Ulogujte se / Kreirajte profil

Критика клавирског реситала Пјотра Андершевског

10. новембар 2018. Коларчева задужбина

Пољски пијаниста Пјотр Андершевски један је од оних за кога се обично каже да свира интелектуално и да привлачи публику која више воли промишљене интерпретације од испразне виртуозности. Овакве неспретне констатације, заправо указују на чињеницу да уметник извођаштву приступа онако како и треба, постављајући се између партитуре и домена субјективног у позицију кроз коју се не приклања ни једном од ова два света. Заправо, фикција коју доноси музика и уплив онога који партитуру тумачи недељива су целина, те је релевантни уметник због тога нешто више од тумача ‒ он је тај који већ створену креацију поново креира. У ред таквих спада и Пјотр Андершевски.

Програм његовог реситала садржао је одабране Прелудијуме и фуге из друге свеске Добро темперовани клавир Јохана Себастијана Баха и Дијабели варијације опус 120 Лудвига ван Бетовена. Већ сам одабир програма указивао је на извесну озбиљност приступа, мада је сасвим сигурно, да је Андершевски пијаниста који нема ни најмању потребу за егзибиционизмом. Његове интерпретације, у правом смислу те речи представљале су субјективна тумачења у којима су фиксирани били кључни музички параметри. Одабрана темпа стриктно су била одржавана, мелодијско-хармонске и хармонско-контрапунтске фразе јасно обликоване, док су форме изнесене недвосмислено јасно и без расплињавања. Оно што је импресивно било током целог концерта јесте чињеница да у свирању Андершевског не постоји ништа што би могло да се назове конвенционалним или уобичајеним, док је с друге стране, његова интерпретација све само није скандалозна или контроверзна у смислу изазивања подељених мишљења.

Piotr Anderszewski – J.S. Bach; Prelude and Fuguae A Flat Major

И заиста, када уметник кроз своје извођење прикаже строго фиксиране спољашње квалитете, односно, квалитете који одржавају музичку грађу, а то су јасна форма и у оквиру ње стабилна темпа, пулсација и ритмика, са таквог становишта интерпретација дозвољава различите видове остваривања такозваног субјективног. Распоред Бахових Прелудијума и Фуга, Це дур, Ас дур, дис мол, Ха дур, Ес дур и гис мол, исто као и распоред тридесет и три варијације Бетовена, указивале су на динамичност у оквиру које није било места за понављање већ проживљених ситуација, нити за празна места. Наиме, време је код Андершевског осмишљено и распоређено тако да садржај који га испуњава увек доноси неки нови квалитет који би с обзиром на апстрактну природу музике тешко било описати. Сваки од појединачних прелудијума и фуга, у оквиру својих карактера, добио је на интензитету у том смислу што су представљени као динамичке форме у оквиру којих су достизања врхунаца, успони и падови пратили логичан след мелодијско-контрапунктских линија, или су интензитет добијале преко добро одмерених судара линија, што је нарочито очигледно било у извођењу дис мол Прелудијума и фуге. Што се артикулације тиче, чини се да је могућа полазна тачка била интерпретација Глена Гулда. Ипак, Андершевски је доста умеренији у погледу такозваних новина и заправо је у потпуности усмерен ка одржавању дубоког и изразитог доживљаја као саставног дела граматике креације коју износи.

Beethoven: Diabelli Variations, Op.120 (Anderszewski)

У процесу изношења исказа, овај пијаниста не попушта, штавише, оно што се назива експресијом он продубљује, што је најбоље могло да се осети у извођењу Бетовенових Дијабели варијација. Галантна банална мелодија с почетка композиције, према речима самог пијанисте, претвара се у „универзум људског искуства“, а о свему томе Андершевски је имао времена да размишља још од 1990. године, када је у полуфиналу такмичења у Лидсу свирао ово дело. Иако није освојио ни првих шест места, остао је упамћен по овом извођењу и у неку руку, Дијабели варијације су његов заштитни знак. У извођењу овог дела, импресионира начин на који је осмислио сваку од варијација, при том не реметећи природност њихових смењивања. Тако је једино почетна мелодија изведена као квадратна структура, док су све остале варијације представљале праволинијски усмерене мале форме, у оквиру којих је динамизам доносио увек неки од посебно наглашених елемената: брзи пасажи комбиновани у различитим интервалским односима, нису представљали само лако одсвирани лествични покрети већ су изведени као битни чиниоци драматуршке грађе композиције. Слично је са покретним акордима ударима, полифоно конципираним варијацијама, као и са лирским или коралним варијацијама изведеним уз лебдећа легата и одзвуке дугачких тонова који су такви услед достигнуте мекоће и прозрачности звука инструмента. Контрасти између експлозивних динамичких одсека и лаганих лирских мелодија изведених у религиозном заносу, код Андершевског су били фасцинантни. Ниједан секунд композиције која траје око педесет и осам минута, код овог пијанисте није био пропуштен. Звучање сваког тона, сваког сегмента интерпретације не само што је био промишљен, већ и дубоко проживљен.

Реситал Пјотра Андершевског била је прилика да се присуствује врхунском уметничком доживљају, лишеног било чега естрадног или вулгарног. Ретка појава, поготово у савременом пијанизму, али по свој прилици још увек могућа. `

Аутор: др Срђан Тепарић

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.