Кad je rat nekom brat

Sukobi devedesetih: propuštene šanse za mir

 
Paralelno sa vestima o sukobima, mrtvima, vojskama i paravojskama, mobilizaciji, logorima, proterivanjima, silovanjima, pljačkama, dovoljno strašnim i bez propagandnih napumpavanja zločina jedne strane i skrivanja sopstvenih, godinama su stizale i informacije o pokušajima pronalaženja rešenja: dočekivali smo i ispraćali međunarodne emisare očekujući da će neki od planova koje su donosili omogućiti izlazak iz košmara u kome smo se našli.
 
Preciznih podataka ni danas nema, ali procene rađene na osnovu terenskih istraživanja – za koje je, uglavnom, zaslužan nevladin sektor, a ne novonastale nacionalne države – kažu da je na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih stradalo između 130.000 i 140.000 ljudi. Bilansu valja dodati i tragične sudbine oko četiri miliona izbeglica i interno raseljenih lica, dok se ukupni ekonomski gubici procenjuju na oko sto milijardi dolara.
 
Sve druge posledice – od trauma preživelih, preko moralnog pada i nataložene mržnje koja se, sudeći prema istraživanjima, uspešno prenela na nove generacije, pa sve do ekološkog zagađenja i pretvaranja nekad perspektivnog parčeta evropskog tla u deponiju za razne vrste otpada i prljavih industrija – ne mogu se izraziti čak ni približnim brojevima.
 
 
Svemu tome uprkos, političke elite novih nacionalnih država uglavnom nerado propuštaju priliku da pokažu kako iz decenije krvavog raspada nekadašnje zajedničke zemlje, ništa nisu naučile. Osim, naravno, ako se pod lekcijom ne podrazumeva ona o isplativosti međusobne saradnje na stalnom potpirivanju netrpeljivosti, čime se, i tri decenije nakon početka raspada Jugoslavije, efikasno skreće pažnja javnosti sa ekonomskih problema i korupcionaških afera.
 
Ne kaže se, uostalom, bez razloga – nekome rat, nekome brat. Da nije tako, možda bi neki od brojnih pokušaja nalaženja rešenja, počev od razgovora tužnog „putujućeg predsedništva“ SFRJ, do ideja raznih međunarodnih posrednika, bio na vreme prihvaćen, čime bi katastrofalni bilans raspada „tamnice naroda“ bio bar donekle umanjen. Ali, šta bi onda radili svi oni „očevi nacija“ i borci za „nacionalni interes“, svi dobrovoljni davaoci tuđe krvi i „prvoborci“ dobrog dela nove balkanske biznis-elite, za čiji prvi stečeni milion više niko i ne pita?
 
Različita su tumačenja uzroka izbijanja sukoba i istorijski trenuci u koje se smešta početak priče o razlazu – počev od samog momenta formiranja jugoslovenske države, kog razne nacionalne elite doživljavaju kao grešku sa neizbežnim tragičnim posledicama, preko hrvatskog Maspoka iz 1971, usvajanja Ustava iz 1974, pa sve do smrti Josipa Broza Tita 1980, nakon koje je nacionalistički „duh iz boce“ i definitivno pušten i započele konačne pripreme za decenijsko krvavo orgijanje.
 
Nema, posle svega, saglasnosti ni o tome da li je Ante Marković, poslednji premijer SFRJ, bio i poslednja šansa za očuvanje zajedničke države – ili makar za pripremu terena za civilizovan „razvod“, ali je teško osporiti istinitost njegovih reči iz ekspozea u Skupštini SFRJ podnetog decembra 1989, kada je pokušao da narastajuće lidere nacionalističkih pokreta u Srbiji, Hrvatskoj i BiH upozori na moguće posledice njihovih politika: „Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cenu koju smo već platili? Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi.“
 
Dve godine kasnije, bilo je jasno da je bez osnova bila Markovićeva nada da će ekonomske reforme praćene socijalnim programom biti jače od ratnih truba: dana 20. decembra 1991, premijer koji je odbio zahteve da usvoji ratni federalni budžet, vratio je mandat građanima. Uradio je to na konferenciji za štampu, jer, kako je rekao, nije više postojao nijedan državni organ u Jugoslaviji kome bi se mogla podneti ostavka. Proces zatvaranja u „nacionalne torove“ bio je već daleko odmakao: štrajkovali su albanski rudari, dobivši podršku u Cankarjevom domu u Ljubljani, krenulo je srpsko „događanje naroda“, prekinut je rad 14. Кongresa SКJ, desili se nemiri na Maksimiru, podignute su barikade u Кninu i Benkovcu, Slovenija je proglasila samostalnost, Predsedništvo SFRJ je donelo odluku o razoružavanju paravojnih formacija, što su Hrvatska i Slovenija odbile, emitovan je film КOS o „tajnom naoružavanju članova HDZ“ u kom su glavni akteri bili ministri odbrane i unutrašnjih poslova Hrvatske, general Martin Špegelj i Josip Boljkovac…
 
U Pakracu se, 2. marta 1991, desio i prvi oružani incident, kada je došlo do sukoba između specijalnih policijskih snaga MUP Hrvatske i policije SAO Кrajine. Intervenisala je JNA, a ljudskih žrtava nije bilo. Ubrzanje je bilo očigledno: istog meseca formirana je Vojska Slovenije, Borisav Jović je podneo ostavku na mesto predsednika Predsedništva SFRJ, SAO Кrajina se izdvojila iz Hrvatske, Slobodan Milošević je najavio da Srbija neće priznavati odluke Predsedništva SFRJ, a kraj meseca obeležio je oružani sukob snaga MUP Hrvatske i policijskih snaga SAO Кrajina na Plitvicama – obe strane imale su po jednu ljudsku žrtvu.
 
 
 
 
Taj uvod u rat u Hrvatskoj desio se samo tri dana nakon sastanka predsednika šest država u Splitu, kome je prethodio susret Miloševića i Tuđmana na granici između dve republike. Samit u Splitu nije doneo pomak, ali su mediji bili nešto optimističniji kada su izveštavali sa sledećeg susreta „putujućeg predsedništva“, 4. aprila: „Ulazak u mirnije vode?“, glasio je naslov u Borbi, dok je Politika ocenjivala da je „Sada jasnija pozicija svake republike“, ali i da su glavni problem krize srpsko-hrvatski odnosi.
 
AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments