Ulogujte se / Kreirajte profil

Кратки резови

ЧЕКАЊЕ

У десном углу седела је старица. Лице јој је било смежурано. Носила је исцепани мантил и сламнати шешир. Повремено би подигла главу и прешла погледом по просторији. Читала је љубић с трафике. Очи су јој биле светле и прозрачне. Изгледала је тужно и безнадежно.

Поред мене био је човек у црном оделу. На крилу је држао ташну. Погледао ме је знатижељно и упитао: „Шта мислите колико ће каснити вечерас?“

„Не знам“, рекао сам незаинтересовано и спустио главу.

„Последњи пут сам преспавао овде чекајући“, наставио је. „Докле ви идете?“

„До краја.“ Нисам био расположен за причу.

Одувек сам мрзео да водим небитне разговоре с непознатим људима. Гушила су ме њихова питања.

У левом углу седео је младић у кожној јакни и фармеркама. На столици поред њега лименка пива. Имао је слушалице. Главу је померао у ритму музике. Повремено би испустио покоји звук попут крика.

Требало је да идем колима. Сам. Удахнуо сам дубоко. Воз је улазио у станицу.

Пожурио сам напоље из овог чистилишта када се изненада разлегао тресак…

 

ВЕСЕЛА БОЛНИЦА

Хавел се извињава

„Алжбета, жао ми је због свега… Више пута сам вам рекао да медицинска сестра не треба да се шепури на радном месту. Није ово диско-клуб. Ваша задњица и деколте само ометају особље, а и пацијенте. Молим вас да убудуће будете пажљивији.“

Љубавне играрије

Докторка је стајала крај прозора и гледала напоље. У левом углу у наслоњачи напола окренутој ка зиду седео је примаријус. Флајшман је ушао и кренуо ка докторки. Примаријуса није приметио.

„Тражили сте ме?“

„Флајшмане“, рекла је нежно. „Хтела сам да вас замолим за једну услугу.“

Флајшман је био узбуђен. Одмеравао је њену витку фигуру. С нестрпљењем је ишчекивао њен додир. На трен је зажмурио. Желео је да јој осети мирис. Отворио је очи. Окренула се ка њему.

„Докторка,“ бојажљиво је рекао. „Желим вас од кад сам вас први пут угледао. Луд сам за вама.“

„Флајшмане!“ узвикнула је.

Смех се зачуо иза његових леђа. Скаменио се.

„Флајшмане,“ чуо је примаријуса. „Дечаче, ви мислите да сте Казанова.“

 

НОЋНИ САН

Стајао сам. Кренула је ка мени. Тренутак се одужио. Осећала се пријатна топлота ноћи. Месечина јој је обасјала лице. Била је предивна. Нешто ми је било познато у њеном погледу, видео сам себе. Безнадежна ситуација спојила је њен страх с мојим. Поверовала ми је. Пришла је. Постиђено, клонуле главе, пружила ми је руку. Тражила је уточиште. Загрљај.

Желео сам да јој помогнем. Речи су биле сувишне. Наслонила ми је главу на раме. Мирис њене косе увукао ми се у ноздрве. Тишина.

У једном тренутку се измакла. Погледала ме је са захвалношћу. Пољубила ме је у образ. Разумели смо се. Окренула се и нестала у ноћи без речи.

Био сам сигуран да је више никада нећу видети…

 

ПЛЕС С КАМЕНОМ

Руком је лагано прелазио по глаткој површини, милујући је. Испуњавало га је задовољство. Осећао је топлину у стомаку. Усредсређено је опипавао заобљене ивице. Кружио је. Сваким додиром истраживао је и откривао нешто ново. Знао је да је овај комад посебан, и да му допушта да га води, да му покаже шта жели. Зажмурио је. Ослушкивао. Хладно, удубљење, глатко, испупчење. Уживао је у малим неправилностима…

 

Руке су му плесале по беличастој површини мермера. Бридели су му врхови прстију. Прозрачност кристалчића задирала је у његово несвесно. Осетио је струјање у длановима. Облици су постајали све јаснији. Затворених очију, држећи руке на хладној површини камена, угледао је скулптуру и осетио страх недостојности.

Узео је чекић и почео да ваја…

 

за П.У.Л.С: Јелена Деспотовић

Скулптуре И. Јеремић, Фотограф В. Опсеница

  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *