Контроверзе људског обличја или Homo Convictus

(О филму „Хомо“ редитеља Игора Иванова. Гл. улоге: Наташа Петровић, Сергеј Димовски, Јоана Биковска, Себастијан Каваца, Оливер Митковски, Игор Нгелов)

 

 

Људско постојање је широка тема, али његови поједини аспекти су инцпирација која нас увек води ка склапању и расклапању околности који, са друге стране говоре о промени човека у зависности од глобалног друштвеног и социјалног утицаја. Најновији филм Игора Иванова је управо посвећен људској наклоњености која је, наравно различита, али не може да избегне исти конструкт друштва и духовности. Овај филм је састављен од шест вињета које се уклапају једна у другу генерирајући околности које нису конструкција саме по себи, него су неизбежна окружја од којих иреверзибилно људски примерци црпе животна искуства. Дакле, Игор жели овим филмом да нам каже оно што на неки начин осећамо или предосећамо, а то је да сви ми играмо некакву улогу у микросвету којег, на некако водимо сами инстинктом или рациом. Шест вињета су посвећене шест „типова“ човека: Радника, Обожаватеља, Играча, Човека који се смеје, Човека који зарађује и Човека који воли. Прича која се збива негде у позадини ових шест малих прича је девастирајуће приказивање транзиционих друштва која се полако претварају у конзумерска, а духовност у „дај шта даш“ механизам од којег се добија „ништа на рате“. Управо та прича из позадине прави од овог филма интересантну и посве органичну причу о фрагилности човека који посеже ка криминалу као излазу из ужасног стања које никако да стане.

 

 

Редитељ преко фрагментарности и њене посвећености теми овог филма истиче да се филозофија преживљавања може схватити само као систем људске декомпонираности и његовог поновог рекомпонирања. Сви ликови ових шест прича: млади гробар Виктор, свештеник Христо, коцкарка Жана, комедијант Сократ, проститутка Кети и млади сиротан Гоги желе да се њихов живот рестартује, да се реконструише и да почну нови живот са новим навикама и новим светогледом. Наравно, сви улазе у вртлог неконтролисане транзитивне олује и њихова прича продужава у склопу са „околностима“ који се, на жалост, не мењају. Игор Иванов води радњу филма врло храбро и не губи се у детаљима. Напротив, успева да се ликови уклапе са ситуацијама које се њих не тичу, али се тичу временског корпуса. Режијска концизност у том правцу је оно што је највећи драгуљ овог филма. Филм има динамику која импонује и органику која носи врло јасну поруку да је човек највећи губитник од свих бића на овој планети. Игор Иванов мајсторски води радњу, без непотребних патетика, оштро и поносно. Поносно зато што својом сатиром и хумором не штеди никога, а оштро зато што су ликови које третира врло „живи“ и „доступни“. „Хомо“ има подназив који би требало да значи „само човек“ што је исто врло индикативно. Бити „само човек“ значи и „не бити“ човек, колико све то звучало парадоксално. Ово је филм о остацима људског бића који би да се сабере на било који начин.

 

 

Сергеј Димоски у улози младог гробара гради животан лик младог и образовног момка који себе гледа као  непродуктивног чиниоца друштва зато што не може да се реализује у склопу са својим образовањем. Постајући гробар њему се ипак срећа насмеје. Овај врло експресиван млади глумац одлично игра младог незадовољника који не зна шта би са собом у окружју које му не пружа баш неке велике могућности. Поред њега се у филму намеће и млада Наташа Петровић која је сјајна у улози проститутке Кети која мора да некако да заради за преживљавање себе и свог детета. Наташа Петровић гради одличан лик врло емотивне девојке коју је судбина бацила на тротоар. Једна од најупечатљивијих улога је улога комедијанта Сократа који глуми талентовани Оливер Митковски. Лик Сократа је један од најсветлијих ликова овог филма. Комедијант који баш и није много духовит, али зато успева задиркивајући и локалног мафијашког боса да западне у врло непријатне ситуације које га одводе у затвор. Ту су и епизодни ликови Себастијана Каваце који врло стамено игра психијатра Улчара и Камке Тоциновске која прави фантастичну вињету колегинице проститутеке Кети.

„Хомо“ је рађен према сценарију самог редитеља и Саше Кокаланова које је основа за чврсту структуру самог филма. Сцене се одлично уклапају једна у другу везани преко, рекао бих, „Тарантино ефекта“ виђеног у његовом легендарном филму „Петпарачке приче“ и одлично пакују ту вишеспоменуту позадинску причу, помало гротескну и хуморну.

 

 

Директорица фотографије је Маја Радошевић (Ајвар, Влажност, Поред мене) која следи фуриозну динамику радње са великом посвећеношћу на крупне планове које потенцирају одличне глумачке партије.

Једна од најинтереснатнијих компонента овог филма је монтажа Мартина Иванова која је савршено апликативна на саму драматургију, али и на целу динамику филма и чини ми се да се позитивни дојам филма стекне управо заслугом изванредне монтаже. Сценографија филма је дело Кирила Спасевског, док костиме креира словеначка костимографкиња Полојна Валентинчич (Хлеб и млеко).

Гледајући овај филм помислите да за човека у свакој ситуацији увек има излаза и да се склопу околности мора супроставити како би се животни ток променио у позитивном правцу. Тако мисле и сви ликови и рекао бих да се ту негде налазе ти симпатички мостови ликова и гледалаца, али да су те варијанте уствари и мотиви да се досегне управо она најгора. Живећи у овим транзиционим временима где се дан купује и продаје стрепећи шта ће се десити када сване друго јутро, Игор Иванов нам указује и на људске парадоксе које се појављују као резултат несавладљиве ирационалности. Човек никад не очекује контроверзе у свом понашању и деловању. Оне се једноставно дешавају као наметнуте конструкције преко којих се мора проћи како бисмо дошли до онога где смо кренули. И наравно, филм почиње и завршава нечим које у овим злим временима највише недостаје – љубављу. Мали Гоги који има Даунов синдром је онај који највише пружа љубав и благонаклоност на коју сви остали ликови заборављају борећи се са неманима свакодневнице од које су се ево управо изродиле и свакакве болести.

 

 

„Хомо“ је како каже наслов филм о „човеку“, али је то и филм о људској бестијалности која није „људска“. То је филм који говори о модерном људском „чиситилишту“ чији бескрај заиста забрињава.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

4.5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments