без устручавања тврдећи да су сви покушаји накнадне ијекавизације, „и кад су потицали од Ујевићевих редактора и кад су дело самога Ујевића“, заправо били „ствар чистог формализма и, не ретко, насиља над строгом законитошћу версификације и метрике Ујевићевог стиха“ (Ујевић 1968: 116). Приређивач је донекле замерио и самом песнику што је губио „јединство своје музичке фразе“ правећи ијекавизацијом од дванаестераца тринаестерце, па и четрнаестерце (Ујевић 1968: 116–117).

Као драстичан пример, Константиновић је навео стих: „грле се бесно до две хемисфере“ (Колајна, тринаеста песма), „где је ово до преузето из народне песме очито ради достизања једанаестерца“, али је стих након ијекавизације (бијесно, двије) постао тринаестерац, „у чему није само чистота музичке фразе изгубљена него и сваки даљи смисао овога спасавајућег Ујевићевог до“ (Ујевић 1968: 117).

Ипак, Константиновић је на екавицу вратио само песме из Лелека себра и Колајне, док је у свим осталим задржао ијекавицу, чак и код оних које су у периодици биле објављене екавски а доцније ијекавизоване за збирку Ауто на корзу, тако да текст Константиновићевог издања „одговара тексту оригиналних Ујевићевих књига“ (уствари, идентичан критеријум већ је био примењен у Задругином издању 1937).

Служећи се искључиво естетско-метричким аргументима, Константиновић је целом проблему дао научно-уметнички легитимитет, а донекле је својим ауторитетом унапред скинуо етикету национализма и језичког унитаризма са сваког будућег приређивача који би хтео да задржи изворни изговор у свим оним Ујевићевим песмама које су првобитно биле написане и објављене на екавици.

Боем и лењивац, бунџија и конформиста

Свакако се на основу Ујевићевих политичких ставова може још боље разјаснити песников контроверзан поступак ијекавизације сопствених текстова, а није наодмет и запитати се какав је то карактер кад најпре без проблема објављује чланке у српском националистичком листу Пијемонт, да би се доцније малтене одрицао ћирилице и екавице само зато што симболишу Београд и Србију.

Притом се Ујевић није одрицао само средине која га је прославила као песника, него се практично одрицао и једног дела сопственог живота, што се најбоље види приликом Ујевићевог представљања читаоцима недељника Правица 1940, када је песник, сада као новинар, у аутобиографској белешци свесно заобишао своје париске и београдске године, као да је на тај начин хтео да из сећања (и свог и колективног) заувек затре сваки помен југословенства које је тако здушно заступао.

Говорећи доцније о Ујевићу, приређивачи његових дела углавном су ћутке прелазили преко песниковог рада у Независној држави Хрватској, као и преко чињенице да му је нова власт 1945. забранила сваки вид јавне делатности.

У хроници коју даје Радомир Константиновић, стоји да се Ујевић 1940. „настанио у Загребу“, а одмах затим следи година 1950 (као да се током целе деценије ништа значајно није десило), када излази антологија Руковет (Ујевић 1968: 114).

Предраг Палавестра истиче да „у периоду 1940–1955. Ујевић мање-више редовно сарађује у часописима и листовима и све до смрти марљиво преводи с више европских језика“ (Ујевић 1963: 333). То јесте истина, али се опет заобилази чињеница да је Ујевић у континуитету објављивао новинске текстове од 1940. до 1945 (што значи, највише у периоду трајања НДХ), а онда тек од 1950, док се у међувремену дизала прашина чак и на помен да би Ујевићеве песме требало унети у читанке. Најзад, песник јесте активно преводио, али није био запослен у издавачкој кући као преводилац, него је то чинио за хонорар – тачније, да би се прехранио и преживео.

Укратко речено, Тин Ујевић јесте био боем и бунтовник који се нигде није уклапао и који је знао подићи глас против система – то није спорно – али ипак је ту и тамо пристајао на компромисе, макар и привремене, ако би му егзистенција била видно угрожена.

Пишући о боемији и правећи од ње читаву науку у есеју „Боема и модерна умјетност“, Ујевић као да је пред читаоцима, па можда и пред властодршцима, правдао сопствену лењост и неспособност за зрели живот, поготову кад каже да је боем „човјек којега дух ослобађа обавезе рада“ (Ујевић 1963: 147), штавише да се подразумева како су боеми „нерадни, ексцентрични, можда и груби, букачи и умишљени“. На овај начин, Ујевић је од боемије стварао правило, дефиницију, па и обавезу да сваки прави уметник мора бити боем и бунтовник који се „карактерише својим капутом, шеширом и ципелама, и презиром тога поцијепанога капута“ (Ујевић 1963: 148). Иако наглашава да је боемију „доста тешко дефинисати изравно јер је комплексна појава“, Тин сматра да она престаје оног момента „када се књига индустријализира или пређе у журналистику, репортажу“ – на овај начин, Ујевић малтене одузима право песницима да и даље буду боеми након што остваре своје идеале (Ујевић 1963: 146), тим пре што су „велики пјесници били и велика дјеца и велики болесници; али та дјеца, кад поодрасту, губе илузије; али ти болесници оздравивши постају јалови“ (Ујевић 1963: 151).

Нема сумње да би све Ујевићеве замерке бившим боемима могле бити упућене и њему самом, јер ако већ „посао умјетности“ јесте „редовно изневјеравање другим активним задацима“ (Ујевић 1963: 146) и ако „јако сличе на измет људскога друштва“ они „који у књижевност улазе с нечистим и некњижевним намјерама“ (Ујевић 1963: 149), могло би се поставити питање да ли Ујевић није у књижевност ушао из политичких разлога, те због чега доцније није изневерио задатке које му је постављало чиновништво Павелићевог режима.

Без обзира на околину која га није разумела и која га је често осуђивала, без обзира на сву малограђанштину, на репресивни шестојануарски режим, на ауторитативну усташку власт, на комунистичку диктатуру –  без обзира на све те објективне околности, Ујевић је и као човек био несталан, недоследан и непринципијелан: лако је мењао политичке и све друге ставове, знао је да нападне издавача али и да узме хонорар, знао је да покаже револт у јавности али и да прихвати какав-такав посао у било ком режиму.

Између бунта и хлеба, и Тин Ујевић је често знао да одабере – хлеб.

Наравно да у томе нема никаквог греха, јер свако би зарад голог опстанка пристао на разноразне услове, па и да прима плату у усташкој држави, али ипак се овде ради о песнику чије се име већ деценијама безрезервно узима као синоним бунта, боемије, принципијелног и бескомпромисног живота – а види се да није увек било тако.

Чак је и књижевни изговор песников неретко зависио од тренутне политичке оријентације или од извора егзистенције: Ујевић на екавици пише док је одушевљен српским ратним победама и док добија хонорар из Београда, а на ијекавици штампа чак и некадашње екавске текстове кад га загребачке институције рехабилитују као песника. Тако је културни Загреб, најпре као престоница Бановине Хрватске, потом као престоница Независне државе Хрватске, на крају и као главни град Народне Републике Хрватске, узео боема Ујевића под своје и поиграо се његовом судбином, најпре га удомивши и начинивши од њега канцеларијског човека и каријеристу, а затим га довевши до сиромаштва.

Тин Ујевић јесте био хрватски песник и то ће увек остати, без обзира на то што му је добар део радова био објављен екавицом на српској ћирилици (или ћирилицом на српској екавици), а све и да Ујевићеве песме на екавици буду уврштене у књижевност српског језика, то опет ништа не мења, баш као што је Иво Андрић српски писац, премда је своје прве стихове штампао у зборнику Хрватска млада лирика 1914 (где су се такође нашле и ране песме Тина Ујевића), премда је и неке прозне текстове објавио на хрватском стандарду (што нема потребе преводити на српски језик), а докторску дисертацију написао и одбранио на немачком језику.

Закључна реч нека ипак буде дата Миљенку Јерговићу, да би се бар мало ублажила слика о Тину као лењом и недоследном боему који пристаје на свакојаке компромисе:

„А чији је на крају био, којој је књижевности припадао, у кога се и у што све разочарао Тин Ујевић, допустит ћете да не можемо сасвим поуздано ни знати. Гробни је камен пао преко уста која су на таква питања била надлежна одговарати. Из Београда су Ујевића протјерали према полицијскоме налогу (што је Пјер Крижанић овјековјечио карикатуром), из Сарајева је бјежао пред наиласком зиме, јер није имао новца за огрјев, а у Загребу је умро као задњи сиромах, изложен вјечном презиру и порузи, који трају и данас… Које ли величанствене југославенске судбине!“

за П.У.Л.С Душан Милијић

Извори

Ујевић 1963: Аугустин Ујевић, Изабрана дела (Приручни Ујевић). За штампу приредио Предраг Палавестра. Народна књига, Београд 1963.

Ујевић 1968: Тин Ујевић, Лелек себра, песме. Избор и предговор Радомир Константиновић. Просвета, Београд 1968.

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.