Студентски бунт кроз призму књижевних метафора 

„Цар је го!“ – усудио се неко да каже, а то није наивно дете које уопште не размишља о последицама своје искрене изјаве.

Чувена прича Ханса Кристијана Андерсена (коју је писац преузео из још старијих извора, који су у датом случају ирелевантни) много је више од комичне преваре коју су над царем и његовом свитом спровеле две варалице, јер се кључно питање не крије у томе да ли окупљени народ заиста верује да је царево одело невидљиво, него у томе зашто се само једном детету омакло да викне како је цар потпуно наг, док су сви остали прихватили да учествују у превари.

Југословенска кинематографија може се похвалити неколицином остварења заснованим на мотивима светских класичних дела, а једно од таквих је филм под називом Царево ново рухо (режија Анте Бабаја, Зора филм, Загреб 1961), где је дете које једино сме да прокоментарише цареву нагост замењено улогом дворске луде која ће због своје искрене изјаве о царевом непостојећем оделу физички страдати тако што ће бити осуђена на смрт, чиме се оригинална прича претворила у својеврсну мрачну пародију.

Да ли су творци филма Царево ново рухо хтели да између редова прикажу убијање сваке слободне мисли у тоталитарном режиму, при чему су свакако имали у виду и режим државе у којој сами живе – то се може посебно разматрати, али много је битније што су финалном сценом погубљења дворске луде заправо указали на прави разлог ћутања целог народа пред разголићеним царем, јер неискусно дете (ако се вратимо изворној причи) заправо је једино у маси окупљених које се не плаши да каже истину зато што није свесно да онај ко каже истину лако може због тога изгубити главу.

И то је најважнији разлог што је царева разголићеност наводно неприметна чак и кад је сасвим очигледна, а притом сама разголићеност добија пренесено значење погрешних и манипулативних владаревих потеза и одлука пред којима се ћути из страха од режимске реакције због изрицања истине.

Више је пута дететова изјава из приче „Царево ново одело“ коришћена као поента масовног протеста који је продукт студентских блокада у Србији крајем 2024. и током прве половине 2025. године, а таква паралела није чудна с обзиром на то да се успех самог протеста може објаснити помоћу неколико карактеристичних мотива из литературе разних епоха, народа и жанрова.

Понекад се актуелни догађаји тумаче и помоћу сличних догађаја који су се десили пре неколико деценија, али јасно је да се историја не може поновити, као и да се помоћу прохујалих догађаја не могу увек разумети савремена дешавања, али се зато, напротив, она могу много боље сагледати кроз карактеристичне метафоре и симболе које је одавно овековечила књижевна уметност, а за које је већ доказано како имају способност да се понављају не само из генерације у генерацију, него и из столећа у столеће, па и из миленијума у миленијум.

И премда се такви детаљи најчешће налазе унутар древних прича и легенди, они су итекако пријемчиви сваком времену и друштву, па није чудно што се један студентски бунт двадесет првог века тешко може упоредити са студентским бунтом у истој земљи пре нешто мање од три деценије, док се малтене дословце може упоредити са причом која се приписује старогрчком приповедачу Езопу и која је позната под насловом „Сунце и Ветар“.

У споменутој причи описује се занимљиво надметање између Ветра и Сунца, који су међусобну расправу о томе ко је од њих двојице јачи решили да провере тако што ће покушати да са једног пролазника свуку капут, али иако је Ветар толико јако задувао да је капут са човека замало одлетео, човек се ипак на време снашао, успео је да привије капут и да закопча дугмад, тако да је Ветар узалуд дувао док се није заморио, а кад је Сунце нагло засијало, човек је због изненадне врућине морао да раскопча и потом скине капут без икаквог опирања и негодовања.

Поента ове приче сасвим је јасна: није успео Ветар да победи силом, него је Сунце победило милом.

Наизглед веома једноставна, прича о силовитом Ветру и смиреном Сунцу заправо је прича о многим ситуацијама из стварног живота, јер није мали број оних борби које би се лако могле добити мирним (зашто не рећи дипломатским) путем уместо да се користи сила која најчешће изазва још грубље одговоре са супротне стране, због чега је исход борбе унапред осуђен на пропаст или, евентуално, на ону врсту победе која се карактерише именом епирског краља Пира, чија војска јесте над‌јачала Римљане, али тако што је претрпела огромне губитке.

Премда је масовни протест у Србији започео наглим блокадама неколико факултета, и то као директна реакција на физичке обрачуне током вишеминутних тишина у част жртава пада надстрешнице на новосадској железничкој станици 1. новембра 2024, ипак се сâм протест потом развијао у релативно мирном тону и без насилних покушаја да се преко политизирања и било какве партијске подршке сакупи што већи број присталица.

Стога је студентски покрет, иако неартикуисан у политичком смислу, стекао толико присталица и међу самим студентима и међу осталим грађанима да се на митингу у Београду 15. марта 2025. окупио већи број људи него на било којем страначком скупу у историји Србије.

Без политичког маркетинга, без идеолошких притисака и нереалних обећања, учесници студентских блокада својом су истрајношћу привукли више грађана него што би то могла да учини било која владајућа или опозициона партија, а посебно је занимљиво што је студентски протест без било каквих институционалних прописа допринео да национални и државни симболи – међу којима је довољно споменути заставу Републике Србије и српску ћирилицу на паролама – широкогрудо буду прихваћени чак и тамо где их многи не би очекивали нити би дотад покушали да их истакну, нарочито кад се зна да су такви симболи неретко били доживљавани искључиво као наметнута државна обавеза.

Тиха вода брег рони – баш се у овој старој народној мудрости, која би сама за себе могла бити сажета парафраза Езопове приче о Ветру и Сунцу, проналази објашњење за успех студентског протеста и добровољно прихватање иконографије самих митинга од стране великог броја грађана Србије без обзира на националност, верску припадност, идеологију и страначко опредељење.

Можда студентска вода, метафорично речено, и није увек била тако тиха (ако се као саставни делови неколико митинга рачунају и спорадични инциденти), али јесте била стрпљива, јер да би се стигло до масовног митинга у Београду, морала су током претходних месеци да се догоде окупљања у другим универзитетским центрима Србије, што је редовно било праћено и вишедневним студентским међуградским шетњама, при чему је свака наредна манифестација, као по неком неписаном правилу, једноставно морала бити масовнија од претходне.

Због свега тога, понекад је изгледало као да и сами учесници протеста нису могли да поверују чему присуствују чудећи се како је уопште дошло до толике масовности, и то онда кад су сви помислили да више никада неће моћи да се организује било какав већи митинг.

Такво је чуђење, међутим, сасвим оправдано, јер поучени искуствима са ранијих протеста, који су се редом гасили чак и кад би истрајали по годину дана, многи су грађани изгубили жељу за учешћем у било каквом покушају промене, па чак и кад није у питању једноставна промена власти, него промена опште свести према политици и према режиму – и то са циљем да се постојећи систем сачува од злоупотреба, а не да се разори и претвори у анархију.

Притом је сасвим логично ако и међу оним грађанима који су од почетка подржавали студентске блокаде има скептика који су у први мах помислили како је на реду још једна у низу побуна унапред осуђених на пропаст, јер таква се бојазан мора јавити тамо где већ постоји сумња да би један по један учесник ускоро могао да одустаје од протеста и да се враћа сопственим интересима схвативши да нема сврхе жртвовати своје време, а камоли свој посао, зарад несагледиве и неизвесне борбе за опште интересе.

И таква је неповерљивост сасвим очекивана ако се учесници протеста унапред окривљују за неуспех који се, узгред, још није десио, а поготову ако се сваки од демонстраната плаши режимске одмазде.

Овакво стање духа сликовито је описао Иво Андрић у „Причи о везировом слону“, где се грађани Травника договорају да неколицина њих оде у везиров конак и искаже своје негодовање због честих шетњи гломазног слона кроз чаршију, али на крају, након што се сви остали кришом повуку или одустану под неким измишљеним изговорима, свега један једини Травничанин стигне до капије конака, где ће и он одустати од посете везиру схвативши да сâм не би постигао ништа осим што би на сопственој кожи искусио везиров гнев – и то у име свих оних који су се претходно разбежали.

Ситуација из Андрићеве приповетке више се пута могла видети на протестима који релативно брзо привуку масу грађана, да би се потом, углавном након митинга који се најављује као централни и преломни, број демонстраната полако смањивао док се не сведе на групицу најупорнијих који још неко време шетају улицама држећи пароле које су ионако већ изгубиле смисао.

Зато је на студентске блокаде и морало да се у почетку гледа као на још један бунт који ће брзо спласнути, а чак и кад је дошло до најмасовнијег могућег митинга средином марта 2025, па чак и кад се видело да се након тога не само наставило са шетњама и митинзима по Србији, него да су групе ентузијаста кренуле најпре бициклама а потом и пешице преко европских градова и земаља како би својим примером скренули пажњу међународних институција на политичку ситуацију у Србији, опет су чак и међу учесницима протеста могле да се чују дефетистичке изјаве о неминовном расипању енергије након што се схватило да централни догађај студентског бунта није довео до конкретних политичких промена.

Постоји, ипак, барем још један разлог што су грађани морали бити скептични не само према студентским блокадама, него и према њиховом евентуалном успеху, а то је страх од неизвесности након нагле политичке промене, што је савршено осликано у народној причи о турском аги и баби Српкињи.

Десило се – каже се у причи о аги и баби – да је српска раја сиротиња толико патила под немилосрдним агом да га је непрестано проклињала, што је аги било донекле и нормално, па се није ни обазирао на клетве, али се зачудио, па вероватно и забринуо помисливши да је у питању нека подвала, кад је чуо да га једна српска баба благосиља да што дуже поживи, а кад је затражио од бабе да му искрено каже због чега га благосиља, она је без зазора испричала аги како је раја сиротиња проклињала и његовог оца и његовог деду зато што је и под њима трпела страшан зулум, али да раја још више пати откако је он постао господар, као што је претходно више патила под агиним оцем него под агиним дедом, па стога баба благосиља агу да што дуже живи само зато да би се одгодио долазак његовог наследника, који ће сигурно бити још гори зулумћар – јер је постало јасно да је сваки наредни ага већи злотвор од оног претходног.

Колико год би споменута прича могла изазвати одобравање бабиног резоновања у датој историјској ситуацији, ипак се препознаје менталитет једног летаргичног народа који стрепи од било какве промене (а нарочито од политичке промене) зато што се, поучен дотадашњим искуством, плаши да ће наредна промена довести до још горег стања у поређењу са актуелним, па колико год да је оно тешко и неподношљиво.

Познато је да људи понекад нису склони крупним корацима који би довели до промене само зато што се плаше сопственог неуспеха, али у овом случају очигледно је пресудан – страх од успеха, тачније страх од онога што би могло да се деси након успеха.

Мора се стога поставити питање да ли је причу о аги и баби смислила немоћна српска раја или су је у свест потлаченог народа усадиле турске спахије како би већ уплашеној сиротињи унеле још јачу дозу пасивизма и сузбиле јој сваку жељу за побуном и било каквом променом.

А ако се прича о аги и баби пренесе на причу о разголићеном цару, долази се до смелог закључка да су цареви дворјани подметнули народу схватање како је боље ћутати пред царевом голотињом само да се говорењем истине не би изазвао царев гнев, док се прећутним прихватањем лажи како је царево одело невидљиво обезбеђује сопствена егзистенција.

Занимљиво је да и српски фолклор донекле има своју варијанту царевог непостојећег одела, а то је прича о козјим ушима цара Тројана, јер док се у причи о царевом оделу не сме указати на цареву голотињу, дотле се у причи о цару Тројану не сме говорити о козјим ушима на царевој глави.

Али, као што је у причи о царевом оделу превара обзнањена захваљујући наивном и искреном детету, тако се у причи о козјим ушима истина прочула кроз свиралу начињену од дрвета које је расло тамо где је опасна тајна била изговорена.

Ако истина не исплива на површину захваљујући неспутаној искрености, испливаће кроз уметнички израз.

Студентске блокаде добрим су делом успеле да пробију баријеру оличену у споменутим причама, а баријера је пробијена оног тренутка кад је постало јасно да се учесници блокада не боре за долазак неког новог аге зулумћара или неког новог цара пред чијом би се голотињом ћутало, него се боре за државни и друштвени систем у коме ће сваки ага, па и сваки цар, морати да поштује законе онолико колико их поштује раја сиротиња – што би значило да у таквом систему нико и неће моћи да се понаша као зулумћар или да просипа лажи о оделима која постоје али су невидљива.

Наравно, пробијање једне баријере не значи и успешан крајњи исход бунта, јер и кад се нађе довољно храбрости и одважности да се крене ка промени, на сваком ће кораку управо они којима највише одговара поредак актуелних спахија, односно царева голотиња пред којом се упорно ћути, постављати препреку за препреком са јасним порукама побуњеним грађанима да треба на време да одустану чак и од евентуалног успеха само зато што постоји и један промил могућности да се тај успех претвори у разочаравајућу Пирову победу.

На једну од таквих препрека наишли су професори и наставници који су штрајковали у знак подршке студентским блокадама, а сама је препрека била оличена у изјави о кромпиру који ће просветни радници добити уместо својих плата, али још увек је тешко предвидети да ли ће таква препрека имати јачег ефекта или ће је барем један део наставног кадра успешно прескочити како би наставио пут ка циљу – чак и упркос стрепњама да би победа заиста могла испасти Пирова.

Покушали смо да вишемесечну истрајност студентског бунта у Србији, али и сумњу једног дела грађана у успешан исход студентских блокада, као и парадоксалан страх од последица успешног исхода протумачимо помоћу књижевних дела различитих жанрова и епоха, тачније помоћу метафора и симбола чија значења превазилазе и културолошке и језичке границе, али тумачење неће бити потпуно ако се не осврнемо и на један карактеристичан детаљ из Његошевог дела, за које је ионако више пута доказано да својим значајем и својим порукама такође руши сва просторна и временска ограничења.

Неће се, међутим, цитирати мисли и изреке из Горског вијенца – а неке од њих су ионако већ нашле места на студентским протестним паролама – него ће се указати на то да је Његош у спеву Луча микрокозма нарочито истакао колебљивост човековог претка Адама, који ће у судбоносној небеској борби најпре бити на једној страни док не одлучи да пређе на другу, која ће потом величанствено тријумфовати и одредити побеђеним непријатељима строге казне, као и једну наизглед благу казну ономе који је првобитно био на побеђеној страни.

Могуће да је Адам прешао на другу страну тек кад је увидео да ће она бити победничка, а не зато што је на време схватио која је од двеју супротстављених страна исправна, па се и у овом детаљу крије разлог неуспеха многих борби које би сигурно имале јачу подршку само кад би се унапред тачно знало да ће њихов исход бити успешан и да се успех неће на крају претворити у Пирову победу.

Али, изгледа да се учесници студентског протеста неће поколебати ни ако подршка блокадама спласне због страха од могуће пропасти самог протеста, јер није их поколебало ни то што у почетку нису имали велики број присталица, а пошто су већ поручули да знају како је ноћ најмрачнија пред свитање, вероватно се многи од њих сећају да је Адаму – барем према Његошевом виђењу – било потребно извесно време док се није определио за праву страну.

Можда је, на крају крајева, одлука колебљивог и лаковерног човековог претка ипак допринела победи оне стране којој се приклонио негде на половини небеског сукоба, па иако је због првобитног одабира погрешне стране некадашња бесмртна Адамова душа кажњена пролазним животом на Земљи, где ће његови потомци наставити са својим лутањима и погрешним одлукама, ипак су они од свог претка наследили свест и способност да процене која је страна исправна.

Једино што од сваког Адамовог потомка понаособ зависи да ли такву способност уме да искористи у преломним тренуцима.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

  Društvo, Dušan Milijić, Politika, Studentski pokret