Лирски покер наше поезије

Све што је лирско, некако дође до душе, или тако бар волимо да мислимо. Покер није баш нека поетична реч али у сазвежђу са овом првом, бар твори знатижељу. Добила сам посвету на првој страници ове необичне књиге поезије, која је врло неправедно, држим, у запећку и мало људи за њу зна,

“Драга Лидија, буди наш пети лирски покераш”

када сам имала само деветнаест година, пред један пријемни испит на Филолшком факултету и била почаствована још тада мада су аутори вероватно имали још таквих сличних. Четири дивна човека, четири велика песника које знамо као дечије, у збирци која то није – Душко Трифуновић, Драган Радуловић, Љубивоје Ршумовић и Мошо Одaлoвић у песничкој игри која је, према критици, “прерасла у опасно сведочанство о времену”.

И заиста је тако, о времену које њихове ипак дечије душе нису могле да разумеју али су се у њему морале снаћи. Цео свет је почетком деведестих тадашњој Југославији наметнуо нова правила игре, те је ова збирка некласичне поезије, писана у облику писама једног песника другом или осталима и о томе, између осталог и о њиховом пријатељству, личним страховима и стремљењима, породичном животу, догађајима и свакодневним размишљањима. Ова књига је заиста јединствена – епистоларна лирика која ни једног читаоца, малог или великог, не оставља равнодушним.

Од јануара 1993. до фебруара 1994. године песници су размењивали стихована писма, у пријатељском духу, пружајући подршку један другоме а некада богами и добронамерну покуду, а све заједно је дневник, можда тужног бивствовања у време које смо сви делили и које нас је спајало а простори могли и раздвојити.

Душко носи тугу ратне избеглице и где год да пође и да му уделе тај простор који треба да игра улогу дома, то не успева. Драган је обешењак, који пише из далеке Црне Горе и у стању је и да сопствену смрт у шали измисли – “Који је то млади песник умро, питао сам, а ти си рекао Ја, напрасно, да ме лакше приметите.” Мошо најпре из Приштине исписује сунцем и облаком ламент над судбином а потом из Смедерева, новог дома, наставља срцем чији је један део заувек нестао док Ршум из срца Србије покушава да одагна мрак иако се и њему некада натмури брк.

Драган, највећи пријатељ, пита се куда је кренуо свијет и Душку поручује –

“Ено је! Видим! Сија!
Не умијеш да венеш,
Ршум, Мошо и ја
С тобом смо гдје год кренеш!
Стари мој, не дај се, младости ти! Разумијем твоје рјечито ћутање и сузу коју скриваш, али ме радује што знам ко си и колико си јак.”

Ипак у Драматичној комедији пита он Ршума, знајући колико он сам није јак:

“Нејасно је мом народу
И ко драму пише
Глумци стварно у смрт оду
– не врате се више!”

Душко, путник без кофера, у свим песмама и писмима која пише испод њих, а он то више од свих чини, тражи завичај, на овај или онај начин. Тихом тугом пише о рату, ембаргу, жртвама и репресији, о метафори адресе коју нема, бездомљу. И о песницима и томе на које се две групе они деле, и да ли заправо постоје песници за децу.

Мошо се пита о оскудици радости до које му беше стало више но до оскудице хране међутим над његовом песмом Словодрузје нема онога коме не би срце задрхтало, а слику поезије као куће у којој му станује душа сви смо утиснули у све мождане вијуге.

Ршум је бунтован са Златибора “Већ је деведесет трећа

Ко расна и страсна жена
А нас четворица и Срећа
У песме заљубљена…”

Али је и бунтован и у својој идеји да не оде на Змајеве дечије игре те га Мошо моли у неримованом писму –

“Твој недолазак кажњава децу а не оне који су спалили Данојлићеву књигу. Чекаш ли њихово безнадежно закаснело извињење, никада се нећемо дружити на Змајевим играма”.

Неки од најлепших стихова посвећени су Десанки Максимовић а пише их Љубивоје говорећи о њеној величини и о томе да ће кад се врати са тог далеког пута на који оде да буде млада бити мушко, “прави џамбас” и писати прозу. Пише и Драгану, који верује у његове снове у згуснутој несрећи а сви заједно о унуцима, породицама, “селимовећвском” пријатељству – љубави.

Питају Моша и за Дару, а можда млађи читалац који не прати поезију неће ово разумети – Даринка Јеврић, једна од наших највећих песникиња живела је на Косову кад и Мошо.

“Лети она над истином,
Тка простор свемирни,
ПРЕВАРЕНА ЈЕ ТИШИНОМ
– тихо је додирни. “

И као да сви стају у Мошове стихове

“Ту нема генијалности постмодерне
Преписивања светске лектире
Наше су песме остале верне
Анђелима што из њих вире”

Рођендани, квалитет или квантитет, Јесењин. Карте које су им подељене а они од њих лирику начинили.

Завршава ову збирку Римованом препоруком уредник и рецензент Јован Ћирилов. На првој страници која увек испадне када отворим књигу, пише, осим руком писаних слова, Библиотека Анима Мунди. Књига за душу.