Мале верске заједнице у Војводини

Проучавање „малих верских заједница“ у контексту академских тенденција Филозофског факултета у Новом Саду осамдесетих година XX veka 

 

Осамдесете године XX века су за нас, тадашње студенте, биле златне године: у музици се јавио New wave, у уметности и филозофији постмодерна, у политици дух либерализма, а ми, млади и жељни знања и слобода, за све то смо били спремни. Очи су нам биле широм отворене, а ум радознао за све нове идеје и промене које смо предосећали. Да би се створило отворено друштво било је потребно да се претходно отворе ум и срце. Наша генерација је имала срећу да доживи то време турбуленција, које су, наравно, довеле до краја идеологије социјалистичког самоуправљања на нашим просторима. Иако нисмо знали шта то ново долази, ми смо се радовали крају ове идеологије, јер смо је осећали као оптерећење.

Студирање у Новом Саду почетком осамдесетих година прошлог века било је привилегија. Тадашња држава нам је омогућила стипендије, смештаје у студентским домовима, бесплатну здравствену заштиту, студентски кампус. Имали смо одличне услове за стицање знања, учионице, библиотеке, уџбенике, књиге, наставнике. Све смо имали осим једне мале ствари. Слободе. И то пре свега слободе говора. На трагање за слободом су нас повели и завели наши професори са Филозофског и Правног факултета. У Новом Саду на Филозофском факултету – на Катедри за филозофију и социологију тада су, поред осталих, предавали филозоф и логичар Милан Ковачевић, социолози Милан Трипковић, Драган Коковић, а после и Ђуро Шушњић, који нам је стигао из Задра. Поред њих, на формирање наших погледа на свет свакако су утицали и они са књижевности, историје, педагогије и са Правног факултета: Мирослав Егерић, Драгољуб Петровић, Миодраг Радовић, Петар Милосављевић, Александар Форишковић, Чеда Попов, Славко Гавриловић, Сергеј Флере, Зорослав Спевак, Милица Грковић и многи други.

Катедру за филозофију и социологију, са наставном групом марксизам, крајем седамдесетих година је осмислило војвођанско покрајинско руководство како би се школовали професори или, боље речено, идеолози који ће у средњим школама предавати и спроводити управо ту идеологију. Међутим, како то често бива, управо су се на тој катедри појавили часни професори слободе чија су предавања породила слободномислеће студенте, који су се борили против свих видова тоталитарне мисли, па тако и оне идеологије која је пропагирала једнакост међу својим грађанима, али само у теорији, док је стварност била сушта супротност тој „причи”.

Наиме, ми смо већ на првим предавањима из Историје Југославије код професора Ранка Кончара сазнали да је та једнакост само фраза. Професор Кончар нам је говорио о томе како се револуционарно руководство одмах на почетку рата и социјалистичке револуције почело одвајати од својих чланова и бораца и како су 1943. године раздвојили казане, како су партизани имали тајне преговоре са Немцима – сазнања која су тада за безгрешни Савез комуниста и Народноослободилачки покрет била јерес.

Код једног од наших најпопуларнијих професора Милана Ковачевића (1938–1988), који нам је предавао логику, савремену филозофију и естетику, напајали смо се античким идејама, од којих нам је порука са храма у Делфима да спознамо сами себе била најважнија. Поред тога, он нас је учио да сумњамо у све постојеће, па смо баш код њега и највише били задојени критичком мишљу. Професор Ковачевић нам је предавао егзистенцијалистичку филозофију и филозофију апсурда, а онда, како то већ и бива у животу, и сам је апсурдно настрадао у својој педесетој години на једном конгресу филозофа у Црној Гори.

Професори Егерић и Петровић били су за нас прометеји слободе, јер су се међу реткима истински борили за слободу уметничког изражавања. Када је у Новом Саду било забрањено извођење позоришне представе „Голубњача”, њих двојица су јасно и гласно устали у одбрану уметничких слобода и протестовали су против те забране. Потом је кренула хајка на њих нападима на медијима. Ми студенти смо знали да одговоримо. Упркос прогону, осуди и томе што су проглашени за четнике и непожељне наставнике ми смо стали уз своје професоре. Прилази факултету и сама зграда били су исписани графитима и излепљени паролама и лецима у којим се они блате и осуђују. Наметано је осећање да је сваки разговор са њима непожељан, али ми смо им прилазили, разговарали са њима и давали им подршку.

Предавања код Драгана Коковића била су веома инспиративна, јер је он најинтензивније гајио дух дијалога и разговора са студентима. Од њега смо сазнавали да наш европоцентрични свет није једини и богом дан, већ да су постојале и постоје и друге културе исто толико, ако не и више вредне живљења. Он је међу првима писао и предавао о насиљу у спорту и спорту без игре, упознавао нас са социологијом религије и многим другим инспиративним темама. Са Радованом Грандићем и Зорославом Спеваком смо у студентском клубу знали да проводимо дане и дане у сваковрсним разговорима, а Радовићева и Шушњићева предавања била су незаборавна и посебно инспиративна.

Паралелно са овим одвијао се интензиван студентски живот: почевши од дебатних клубова у легендарној ,,Осмици’’ (соба број 8), али и у студентским домовима, објављивања првих радова у То јест-у, обнављању студентског листа Индекс – коме смо у почетку дали име Гаудеамус, покретању трибине „Pro et contra”, учествовању на „Филозофијадама”, одушевљавања револуционарним идејама ’68. и борбом Никарагванаца против америчког империјализма, па до објављивања радова у Пољима и новинарских текстова у Гласу омладине и Ставу. Све у свему тих година на новосадском Филозофском факултету владао је слободарски дух. У свему томе генерација студената рођена шездесетих, не само да је учествовала него је и сама креирала појаве и догађаје.

Били смо жељни нових знања и нових погледа на свет. А она се нису могла само стицати у факултетским аулама и катедрама, већ и на терену. У то време научна истраживања су на студијима друштвених наука била реткост. Углавном смо се сви бавили само теоријом, јер, а то ми је постало јасно тек много касније, терија је спекулативна и са њом владајућа идеологија нема неки већи проблем. Када се из поља могућности и идеалног спустимо у стварни свет онда тек можемо да видимо колико су наше идеје и теорије вредне, валидне и колико одговарају стварности. Јер, скоро се по правилу показивало да стварност не одговара нашим идејама које пропагирамо. Тога се социјалистичко-комунистички естаблишмент и плашио. Због тога није било пожељно добијати информације, тезе и сазнања кроз научна истраживања. Али, ето ми смо међу реткима имали прилику да средином осамдесетих радимо истраживање из области религије. Наиме, професор Сергеј Флере и његове колеге су покренули пројекат о проучавању малих верских заједница у Војводини. Имао сам прилику и привилегију да будем предложен да учествујем у том истраживању. Посебна занимљивост се огледала у томе што се метода која се примењивала у истраживању називала „Посматрање са учествовањем”. Наиме, нас неколико студената смо добили задатак да, од јесени 1984. наредних годину дана посећујемо шест малих верских заједница, или, како су се популарно у народу звале, секте. Задатак колико инспиративан за сваког социолога толико и изазован и тежак. Јер, неколико пута недељно смо похађали скупове одређене верске заједнице и учествовали у њеном раду, тј. ритуалу готово равноправно са осталим члановима заједнице. Ја сам учествовао у раду новосадске подружнице Јеховиних сведока. Ове посете су ми, ево и након скоро четири деценије, остале у сећању. Службе и ритуали које они спроведе су упечатљиви, пре свега због посвећености и занесености чланова тих организација. Своје скупштине одржавају у дворанама, у којима нема крста, кипова нити икона, немају свештенике, не прикупљају добровољне прилоге, своје Дворане краљевства не називају црквама, верују у Јехову, свемогућег бога, не верују у Свето Тројство – Оца, Сина и Духа Светога, проучавају и читају Свето писмо Библију, коју веома добро познају. Своје чланове, али и друге људе информишу о својим веровањима кроз часописе Кула стражара и Пробуди се, који се штампају у милионским тиражима на веома квалитетном папиру и у колору – што је тих година био више изузетак но правило. 

И тако сам провео скоро годину дана у алтернативној верској заједници учествујући у животу новосадских Јеховиних сведока, слушајући, учећи и износећи своје младалачке идеје и погледе на религију. Био сам прихваћен у заједници, што ми је омогућило да стекнем добре увиде у њен рад. На тај начин сам резултате свог истраживања предао својим професорима Коковићу и Флереу, који су тих година сачинили овај научноистраживачки рад – који није никада био објављен у форми књиге, тако да ми је то остало негде у подсвести као незавршен посао и ето, када сам се недавно срео након толико деценија са професором Флереом у Архиву Војводине, родила се идеја да то истраживање објавимо у форми књиге, верујући да ће тадашња социолошка сазнања бити на корист савременом читаоцу.  Занимљива је била потрага за овим рукописом, јер га нисам пронашао ни у Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци Србије. Шапирографисани примерак ,,Малих верских заједница’’ пронашао сам у библиотеци Катедре за социологију филозофског факултета у Београду, која нам га је уступила, на чему им се најискреније захваљујемо. Надајући се да смо урадили добар посао предајемо овај вредан рукопис у штампу.   

 

У Новом Саду, 23. јула 2021.

Др Небојша Кузмановић

Директор Архива Војводине

Архив Војводине

 

НАПОМЕНА: Текст представља поговор књиге „Мале верске заједнице“ која ће ове године бити публикована у склупо издавачке  делатности Архива Војводине.

 

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments