Ulogujte se / Kreirajte profil

Марсел Пруст – У трагању за ишчезлим временом (други део)




Опис љубавних веза чини половину големог опуса Прустовог, но, у ствари, нигде није реч о љубави, увек о њеној лажи: сумњичења, полицијске истраге, инквизиција поводом најбаналнијих гестова и речи, опсесија неповерења с једне стране, лагање претворено у систем, са друге, узајамно претварање. Жена лаже да сачува своју слободу, мушкарац да би продро у њене тајне, жена са перверзијама које ником не сме да призна, мушкарац са слутњама које не сме да каже; мушкарац који воли управо зато што га жена вара, неспособан и да воли без љубоморе; жена која подноси све то богзна зашто, најчешће из рачуна, и која право задовољење налази другде.

Све је то претерано и било би за читаоца само комично да није виђено и описано изнутра, као доживљено, са безброј оних дивних дигресија које чине прустовску нарацију тако привлачном, као и да се иза тог трагикомичног што је прустовски виђена љубав не наслућује једно шире постављено питање, питање могућности или немогућности људског општења уопште. Не само у љубави већ и у пријатељству. Јесмо ли ми неминовно затворени сваки у своју љуштуру, или су људи ипак у стању да се узајамно познају, да опште међусобно, да се отварају једни другима, и тиме себе богате. Питање које је постало банално у савременој нам литератури, можда њена главна тема у доба убрзаних животних ритмова, стандардизованих односа и осиромашеног језика.

За Пруста ту сумње нема. Његов јунак ужива спокој љубави само пред Албертином која пред њим спава, у сигурној посесији једног потпуног пасивизирајућег бића, умуклог бар за тренутак. Свет је непробојан, неспознатљив у својој суштини, стваран је, истинит је само наш утисак о њему. Дружење са људима је занимљива ствар, али ипак свак остаје затворен у се, ми можемо о њима нешто да наслутимо, но иза наслућеног је понор. Отуд непрестано чуђење приповедача када после дуго година поново сретне исто биће, и види га сасвим другаче. У књизи У сени девојака у цвету Октав је безначајан богат младић, у Нађеном времену он је генијалан писац. Сви Прустови ликови су само оно што од њих Марсел види, да онда приповедач њихову безначајност представи као „представнике извесног општег закона”. Норпоа је дипломата, Бришо педантни професор, итд. Све жене су у бити исте, све су сушта таштина. Када се изближе загледа, свет у Трагању углавном је свет комедије а не грађанске драме. Наравно, осим главног јунака. „Човек је биће које не може изићи из себе, који друге познаје у себи, и који, ако вели супротно, лаже”, вели Пруст. Салони код Пруста личе на позориште лутака. Стваран је и људски жив само Марсел, једини виђен изнутра, а дело је, кад Марсел сазри и оспособи се да буде „приповедач”, само пројекција његових импресија и мисли за њих везаних. Општење се заснива на лажи.

Као заиста спознатљиви предмет, једина сигурна истина остајем само ја, остаје моје виђење, моја визија света. Отуд је ја једини сиже романа и роман написан у првом лицу. Све остало је његова импресија, продорна, истинита, али импресија. То ја је окренуто свету, страсно везано за њ, гледа га и говори о њему, отуд је дело ипак роман као и сваки други, али роман без илузије апсолутне објективности, роман који не казује свет, већ његов одраз у извесном субјекту.

Али да такав субјекат буде, да од позитивног, свакодневног ја постане извесно трансцендентно ја, које стиче право и могућност да о свету, и о себи у свету, ауторитативно казује извесну истину, са њим се морало десити нешто што га је из основе изменило, које га је учинило подобним да пертинентно одговара на питања која му је његов свет импресија поставио, да прозре до у дубину искуства које је доживео. Било је потребно да се у порочном, размаженом слабићу Марселу императивно огласи известан позив, извесна „вокација”, како то Пруст вели, позив који ће Марсела из основа преобразити, нешто слично оној конверзији апостола, када је, на путу за Дамаск, од Салва постао Павле, позив да уместо да банално живи празан живот, казује и открива све богатство које се иза те баналности скривало. „Какво све богатство, какве разноликости крије, без нашег знања, та велика ноћ наше душе, непохођена, обесхрабрујућа, коју ми третирамо као празнину, као ништавило”, вели Пруст, када се од слабића Марсела преобразио у Марсела-приповедача. Марсел је јунак романа, романа јада и беде живота, приповедач ће прозирући кроз тај јад и беду у суштине од тог јада и беде створити поему тријумфа живота, открити његов сјај и раскош, јер уметност је спас, уметност је једино могуће осмишљење живота.

Марсел јунак романа и Марсел приповедач су два супротна бића. Приповедач је открио суштину Марселовог живота и могућност да му одари праву вредност, нешто што је Марсел јунак романа с времена на време тек наслућивао, али није схватао. Отуд је Марсел јунак романа шопенхауеровски дешператор, док ће Марсел приповедач, све потврђујући тај песимизам, трансцендирати такав живот у песму радости, самим тим што га у песму транспонира, дајући му кроз сећање значај и тежину коју он у свести Марселовој није имао, казујући га језиком моћним, богатим, шареним, у оним дугим прустовским реченицама, које су зато без краја јер је, преображено очима приповедача, толико лепо и пребогато што му се у видокруг пружа.

Дело изгубљених илузија, постаје дело спаса и ускрснућа, хосана животу. Али тај блажени живот, тај преображај, то и јесте и није живот Марселов, то јест, то је живот Марселов али виђен кроз призму приповедачеву, који га поново живи, али издалека, кроз успомену, која све прекрива магичним велом, даје том животу општељудски значај, претвара га у уметничко дело. За разлику од Бодлера, кога Пруст цени изнад свих, но који вели:

Аих уеих du souvenir que le monde est petit5, за Пруста je живот бескрајан и чист само „у очима успомене”.

Утисци из живота Марселова, бледи, никад до краја јасни и осмишљени, колебљиви и без дубље стварности, добиће свој велики смисао када их се приповедач присети и уобличи у кохерентну спиритуализовану визију света уметничког дела. Кроз цело дело, и кроз цео свој живот, као што се то назире из његове кореспонденције, Пруст ће доживљавати најаве тог осмишљења, у тренуцима када га је обузимала радосна жеља да ствари и људе посматра не у животној пракси свакидашњице, већ као материјал уметничког дела, да се преда „позиву”, да постане прави, велики писац, који ће тако улити смисао свом бесмисленом животу.

Како се тај преокрет збио, о том Пруст у роману говори нашироко. О тој чувеној „memoire affective”, том осећајном сећању, које није пусто, апстрактно ремеморирање прошлости, није памћење чињеница које нам кажу: „ето, такав си био”, не дозвољавајући нам да то понова постанемо, које нам тврди да је некад постојао изгубљени рај, „место да нам га поново врати у сећање… да нас поново стави у стање у коме смо некад били”. Афективно памћење је, по Прусту, нешто сасвим друго, драгоцено: извесни осети, осећаји, колач магдаленица умочен у чај, неједнаке плоче у дворишту палате де Германт, круто уштиркани салвет, изненадно, без учешћа воље, спонтано, поново оживљавају некад доживљено, и оживљавајући га пуне нас блаженством и миљем. То је, у извесном смислу и до извесне мере нешто што свако од нас доживљава, но свакако не са том јасноћом и силовитошћу као код Пруста. Свима нама се дешава да нам бане у свест у свој својој јединственој конкретности неко сећање живље, инсистентније но садашњост, призор из прошлости са својим штимунгом, глас или поглед давно несталог, угао усана са сенком осмеха, да осетимо живу нелагодносг због неког давно учињеног, безначајног недела. Не тако интензивно можда, као Пруст, али живо и присутно, присутније но садашњост. Примећивало се да Пруст описује само фрагменат неког лица, само крај му носа, чуперак на челу, али афективно сећање је код свих нас фрагментарно. Један лекар је написао студију о Прусту и астми, у којој тврди да је та интензивност афективног сећања — о коме се, уосталом, доста писало у деветнаестом веку — својствена астматичарима. Један специјалиста лекар, који истина није читао Пруста, рекао ми је да тај феномен није сусрео код својих пацијената. У студији Романтична душа и сан, Албер Беген спомиње случај немачког песника Карла-Филипа Морица, чији је доживљај сродан Прустовом: „Када је слушао ерфуртска звона, полако су се у њему будиле успомене на прошлост, тада садашњи тренутак није ограничавао његов живот, већ је он поново обухватао у један сноп све што је било већ свршено.” „Али”, вели Беген, „Мориц није умео отићи даље, није умео извући из тог доживљаја оно што је Пруст учинио.”

Код Пруста је тај сусрет садашњег осећаја и реминисценције прошлости, коју он изазива, и „износи му пред очи интегрално један тренутак прошлости” извор „неизмерне радости”, својеврсне екстазе, „стање”, како он вели, „које није доносило никакав логички доказ, већ само очигледност свог блаженства”. А то сећање, инсистира Пруст, није никакво улепшавање ни идеализовање, никакав бег у романтично сањарење, већ напротив, виђење по први пут ствари какве оне јесу у својој суштини, јер је управо садашњост лаж, јер човек управо у садашњости не успева да заиста види што јесте. „Сувише смо растрзани случајностима, неконцентрисани, снисходљиви према саговорницима. А шта је било изгубљено, па сад афективном меморијом поново нађено, јесте фрагмент времена, један тренутак, у ствари, нешто што и није у времену, што је ванвpeменско’”.

Много се писало о Прустовом схватању времена, односно, бергсоновски речено о доживљају трајања, под чим се подразумева не апстрактно астрономско време часовника, већ време као индивидуални доживљај. Тврдило се да је Пруст своје идеје позајмио од Бергсона, да се касније устврди да је однос Прустов према времену супротан Бергсоновом. Код Бергсона је „трајање” динамично, стваралачки усмерено према будућности, код Пруста је тај доживљај екстатичан и сав усмерен према прошлости. Свест је код Пруста постојећа само уколико реконструише прошлост, ја знам ко сам и шта сам само кад спознам шта сам био и шта је био свет око мене. Уколико је интензивније то спознање утолико дубље ја јесам. Уз то, Бергсон схвата време као континуитет, док код Пруста ни сама стварност није континуирана, а он је, у сећању, доживљује у фрагментима, без свеобухватне структуре, и ти фрагменти су разнолики, заједничка им је суштина сам приповедач.

Но питање је, чини ми се, да ли се уопште може и говорити о времену код Пруста. Истина, роман се зове У трагању за ишчезлим временом, последња му књига носи наслов Нађено врeмe, а роман се завршава, као што је и почео, са речју Време. А кад пише време, Пруст га пише са великим В. „Описаћу”, вели он у последњој реченици романа, „људе (па ма они зато могли личити на чудовишна бића) како заузимају огромно многоместа у поређењу са тако мало места које они заузимају у простору, места, које је, насупрот томе, безмерно раздужено — узев у обзир да се они, као џинови утопљени у године, дотичу епоха тако удаљених једних од других, епоха између којих се поставило толико много дана — описаћу их у Времену.” А коју страну пре тога: „[Моје ће дело] означити пре свега облик… који нам обично остаје невидљив, облик Времена.”

Нема сумње, роман нам, врло нехајно, не инсистирајући на томе, овлаш казује тридесетак година Марселовог живота, али у роману никад није реч о том трајању; кад пише Пруст просто напросто заборавља време, читалац никад не види како се његове личности мењају, он их одједном види промењене, и увек се, као и сам Пруст, зачуди констатујући ту промену.

„Пруст је сликар непокретности”, вели Ревел, „прустовско приповедање је исто толико ванвременско колико и јединство времена у класичној трагедији и комедији… Док код Балзака, Толстоја или Золе ми присуствујемо стварним еволуцијама личности, … дотле је Пруст сликар непокретности. Он је Пруст када заборави време… Ако ишта произилази из Трагања, то је пре свега чињеница да никад нисмо непосредно свесни времена. Приповедач Tpaгањa нам приказује само сукцесивне портрете својих личности које случајно сусреће са десет, па и двадесет година размака, и он је сваки пут изненађен што лица и ситуације нису више сасвим исте… Он примећује само непосредно да је и сам остарио када у годинама, негде око четрдесете, изазива смех присутних предлажући Жилберти да оду сами у ресторан на вечеру… Код Пруста неко или јесте или није старац. Ако није, он то не може постати… У прустовском роману није реч о акцији, већ о сликама.”

Ревел можда нешто претерује, али у суштини има право. И Пикон говори о временској фрагментарности
Прустовог романа, о томе да је сачињен од „разноликих микрокозама, несводивих једних на друге.”

Мени се чини да не само Ревел углавном има право, већ да другачије није могло ни да буде, узев у обзир Прустов однос према прошлости, који је једини сиже дела. То што Пруст слика стварност не као континуирану структуру већ као „суштину разноликих микрокозама”, што слика не акцију већ — слике, то је зато што је његова „афективна меморија”, како сам Пруст признаје, екстатично меморирање тренутака прошлости, атренуци су, и опет како сам  казује, ван времена, атемпорални, у њима не може ни бити временских збивања ма које врсте, ни еволуција ни акција. Око тих тренутака се онда кристалишу и сећања по Прусту другостепеног значаја и вредности, које он назива „интелектуалним сећањем”, али битни су ти ванвременски тренуци. Пруст понавља увек исто: његово дело је сноп утисака, то јест тренутачних доживљаја око којих се онда надовезује интелигенција, тумачи, допуњава:

Само утисак, ма колико слабачка била његова материја, ма колико невероватан његов траг, јесте критериј истине… Утисак је за писца што је експерименат за научника, са том разликом што код научника рад интелигенције претходи, док код писца он следи.” У доживљају присећаног тренутка јесте „срећа и прави живот”, у њему је, понавља Пруст, и права стварност „ослобођена од несносних контингенција садашњице”, које спречавају да се доживи њихова „права суштина”.

Али такав доживљај је, понављамо, ван времена, „јер”, вели сам Пруст, „сећање, које уводи прошлост у садашњост, управо и укида ту велику димензију Времена, сходно којој се живот остварује”. Та сећања су фрагментарна и тренутачна, то је „уживање које је [Марселу ] било дато само у ретким интервалима времена”. Неки су поводом тих екстатичних тренутака говорили о Прустовом мистицизму, о његовом доживљају „афективне меморије” као о типично мистичном доживљају. Но говорило се исто тако о мистичним екстазама Рембоа, Нервала, Колриџа и многих других. Ја бих ту реч задржао за оно што она ваља да казује: екстазу одређеног садржаја, резултат целог једног живота усредсређеног напора и дисциплине. Код Пруста се афективна сећања буде спонтано, невољно, захваљујући „изненадном случају”, и он о њима говори као о ,,екстратемпоралним доживљајима”. Зар је онда чудо да, усредсредив све око њих, Прустово дело запоставља време. Он то дело и не пише — упркос насловима и осталом — да се врати у време, већ да из њега изађе, а оно што је на крају књиге „поново нађено”, то, како сам Пруст каже, и није време већ „суштина ствари изван времена”. „Један минут ослобођен поретка времена ствара у нама човека ослобођена поретка времена”, велион. Код мистика се тај доживљај ослобођења од поретка времена зваодоживљај вечности [не бесмртности, већ вечности], што је други израз за екстратемпоралносг, стање у коме се излази из времена, из онога у чему јесмрт. Мистици су о том стању говорили; а и неки песници. Можда Рембокада је писао следеће стихове:

Elle est retrouvée
Quoi? L’éternité.
C’est la mer
Mêlée au soleil.6

Филозофи исто тако. Бар од Плотина надаље. Како то Прусту присниШелинг вели: „Права вечност јесте савладано време.”

Ту смо код последње битне поруке Прустове: Смрт је свакодневницанашег живота, човек не умире само на његовом крају, он умире сваког дана, живећи животом који не вреди. Али спас постоји, „јер прави живот је другде,7 ван свега тога”, вели Пруст, „не у самом животу нити после живота, већ ван њега, ако израз који потиче од простора има неког смисла у свету који се простора ослободио”. А ослободити се од простора и времена, значи, пре свега, ослободити се смрти, искључити је из своје животне проблематике. Цео Прустов роман и јесте расправа са смрћу, борба против ње, „поново нађено време” је пронађена „вечност”, живот ван времена, тамо где смрти нема. Неки су се чудили што је Пруст последњих година равнодушан према смрти „за коју је боље но ико знао да му је неминовна у блиској будућности, али у ванвременском доживљавању смрт не постоји”

Цело Прустово дело прожето је свешћу и мишљу о смрти, што је јединствено у новијој литератури, узев у обзир да је Пруст, као што су то многи приметили, „први и до сада једини велики писац… који је апсолутно арелигиозан”. Арелигиозан и уз то, упркос својих филозофских склоности, потпуно аметафизичан, уколико је метафизика заобилазни пут ка религији, често и религија која себи то не сме да призна. Пруст посвећује странице и странице свог дела оним парцијалним смртима у човеку, оним „intermittences du coeur” равнодушности која наступа после силовитих страсти, нашим заборавима, због којих читави периоди нашег живота постају празнина и пустош у нашој души, том апсурдном закону свакодневног живота који нас цела сабија у садашњост усмерену ка неспокојној празнини будућности.

„Наша најправеднија, најсвирепија казна јесте потпуни заборав, тако потпун, тако тих као тишина на гробљима, та стална смрт, која нас изгара а да то и не примећујемо.”

„Ваља мислити на смрт”, вели он, а последње две књиге посвећене су већим делом мишљењу о тим парцијалним умирањима, о смрти вољених, о смрти властитој. Са вољом да се све те страве превазиђу, да се и смртима и смрти нађе неко осмишљење у животу, да и оне буду његово обогаћење. Роман се ипак завршава тријумфом животу, где срећа није схваћена као континуирано уживање, већ као животна пуноћа и осмишљеност, па ма и кроз патњу.

„Ма шта било ствар коју ћу волети, она ће увек бити на крају болног трагања, током којег ће ми ваљати да жртвујем своје уживање том највишем добу”.8 Али, ако човек зађе дубоко у се, он најзад схвата да „и највеће наше страве као и највећа наша надања не превазилазе наше снаге и да, на крају крајева, ми можемо успети да једне надвладамо а друге остваримо”, Пруст као да је у томе и успео: „Већ одавно ми је успомена на моју љубав помогла да се не плашим смрти. Разумео сам да умрети није за мене нешто ново, да сам већ од свог детињства често умирао… Те сукцесивне смрти… учиниле су да сам схватио… колико би мало мудро било страшити се смрти.”

И као што пред том немани сваки од нас тражи свакојаке, па ма и противречне разлоге умирења, тако и Пруст:

„Рад писца захтева претходну патњу писца… Мисао о претходној патњи везује се за мисао о раду, човек се плаши пред сваким новим делом, мислећи на болове које нам пре тога ваља поднети… Отуд, исто тако као што човек схвата да је патња оно најбоље што човек може сусрести у животу, он мисли без ужасавања, скоро као на какво ослобођење, на смрт.”

Има ту, вероватно, и помало литературе, као и у свакој мисли пред тим незамисливим што је смрт, али има и много истине:Зашто се плашити смрти ако је вредност и пуноћа целог живота управо у том ремеморирању прошлости, под условом да успемо да ту прошлост оваплотимо у делу. Не само што су сви сведоци последњих Прустових дана сложни да је он умро максимално могуће равнодушан према смрти, већ и цело дело говори о постепеном превазилажењу те страве, о њеном превазилажењу у екстатичну екстратемпоралносг, у прустовску „афективну меморију”. Ми верујемо мистицима. Зашто Пруст, који све то убедљивије зна да каже, не би био убедљив.

„Зашто су ме слике Комбреа и Венеције [у афективном памћењу] у извесним тренуцима обрадовале, тако поуздано и довољно, без даљих доказа да су ме учиниле равнодушним према смрти?” пита се Пруст, додајући мало даље да је томе узрок екстратемпоралност тог доживљаја. „Тражио сам узрок тог блаженства… Слутио сам шта је тај узрок упоређујући те разне блажене утиске, којима је било заједничко да сам их доживљавао у исти мах у садашњем тренутку и у једном удаљеном тренутку, тако да се прошлост поклапала са садашњицом… У ствари, биће које је тада уживало у том утиску… у оном што је у њему екстратемпорално, било је биће које се појављивало само онда када се, са те идентичности садашњости и прошлости, оно могло наћи у средини у којој је могло да живи и да ужива у суштини ствари, то јест ван времена. То и објашњава чињеницу што су моје страве пред смрћу престале у тренутку када сам несвесно препознао укус магдаленице, пошто је тог тренутка биће које сам ја био било једно екстратемпорално биће, које према томе не хаје за невоље будућности.”

Узгред буди речено, Пруст може да говори о времену и о поново пронађеном времену уколико он те тренутке извлачи из времена и преноси у ванвременско.

Свему овом ваља додати да се Прустова животна мудрост, његово савлађивање страве смрти не темеље искључиво на тим тренуцима екстратемпоралног блаженства. У делу, исто као и у животу потребан ће бити још један фактор, па да се несрећни, јадни Марсел преобрази у срећног, самосвесног приповедача. Потребно је да Марсел постане писац, велики, аутентични уметник, онакав каквим га кроз цело дело замишља и измишља приповедач, да би „поново нађено време” добило смисао и пуноћу који ће превазићи и овековечити кратке тренутке блаженства. Јер, Једини прави живот, живот најзад откривен и разјашњен, па, према томе, једини заиста живљен, јесте литература; тај живот који, у извесном смислу, пребива сваког тренутка у свим људима, исто као и у уметнику… Та уметност, тако компликована, управо је једина жива уметност. Једина она исказује за друге и дозвољава нам да у себи видимо властити живот, тај живот чији привиди… траже да буду преведени, често и читани натрашке, мучно дешифровани… То је пут у супротном смеру, враћање дубинама где оно што је стварно постојало лежи од нас непознато.” А то „враћање у дубине” правог живота може остварити само уметнички чин освешћивања.

„Тек тада, када га је оно осветлило, када га је интелектуализовало, разазнајемо… фигуру оног што смо доживели.”

Но и решење да се заиста приступи правом послу „враћања у дубине” да се потпуно посвети „позиву”, збива се и опет на подстицај мисли о смрти. Наиме, последња жива слика у роману јесте велики пријем код Германта, гротескно буфонска сцена, где Пруст доводи све личности које су играле неку улогу у његовој причи, све представнике некада разних кланова сада спојених у један, јер је процес симбиозе већ извршен, аристократија се декласирала, буржоазија продрла у последње редуте.

Приповедач је ту приказан као неко ко већ дуго година није залазио у друштво, није сусрео ниједно од тих лица, па их сада налази сасвим измењене, остареле. Истина, он је већ одавно престао да се плаши смрти ,,јер је разумео да умрети није ништа ново, да је он, од свог детињства већ много пута умирао”, али, ипак, оно што је видео на том пријему било је и сувише и бурлескно и страшно. Он не препознаје никога међ тим њему некад тако блиским светом. Марселова прва љубав, Жилберта, претворила се у „дебелу даму” коју он не препознаје, Робертова страст, Рашела, исто непрепознатљива, сада је грдоба пуна бора. Свима су косе, бркови и браде побелели, тај свет, некад бучан и буран, личио је на „тихо гробље”, жене су се „без престанка бориле против старости, за лепоту која се удаљавала као сунце које залази”, мушкарци су, погрбљени, с муком ходали. У ствари, све те авети нису се у бити измениле, нису постале нешто друго, само су године на њихова лица ставиле бурлескне лорфе иза којих је још увек извиривала понека црта њиховог правог лица, а лорфе су казивале какав је живот којим су живели и шта је он од њих направио. „Старост има нечег људског у себи”, вели Пруст, „а они су били чудовишта.” Чудовишта која су, као на средњовековним фрескама сликаним по гробљанским зидовима, играла игру мртвих, са маскама које су постајале њихово стварно лице.

Ту, пред том игром мртвих, Марсел доживљује неколико екстаза афективног памћења и налази смисао свом животу. Он, који је ту скоро очајавао, убеђен да му није дато да постане што је одувек желео, да постане писац, сад одједном схвата да је нашао тему и да ће имати снаге да је оствари. Напустиће свет, живети аскетски, сав предан успоменама, где су сви ови садашњи живи мртваци још пуна, бујна младост.

,,Место да продужим стари фриволни живот”, вели он себи, ,,неће ли бити боље да покушам да опишем лук, да извучем закон… њихових гестова, њихових речи?” Не да да слику тих „аветињских стараца”, тих „лутака које манифестују време”, то време које људе „претвара у карикатуре”, већ слику „екстратемпоралних стварности” везаних за њих, које је ваљало учинити „разумљивим и јасним, интелектуализовати их у једном
уметничком делу.”

Интелектуализовати их, то јест продубити их, разјаснити, јер „нису људска бића оно што стварно постоји, и што је, према томе, подобно да буде изражено, већ су то идеје”, а онај коме то успе, уздиже се до своје највише могућности, до контемплације, до уметничког израза, јер само је уметничко стваралаштво лек „од неизлечиве несавршеносги садашњице”, само оно омогућује да се човек ослободи од времена, „да се састане са самим собом”. тим извором све истине. А све што се раније збило, патње, јади, неуспеси и таштине, све што је Марсел доживео и промашио, све постаје за писца драгоцено благо, јер је живот сноп утисака, и ми можемо извући некакву истину само из њих. Не иде се од уметности у живот, већ из живота у уметност.

Из живота који за Пруста јесте пре свега сноп афективних успомена, око којих се све окреће, јер су они откровење закона живота, јер

„није могуће да нека скулптура, нека музика која нам пружа узбуђење, које осећамо да је чистије, узвишеније, истинитије, не одговара извесној спиритуалној стварности… У овом случају, као и у другим, било да се радило о утисцима које су на мене оставили звоници Мартенвила, или о реминисценцијама као што су оне са неједнаким плочником, или са укусом магдаленице, ваљало је тумачити те осећаје као знаке исто толиког броја закона и идеја, покушавајући да мислим, то јест да изведем из полутмине оно што сам осетио, да то преобразим у спиритуални еквивалент. А средство које ми је за то једино изгледало подобно, шта је то могло бити друго до стварање једног уметничког дела.”

Мада у овом цитату има речи и идеја које би Енријеву обрадовале, јасно је шта Пруст хоће да каже: Рећи живот уметнички, уобличити га, преображава га у лепоту изузетних тренутака, па ма то били и тренуци патње, извући из својих импресија не само слику појединаца у њиховој самосвојности, већ и оно што је опште за све њих, односно бар опште за свет који је свет пишчев, „законе”, како вели Пруст, који њима владају, а у којима је ипак много тога што је општељудско и што ће и самом делу дати општељудски значај: њихове таштине, њихове језовите мане и пороке, али и њихове јаде и патње, њихове повремене великодушности и постојане слабости, судбу људску. Отуд и извесна монотонија дела: људи су у бити исти. У ствари Пруст не превиђа време, али га подређује нечем што га неутралише, узев у обзир да је цео роман покушај да се апсурд времена превазиђе, „пошто памћење, које уводи прошлост у садашњост, не мењајући је, управо укида ту велику димензију времена, сходно којој се живот остварује”.

И тако, прешав од обичног посматрања света, које је увек површно, у дубине опажања његове суштине, писац најзад налази животу смисао и вредност, сазнаје „истине које припадају нечем стварнијем од света у коме сам живео, истине које, једном стечене, не могу ми више бити одузете”. Спас је у освешћивању кроз уметност, и У трагању је великим делом роман о уметности, дуга расправа о њој, али не и роман о неспојивости живота и уметности. Пруст не престаје да нас поучава како човек може доспети до живота испуњена уметношћу, осмишљена њоме. Отуд и извесна хотимична расплинутост дела, отуд и безбројни „бекети”. Он непрестано умеће нешто ново, јер зна да, захваљујући моћи памћења, све што изгле да ситно и безначајно може помоћу стваралачке интерпретације да буде укључено у све ширу и продубљенију визију света. Стварност тако стиче димензију која превазилази бесмисленост свакидашњице, а личност јунака, која постаје све дубља и шира управо кроз такве интерпретације, увек отворена, претвара се постепено од сензибилног нервчика у мудраца и ствараоца. Искуство живота је хранило дело; а дело је било средство, инструменат све продуховљенијег доживљаја. Отуд је писац на крају живота, у непрекидној борби са смрћу и могао да поистовети часове живота са страницама књиге коју је писао. Књига му је постала живот, битност животне стварности, апсолутно спиритуализоване.

Писац који је кроз цело дело инсистирао да човек ваља да „сиђе у себе да би нашао истину”, да је човек „биће које не може да изиђе из себе”, да он ништа не спознаје ван властитих импресија које се непрестано мењају, које чине да од тренутка до тренутка видимо свет другим очима, сматрао је себе чистим реалистом. „Величина праве уметности… састоји се у томе да се поново нађе и схвати… та стварност од које живимо врло удаљени, од које се све више одвајамо уколико постаје све дебље и непробојније конвенционално знање које ми стављамо на њено место, та стварност која је таква да врло лако можемо да умремо а да је не упознамо, а која је, једноставно речено, наш живот, живот најзад пронађен и осветљен, живот који смо стварно и живели, који, у извесном смислу, обитава сваког тренутка код свих људи, исто као и код уметника. Али они га не виде, јер не покушавају да га расветле, па је њихова прошлост пренатрпана безбројним клишеима, који остају бескорисни јер их интелигенција није развила.”

„Они га не виде…” Осим да се не деси чудо, а оно се дешава, осим да се не појави уметник који живот расветљава, који, и када је све што смо волели нестало, зна да нас „научи да разумемо те заборављене мртваце”, да нам отвори очи да најзад видимо. Он то чини тако што све те „заборављене суштине преводи на универзални језик уметности, језик постојан, трајан, који ће од оних што више не постоје учинити, у њиховој најистинскијој суштини, вечно добро за све душе”. Уметност, једина у стању да пробије зид који сваког од нас одваја од осталог света, да превлада немогућност истинског општења, комуникације између људи, која је Марсела толико мучила и у љубави и у пријатељству. Апсолутни индивидуалиста, солипсиста, како су многи тврдили да је Пруст, зна да казујући „општезаконе” који подастиру властити му живот, он казује дубљу истину свих живота, помаже нам да „осветлимо” властиту.

„Велим да је свирепи закон уметности да бића умиру, да и ми сами умиремо, исцрпљујући све патње, да би израсла трава плодних дела… на коју ће долазити поколења, мирно и безбрижно, да обаве свој dejeuner sur l’herbe.”

И да духовно буду све богатија, раскошнија, јер сваки пут када се појави прави оригинални уметник,

„свет нам се указује сасвим различит од старога, али и савршено јасан… Јер ми само кроз уметност можемо изићи из себе сама, сазната шта од овог универзума види неко други…Онолико колико има оригиналних уметника, толико нам стоји светова на расположењу.”

Признајем: почео сам са прилично резервисаности према „Марселу”, но што даље све ми је блискији „приповедач”. Ко 5и паметан и помислио да оповргава ове његове, можда не сасвим нове, али тако оригинално у приповедање ужљебљене идеје. Свакако не ја, који сам већ одавно од свог песника сазнао да мој народ можда не би ни постојао да га „песма одржала” није. Додајмо само, за скептике, да овде Пруст не пледира за l’art pour l’art, већ за l’art pour la vie.

A сада на овом збрзаном завршетку — јер У трагању је Summa своје врсте, и ја нисам стигао да ишта кажем о Прустовом схватању разних уметности, ни о његовим политичким идејама, ни о његовим погледима на друштво свог времена, да и не говорим о његовом стилу и композицији романа, тако особеним да га нико није успео подражавати, мада се од Пруста наовамо роман више није могао писати као пре — сада, на овом збрзаном завршетку да кажемо неколико речи о последњим годинама и о смрти Прустовој.

Од дана када је замислио своје дело и скицирао, а делом и већ написао његов завршетак, Нађено време, Прусту је остало да живи још дванаестак година. Све их је посветио писању. Излазио је све мање и мање, све више се у прегрејаној соби замотавао у шалове, све мање и мање јео, хранећи се углавном кафом и пивом, све чешће гушио, све више слабио. И, по свему судећи, био је на известан начин срећан.

Онда је добио запаљење плућа, па, не верујући у ефикасност лекарске неге, наредио Селести, својој гувернанти, да не дозволи доктору да уђе код њега. Било му је жао због те своје грубости, па је одмах послао доктору корпу цвећа. Селести је рекао:

„Ужасно је и помислити да лекари, да би продужили живот болеснику, хоће свим силама да га муче. Обећајте ми, ако буду хтели да ми дају такве инјекције, да ћете их у томе спречити. Закуните се?” И додао, у шали: „Ако ме не послушате, ја ћу се вратити са оног света да вас мучим.”

Ноћ пред смрт рекао је брату лекару: „Провешћу ноћ својски радећи, и задржаћу Селесту крај себе да ми помогне.” И заиста је радио целе ноћи. Од тога је остало неколико чувених „бекета”. Око три сата у ноћи, исцрпљен напором писања, гушећи се, позвао је Селесту: „Сада када сам скоро на истој тачки као Бергот,9 ваља да учинимо неколико исправки у опису његове смрти.” И диктирао јој је те исправке. Током дана је умро. Убеђен да је смисао и спас само у уметности.

Prethodni nastavak

Сретен Марић

Напомене

5 Како је свет мали у очима успомене.

6 Она је понова нађена / Шта? Вечност. / То је море / Измешано са сунцем.

7 Исто то вели Рембо: La vraie vie est ailleurs.

8 Заборављам да речем да све што је овде у наводницима без даље ознаке јесте цитат из Пруста.

9 Личност писца из романа, која болује од нечег сличног Прустовој болести, органској болести нервног порекла, и која умире посматрајући најдражу Прустову слику, Поглед на Делфт, од Вермера ван Делфта.

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Марсел Пруст – У трагању за ишчезлим временом (други део)

  1. Душко Јевтовић

    19/02/2019 at 15:26

    Хвала на овом дубоком понирању у Прустово дело, у уметност, у душу сваког човека који живи и дише, па и у душе оних који су давно престали да дишу. Јер уметност је ваздух срца. Она је пречица, најкраћи пут до спасења, на коме већ осећамо Божји благослов.

    “Хвала ти за овај час бола препун” – овај стих Десанке Максимовић из “Нејасне песме” најјасније потврђује “утискивање вечности” у живот, јер изражава тренутак чији сјај не пролази и не гасне, који не губи снагу и зрачи у нама и крепи нас сваки пут кад га се сетимо.

    Уметник је спона између коначног и бесконачног, извор којим се вечност улива у смртни свет, написао сам у књизи “Хвалоспеви смислу” и одушевљен студијом Сретена Марића на овај начин желим да дам свој допринос ванременој суштини која нас испуњава.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.