Констернирана грациозност

Ulogujte se / Kreirajte profil

Констернирана грациозност

.

Become a Patron!

.

(О филму „Помислим да окончам ствари“ у режији Чарлија Кауфмана. Главне улоге: Џеси Племонс, Бети Бакли, Дејвид Тјулис и Тони Колет

Када завршите са читањем романа Ијана Рида и после тога погледате филм Чарлија Кауфмана уопште немате утисак да гледате хорор филм и поред тога што је овај сјајни филм увек „уврнутог“ Кауфмана пун напете музике као и мрачних и чудних екстеријера. Као и ликова, уосталом. Чарли Кауфман је један од најоригиналнијих америчких редитеља, пре свега сценариста којег једноставно не можете упоредити са ниједним другим редитељима. Ја овај филм ипак повезујем са његовим епохалним делом, филмом „Синегдоха, Њујорк“ не по оним чиме се тај филм бави, него са аспектом те фигуре у говору. Овај се филм, у ствари бави контроверзом привођења своје судбине себи самима. Шестoмесечну везу Џејка и Луси или Лусије како је зову, у току филма прекида њихово путовање по највећој зими до Џејкових родитеља. Ијан Рид има сасвим другачији склоп догађаја у свом роману и то је релевантно зато што та синегдоха која се појављује и тамо и у филму пулсира на различитим линијама. Кауфман инсистира на психолошкој динамици и радњу филма концентрише у клаустрофобчном простору Џејкових кола, док Рид пресеца радњу  послужитељем школе где је Џејк учио, а и са другим секвенцама. У филму радња тече својим током и генерално то је линија распадања једне везе за време путовања код Џејкових родитеља који су дементни. Сви остали догађаји који су у неку руку интерпретација момената Ридовог романа су мешавина сомнабулности на принципу side effect-а и управо тај начин промишљавања удаљује овај филм од хорор жанра.

Враћајући се различитој интерпретацији интиме Џејка и његове девојке у овом филму имамо две невероватно претпоставке о томе има ли ова веза будућности. Овде свакако улази та сомнабулност која потхрањује напетост, али та напетост највише долази са стране, највише из угла епизодних ликова и можемо слободно рећи да је има само као паковање које ствара иронију и апсурд. И да, апсурд је реч која ми се провлачила док сам гледао филм који је по многоме оригиналан. Помислимо на то да је различита интерпретација љубавне везе са стране момка и девојке опет психолошки проблем и да је то можда аспект који нуди другачија решења. Можда помислимо на фројдовску подсвест која се увиђа највише када сањамо и ми у тим тренуцима нехотећи креирамо ситуације и судбине повезане са нама на начин на које не би на јави помислили ни у најскривенијим мислима. Метафоре којим се бави Кауфман су визуелне турбуленције које своје нити проналазе у детаљима главне линије радње као што је одећа послужитеља из школе у машини за прање веша код Џејкових родитеља, као што су папуче које траже код њих које се после тога појављују у рукама служитеља. Редитељ у тим везама повезује сомнабулност са стварношћу коју нам иронично представља па тако филм добија апсурдну глазуру која, с друге стране врло елегантно преокреће главну причу и од ње прави филмски есеј. Можда би то било једно од релевантнијих тумачења  филма – филмски есеј. Оба љубавника говоре о својим разлозима зашто би окончали везу с тим да је девојка наратор  у филму, дементни родитељи чија су сећања својевидна духовна констернација и који на неки начин препричавају како се у тој запуштеној кући некада живело пуним плућима, сулуди служитељ школе који после завршавања своје смене добија мождани удар у колима и конгломерат жеља и двају љубавника да се у њиховим животима дешавају лепе ствари као што је додела Нобелове награде Џејку. Која је дијагонала ове генералне констернације целог филма? То је она веза коју Кауфман покушава да повуче између стања главних ликова и песама Вилијама Вордсворта као артифицијелно транспонирање Џејковог живота и филма Џона Касаветеса „Жена под утицајем“. Ова релација отвара један  дирљив родни аспект и то је она подземна вода која, рекао бих, да је слој филма који се врло тешко уклапа у цели концепт, али је врло продуктиван. Продуктиван је зато што се на ове референце ликови позивају како би оправдали своје унутрашње немире и како би нашли олакшање од надолазећих психолошких бура. И наравно, и поред тога што овај филм има доста компонента хорор жанра, ове фусноте у његовом есејистичком језику доносе један импресионистички стил налик Трифоовом.

Џеси Племонс игра робустног Џејка врло надахнуто. Он је за разлику од девојке изразито страствен. Сваку ситуацију доживљава емотивно и то чини његову кабасту фигуру  симпатичном. Одлично одиграни лик нервозног младића који не зна како би се изборио са вртлозима живота као и са својим дементним родитељима. Насупрот њему је дубоко рационална девојка која у ствари жели да оконча везу, али ето, пристала је на то путовање због којег се после покајала, али није и за то имала времена пошто је заједно са Џејком ушла у фантазмагорије из које обоје не могу да изађу до краја филма. Фантастична Џеси Бакли одлично барата изражајним средствима и савршено зна како одиграти суздржану девојку која би радије да побегне из ситуација која се све више компликују. Овим ликовима се придружују фантастични карактери мајке и оца у тумачењу Тони Колет и Дејвида Тјулиса. Комични до краја, са фарсичним сценама, ова два лика су карактери чија заједничка оркестрација обележава саму окосницу целог филма, целог начина мишљења. Њихов хумор је крут и више уједа него што орасположује с тим што они као врсни глумци знају да их лепо заокруже правећи од њих глумачке парадигме.

На визуелној компоненти овог филма радило је доста интересантних уметника као што су Лукаш Жал, пољски сниматељ номинован за два Оскара (Ида и Хладан рат) чија је фотографија  инспиративна и комплексна. Посебно су сјајно сликане сцене балета у школи, као и сцене велике зимске вејавице. Фантастични су и сценографи Моли Хјуз и Мелиса Ломбардо (Ратни коњ, Хари Потер) чије су колоритности сушта супротност тамној атмосфери и депресивној причи, као и костимографка Мелиса Тот (Три билборда изван Ебинг, Мисури) која одлично потцртава све ликове својим решењима. Напета музичка илустрација је дело младог Џеја Ведлија, док је монтажа у рукама Роберта Фрејзина који је стални сарадник Кауфмана и монтажер „Синегдохе, Њујорк“.

„Помислим да окончам ствари“ је на неки начин апсурдно-психолошка драма пуна метафора и поред тога што највећи део ипак кореспондира са реалношћу. Свакако, врло је продуктивно што је филм доста различит од романа и то говори да је роман инспиративан и слојевит и да пружа могућност за различите интерпретације. Враћајући се  елеганцији коју протежира Кауфман у својим претходним филмовима примећујемо да се у овом филму ради о једној напетој грациозности. Када је у питању естетика помислим на то да се редитељево и пишчево заједничко удаљавање од флуентности приче отелотворује у нови правац у филму или у књижевности, ново промишљање које има и визуелни и реторички каузалитет који нема ниједно друго филмско и књижевно дело. Иан Рид у роману једном реченицом испуњава неколико страна, а Чарли Кауфман испуњава много кадрова снежном вејавицом. Тај репетиторијум је део изразних средстава који ће се све више развијети у комплекс могућих начина конципирања уметности. „Помислим да окончам ствари“ је покушај да се другачије отворе мрачни коридори наших личности и још мрачнији коридори наше неиспричане и неодживљене прошлости.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments