Ulogujte se / Kreirajte profil

Легенда о Bеликом инквизитору – Достојевски

Ето, и овде ce не може без предговора – то јест без литерарног предговора, пих! – насмеја ce Иван – a какав сам ја писац! Видиш, моја ce радња збива y шеснаестом столећу, a тада – ти би то, уосталом, требало да знаш још из школе – тада je био случај да ce y песничким делима доводе на земљу небеске силе. О Дантеу и да не говорим. У Француској су судски писари, a тако исто и монаси по манастирима, давали читаве представе y којима су изводили на позорницу Мадону, анђеле, свеце, Христа, па и самог бога. Тада je све било врло простодушно. У Notre Dame de Paris, код Виктора Игоа, y част рођења француског престолонаследника y Паризу, за време Луја XI, y градској већници даје ce поучна и бесплатна представа народу, са насловом: „Le bon jugement de la très sainte et gracieuse Vierge Marie”26 где ce појављује она лично, и изговара свој bon jugement. Код нас y Москви, y старо време, пре Петра, такође су ce овда-онда изводиле готово исте такве позоришне представе, нарочито из Старог завета; али осим тих позоришних представа, по целом свету су кружиле многе приповести и „стихови”, y којима су, према потреби, суделовали свеци, анђели, и све силе небеске. Код нас су ce по манастирима бавили преводима, преписивањем, чак и састављањем таквих поема, и још кад – за време татарске најезде. Има, на пример, једна мала манастирска поема (наравно, са грчког): Ход Богородице по мукама, са сликама и са смелошћу која није испод Дантеа. Богородица посећује пакао, a води je „по мукама” арханђео Михаил. Она види грешнике и мучења њихова. Тамо ce налази, између осталог, једна необично занимљива врста грешника, y пламеном језеру: они који су потонули y то језеро толико да не могу више испливати, „њих већ и бог заборавља” – израз необичне дубине и снаге. И, ето, запрепашћена и уплакана мати божија пада пред престолом божјим и моли милост за све који су у паклу, за све које је видела тамо, без разлике. Разговор је њен с богом изванредно занимљив. Она преклиње, она се не одмиче, а кад јој бог указује на пробијене руке и ноге њеног сина, и пита: како ја да опростим његовим мучитељима, она наређује свим светитељима, свим мученицима, свим анђелима и арханђелима да падну заједно с њом и да моле опроштај за све без разлике. Свршава се тиме што измоли од бога да престану мучења сваке године од Великог петка до Духова, а грешници из пакла се ту одмах захваљују Господу и вапију му: „У праву си, Господе, што си тако судио.” И моја би поема била такве врсте да се појавила у оно време. Код мене се јавља на сцени он; истина, он у поеми ништа не говори, само се јавља и пролази. Петнаест је векова прошло од оног доба како је он дао обећање да ће доћи у слави својој, петнаест векова како је пророк његов написао „Доћи ћу скоро, „ „Тај дан и час не зна чак ни син, само отац му небески” – као што је рекао он сам још на земљи. А човечанство га чека са пређашњом вером и са пређашњом ганутошћу. О, чак још са већом вером, јер је већ петнаест векова прошло од оног доба како су престала човеку јемства с неба:

Веруј ономе што ти срце рекне:

нема знакова ни јемства са небеса.

Дакле – само једина вера у оно што срце казује! Истина, било је тада и много чудеса. Било је светитеља који су на чудан начин болеснике исцељивали; по неким праведницима, као што веле њихови животописи, силазила је сама царица небеска. Али ђаво не спава, и у човечанству се појави сумња у истинитост тих чудеса. Баш у то време појавила се на северу, у Немачкој, страшна нова јерес. Огромна звезда, „слична кандилу” (то јест цркви), „пала је на изворе вода и они постадоше горки”. Те јереси стадоше богохулно порицати чудеса. Али тим ватреније вероваху они који су остали верни. Сузе човечанства подижу се к њему као и пре, чекају га, воле га, уздају се у њега, чезну да страдају и умру за њега као и пре… И гле, толико се векова молило човечанство са вером и жаром: „Господе, јави нам се” – толико се векова обраћало њему, да је он, у неизмерном сажаљењу свом, зажелео да сиђе онима што су га молили. Он је силазио, он је дотле посећивао неке праведнике, мученике и свете пустињаке, још на земљи, као што је записано у њиховим „житијима”. Код нас је Тјутчев, који је дубоко веровао у истинитост својих речи, објавио:

Клонуо под теретним крстом,

свега те је, рођени мој завичају,

у ропском облику обишао

цар небески, благосиљајући те.

Да је неизоставно и било тако, то хоћу да ти кажем. И гле, он зажеле да се појави макар на један тренутак у народу – у народу који се мучио, који се патио, који је био смрадно грешан, али који га је детињски волео. Радња се код мене збива у Шпанији, у Севиљи, у најстрашније време инквизиције, кад су, у славу божју, у земљи сваки дан гореле ломаче и кад су

У великолепним аутодафеима

спаљивали опасне јеретике.

То, наравно, не беше онај силазак у коме ће се јавити он, по обећању своме, у последња времена, у свој слави небеској, и који ће бити изненадан „као муња која сине од истока до запада”. Не, он зажеле да на један тренутак посети децу своју, и то баш онде где су у тај мах буктале ломаче. По неизмерном милосрђу свом, он долази још једном међу људе у оном истом лику човечијем у коме је ишао тридесет три године међу људима, пре петнаест векова. Силази на „вреле улице” јужног града, у којем је још уочи тог дана, у „великолепном аутодафеу”, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље -кардинал, велики инквизитор, спалио малтене читаву стотину јеретика ad major em gloriam Dei. Он се појави тихо, неприметно, но – зачудо – сви га одмах познадоше. То би могло бити једно од најлепших места поеме – то јест зашто су га сви одмах познали. Народ с неодољивом силом лети к њему, окружава га, купи се око њега гомилама, следи га. Он ћутећи пролази између њих са тихим осмехом бесконачне самилости. Сунце љубави гори у његовом срцу, зраци Светлости, Просвећености и Силе извиру му из очју, и, изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу коју му узвраћају. Он шири према њима руке, благосиља их, и из додира с њим, чак само са хаљинама његовим, излази лековита сила. У један мах, из гомиле узвикује један старац, слеп још од детињства: „Господе, исцели ме, да те и ја видим!” И гле, као нека љуска спаде са очију његових, и слепи га угледа. Народ плаче и љуби земљу којом он корача. Деца бацају пред њега цвеће, певају и кличу му: „Осана!” „То је он, то је баш он!” – понављају сви – „то мора бити он, то није нико други него он.” Он застаје у порти севиљске катедрале, баш у тренутку кад у храм са плачем уносе дечји отворен мртвачки ковчежић; у њему лежи седмогодишња девојчица, јединица ћерка неког важног грађанина. Мртво дете лежи све у цвећу. „Он ће васкрснути твоје дете” – довикују из гомиле уплаканој мајци. Патер катедрале, који је изишао у сусрет детињем ковчегу, гледа у недоумици и мршти обрве. Али, ето, разлеже се вапај мајке умрлог детета. Она се баца пред његове ноге: „Ако си то ти, васкрсни дете моје!” – узвикује она пружајући према њему руке. Спровод застаје, ковчежић спуштају на земљу до ногу његових. Он гледа са сажаљењем, а уста његова тихо, и још једном изговарају: „Талифа куми” – „и уста девица.” Девојчица се диже у ковчегу, седа, гледа око себе смешећи се задивљеним отвореним очицама. У рукама њеним је кита белих ружа с којима је лежала у ковчегу. У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједном, пролази поред катедрале преко трга сам кардинал, велики инквизитор. То је скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, исушеног лица, упалих очију, али из којих још избија сјај, као огњена искрица. О, није сад у раскошним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред народом када спаљиваху непријатеље римске вере – не, у овај мах он је само у својој старој, грубој монашкој мантији. За њим, на извесном растојању, иду мрачни помоћници и слуге његове, и „света” стража. Он се зауставља пред гомилом и посматра из даљине. Све је видео, видео је како су спустили ковчег пред ноге његове, видео је како је васкрсла девојчица, и лице се његово смркло. Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутном ватром. Пружа прст, заповеда стражарима да га ухвате. И гле, таква је његова моћ, и толико је већ научен, покоран и бојажљиво послушан пук, да се гомила света онога часа склања испред стражара, а ови, усред гробне тишине, која наједном наста, мећу руке на њега и одводе га. Гомила, у тренутку, сва као један човек, обара главе до земље пред старцем инквизитором; овај ћутећи благосиља народ и пролази даље. Стража доводи заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној згради светога суда, и затвара га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва севиљска ноћ. Ваздух „на ловор и на лимун мирише”. Усред дубоког мрака наједном се отварају гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци улази полако у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах закључавају. Застаје на улазу, и дуго се, читав минут или два, загледа у лице његово. Најзад тихо приђе, метну светиљку на сто и рече му: „То си ти? Ти?” – Али, не добивши одговора, брзо додаје: – „Не одговарај, ћути! А и шта би ти могао казати? И сувише добро знам шта ћеш рећи. Па ти и немаш права да што додаш оном што си већ пре казао. Што си сад долазио, да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си ти, нити хоћу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али ја ћу те сутра осудити, и спалићу те на ломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који је данас љубио твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око твоје ломаче, знаш ли ти то? Него, ти то можда и не знаш” – додаде он у дубоком размишљању, ни на тренутак не скидајући поглед са свога заробљеника.

– Ја не разумем сасвим, Иване, шта је то? – осмехну се Аљоша, који је за све време ћутећи слушао. – Да ли је то каква безгранична фантазија, или каква погрешка старчева, неко немогућно qui pro quo?

– Па узми ако хоћеш и то последње – засмеја се Иван – ако те је већ тако размазио савремени реализам, па не можеш да издржиш ништа фантастично – хоћеш pro quo, нека тако и буде. Истина – насмеја се он опет – старцу је деведесет година, и он је одавно могао сићи са ума од своје идеје. А заробљеник га је могао зачудити својом спољашњошћу. То је могао бити, напослетку, просто један занос, привиђење деведесетогодишњег старца пред смрт, још распаљеног јучерашњим аутодафеом стотине јеретика. Али зар није мени и теби свеједно да ли је qui pro quo или безгранична фантазија. Ствар је само у томе што је старцу потребно да се изговори, што му се, напослетку, даје прилика да се изговори за свих својих деведесет година, да сад говори наглас оно о чему је читавих деведесет година ћутао.

– А заробљеник такође ћути? Гледа у њега и не говори ни речи?

– Па тако и треба да буде, у сваком случају – опет се засмеја Иван. – И сам старац му примећује да нема ни права да ишта додаје ономе што је већ пре речено. Ако хоћеш, у томе баш и јесте најосновнија црта римског католичанства – бар по моме мишљењу: „Све си” – вели -„предао папи, све је, дакле, сада у папе, и ти просто можеш да нам и не долазиш, или нам бар не сметај пре времена.” У том смислу они не само да говоре него чак и пи- шу, бар језуити. То сам читао код њихових богослова. „Имаш ли ти права да нам објавиш макар једну од тајни онога света из кога си дошао?” – пита га мој старац и сам му одговара у његово име: – „Не, немаш права, да не би додавао ономе што си већ пре казао, и да не одузмеш људима слободу, коју си тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо, а слобода њихове вере је теби била драгоценија од свега – још тада, пре хиљаду пет стотина година. Зар ниси ти тада тако често говорио: Доћу да вас учиним слободнима.’ Но, ето ти, сад си видео те ,слободне људе'” – додаје одједном старац са замишљеним осмехом. – „Да, та ствар је нас скупо стала” – наставља он, строго гледајући у њега – „али ми смо довршили најзад то дело, у твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено чврсто. Ти не верујеш да је довршено чврсто? Гледаш у мене кротко и не удостојаваш ме чак ни негодовања? Али знај да су сад, и баш сад, ти људи више него икада уверени да су потпуно слободни, а међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То је наше дело, а да ли си ти то желео – да ли такву слободу?”

– Ја опет не разумем – прекиде га Аљоша – да ли он иронише, смеје се?

– Никако! Он нарочито приписује у заслугу себи и својима што су најзад савладали слободу, а учинили су то да би људе усрећили. „Јер је тек сад (то јест, он, наравно, говори о инквизицији) постало могућно помислити први пут о срећи људској. Човек је био створен као бунтовник, а зар бунтовници могу бити срећни? Тебе су упозоравали” – говори он њему – „ти ниси оскудевао у опоменама и упутствима, али ти ниси послушао опомене, ти си одбацио једини пут којим је било могућно учинити да људи буду срећни. Али, срећом, кад си одлазио, ти си ствар предао нама. Ти си обећао, ти си утврдио својом речју, ти си нам дао право да свезујемо и да разрешујемо, и, наравно, сад већ не можеш ни мислити да нам то право одузмеш. Што си сад долазио да нам сметаш?”

– А шта значи: није оскудевао у опоменама и упутствима? – запита Аљоша.

– Па у томе се баш састоји главно што је старцу потребно да се изјасни.

– „Страшни и паметни дух, дух самоуништавања и небића” – наставља старац – „велики дух говорио је с тобом у пустињи, а нама је речено у књигама да те је наводно он ,кушао’. Је ли тако било? И је ли се могло казати шта истинитије од онога што ти је он казао у три питања, и што си ти одбацио, а што је у књигама названо ,искушењем’? Међутим, ако се икада на земљи збило право, громовито чудо, онда је то било тога дана, на дан та три искушења. Баш у појави тих трију питања се и састојало чудо. Кад би могућно било помислити, само за пробу и као пример, да су та три питања страшнога духа без трага изгубљена у књигама, и да их треба наново васпоставити, наново измислити и саставити, да се опет унесу у књиге, па због тога скупити све мудраце земаљске, филозофе, песнике и дати им задатак: смислите, саставите три питања, али таква која не само да би одговарала величини догађаја него би, осим тога, у три речи само, у три реченице човечије, изражавала сву будућу историју света и човечанства – мислиш ли ти да би сва премудрост земаљска, кад би се на једно место скупила, могла измислити ма шта слично по снази и дубини оним трима питањима која ти је тада поставио моћни и мудри дух у пустињи. Већ само по тим питањима, по чудесности њихове појаве, може се разумети да имаш посла не са обичним људским умом, него са вечним и апсолутним. Јер у та три питања као да је скупљена у једну целину и предсказана сва потоња историја човечанства и дата три облика у којима ће се спојити све неразрешиве историјске противречности човечије природе на целој земљи. Тада се то још није могло тако видети, јер је будућност била непозната, али сад, кад је прошло петнаест векова, ми видимо да је у та три питања све у толикој мери погођено и предсказано и тако се показало као истинито да им се ништа више не може додати ни одузети.

Одлучи, дакле, сам, ко је био у праву: ти или онај који те је тада питао. Сети се првога питања. Иако не буквално, али смисао је његов овај: Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих шака, са некаквим обећањем слободе, које људи, у својој пропасти и у својој урођеној разузданости, не могу схватити, и којега се они боје и плаше – јер ништа и никада није било за човека и људско друштво неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врлетној пустињи? Претвори га у хлебове, и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвално и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати твојих хлебова. Али ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода – закључио си ти – кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли да ће се у име тог истог хлеба земаљског дићи на тебе дух земаљски, и судариће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: ,Ко је сличан овоме зверу, он нам даде огањ с небеса!’ Знаш ли да ће проћи векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да нема злочина, дакле, да нема ни греха, него има само – гладних. ,Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину!’ – ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против тебе, и којом ће се разрушити храм твој. На месту храма твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се поново страшна Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаду година скратити патње људске – јер они ће и тако доћи к нама, пошто се хиљаду година намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под земљом, у катакомбама, где се скривамо (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: ,Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га.’ И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај ко њих нахрани, а нахранићемо их само ми у твоје име, и слагаћемо их да је у твоје име. О, никада, никада они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба докле год остану слободни, него ће се свршити тиме што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: ,Нахраните нас, па макар нас и заробили!’ Разумеће најзад и сами да се не да ни замислити да слободе и хлеба земаљског буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри међу собом поделити! А увериће се и у то: да не могу никад ни слободни бити, зато што су слаби, порочни, ништавни и бунтовници. Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам опет, може ли се он, у очима слабог, вечно порочног и вечно неблагородног људског племена, упоредити са земаљским?

И ако за тобом, у име хлеба небеског, пођу хиљаде и десетине хиљада, шта ће бити са милионима и са десетинама милиона бића која неће бити кадра да презру земаљски хлеб ради небеског? Или су теби миле само десетине хиљада великих и јаких, а остали, као песак морски многобројни милиони слабих, али који тебе љубе, треба само да послуже као материјал за велике и јаке? Не, нама су мили и слаби. Они су порочни и бунтовници, али, на крају крајева, они ће баш и постати послушни. Они ће се дивити нама и сматраће нас за богове зато што смо им се ставили на чело и што смо пристали да подносимо слободу, од које су се они уплашили, па да њима владамо – тако ће им напослетку бити страшно да буду слободни! Али ми ћемо им рећи да смо послушни теби и да владамо у твоје име. Ми ћемо их обманути опет, јер тебе више нећемо пустити к себи. У тој ће се обмани и састојати наша патња, јер ћемо морати лагати. Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си ти одбацио у име слободе, коју си ставио изнад свега. Међутим, у том питању се садржавала велика тајна овога света. Да си примио ,хлебове’, ти би задовољио људску жудњу, како појединог бића, тако и васцелог човечанства, а та је: ,Коме да се потчини.’ Нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре нађе онога коме ће се потчинити. Али човек тражи да се потчини оном што је већ неоспорно, толико неоспорно да се сви људи наједном сложе да се томе сви потчине. Јер брига тих бедних створова не састоји се само у томе да се пронађе оно чему ћу се ја или неко други потчинити, него да се нађе нешто такво да сви поверују у то да се потчине, неизоставно сви заједно. Ето, та потреба за заједничким потчињавањем и јесте најглавније мучење свакога човека лично, као и целог човечанства од почетка векова. Због свеопштег потчињавања, људи су уништавали један другог мачем. Они су стварали богове и позивали једни друге: ,Оставите своје богове па дођите да се поклоните нашима, иначе смрт и вама и боговима вашим!’ И тако ће бити до скончања света, чак и кад нестане богова са света: свеједно, потчиниће се идолима. Ти си знао, ти ниси могао не знати ту основну тајну људске природе, али ти си одбацио једну апсолутну заставу, која ти се нудила да наведеш све да ти се потчине без поговора – заставу хлеба земаљског, а одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. И погледај шта си даље учинио. И све опет у име слободе! Кажем ти, човек нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао предати тај дар слободе с којим се то несрећно биће рађа. Али слободом људском овлађује само онај ко умири њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава: даш хлеб, и човек ти се потчини, јер нема ничега неоспорнијег од хлеба; али ако у исти мах неко овлада његовом савешћу мимо тебе – о, тада ће он бацити чак и хлеб твој, и поћи ће за оним ко придобије његову савест. У том си ти имао право. Јер тајна људског бића није само у живљењу, него у том: зашто да живи. Без одређене представе о томе зашто да живи, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити сам себе него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега. То је тако, али како је испало: место да овладаш слободом људском, ти си им је још повећао! Или си заборавио да је спокојство, чак и смрт човеку милија него слободан избор у познању добра и зла? Нема ничег примамљивијег за човека од слободе његове савести, али нема ничег ни мучнијег. И онда, место чврстих основа за умирење човекове савести једном засвагда, ти си изабрао све што има необично, неизвесно и неодређено, изабрао си све што је изнад снаге људске, и стога си са људима поступио као да их никако и не волиш, и ко је све то учинио: онај који је дошао да и живот свој жртвује за њих! Место да овладаш људском слободом, ти си је још увећао, и оптеретио занавек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за тобом, занет и плењен тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само твој лик пред собом – али зар ниси помислио да ће он одбацити најзад и оспорити чак и твој лик и твоју истину ако га притисне тако страшан терет као што је слобода избора? Људи ће најзад ускликнути да није у теби истина, јер би немогућно било већма их ставити у забуну и мучење него што си учинио ти оставивши им толико брига и неразрешивих задатака. На тај начин, ти си сам положио темељ за разарање свог царства, и не криви за то никога више. Међутим, зар ти се то нудило? Има три силе, једине три силе на земљи које су могле занавек победити и пленити савест тих немоћних бунтовника, за њихову срећу – те су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно, и друго и треће, и сам си дао пример за то. Када те је страшни и премудри дух одвео на врх храма и казао ти: ,Ако хоћеш да дознаш јеси ли ти син божји, баци се доле, јер је речено за онога: да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити ће се озледити, па ћеш дознати тада да ли си ти син божји, и доказаћеш каква је вера твоја у оца твога’, али ти си то саслушао, и одбацио си понуду и ниси подлегао, нити се бацио доле. О, наравно, поступио си поносито и дивно, као бог; али људи, то слабо бунтовничке племе – да ли су и они богови?

О, ти си тада разумео да би, учинивши само један корак, само један покрет да се бациш доле, тиме онога часа кушао Господа, и сву би веру у њега изгубио, и разбио би се о земљу коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је кушао. Али, понављам, колико има таквих као што си ти? И зар си ти заиста могао помислити, макар један тренутак, да ће и људи бити кадри подносити такво искушење? Зар је људска природа тако створена да одбаци чудо, и да у тако страшним животним тренуцима, у тренуцима најстрашнијих, основних и мучних душевних патњи својих, остане само са слободном одлуком срца? О, ти си знао да ће се подвиг твој сачувати у књигама, да ће стићи до дубине времена и до последњих граница земаљских, и надао си се да ће, идући за тобом, и човек остати с богом, немајући потребе за чудесима. Али ти ниси знао да ће човек, чим одбаци чудо, одмах одбацити и бога, јер човек не тражи толико бога колико чуда. Па пошто човек није кадар да остане без чуда, он ће настварати себи нова чудеса, своја властита чудеса, и поклониће се духу враџбина, бапским мађијама, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста кад су ти викали, ругајући се и изазивајући те: ,Сиђи с крста, па ћемо поверовати да си то ти.’ Ниси сишао стога што ниси желео да чудом заробиш човека. Жудео си за слободном вером, а не за чудом, жудео си за слободном љубављу, а не за ропским усхићењима заробљеника пред силом која га је једном заувек ужаснула. Па и ту си судио о људима и сувише високо, јер, наравно, они су робови, иако су створени као бунтовници. Осврни се и просуди. Прошло је петнаест векова; иди, погледај их: кога си узвисио до себе? Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и ти? Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си и сувише много од њега захтевао – и ко то, онај који је човека волео више него самога себе! Да си га мање поштовао, ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његов терет био лакши. Он је слаб и низак. Шта је с тим што се он сад на све стране буни против наше власти, и поноси се тиме што се буни? То је гордост детета и ђачића. То су мала деца која су се побунила у разреду и истерала учитеља. Но доћи ће крај и одушевљењу дечјем, и оно ће их скупо стати. Она ће оборити храмове и залиће земљу крвљу. Али ће се досетити, најзад, да су немоћни бунтовници, који ни сопствену побуну не могу да издрже. Обливајући се глупим сузама својим, она ће признати, најзад, да онај који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао с њима. Она ће то казати у очајању, и што буду казала, биће хула на бога, од које ће она постати још несрећнија, јер природа људска не може да поднесе хуљење на бога, и, на крају крајева, сама се себи увек освети за њега. Дакле, немир, забуна и несрећа – то је данашња судбина људи, пошто си ти онолико страдао за њихову слободу! Велики пророк твој у визији и у слици говори да је видео све ученике првога васкрсења, и да их је било из сваког колена по дванаест хиљада. Али ако их је било толико, то као да нису људи, него богови. Они су издржали и отрпели крст твој, они су отрпели десетине година глади и голотиње у пустињи, хранећи се скакавцима и корењем, и, наравно, ти сад са поносом можеш указати на ту децу слободе, слободне љубави, слободне и величанствене њихове жртве у име твоје. Али имај на уму да је њих било свега неколико хиљада, па и то богова – а остали? Шта су криви остали слаби људи што нису могли да издрже оно што и они јаки? Шта је крива слаба душа што није кадра да прими толико страшних дарова? И зар си ти збиља долазио само изабраницима и ради изабраних? А ако је тако, ту је тајна, коју ми не можемо разумети. А ако је тајна, онда смо и ми били у праву да проповедамо тајну и учимо људе: да није важна слободна одлука њихових срдаца, нити љубав, него тајна којој се они морају слепо покоравати, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Исправили смо подвиг твој, и засновали смо га на чуду, тајни и ауторитету. И људи се обрадоваше што су их наново повели као стадо, и што је, најзад, са њихових срца скинут страшни дар који им је донео толико мука. јесмо ли били у праву, учећи и радећи тако, реци? Зар нисмо волели човечанство кад смо тако смирено признали његову немоћ, кад смо са љубављу олакшали његов терет, и кад смо дозволили његовој немоћној природи да макар и греши само с нашим одобрењем? И што си сад дошао да нам сметаш? И што ћутећи и тако продорно гледаш у мене кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоје љубави стога што ни ја тебе не волим! И шта имам да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Оно што имам да ти кажем, све ти је већ познато, то читам у твојим очима. И зар ћу ја сакрити од тебе тајну нашу? Можда ти баш хоћеш да је чујеш из мојих уста, онда чуј: ми нисмо с тобом, него с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо с тобом, него с њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо ми од њега оно што си ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је он нудио показавши ти сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач ћесаров, и прогласили саме себе за цареве земаљске, за цареве једине, премда нам све досад још није пошло за руком да доведемо своје дело до потпуног завршетка. Али ко је крив? О, дело је то и сада још у почетку, али је почето. Дуго ће се још чекати на завршетак његов, и земља ће још много препатити, али ми ћемо свој циљ постићи, и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској. А ти си могао већ тада узети мач ћесаров. Зашто си одбацио тај последњи дар? Да си примио тај трећи савет моћнога духа, ти би испунио све што човек на земљи тражи, то јест: коме да се потчини, коме да преда своју савест, и на који начин да се најзад сви људи уједине у неоспоран општи и једнодушни мравињак, јер потреба за свеопштим уједињењем је трећа и последња мука људи. Човечанство је одувек у целини тежило да свој живот уреди неизоставно свесветски. Много је било великих народа са великом историјом, али, што су виши били ти народи, тим су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу за свеопштим уједињењем људи. Велики завојевачи, Тимури и Цингис-кани, пролетели су земљом као вихор тежећи да освоје васиону, али и они су, премда несвесно, изражавали потребу човечанства за васионским и свеопштим уједињењем. Да си примио овај свет и ћесарски плашт, ти би основао светско царство и пружио светски мир. Јер ко да влада људима ако не они који владају њиховом савешћу, и у чијим су рукама хлебови њихови! Ми узесмо мач ћесаров, и узевши га, наравно, одбацисмо тебе, и пођосмо за њим. О, проћи ће још векови лутања и необузданости слободног ума, људске науке и људождерства – јер зато што су почели дизати своју Вавилонску кулу без нас, они ће свршити људождерством. Али тада ће допузити звер до нас, и лизаће нам ноге и покапаће их крвавим сузама из очију својих. А ми ћемо узјахати звер, и подићи ћемо путир, а на њему ће бити написано: ,Тајна!’ И тада, и само тада ће настати за људе царство мира и среће. Ти се поносиш својим изабраницима. Али ти имаш само изабранике, а ми ћемо задовољити све. А да ли је и тако: колико ли се њих између тих твојих изабраника – између јаких који би могли постати изабраници – уморило очекујући тебе, те су пренели, и још ће преносити силе духа свога и жар срца свога на неку другу њиву, и свршиће тиме што ће баш против тебе подићи слободну заставу своју. Али ти си сам подигао ту заставу. Код нас ће, пак, сви бити срећни и неће више дизати буну, нити уништавати један другог на све стране, као у твојој слободи. О, ми ћемо их убедити да ће тек тада постати слободни кад се одрекну своје слободе ради нас, и кад се нама покоре. И, хоћемо ли тада бити у праву, или ћемо лагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих их је страхота ропства и забуна доводила твоја слобода.

Слобода, слободан ум и наука завешће их у такву прашуму и ставиће их пред таква чуда и неразрешиве тајне да ће једни између њих, непокорни и свирепи, сами себе уништити; други непокорни, али слаби, уништаваће једни друге; а трећи, који остану, немоћни и несрећни, допузиће до ногу наших и завапиће нам: ,Да, ви сте били у праву, ви сте једини владали његовом тајном, и ми се враћамо вама – спасите нас од нас самих.’ Добијајући од нас хлеб, они ће, наравно, јасно видети да ми њихове хлебове, њиховим рукама зарађене, узимамо од њих, да бисмо их опет њима раздали, без икаквог чуда; увидеће да ми камење у хлебове не претварамо, али, више него хлебу, радоваће се што га добијају из наших руку! Јер ће се и сувише добро сећати да су им се пре, без нас, хлебови што су их они зарађивали, претварали у њиховим рукама у камење; а кад су се вратили к нама, онда се камење у њиховим рукама претворило у хлебове. И сувише, и сувише ће они оценити шта значи: потчинити се једном засвагда! И док људи то не схвате, биће несрећни! Ко је највише потпомагао то неразумевање, реци? Ко је раздвојио стадо и растурио га по незнаним путевима? Али стадо ће се наново скупити, и наново ће се покорити, и тада једном заувек. Тада ћемо им ми дати тиху, смирену срећу, срећу слабачких створова, какви су и створени. О, ми ћемо их напослетку уверити да не буду охоли зато што си их ти уздигао, и тиме их научио да буду охоли. Доказаћемо им да су слаби, да су само јадна деца, али да је дечја срећа слађа од сваке друге. Они ће постати бојажљиви и почеће гледати у нас и прибијати се уз нас у страху, као птичићи уз своју мајку. Они ће се дивити и ужасавати гледајући нас, и поносиће се што смо ми тако снажни и тако паметни да смо могли умирити немирно стадо од хиљада милиона. Они ће слабићки дрхтати од гнева нашега, умови ће се њихови уплашити, очи ће им се напунити сузама као у деце и у жена – али исто ће тако лако, кад им дамо знак, прелазити на весеље и смех, на светлу радост и на срећну дечју песмицу. Да, нагнаћемо их да раде. Али у часове слободне од рада, ми ћемо им удесити живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, са невиним играма. О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога што их волимо, а казну за те грехе узећемо, најпосле, на себе. И узећемо је на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су пред богом узели на себе њихове грехе. И неће имати никаквих тајни од нас. Ми ћемо им дозвољавати, или забрањивати, да живе са својим женама и љубавницама, да имају или да немају деце, – све ће то зависити од њихове послушности – и они ће нам се покоравати радо и весело.

Најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас износити, а ми ћемо о свему оддучити, и они ће поверовати нашој одлуци са радошћу, јер ће их она избавити велике бриге и страшних садашњих мука личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони створова, осим стотине хиљада њихових управљача. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Постојаће хиљаде милиона срећне дечице, и сто хиљада патника који су узели на себе проклетство познавања добра и зла. Они ће тихо умирати, тихо ће се гасити у име твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би чега и било на ономе свету, онда, наравно, не за такве као што су они. Говори се и прориче да ћеш ти доћи и да ћеш наново победити, да ћеш доћи са својим изабраницима, са својим гордима и снажнима; и ми ћемо казати да су они спасли само себе саме, а ми смо спасли све. Кажу да ће осрамоћена бити блудница27, која седи на звери и држи у рукама својима тајну; да ће се слаби наново побунити, да ће раздерати њен огртач и разголитити њено ,гадно’ тело. Али ја ћу тада устати, и указаћу ти на хиљаде милиона срећне дечице, која нису знала за грех. И ми смо узели на себе грехе њихове, за срећу њихову, ми ћемо стати пред тебе и казаћемо: ,Суди нам, ако можеш и смеш.’ Знај да те се ја не бојим! Знај да сам и ја био у пустињи, да сам се и ја хранио скакавцима и корењем, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе; и ја сам се спремао да станем у број изабраника твојих, у број снажних и јаких, са жудњом ,да испуним број’. Али се тргох и не хтедох служити безумљу. Вратих се и придружих се реду оних који су поправили подвиг твој. Одох од гордих, и вратих се смиренима, ради среће тих смирених. То што говорим теби, збиће се, и царство ће се наше саздати. Понављам ти, већ сутра ћеш угледати послушно стадо, које ће, на први знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око ломаче на којој ћу те спалити зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји ико ко је већма од свих заслужио нашу ломачу, то си ти! Сутра ћу те спалити. Dixi. “

Иван стаде. Он се био загрејао говорећи, и говорио је са заносом; а кад је свршио, наједном се осмехну.

Аљоша, који га је непрестано слушао ћутећи, и који је пред крај у необичном узбуђењу више пута покушавао да прекине братов говор, али се очигледно уздржавао, сад проговори као да се откинуо и полетео с места.

– Ама… то је бесмислица! – викну он црвенећи. – Твоја је поема похвала Исусу, а не хула на њега… као што си ти хтео. Ко ће ти поверовати то о слободи? Зар тако, зар тако њу треба разумети? Зар је то схватање православља? То је Рим, али није ни сав Рим, није истина, то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити!… А никако не може постојати тако фантастично лице као што је твој инквизитор! Какви су то греси људски које су они узели на себе? Какви су то носиоци тајне, који су примили на себе некакво проклетство ради људске среће? Кад је њих ко видео? Ми знамо језуите, о њима се говори рђаво, али зар су они такви као што си их ти описао? Нису ни издалека такви… Они су просто римска војска за будуће светско земаљско царство са императором, римским првосвештеником на челу… То је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене туге… Најпростија жеља за влашћу, за земаљским прљавим благом, за господарењем… налик на будуће кметство, с тим што ће они постати поседници… ето, то им је све. Они можда ни у бога не верују. Твој инквизитор који пати – то је само фантазија.

– Ама чекај, чекај – смејао се Иван – како си се ражестио. Фантазија, велиш ти – па добро! Наравно, фантазија. Али ипак, дозволи: зар ти заиста мислиш да је сав тај католички покрет последњих векова збиља само пука жеља за влашћу, једино ради прљавих блага? А да те то отац Пајсиј тако не учи?

– Не, не, напротив, отац Пајсиј је једном говорио чак нешто налик на то твоје… али, наравно, не тако, ни издалека не тако! – трже се наједном Аљоша. – Ипак је то драгоцен податак, крај свега твога „ни издалека не тако”. Ја питам тебе сад: зашто би се твоји језуити и инквизитори скупљали само због гадних материјалних блага? Зашто се међу њима не би могао наћи ниједан патник кога мучи велика туга и који воли човечанство? Видиш: замисли да се нашао макар један између свих тих који желе само материјална и прљава блага -макар само један такав као мој старац инквизитор, који је сам јео корење у пустињи, лудовао побеђујући тело своје да би учинио себе слободним и савршеним, али који је, међутим, целог свог века волео човечанство, но који је наједном прозрео и увидео да није никакво велико морално блаженство постићи савршенство своје воље, а овамо се у исто време уверити да су милиони осталих бића божјих остали саздани за подсмех, и да они никад неће бити у стању да изиђу накрај са својом слободом; да од једних бунтовника никад неће постати некакви великани за довршење куле; и да велики идеалист није због таквих птица маштао о својој хармонији. Разумевши све то, он се вратио и придружио… паметним људима. Зар се то није могло десити?

– Коме се придружио, каквим паметним људима? – скоро у ватри узвикну Аљоша. – Не постоји код њих ниједан такав ум, немају они никаквих тајни… Осим, можда, безбожност – то им је сва тајна. Твој инквизитор не верује у бога, и то је сва његова тајна!

– Па нека је и тако! Најзад си се досетио. И збиља је тако, збиља само у томе и јесте сва тајна. Али зар то није патња, ма и за човека као он, који је сав свој живот утукао на подвиг у пустињи, и није се излечио од љубави према човечанству? На заласку свога живота он се јасно убеђује да би само савети великог страшног духа могли колико-толико обезбедити сношљив поредак за слабачке бунтовнике, та „недовршена бића, која су створена тек као на пробу, и за подсмех”. И гле, уверивши се у то, он види да треба ићи по упутству мудрог духа, страшног духа смрти и уништења; а зато треба примити лаж и превару, и свесно водити људе у смрт и пропаст, и при том их варати целог пута, да не би како приметили куда их воде, да се ти јадни слепци макар уз пут сматрају срећним. И још имај на уму: превара у име онога у чији је идеал тако страсно веровао старац целог свог века! Зар то није несрећа! Кад би се макар један такав нашао на челу целе те војске „која чезне за влашћу једино због прљавих блага” – зар није доста макар један такав, па да испадне трагедија? Па не само то, доста је један такав, који стоји свима на челу, па да се нађе најзад права руководећа идеја читавог римског дела, са свим његовим армијама и језуитима, виша идеја тога дела. Ја ти отворено кажем да чврсто верујем да тај једини човек никад није недостајао онима који су стојали на челу покрета. Ко зна, можда је и међу римским првосвештеницима било тих појединаца. Ко зна, можда тај проклети старац, који је тако упорно и толико на свој начин волео човечанство, постоји и сад у облику читавог реда многих таквих стараца, и то нипошто случајно, него постоји као споразум, као тајни савез, који је одавно образован ради чувања тајне, да би се она очувала од несрећних и немоћних људи, с тим да их учини срећнима. То неизоставно постоји, и треба тако да буде. Мени се привиђа да слободни зидари имају у својој основи нешто слично тој тајни, и да стога католици и мрзе тако слободне зидаре, јер виде у њима конкуренте, виде комадање јединства идеје, док треба да буде једно стадо, и један пастир… Уосталом, бранећи своју мисао, ја изгледам као писац који није издржао твоју критику. Доста о томе.

– Ти си, можда, и сам слободни зидар! – оте се наједном Аљоши. – Ти не верујеш у бога! – додаде он, сад већ необично тужно. Њему се још, осим тога, учини да брат гледа на њега са подсмехом. – Па чиме се свршава твоја поема? – запита наједном, гледајући у земљу. – Или да није већ свршена?

– Хтео сам да је завршим овако: кад је инквизитор ућутао, он неко време чека да чује шта ће му заробљеник одговорити. Тешко му пада његово ћутање. Он је видео како га је сужањ за све време слушао, проницљиво и тихо му гледајући у очи, и очигледно не желећи ништа да му одговори. Старац би желео да му овај што рекне, па макар и што горко, страшно. Али он се наједном, ћутећи, приближава старцу, и тихо га љуби у његова бескрвна деведесетогодишња уста. И то је цео одговор. Старац уздрхти, нешто се покрене на крајевима усана његових; он иде к вратима, отвара их и говори му: Иди, и не долази више… не долази никако… никада, никада! И пушта га „у тамне градске улице”. Заробљеник одлази.

– А старац?

– Пољубац му гори на срцу, али он остаје при својој пређашњој идеји.

Фјодор М. Достојевски – Браћа Карамазови

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.