Кратак преглед историје, архитектуре и археолошких истраживања Манастира Ресава

Ulogujte se / Kreirajte profil

Кратак преглед историје, архитектуре и археолошких истраживања Манастира Ресава

.

Become a Patron!

.

УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Манастир Ресаву (сл. 1) подигао је почетком XV века деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића. Смештен у близини истоимене реке, овај манастир представља последњу велику српску средњовековну грађевину. Иако је Ресава један од наших најбоље очуваних манастира, данас више нема великог дела богатства и лепоте о којима знамо из писаних извора (Тодић 1995, 13; Симић и други 2007, 5).

Идеја о подизању манастира јавља се у време стабилизације српске државе. После Косовске битке и смрти кнеза Лазара, 1389. године, малолетни Стефан и кнегиња Милица уложили су велики труд како би земљи обезбедили мир и благостање. Стицањем пунолетства, Стефан је на себе преузео све државничке послове. Као вешт дипломата обезбедио је процват трговине у Србији, трудећи се притом да оживи привредну активност. Истовремено је испуњавао вазалне обавезе према турском султану и ставио се у његову службу током ратних похода. Године 1402, после турског пораза код Ангоре, Стефан је, враћајући се у Србију, одсео у Цариграду. Примио га је цар Јован VIII Палеолог, који му је том приликом доделио титулу деспота (Тодић 1995, 15).

Овим чином Србија је за кратко ослобођена турског вазалства и враћена јој је самосталност. Стефановим повратком у земљу развој постаје још интензивнији. Године 1403. почиње да се гради Београд као нова престоница, која убрзо прераста у важан културни центар. Градња је потрајала неколико година после чега се прешло на нови велики подухват. Будући да је био веома побожан, Стефан је одлучио да из основа подигне манастир са црквом, у којој ће једнога дана почивати његово тело. Деценијама касније манастир Ресава биће предмет дивљења многих савременика и сведока њеног трајања (Тодић 1995, 15–17).

Сл 1. Манастир Ресава (данашњи изглед)

Сл 2. Манастир Ресава (Идеална реконструкција)

ИСТОРИЈАТ

Почетак градње манастира датован је у 1406. или 1407. годину. За реализацију овог сложеног градитељског подухвата Стефан је сабрао врсне неимаре и уметнике које је довео из далеких области. Подизање цркве и одбрамбеног бедема завршено је 1418. године када је манастир освештан и насељен монаштвом. Од тада живот у Ресави почиње интензивно да се одвија (Тодић 1995, 20).

У првим годинама постојања манастир постаје центар културне активности у Србији. Сам деспот Стефан, својим донацијама, подстицао је књижевно стваралаштво, преводилачки и преписивачки рад. Због сталне опасности од турске војске, која је све више продирала у унутрашњост Балканског полуострва, често је градио додатна утврђења.То је чинио све до своје смрти 1427. године после чега је Ресава доживела тешку судбину. Пошто је деспотово тело сахрањено у манастиру, уследио је дуг период неизвесности. Подаци о догађајима који су уследили могу се наћи само у кратким белешкама и летописима, као и у турским и аустријским документима (Тодић 1995, 21).

На српски престо је убрзо ступио деспот Ђурађ Бранковић, Стефанов сестрић, који је самим тим преузео бригу о манастиру. Монашки живот се несметано одвијао све до 1439. године. Том приликом Ресава је потпала под турску власт, али је већ 1444. враћена, након што је султан Мурат II повукао своју војску из Србије (Симић и други 2007, 8).

Прво разарање манастир је претрпео 1456. године приликом турског похода на Београд, када је делимично изгорео. Крајем исте године умро је деспот Ђурађ Бранковић, а у породици је дошло до раздора. Власт је преузео Ђурђев старији син Лазар, који се у потпуности ослањао на снажног северног суседа, Угарску. Вођење угарофилске политике није било од користи за Србију која је већ попуштала под налетом Турака. Године 1458, после Лазареве смрти, Ресава је трајно пала у турске руке. Велика војска султана Мехмеда II наставила је своја освајања према северу (Ћоровић 2004, 330–331; Симић и други 2007, 8).

Пад Смедерева у лето 1459. године означио је уједно и коначан пад средњовековне српске државе. Деспот Стефан Бранковић није имао потенцијала да припреми одбрану, па је град заузет без икакве борбе.

Деспоту је омогућено да са породицом напусти Србију после чега су Турци одмах приступили управној подели земље и попису становништва (Ћоровић 2004, 333; Симић и други 2007, 8).

У једном таквом попису из 1468. године спомиње се и Ресава за коју се каже да је утврђење са 70 војника. Будући да је у близини била граница према Угарској, може се претпоставити да је манастирско утврђење тада имало стратегијски значај. И поред тога у манастиру је несметано текао монашки живот све до 1574. године када је стигло наређење да се црквена звона претопе и од њих начине топови. Од тада па све до Првог српског устанка, података о манастиру Ресави готово и да нема, изузев неколико помена из времена аустријске владавине Србијом од 1718. до 1739. године (Тодић 1995, 22).

Прве записе о манастиру у модерној Србији оставио је игуман Јоаникије 1806, односно 1810. године у којима пише „о обнови храма Светог Духа” под српским вождом Карађорђем (Симић и други 2007, 10).

У каснијим списима Ресава се све чешће спомиње под алтернативним називом Манасија који је у XVIII веку увео ђакон Јеврем. Тако се у једном извештају комисије, коју је образовао кнез Милош 1839. године каже „да је Манасија у изузетно рђавом стању”, те да је потребно предузети обимне радове како би се манастиру вратио стари сјај. То је и учињено прво 1844, а затим и 1856. године под игуманом Евгенијем Симоновићем. Потпуно је обновљен манастирски конак, а на цркви су извршене извесне интервенције (Симић и други 2007, 10–12).

У првој половини XX века у манастиру се више није градило. Од 1954. године када је Манасија постала женски манастир, за потребе бројног сестринства, изграђена су још 2 савремена конака, а у једном од њих данас су смештене свечана трпезарија и библиотека.

Сл 3. Деспот Стефан Лазаревић (детаљ ктиторске композиције)

Сл 4. Текст свитка у рукама (детаљ ктиторске композиције)

АРХИТЕКТУРА

Манастир Ресава садржи низ архитектонских особености због којих се с правом сврстава међу врхунска остварења српске средњовековне архитектуре. Бројне преправке које су вршене на манастирском комплексу током неколико векова нису битније утицале да се промени основно архитектонско решење. Данас је, због добре очуваности, могућа потпуна реконструкција манастирске целине. На основу досадашњих истраживања урађена је детаљна анализа готово свих објеката у Ресави, почев од утврђењa и цркве до трпезарије и осталих грађевина манастирског насеља.

Манастирско утврђење

Посебност која Ресаву издваја од осталих манастира позног средњег века јесте утврђење (сл. 5, 6), саграђено у циљу одбране манастирског насеља (Симић и други 2007, 17). Утврђење је полигоналне основе, састављено од високог бедема и 11 моћних кула. Све куле имају правоугаони облик изузев две које се налазе на угловима и које су хексагоналне основе, као и квадратног донжона (сл. 7, 8), који по димензијама представља највећу кулу (Тодић 1995, 25). У вертикалном плану, куле су биле издељене на шест спратова дрвеним међуспратним таваницама. Кровови су, као и таванице, били такође од дрвета највероватније покривени оловом. Са четвртог спрата излазило се на шетну стазу која се налазила на врху одбрамбеног зида и која је омогућавала континуирано кретање бранилаца. Изузимајући донжон, све куле су биле отворене ка манастирском дворишту (Поповић, С. 1993, 232; Симић и други 2007, 17–21).

Донжон ресавског утврђења, познатији и као ,,Деспотова кула”, служио је као последњи вид одбране. Ова кула квадратне основе подељена је на седам нивоа, од којих је онај најнижи служио највероватније као цистерна или силос. До улаза се стизало мердевинама које су, по свему судећи, биле прислоњене уз коси зид при самом дну. По општим карактеристикама, дебљини зидова, висини улаза, као и укупној висини, Деспотова кула сматра се најбољим фортификационим решењем донжона у средњовековној Србији (Поповић, С. 1993, 232; Симић и други 2007, 21–24).

У склопу утврђења, на његовој источној страни, смештен је један истурени део правоугаоног облика, тзв. ,,Мали град” димензија 20 × 60 m. Намена овог простора није сасвим јасна с обзиром на то да ту нису спроведена археолошка истраживања, али се претпоставља да је служио за смештај посаде (Тодић 1995, 32; Симић и други 2007, 17).

Карактеристично обележје манастирског утврђења представљају одбрамбени балкони или машикуле. Овај елемент одбране појавио се у средњовековној Србији тек почетком XV века и најбоље је сачуван у Ресави. Укупно 104 изведене машикуле налазиле су се у низовима на кулама као и на самом бедему. До њих се стизало кроз ходнике усечене у зидове. Кроз мали отвор на сваком балкону, гађан је непријатељ током опсаде манастира (Поповић С. 1993, 233; Симић и други 2007, 20). Одбрамбени зидови који спајају куле високи су 12 m, док им је ширина око 3,2 m. Читаво утврђење опасано је заштитним каналом и једним нижим одбрамбеним зидом (Поповић, С. 1993, 232). Улаз у манастир смештен је на западном зиду између две куле. До њега се стизало дрвеним мостом који је прелазио преко рова и који данас није сачуван (Поповић, С. 1993, 230; Симић и други 2007, 19).

Сл 5. План манастира ресаве – А. Црква; Б. Трпезарија; В. Донжон кула; Г. Мали конак; Д. Савремени конаци

Сл 6. Манастирско утврђење – западна страна

Сл 8. Донжон – реконструкција

Манастирска црква

Црква Св. Тројице (сл. 9–15) по свом значају представља централни објекат унутар манастирског насеља. Грађена у моравском стилу, ова црква у погледу архитектуре знатно одступа од архитектонских дела тог доба. То се првенствено односи на избор грађе, примену каменог украса, као и на пропорцијске односе. Од свих објеката црква је најбоље очувана и њен данашњи облик готово је идентичан првобитном (Тодић 1995, 36; Симић и други 2007, 25, 37).

Конструкција је састављена из две главне целине; наоса на источној страни и припрате на западној. Наос је правоугаоне основе, дужине 22 m и ширине 14,28 m, завршен олтарским простором на истоку. Олтар чине три апсиде полукружног облика са унутрашње и полигоналног са спољашње стране. Средишња апсида је споља петострана, док су бочне (проскомидија и ђаконикон) тростране. На средини северног и јужног зида смештене су певнице (Тодић 1995, 38; Симић и други 2007, 25, 26).

Сводна конструкција, типа развијеног уписаног крста, ослоњена је на четири висока округла стуба у средини цркве. Над пресеком подужног и попречног свода уздиже се главна купола, на изнутра кружном, а споља дванаестостраном тамбуру. У крајњим угловима цркве налазе се четири мање куполе конструисане највероватније из декоративних разлога. Тамбури ових куполица су осмострани с прозорима у сопственој ниши. Прозори наоса решени су у виду бифора готичког стила и распоређени су у два нивоа. Дванаест бифора смештено је на бочним странама, док се две налазе на олтарској апсиди. Изузетак представљају само два прозора на проскомидији и ђаконикону који су једноделни и којих има само у доњем нивоу (Тодић 1995, 39; Симић и други 2007, 26–30).

Припрата манастирске цркве обухвата простор западно од наоса од којег је одвојена преградним зидом. Реконструкцију њеног изгледа омогућили су знатни остаци првобитне грађевине нарочито очувани у северном делу. Припрата је квадратне основе, првобитно замишљена у виду уписаног крста са куполом. Крстообразно решење некада је више долазило до изражаја с обзиром на то да се сводна конструкција гранала на четири крака, међутим приликом обнове 1844. године направљен је двосливни кров који је ово решење учинио готово неуочљивим. Купола на десетостраном тамбуру налази се на пресеку сводова као и код наоса.

Посебну вредност припрате представља добро очуван под који по полихромним ефектима, избору мотива и техници нема одговарајућих паралела у средњовековној српској уметности. Разнобојни камен формира розету у центру просторије око које се, у виду крста, гранају четири траке. Простор између трака је облика квадрата испуњен геометријским шарама (Тодић 1995, 42; Симић и други 2007, 31–34).

Припрата је са наосом повезана преко два улаза: једним великим на средини преградног зида и другим нешто мањим у крајњем северном делу овог зида. У цркву се улази кроз седморо врата: четири у наосу и три у припрати (Тодић 1995, 38; Симић и други 2007, 30).

Црква Св. Тројице, без сумње је најрепрезентативнија гробна црква у раздобљу Моравске Србије. Њена унутрашњост по многим цртама следи систем устројен у Раваници. То се посебно односи на живопис који открива крајњи (есхатолошки) смисао. Тако се на темену лука, изнад портала који води из припрате у наос, налази представа Руке божије са душама праведника. Оваква представа карактеристична је за монументално и минијатурно сликарство XIV века и најчешће је у вези са страшним судом. Сликани програм ресавске цркве дао је, поред података Константина Филозофа, прве индиције о месту деспотовог гроба. Поред представе Руке божије, по правилу се налази портрет ктитора са једне, односно његов гроб са друге стране, па се мислило да је тако и у случају Ресаве. Будући да се портрет деспота Стефана налази десно од улаза, на северној страни храма, претпоставка је била да гроб мора бити у јужном делу што ће касније бити потврђено (Поповић 1992, 129–131).

Сл 9. Донедавно се претпостављало да је деспотов гроб у јужном делу храма

Спољашњи изглед ресавске цркве карактерише одсуство декоративног украса који је карактеристично обележје српске архитектуре XV века. Фасада садржи систем ниша, пиластара и лукова који осликавају унутрашњи распоред и конструктивни склоп цркве. Спољашњи зидови прављени су од клесаних блокова пешчара сложених у правилне континуиране редове. На северном и јужном зиду наоса, симетрично у односу на певничке апсиде, изведене су плитке нише благо преломљене у темену. Три полукружне нише налазе се на видљивом делу западног зида изнад крова припрате. На месту где се спајају странице апсида изведене су витке прислоњене колонете. Зидови наоса и припрате почивају на соклу, а завршени су кровним венцем и низом аркада. Оквири прозора су слабије очувани; у доњој зони западног зида сачуване су једноставно обрађене лунете бифора. Иако је веома оштећен, прозор у западном зиду има највише очуваних првобитних елемената. На оквиру овог прозора сачуван је типични моравски геометријски преплет двочлане траке. Приликом археолошких ископавања пронађени су разни делови оквира попут капитела стопа и стубића што је омогућило да се потпуно реконструише изглед прозора. Куполе на својим странама имају уске прозоре који су смештени између плитких, полукружно завршених ниша. Црквена врата су различитих величина и са спољне стране украшена архитравно завршеним каменим оквирима са лунетом и плитком нишом изнад (Тодић 1995, 47; Симић и други 2007, 27–33).

Сл 10. Црква Св. Тројице – спољашњи изглед

Сл 11. Црква Св. Тројице – реконструкција

Сл 12. Подужни пресек цркве

Сл 13. Основа цркве

Сл 14. Попречни пресек цркве

Сл 15. Северни изглед цркве

Манастирске грађевине

У кругу манастира Ресаве некада је постојао низ грађевина неопходних за свакодневни живот монашке заједнице. То су објекти попут трпезарије (сл. 16–18), монашких келија, остава, радионица, затим странопријемница и болница. Овакве грађевине, са изузетком трпезарије, биле су прислоњене уз обимне зидове утврђења.

Трпезарија у Ресави представља једну од највећих грађевина ове врсте у средњовековној Србији. Основана као скоро правилан правоугаоник, димензија 17 × 32 m, имала је приземље и спрат (Томић, С. 1971, 21).

Приземље је служило као остава за смештај намирница и хране, док се на спрату налазила просторија за обедовање. Дрвена међуспратна конструкција над приземљем ослањала се на 38 греда тавањача и четири стуба са каменим базама (Симић и други 2007, 38–39).

Трпезарија је, као и утврђење, грађена крупним ломљеним каменом у кречном малтеру и била је покривена кровом на две воде. Трагова унутрашње обраде данас више нема, али се поуздано зна да су се до 1925. године, на источном зиду, још увек назирали остаци фресака (Томић, С. 1971, 21; Симић и други 2007, 38–40).

На западном, источном и северном зиду смештена су по два, симетрично постављена, пресведена прозора ширине 1,1 m и висине 2 m.

Монументални улаз у грађевину, димензија 4,1 × 3,65 m налазио се у оси северног зида, док је један мањи улаз био на источној страни трпезарије (Тодоровић 1995, 175).

Досадашња сондажна истраживања пружила су драгоцене податке на основу којих је приближно реконструисан унутрашњи изглед трпезарије. У слојевима су пронађени трагови гарежи, угљенисаног дрвета, житарица, као и бројни делови камене пластике. По свему судећи дрво је било широко употребљавано у градњи овог објекта. Под приземља и спрата био је потпуно покривен даскама, али још није утврђено да ли су оне чиниле подни застор спрата. На основу знатног броја камених плоча нађених током истраживања, претпоставља се да је у просторији за обедовање, преко дасака и испуне био постављен камени под (Поповић, С. 1993, 270; Тодоровић 1995, 180).

Остаци украса пронађени на дубини од 1 m највероватније су припадали носећим стубовима. Два фрагментисана капитела од пешчара нађена у источном делу трпезарије стајала су највероватније на стубовима ширине око 30 cm. Са све четири стране били су украшени флоралним мотивима са вратом у виду уврнутог ужета (Тодоровић 1995, 182).

Посебну архитектонску особеност ресавске трпезарије чини њен слободан положај у простору са тремовима уз подужне зидове. На постојање тремова указују остаци пронађени непосредно уз спољне зидове. Приликом рушења конака који се налазио уз југоисточни зид трпезарије, пронађен је део још једног украшеног капитела за који се сматра да је стајао на носећем стубу. У покушају да се трем реконструише, претпостављено је да је приземни део имао аркаде на стубовима и зиданим ступцима са пиластрима. На такво решење указује пронађени фрагмент који димензијама одговара капителима, а могао је бити завршетак пиластра. Због знатне висине, на спрату трема налазила се највероватније архитравна дрвена конструкција без зиданих делова (Поповић, С. 1994, 270; Тодоровић 1995, 183). На основу дебелог слоја гарежи пронађеног приликом сондажних истраживања установљено је да је унутрашњост трпезарије страдала у пожару, што је нашло потврду и у историјским списима. Наиме, летописи бележе да је 1456. године Ресава горела када је, по свему судећи, страдала и трпезарија (Тодоровић 1995, 180).

Сл 16. Северни зид трпезарије

Сл 17. Основа трпезарије

Сл 18. Реконструкција трпезарије

У оквиру манастирског комплекса, поред трпезарије, издваја се још неколико значајних грађевина. У северном делу манастирског насеља постојала су два објекта, један западно, други источно од донжона. Први је био правоугаоне основе дужине око 25 и ширине око 7,5 m, ослоњен на бедеме утврђења који су чинили његов западни, односно северни зид. Објекат је по свему судећи имао приземље и спрат о чему сведоче лежишта међуспратних греда. У приземљу је постојао преградни зид који је делио две просторије. У једној од њих сачувани су остаци полукружног ложишта. После великог пожара који је захватио манастир, на месту овог објекта саграђен је нови, знатно другачијег изгледа. Источно од донжона, до забатног зида прислоњеног уз бедем, налазила се грађевина димензија 33 × 8,5 m са приземљем и спратом. Сондажним испитивањем утврђено је да је изграђена од дрвета, будући да нису пронађени остаци камених фасадних зидова. Дебео слој угљенисаног дрвета указује да је грађевина страдала у пожару (Тодић 1995, 34; Симић и други 2007, 42).

До наших дана, најбоље је сачувана зграда јужно од улаза. Прислоњена уз западни бедем; имала је приземље и два спрата. Спратови су били издељени на више просторија, али њихов распоред није у потпуности утврђен. Ова грађевина је после пожара обновљена и у том облику постоји и данас (Тодић 1995, 34).

У истом делу порте, прекопута западне фасаде цркве, смештен је слободностојећи објекат. Правоугаоне је основе, величине око 7 × 13,5 m зидан ломљеним каменом. Остаци зидова достижу висину од свега 0,6 m до 2 m, па је тешко утврдити тачно време настанка. Због чињенице да је одвојена од зидова утврђења, сматра се да је грађевина настала тек у каснијем периоду (Симић и други 2007, 43).

Највећа грађевина манастирског насеља, после трпезарије, налазила се у источном делу порте. Пружала се од забатног зида, дуж источног бедема у дужини од 60 m. Претпоставља се да је била од лаке дрвене конструкције, са приземљем у виду широког отвореног трема. О постојању ове грађевине сведоче трагови гарежи и угљенисаног дрвета, као и лежишта за греде у очуваном лицу бедема. Пошто је највероватније спаљена, касније више није обнављана, а на њеном месту данас се налази савремени конак (Тодић 1995, 34; Симић и други 2007, 43).

НОВИЈА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

Током више векова манастир Ресава привлачио је пажњу многих путописаца и истраживача који су проучавали његове уметничке и архитектонске вредности. У периоду од XVIII до XX века историчари су настојали да реше проблем места на којем је сахрањен ктитор, деспот Стефан Лазаревић (Брмболић 2007, 9).

Као споменик културе од изузетног значаја манастир је стављен под заштиту. То је омогућило да се током XX века спроведу бројна истраживања и конзерваторски радови. Године 1928. написана је прва обимна научна монографија, а затим и разне студије, научни и стручни радови. Прва сондажна истраживања у кругу манастира вршена су у периоду од 1956. до 1964. године. Археолошким ископавањима седамдесетих година XX века истражен је простор источно од цркве где се данас налазе савремени конаци. Прва систематска археолошка ископавања коначно су започела 2005. године, према вишегодишњем плану и програму (Брмболић 2007, 9; Симић и други 2007, 15).

Ископавања у порти и наосу цркве

Ископавања су започела, најпре, у северном делу порте где су уклоњени познији насипи тако да је двориште враћено на првобитни ниво. Истражен је северни сектор порте, као и објекат саграђен уз северни манастирски бедем (Брмболић 2007, 9).

Према програму 2006. године прешло се на истраживање цркве. Пошто су уклоњене камене плоче из XIX века, испод малтерне кошуљице и слоја песка откривена је старија подна површина. Израђена је од опеке, а претпоставља се да датира из периода 1718–1739 година. Испод ктиторске композиције, на западном зиду наоса, подне опеке су биле фрагментоване, што указује на ранија прекопавања. Овакав контекст, такође наводи на претпоставку да је било покушаја да се открије гробница ктитора. Даљим ископавањем дошло се до слоја тамномрке земље, дебљине око 10 cm. У слоју су откривени бројни уломци окулуса, фрагменти живописа, као и ломљене животињске кости. Формирање слоја могуће је временски одредити у период од 1458. до 1689. године (Брмболић 2007, 10–11; Симић и други 2007, 47).

Пошто је уклоњен и слој земље, указала се првобитна подна површина од кречног малтера. Сачувана је на целој површини наоса, осим уз јужни зид западног травеја где је испод блокова сиге уочен гробни укоп. Откопавањем гробнице пронађен је скелет у анатомском положају. Поред скелета није било прилога, само трагови тканине са сребрном и златном срмом. Гробница је била правоугаоног облика димензија 2,2 × 0,7 m, дубока око 1,4 m. Зидови су грађени од тесаних и притесаних камених блокова. Покојник је, по свему судећи, био положен у ковчег о чему сведоче трагови иструлелог дрвета, као и равномерно распоређени гвоздени клинови дуж зидова гробнице. Претпоставља се да су у јаму положена два масивна притесана камена блока, а да је затим на њих постављен ковчег. Реконструкцијом је утврђено да је ковчег затим обзидан тесаним и притесаним блоковима камена и сиге у сухозиду. Између зидова гробнице и вертикалних страна ковчега, као и преко дрвеног поклопца, биле су постављене опеке без малтерног везива. Гробница је на крају покривена аморфним блоковима сиге, који су заливени кречним малтером (Брмболић 2007, 12–15; Симић и други 2007, 44–45).

На основу откривене стратиграфије изведене су и одређене претпоставке о начину девастирања гробнице. Пошто је разбијена надгробна плоча, прво су разгрнути блокови сиге, затим је највероватније извршено укопавање уз северну страну. Тиме је девастиран поклопац дрвеног ковчега. Будући да су дислоциране само кости главе, претпоставља се да није била у питању обимнија пљачка. Остало је отворено питање да ли је из гроба нешто однето, с обзиром на то да се уз тело покојника налазио можда само прстен или копча за каиш. Време девастирања гробнице може бити 1439. година, када Турци први пут освајају Србију, а самим тим и Ресаву (Брмболић 2007, 16).

Сл 19. Скелет у гробници уз јужни зид зап. травеја

Сл 20. Реконструкција могућег изгледа гробнице

На основу првих резултата ископавања ове гробнице (сл. 19 и 20), претпоставка је била да припада ктитору, деспоту Стефану Лазаревићу. На то су указивали подаци Константина Филозофа о месту деспотове сахране, као и чињеница да је простор уз јужни зид западног травеја у средњовековној Србији по правилу био намењен ктитору. Од XVI века до данас изнет је огроман број претпоставки о месту деспотове сахране. Још 1601. године дубровачки опат Мавро Орбин у свом делу Краљевство Словена тврди да је деспот сахрањен у Раваници. Овим податком служи се и Феликс Каниц на свом путовању кроз Србију. Вук Стефановић Караџић такође је посветио пажњу овом питању, па тако у једном писму Јернеју Копитару наводи како је деспотово тело сахрањено на месту његове смрти код села Црквине. Последња у низу претпоставки изнета је осамдесетих година XX века.

Тада се мислило да деспотово тело почива у манастиру Копорин, те је било потребно спровести додатне антрополошке и ДНК анализе. Резултати су потврдили да постоје најближе сродничке везе са кнезом Лазаром, чиме је решена вишевековна дилема о месту сахране. (Брмболић 2007, 21–22; Симић и други 2007, 47).

Ископавања у припрати цркве

Систематска археолошка ископавања су, поред наоса, вршена и у припрати цркве где су пронађене две гробнице. Након што је у југоисточном углу померена једна мермерна плоча и скинут слој песка, указала се гробница димензија 1,4 × 0,45 m (сл. 21). У слоју земље помешане са паљевином констатована је секундарна сахрана двеју индивидуа. На основу уломака керамике као и фрагмената опеке аустријског формата, гробница је датована у XVIII век. У доњем слоју откривене су две масивне камене плоче правоугаоног облика. Уклањањем ових плоча дошло се до још једне знатно старије гробнице (сл. 22 и 23). Унутра је пронађен добро очуван дрвени ковчег са скелетом мушке индивидуе. Покојник је био стар између 60 и 65 година, и сахрањен је без гробних прилога. Претпоставља се да ова гробница припада Калојану Русоти, царинику из Новог Брда који је био важна личност на деспотовом двору. Таква хипотеза поткрепљена је подацима из историјских извора који говоре о тачној години и месту његове сахране (Брмболић 2007, 16–21; Симић и други 2007, 48–49).

Сл 21. Гробница из XVIII века у ЈИ углу припрате

Сл 22. Гробница из XV века са скелетним остацима Калојана Русоте

Сл 23. Реконструкција гроба Калојана Русоте

Сл 24. Основа цркве са положајем ктиторске гробнице и гробница из XVIII и XV века

ЗАКЉУЧЦИ

Овај рад представља само покушај да се у најопштијим цртама ослика развој ресавског манастира кроз шест векова његовог постојања. У жељи да што боље проучимо овај изузетни споменик културе, ми се данас ослањамо на бројне историјске и материјалне трагове. Међутим, упркос свим расположивим подацима које тренутно поседујемо, може се рећи да је Ресава недовољно истражена с обзиром на свој историјски и уметнички значај. У складу са могућностима, али и историјским околностима, озбиљнији рад на проучавању историје и архитектуре Ресаве започео је тек у другој половини XX века. Обимни конзерваторски радови вршени педесетих и шездесетих година означили су почетак примене савремених метода проучавања који су довели до низа нових сазнања. У том периоду, о манастиру Ресави написано је и неколико нових монографија, а посвећен јој је и велики научни скуп. Данас су у истраживања укључени бројни стручњаци из области историје, археологије и архитектуре што доприноси знатно бољем повезивању података и стицању јасније слике о прошлости овог манастира. Рад додатно олакшавају и бројне аналогије које се могу повући између Ресаве и сличних манастира моравске стилске групе попут Раванице или Каленића. Кроз архитектуру ових споменика позног средњег века данас се на одређени начин одражава читав дух те епохе. Коначно, најновија истраживања спроведена у задњих неколико година, бацила су потпуно ново светло на читаву проблематику и отклонила бројне недоумице које су до тада постојале. Манастир Ресава, у облику у којем се данас указује, оставља могућност да се у перспективи стекну нова сазнања и да се детаљније сложи мозаик њене историје.

АУТОР: Марко Павићевић, дипломирани археолог

Извор: Архив Војводине

Кратак преглед историје, архитектуре и археолошких истраживања Манастира Ресава

БИБЛИОГРАФИЈА

Томић, С. 1971. Манасија Ресава. Београд: Космос.

Поповић, Д. 1992. Српски владарски гроб у средњем веку. Београд: Институт за историју уметности Филозофског факултета.

Поповић, С. 1994. Крст у кругу – архитектура манастира у средњовековној Србији. Београд: Просвета, Републички завод за заштиту споменика културе.

Тодић, Б. 1995. Манастир Ресава. Београд: Агенција „Драганић”.

Томић, О. 1995. Нова истраживања Ресаве. стр. 17–24. у Манастир Ресава – историја и уметност, ур. М. Пантић. Деспотовац.

Тодоровић, Д. 1995. Трпезарија манастира Ресаве. стр. 175–186. у МанастирРесава – историја и уметност, ур. М. Пантић. Деспотовац.

Ћоровић, В. 2004. Историја Срба. Београд: И. П. Иванишевић, Логос-арт.

Симић, Г., Тодоровић Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007. Манастир Ресава. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.

Брмболић, М. 2007. Гробнице у цркви манастира Ресаве. стр. 9–23. у Саопштења XXXIX, ур. Г. Симић. Београд.

ИЗВОРИ ИЛУСТРАЦИЈА

Слика 1 – www.pravoslavlje.spc.rs/slike/920 – 15. 7. 2009.

Слика 2 – Симић, Г.,Тодоровић, Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007 Манастир Ресава. Београд : Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 23.

Слика 3 – www.spc.rs/sr/system/files/v3/despot stefan – 15. 7. 2009.

Слика 4 – Тодић, Б. 1995 Манастир Ресава. Београд : Агенција „Драганић”. стр. 14.

Слика 5 – Симић, Г., Тодоровић, Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007 Манастир Ресава. Београд : Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 4.

Слика 6 – Симић, Г., Тодоровић, Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007 Манастир Ресава. Београд : Републички завод за заштиту споменика културе. насловна страна.

Слика 7 – Тодић, Б. 1995 Манастир Ресава. Београд : Агенција „Драганић”. стр. 32.

Слика 8 – Тодић, Б. 1995 Манастир Ресава. Београд : Агенција „Драганић”. стр. 32.

Слика 9 – Поповић, Д. 1992 Српски владарски гроб у средњем веку. Београд : Институт за историју уметности Филозофског факултета. стр. 130.

Слика 10 – Симић, Г., Тодоровић, Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007 Манастир Ресава. Београд : Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 26.

Слика 11 – Симић, Г., Тодоровић, Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007 Манастир Ресава. Београд : Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 35.

Слика 12 – Тодић, Б. 1995 Манастир Ресава. Београд : Агенција „Драганић”. стр. 37.

Слика 13 – Тодић, Б. 1995 Манастир Ресава. Београд : Агенција „Драганић”. стр. 37.

Слика 14 – Тодић, Б. 1995 Манастир Ресава. Београд : Агенција „Драганић”. стр. 38.

Слика 15 – Симић, Г., Тодоровић, Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007 Манастир Ресава. Београд : Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 32.

Слика 16 – Тодоровић, Д. 1995 Трпезарија манастира Ресаве. Манастир Ресава – историја и уметност. Деспотовац. стр. 177.

Слика 17 – Тодоровић, Д. 1995 Трпезарија манастира Ресаве. Манастир Ресава – историја и уметност. Деспотовац. стр. 178.

Слика 18 – Тодоровић, Д. 1995 Трпезарија манастира Ресаве. Манастир Ресава – историја и уметност. Деспотовац. стр.178

Слика 19 – Брмболић, М. 2007 Гробнице у цркви манастира Ресаве. Саопштења XXXIX. Београд. стр. 13.

Слика 20 – Брмболић, М. 2007 Гробнице у цркви манастира Ресаве. Саопштења XXXIX. Београд. стр. 15.

Слика 21 – Симић, Г., Тодоровић, Д., Брмболић, М., Зарић, Р. 2007 Манастир Ресава. Београд : Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 47.

Слика 22 – Брмболић, М. 2007 Гробнице у цркви манастира Ресаве. Саопштења XXXIX. Београд. стр. 19.

Слика 23 – Брмболић, М. 2007 Гробнице у цркви манастира Ресаве. Саопштења XXXIX. Београд. стр. 20.

Слика 24 – Брмболић, М. 2007 Гробнице у цркви манастира Ресаве. Саопштења XXXIX. Београд. стр. 23.

 

  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments