Ulogujte se / Kreirajte profil

Марсел Пруст – У трагању за ишчезлим временом (први део)

Истински живот, најзад откривен и разјашњен, па према томе и стварно живљен, јесте литература, тај живот који, у извесном смислу, сваког тренутка пребива у свим људима исто као и у уметнику.

Пруст

Откако је пре педесетак година један део Прустовог импозантног опуса,тада још недовршеног, био почаствован Гонкуровом наградом, У трагању за ишчезлим временом није престајало да добија у значају. У анкети коју је 1956. године публиковао Ремон Кено, изведеној код две стотине угледних светских писаца, где је главно питање било која би књижевна дела требало да буду укључена у идеалну библиотеку од сто књига, Пруст је дошао на треће место — после Шекспира и Библије. Ретко о којем делу се толико писало а и данас пише. Да споменем само неке савремене нам критичаре, и то само Французе: Жорж Пуле, Марсел Рејмон, Ревел, Женет, Битор, Ришар, Дубровски, Делез, Русе, Жирар. А ова моја листа је далеко од потпуности. Скоро да нема критичара данас у Француској који се није позабавио Прустом. Разлог је томе вероватно опсег тог опуса, који импонује не само својим обимом — преко 3500 страница ситног тиска „Плејадиног” издања, већ исто тако и богатство садржаја, са својим бесконачним дигресијама, где се расправља о најразличитијим темама психологије, уметности, друштва, политике, и о чему не другом. Не знам у новијој литератури ничег сличног томе, осим у извесном смислу Човека без особина нешто млађег Музила.

Поводом савремене критике Пруста дала би се написати заокружена расправа о разним струјама у њој. Скоро све су се на њему опробале и осведочиле своје могућности и своје границе. Оне често осветљавају извесне аспекте дела дотле тек назиране или превиђане. Но и када не претерују, кад не сведу Пруста на своје властите субјективне проблеме, као што то чини, на пример, Делез, који хоће Прустом да докаже да је „хомосексуалство истина љубави”. најчешћи им је недостатак управо у прецизности методе која потпуно запоставља све што се њом не да уоквирити. Поводом Пруста Ж. П. Ришар и вели:

„Нема смисла заваравати се, сваки критички чин, ма какав био, силује текст, ограничава га, комада, цепа, разбија га, преображава у раскомадано тело.”

Што је Ролан Барт једва дочекао да устврди да је,

„У трагању за ишчезлим временом, једна од оних великих космогонија, које је пре свега XIX век знао да произведе… а чији је статутарни и у исти мах историјски карактер управо следећи: те космогоније су простори (галаксије) подобне за бесконачно испитивање, што критички рад скреће далеко од сваке илузије постизања неког ,резултата ’, водећи га ка једноставној производњи извесног додатног писања, коме туторски текст (прустовски роман)… може бити само претекст.”

Што би критику учинило бесмисленом работом. „Претекст” за писање може бити свашта, док критикован текст поставља ипак извесне одређене захтеве, пре свега да у „критици” о њему буде реч. Но ни сам Барт се свог принципа није држао.

Управо у тој пертинентности многих расправа о Прусту у вези са мојом жељом да и ја кажем нешто ново о њему, била је и највећа тешкоћа избора моје теме. О чему говорити када је скоро све речено, бар оно о чему бих ја био више-мање кадар да говорим? Сећам се разговора са једним пријатељем. Волео је Русоа, хтео о њему да пише, али никако да нађе с које стране да га захвати с које га нико дотле захватио није. Годинама је тражио. Истина, било је код Пруста доста тема или лоше обрађених, или и нетакнутих, које сам назирао, али ми се чинило да ниједна не би одговарала потребама наших читалаца, а о њима ипак ваља водити рачуна. Све те теме су захтевале претходно добро познавање прустовске проблематике. Ришар пише о Прусту и чулном свету, али то је само један од елемената Прустовог дела, Делез опет о хомосексуалству, али о томе ја врло мало знам. Читајући сад поново Прустово дело пасионирала ме је минуциозност Пруста физиогномисте, шта он све зна да каже о неком детаљу људског лица, о очима и погледу, о носу. Сувише уска тема за нашег читаоца. Најзад сам мислио да сам нашао праву, довољно обухватну тему: Прустову филозофију. Бар колико сам ја знао, скоро сасвим необрађену. Овде се много писало о утицају Бергсона на Пруста, па се онда тај утицај негирао, мада је очевидан. И сам Пруст је признавао извесне далеке сродности између својих схватања и Бергсонових теорија, одбијајући директан утицај, што је за једног писца сасвим нормално. Но везе су и иначе биле уске. Бергсонова ташта и Прустова мајка биле су блиске рођаке, а Пруст је био почасни момак на свадби Бергсоновој. Бергсон је 1904. приказао у Академији моралних наука Прустов превод и предговор Раскиновог дела Амијенска катедрала, а узгред га је спомињао у својим делима, и у једном од својих последњих, у La pensée et le mouvant. Пруст је несумњиво читао Бергсона, а проблематика, особито проблематика времена, слична им је бар у основној поставци.

Но мене је на проблем Прустових филозофских схватања навело нешто друго. Пре свега чињеница да Пруст доста често у својим писмима као и у самом Трагању за ишчезлим временом инсистира на филозофском значају свога подухвата, и то до најситнијих делова. Тако, на пример. када га један критичар нападне да надугачко описује тако безначајне ствари као што је буђење детета из сна, он одговара да овај није ништа разумео, да је то у питању много значајнији проблем, проблем буђења људске свести. На једном месту у роману он вели да је „тражио да пронађе сиже у који ће моћи да стави бескрајно филозофско значење” (подвукао С. М.), а у писму уреднику Nouvelle revue française, Ривијеру, он опет вели:

„Моја књига је једно догматско дело и једна конструкција… Сматрао сам поштенијим и деликатнијим као уметник да не најављујем нити да сам пошао у потрагу управо за истином, нити у чему се она за мене састоји.” Итд. Догматско, то јест строго филозофско.

Осим тога, десило се да сам, управо пре но што сам пришао Прусту, преводио и превео Шопенхауерово капитално дело. Са још сасвим свежим сећањем на извесне предуге реченице немачког филозофа, које су ми муке задавале, фрапирало ме је колико сам често сусретао код Пруста не само сличних разлагања, већ и више-мање верних парафраза. Са извесним промењеним терминима. Где Шопенхауер вели Anschauung интуиција, Пруст ће рећи инстинкт. И слично. Све више ме је чудило да, бар у Француској, то скоро нико није запазио. Пуле спомиње као Прустове филозофске лектире два-три доста безначајна француска филозофа, и то је све. Други ни толико. Спомињу утицај Достојевског; рекло би се да је Толстојев упечатљивији. Немце скоро нико и не спомиње, мада сам Пруст у свом делу на више места говори о — Шопенхауеру. Разговарам о томе са својим књижаром, страсним Прустовцем, који ме тријумфално упути на тек публиковану докторску тезу Ане Енри о Прустовој естетици. Већ прелиставајући је, одмах сам видео да она превазилази сва моја очекивања, да је боље, педантније, темељније обрадила моју тему но што бих ја то икада могао. Не само што је обрађивала ту тему годинама, као што се то увек ради кад је реч о добрим, солидним, гломазним француским докторским тезама, док је мени моја лењост и издавачко предузеће одредило сасвим кратак рок, већ и зато што она познаје и што је проучила и дела свих француских филозофа, филозофа другог реда, који су Прусту помогли да се упути у немачку романтичну филозофију; не само у Шопенхауера, преведена на француски и увелико у моди у то време, већ у извесне Шелингове теорије, а и друге. О тим филозофима — професорима, као што је на пример Сеај, ја скоро ништа нисам знао. Енријева је открила да је Пруст, кога је био глас да је све до последњих година пред смрт остао лењ, размажен монден и сноб, фантастично много читао, управо филозофе, и да није без разлога говорио о својој амбицији да створи дело „бескрајног филозофског значаја”. Енријева је показивала да је све у Трагању, све до ситница, управо трагање за тим значењима.

Обрадовао сам се. Чинило ми се, прелиставајући ту књигу, да сам себи и те како олакшао посао, да ће ми бити довољно да Енријеву више-мање препричам, евентуално овде-онде допуним, исправим. Овако дебеле тезе и у Француској мало ко и да погледа, а код нас, у Југославији не долазе стране књиге ни много лакшег садржаја, па би, ипак, било корисно да их неко за нас преприча. На моју велику жалост, када сам, купивши је, мало подробније почео читати, видео сам да од свега жељеног ништа не може бити. Наиме, по Енријевој, тај за мене велики романсијер Пруст, који је, као што знамо, био сјајан пастишер и имитатор, који је и публиковао једну књигу пастиша, и у салонима имао огромног успеха имитујући не само гестове и глас разних писаца и осталих, већ и њихов стил и списатељске манире, са толико вештине да је чувени критичар Жил Леметр, чувши га, изјавио да после тога више нема никаквог смисла писати, јер испада да је свако писање чисто механичка ствар, ствар без душе, кад се, ето, да тако имитовати. По Енријевој. велим, испада да Пруст, кроз цели свој опус ништа друго није ни радио до пастиширао, претварао у „сценске фигуре” теорије два-три филозофа и естете, да је тако рећи романсирао учење Шопенхауера и Шелинга — који су, као што знамо — бар што се тиче естетике, а и много чега другог, блиски један другом. По Енријевој, цела структура Прустовог романа заснива се на више или мање добро свареним идејама тих мислилаца, као и њихових француских епигона. „Ако постоји, као што је мислио… Ворингер”, вели она, „супротност између апстракције и Einjühlunga, ваља нам свакако прихватити да се овај роман, посвећен Einfühlungu, темељи на својој супротности и ситуирати Пруста тамо где припада.” Све је код Пруста хладно промишљено, све туђе филозофске идеје лепо илустроване. Тако је на почетку она чувена епизода са колачем званим магдаленица замишљена „само зато да дозволи да се сачека Нађено време. Иницијатива која ни уколико не мења радикални карактер демонстрације, већ јој чак даје известан картезијански обрт, који уопште није ненамеран.” Исто тако, прустовско „афективно сећање”, његова теорија интуитивне реминисценције води порекло из романтичарских теорија, а не из нечег доживљеног. И што даље, то Енријева све одлучније указује на систематско-теоријски карактер чувених прустовских евокација, које „верно и тачно по реду одражавају литерарно прерушене и маскиране артикулације разла1ања која су дотле чамила у апстракцијама теоријских расправа и разлагања о телеолошкој манифестацији коју конституише чин генија, откровење идентитета које се захваљујући генију остварује (чисто време, квалитативна суштина света)”, итд. Све код Пруста, и оно најчувеније прустовско, невољно сећање, схватање несвесног, његова разматрања о стилу, дискусија о идеалистичкој и реалистичкој тези литературе, све је то јасно и консеквентно прихваћено и казано у Прустовом делу, „као да су од теоријске послушности и верности зависиле и солидност и убедљивост дела”

Енријева је немилосрдна, ништа му не пропушта. Код Пруста, вели,„свака анегдотична иницијатива луструје извесну филозофију природе — наравно, туђу, негде прочитану — … чија су упутства скрупулозно попггована, и служе као идеолошки ослонац поглављима која уоквирујукапитална откровења”. Итд. итд. Цела књига од око четири стотине страница великог формата немилосрдно понавља исте тврдње поткрепљујући их са безброј упоредних цитата, с једне стране Пруста, са друге Шопенхауера, Сеаја, Емерсона и других. Једном речју, Прустово дело би било не, као што многи мисле, па и ја до извесне мере, врло слободно, без нарочита поштовања реалних чињеница, романсирана аутобиографија самог писца, већ врло верно, до скрупулозности верно романсирана филозофија естетских и осталих теорија немачких романтичарских филозофа, Шопенхауера, кога је Пруст читао, и Шелинга, кога је Пруст познавао преко француских епигона, допуњених неким англосаксонским мислиоцима истог смера. Са овде-онде извесним невештинама и недоследностима, разумљивим, узев у обзир да Пруст, мада необично начитан, није био филозоф од заната.

Шта да се на све то каже? Истина је, обавепггеног читаоца фрапирају Прустове филозофске позајмице, као уосталом и његове филозофске несигурности, кад, на пример, у истом пасусу говори час о екстратемпоралности своје екстазе, а онда о њеном чистом времену. Ја, као што рекох, налазим на сваком кораку Шопенхауера у Прустовим разлагањима. У његовој хијерархији уметности, у његовом схватању музике, у његовој теорији о „општем”. што је по Шопенхауеру функција стваралачког генија који интуиционише „идеје”, тј. опште у посебном. Прустово истицање предности „инстинкта” над интелигенцијом је Шопенхауерова теорија о предности интуиције над интелигенцијом, да и не говоримо о Прустовом типично шопенхауеровском истицању вредности патње, као и безвредности живота — ван уметности. Пруст врло често и не романсира Шопенхауера; само га парафразира. Тако, на пример, Пруст каже: „Један минут ослобођен поретка времена створио је у нама човека ослобођена поретка времена”, а Шопенхауер, исто поводом уметничког доживљаја: „Човек је ту ослобођен од воље, од бола, од времена.” Или Пруст: „Дужност и задаћа писца су дужност и задаћа преводиоца’\ а Енглез Патер: „Сваки говор претпоставља превод који иде од унутрашњег ка спољашњем.” Да и не спомињем Прустова понављања теорија, па и фраза француског филозофа Сеаја, које цитира Енријева. Она је објаснила, па и претерано објаснила на шта се Пруст ослањао претендујући да му дело има „бескрајно филозофско значење”.

Па ипак, читајући докторску тезу, нисам се могао отети утиску да њен аутор претерује, као и да све то ниподаштавање, та злурадост и нису толико уперени против Пруста колико против свеукупне француске критике, указујући на њено скандалозно незнање и ускост. И сама Енријева не може на ино но да се овде-онде у свом тексту поклони пред Прустовим талентом, признајући му бар да је све те „апстракције” мајсторски оживео. Осим тога, У трагању за ишчезлим временом је далеко од тога да буде само романсирано теоретисање о уметности и о животу, виртуозно разматрање о доживљају сликарства, музике, глуме, већ је и грандиозна фреска једног доба и света. Ни Шелинг, ни Шопенхауер, ни Сеај нису описивали снобизам и котеријаштво, нису опевали љубав и аналисали хомосексуалство, распад једног друштва; ниједан није био тако продоран психолог, оштар, немилосрдан посматрач људских слабости, као што је то био Пруст. Постоји известан амбијенат Прустовог романа, јединствен у светској литератури, нешто апсолутно оригинално, што даје оригиналан печат свему што је у њему, па и филозофским позајмицама. Битно је на крају крајева да Пруст све те разне идеје исказује увек романсијерски; у доживљеном. Оне су уско везане за прилике и догађаје, за личности у роману, уско везане за виђење из живота, као и за уметникова интимна убеђења. И Пруст је као и Монтењ „узимао своје благо где га нађе”, а у исто време нама је наложио да о његовим теоријама не водимо рачуна. „Књижевно дело које садржи теорије јесте као роба на коју је прикачена цедуља са ценом”, вели сам он.

Како, с које стране прићи Прусту а да то буде корисно и за нашег читаоца, за кога ми ваља претпоставити да ништа, или врло мало о њему зна, ако тема која би била релативно свеобухватна а мени приступачна, Прустова филозофија, не долази у обзир, јер би се разлагање сада, пошто сам прочитао Ану Енри, морало свести на полемику са њом. Такво разлагање не би било интересантно ни за мене, за мог читаоца још мање. Штета. Јер ма колико била наивна, а често и недоследна, што је неминовно за једног аматера, филозофија је омогућила Прусту да изгради оквир свог романа, чврсту конструкцију у хаосу импресија.

Но, ако отпадне филозофија, шта остаје друго, довољно широко а мени приступачно? Мислио сам на тему љубави, једну од главних у роману, али та прустовска љубав је мени нешто страно. У њу, као што то Пуле захтева, ја се уживети не могу. Вероватно што ту код њега увек назирем хомосексуалство, и што Пруст слика љубав искључиво као љубомору, а ја сам опет убеђен да је љубомора отров љубави. Код њега увек само један партнер воли, други је равнодушан, а таква једнострана љубав је пре све друго но права љубав. Код Пруста су све љубави пакао љубоморе, све су везе лажне и нескладне, уз то и перверзне. Не уживљујем се. На крају крајева ништа ми друго није остало до да се скрушим и да срочим нешто што ће можда ипак бити најкорисније за нашег читаоца, што је, уосталом, неопходно као предзнање и сваком другом, па и данашњим специјализованим критичарима, који увек претпостављају да читалац све зна што и они, да је информисан као и они што су, то јест да направим један информативан приказ, који ће омогућити да се лакше приђе једном на први поглед — али само на први — прилично хаотичном делу. Но и ту, ако је тачно што вели Пуле да „нема праве критике без коинциденције две свести”, пишчеве и критичареве, морам признати да, ма колико ценио Прустово дело, моја свест умногоме не „коинцидира”, са Прустовом. Ја бих са њим пре полемисао но „коинцидирао”, бар у много чему, упркос чињеници да са уживањем читам многе његове описе, многа разлагања, признавајући његову величину. Али се накострешим кад, као што рекох, он говори о љубави. У људским драмама које он тако виртуозно аналише смета ми његов прикривени уранизам. Ма колико он то скривао, читалац некако ипак осећа да су Прустове „девојке у цвету” у ствари „момци у цвету”, да је болесно садистичка љубав главног јунака не љубав према девојци већ према мушкарцу, да је Албертина у ствари Алберт. Што му је већ Андре Жид пребацивао, а Пруст Жиду признао да, post factum, жали што је то учинио. ,,Вели и сам”, пише Жид, „да сад себи пребацује ту своју ,неодлучност ’, због које је, да би имао материјала за хетеросексуални део своје књиге, транспоновао ,у сенку девојака’, све што су му његове хомосексуалне успомене пружале грациозног, нежног и шармантног, тако да му сада за Содому остаје као материјал гротескност и одвратност.”

Не пребацујем Прусту што је писао о хомосексуалцима. О свему се може писати, и његов хомосексуалац барон де Шарлис је велика трагична фигура француске литературе. Смета ми што је, стављајући свуда себе, свуда стављао ту хомосексуалност, што то постаје опсесија. Скоро све његове мушке личности су хомосексуалци, све млађе жене лезбијке. То је, можда, Прустово право, али мени је тешко, као што то ваља да буде у роману, да се колико-толико идентификујем са тим светом, да „коинцидирам”. Уосталом, сам Пруст објашњава овај мој став: „Ужасавање које великаши осећају према снобовима који по сваку цену хоће да са њима ступе у везу, то ужасавање осећа и сваки прави мушкарац према инвертираном”, вели Пруст, који негде другде додаје да то исто осећа инвертирани према хетеросексуалном човеку. Ја не бих рекао ужасавање, али свакако извесну мучну нелагодносг.

Величина Пруста управо и јесте у томе што га, упркос свих тих „некоинциденција” и људи моје природе читају са уживањем, прате га са великом радозналошћу на његовом кривудавом путу, откривајући при томе читав један свет, зачудо ипак врло близак и познат. Не слажем се са Сартровим судом о Прусту, који цитирам опширно, јер је то, бар мени позната, најоштрија критика Пруста:

„[Буржујски писци], чак и кад имају високо схватање свог литерарног позива, сматрају да су довољно учинили када опишу своју властиту природу и природу својих пријатеља и, пошто су сви људи начињени на исти начин, они свима чине услугу осветљавајући сваком његову природу. А како је постулат од којег полазе постулат анализе, изгледа им једноставно да, ради упознавања себе, употребе аналитичку методу. То је порекло аналитичке психологије, чији најсавршенији пример пружају дела Марсела Пруста. Педераст, Пруст је веровао да се може помоћи својим хомосексуалним искуством када је хтео да опише љубав Свана према Одети; буржуј, он осећање богатог и беспосленог буржуја према непоштеној дами — монденски приказује као прототип љубави, што значи да он верује у постојање универзалних страсти, чији се механизам осетно не мења када променимо сексуалне карактере, друштвени положај, нацију или епоху индивидуа које их доживљују… Веран постулатима духа анализе, он чак не може ни да наслути да постоји некаква дијалектика осећања, он зна само за њихов механизам. И тако друштвени атомизам. позиција узмака савремене буржоазије повлачи за собом и психолошки атомизам. Пруст је себе изабрао буржујем, постао саучесник буржујске пропаганде, пошто његово дело доприноси да се шири мит о људској природи”, па он тако „замућује револуционарну свест” Итд. Итд.

Ко познаје Сартра одмах осети у овим редовима онај његов агресивни тон првих година после рата, извесну мешавину борбеног егзистенцијализма и — ждановизма. Није јасно зашто би Пруст био „саучесник буржујске пропаганде” управо зато што верује у постојаност људске природе. Бог ће знати шта је са том нашом природом. Да се свет мења и ми у њему, нема сумње, али ко би умео рећи колико те мене утичу на нешто битније у људској „природи”, а колико човек успева да одбрани себе, своју „природу” од притиска историје; још мање зашто би баш буржоазија имала некаквог специфичног рачуна да се човек не мења. Да се мењамо, то се и голим оком види у ово наше доба фантастичних убрзавања. Рекло би се, рецимо, да су данашња жена, данашњи процеси љубави заиста нешто друго но што су били још пре тридесетак година, али, рекло би се такође да данашњи човек са исто толико уживљавања чита не само Софокла, историју Абелара и Хелоизе, госпођу Лафајет, и све буржујске велике романсијере последњих два столећа, а многи међу нама и сав шунд деветнаестог и двадесетог века, где је главна тема од Сартра Прусту жучно пребацивана ,,љубав-страст”. Шта управо значи кад Сартр тврди да то више не постоји, јер је „развој тог осећања, као и свих других, дијалектичан” ?

Сартр има право, Пруст је писац буржуј, и то буржуј деветнаестог века, оног у коме се родио и изградио. Сам Пруст је провео живот као типичан рентијер, врло богат рентијер. Он је писац буржуј исто као и Флобер, као и многи други писци тог столећа. Других тада није ни било. Уосталом, ко још данас није више-мање прожет буржујством. Сам Сартр у једном тренутку узвикује, за себе, за све нас: „Ми смо сви буржујски писци!” И заиста, ко сме данас на овом Западу, од самих пролетера па навише, да устврди да није буржуј по свом менталитету. Тај се менталитет зачео већ у древности, нагло се расцветао негде у једанаестом-дванаестом веку, да постепено прожме сву нашу свест, све оно што се зове култура. По Марксу, дуго ће нам требати да изградимо неку другу.

Истина је, вероватно, да љубав инвертираног човека нема исти карактер као љубав хетеросексуалца, али код Пруста се иза трагедије барона де Шарлиса снажно оцртава општељудска трагедија човека иначе пуна дивних људских квалитета, који, присиљен да крије свој неминовни порок, да се претвара, да живи дволично, унижавајући се, у вечном страху да не буде откривен, у немогућности да не греши, постепено постаје прогоњена звер, кловн себе сама. Тако смо добили један од најмоћнијих трагичних ликова француског романа. Пада ми на памет да је и Вотрен, та скоро митска фигура Балзаковог романа, такође хомосексуалац. Пруст је само имао више храбрости да то јасније нагласи.

Пруст је, нема сумње, стопроцентни буржуј, егоцентрични индивидуалиста, као и сви романтичари, но то му није сметало да опише сав духовни јад и беду свог света, да га прикаже можда и горим но што је био, апсолутно незналачким, некултурним, свирепо егоцентричним, каријеристичким. „Радник електричар је неупоредиво писменији и начитанији но и најбогатији буржуј или аристократа”,1 тврдио је Пруст, додајући: „У том погледу такозвана ,пучка ’ уметност по свом облику пре би била подобна за чланове Џокеј-клуба него за чланове синдиката.”

Прусту се пребацивало да је описивао један већ нестали, фосилни свет, аристократију и њене салоне. Али бар до 1918, а и даље, управо тече процес који је друштвена тема Прустовог дела: постепена симбиоза старе аристократије и богате буржоазије. У Немачкој, Шпанији, Аустрији, и другде, аристократија је још отворено на власти, у Француској, где је већ република, та симбиоза се изводи управо преко снобизма. Прустово схватање није никако усамљено, а ја данас читам студију једног америчког историчара о том дугом трајању „Старог режима”, студију где је Пруст неколико пута споменут. У трагању је минуциозна анализа последње етапе тог дугог процеса, и то што се буржујка Вердирен удаје за војводу од Германта, а Жилберта за племенитог Сен Луа, никако није случајна анегдота. А код Пруста се провлачи испод свих његових тачно локализованих анализа и крупна тема опште „људске природе”. тако мрска Сартру. Данас, када је постао класик, када се расуо дим скандала, остале су извесне трајније истине. Када сам поново читао Прусга, колико ме је страница, међу иним, подсетило на мој Београд, на наша котеријаштва, на неке гротескне приче о јагми за „стилски намештај” и слично. Много, врло много тога се мења, штошта остаје. На пример онај усклик госпође Вердирен: „Направимо наш клан! Направимо наш клан!”

Уосталом, Пруст нам је временски тако близу. А шта тек ја да речем за своју ,,природу”. ја који волим Гилгамеша, уживам у палеолитској уметности и радо читам неке лирске песме Пигмеја, чији су творци управо на нивоу старог каменог доба.

У трагању за ишчезлим временом је своје врсте Bildungsroman, Erziehungsroman, чији су главни представници били немачки романтичари, а узорно дело Гетеов Вилхелм Мајстер, роман у коме се описује постепено зрење млада човека од првих магловитих лутања и слутњи, преко мучних искустава до више-мање успелог проналажења мудрости. Уосталом, и многи француски романи деветнаестог века су своје врсте Bildungsromani, пут кроз живот од првих младалачких илузија до коначног освешћења. Главно дело Флоберово и носи наслов Сентиментално васпитање. Но у тим романима све је објективисано, пупчана врпца између главног јунака и писца пресечена. Једном постављен у ситуацију — измишљену — јунак је ношен логиком властите судбине. Истина, сви ти романи су натопљени животним искуством пишчевим, али то је искуство позајмљено аутономној личности и сродност је само симболична. Стендал није осуђен на погубљење као Жилијен, не одлази као Фабрис у манастир, нити се живот иједног од тих јунака завршава као живот твораца им. Ниједан од њих на крају романа не седа за сто да тај живот опише, док је паралелизам између Прустове судбине и судбине приповедача — главног јунака његовог романа, беспрекоран. Не само што јунак романа завршава свој живот потпуно на исти начин, као и писац, већ су и перипетије његова живота сасвим верно транспоноване из живота пишчева. Јунакови родитељи су Прустови родитељи, он је сноб као и Пруст, болешљив као и Пруст, његов Комбре је Прустов Илије, његов Балбек су нормандијске Прустове плаже а и дан дањи Прустови биографи изналазе све нове и нове везе између живота пишчева и живота његовог јунака. Ако можда и није романсирана идеалистичка естетика немачких филозофа, У трагању је свакако романсиран пишчев живот. И пошто човек има само један живот, то је и Пруст, романсирајући свој, и написао један роман. Наравно, Прустов роман није дневник нити буквално аутобиографија, личности у њему су, као и у сваком роману, измишљене и конструисане из разних делова, па је Пруст с правом протествовао када су критичари покушавали да у пишчеву животу нађу „кључеве” за неке његове јунаке. Као и сваки романсијер и он их је искомбиновао позајмљујући им црте са разних страна, па Сван није неки господин Хан, нити је де Шарлис Монтескију, али зато ипак нема сумње да је Пруст највиша позајмио Свану од себе самог, од свог снобовског аматерства и монденства, као и да је де Шарлис умногоме слика мука и патњи, скривања и дволичења Пруста хомосексуалца.

Још је сложенији проблем главног јунака, који приповеда дело у првом лицу и зове се Марсел, као и сам Пруст. Да је и он изромансирана фигура, нема сумње. Пруст никада није имао љубавних веза ни са каквом Албертином, итд. Али сам Пруст често понавља да је материјал његовог дела његов властити живот и ништа друго:

,,Схватих тада да је сав тај материјал [мог будућег] књижевног дела мој прошли живот; схватих да је он дошао мени у фриволним уживањима, у лењости, у нежности, у болу, сакупљеним у мени а да ја нисам ни наслућивао њихову намену”.

Отуд је У трагању јединствено дело светске литературе, јер како човек има само један живот тако и дело коме је једини сиже тај живот мора бити једно и јединствено. Пруст је пре тога писао и понешто и публиковао, но све је то била само припрема за ово једино, „суштинско”, за , једину истиниту књигу”. „Као и зрно и ја могу умрети када се биљка буде развила”, пише Пруст, и он је заиста и умро, а дело није ни било сасвим завршено. После његове смрти, деценијама касније, пронађени су и публиковани брујони, два његова претходна дела, али то су и били само брујони из којих ће настати У трагању.

Има двосмислености у овој „романсираној аутобиографији”. За разлику од великих класика француског романа, Прустов роман је испричан у првом лицу, али се то прво лице често понаша као најстрожији објективни посматрач, као своје врсте детектив романа, а исто толико често као прво лице некаквих русоовских исповести. Сви који су познавали Пруста открили су у роману безброј појединости из ауторовог живота, као и судбину ауторову оличену у судбини приповедача, али су открили у исти мах и читав један њима дотле непознати романескни свет. Пруст је, у доба писања У трагању рекао Жиду, који се управо спремао да пише своју исповесг Ако зна не мре: „Ви све можете испричати, али под условом да никад не кажете да он је у исти мах писао свој роман казујући увек ја. Истина, он је битно своје исповести замаскирао, прерушио. Албертина у Прустовом животу није постојала као таква, барон де Шарлис је велелепна трансфигурација Прустових невоља, али остаје чињеница да је роман писан као исповест, у првом лицу и да ми најчешће не осећамо и не налазимо разлике између приповедачевог ја и ауторовог, а јунак приче је увек оно лице које ту причу прича.

Све можете рећи, под условом да никад не кажете „ја”, вели Прусг, па је ипак цео његов роман написан у првом лицу, приповедач који га прича зове се Марсел, као и Пруст, и он је и главни јунак романа. Он ништа битно не измишља, јер оно што се у роману догађа, догодило се ако не сасвим исто, а оно бар нешто еквивалентно, и самом Прусту. Па ипак У трагању нису никако мемоари, већ роман у пуном смислу. У томе је једна од новина овог романа, које од њега чине ипак дело овог столећа. То се збива тако што је приповедач час главни јунак романа, час објективни посматрач који са велике временске удаљености проматра и разматра, час опет сам аутор. Све то изражено у неосетним прелазима, од читаоца више наслућено. Ми смо час in medias res збивања, и ту је поменути Марсел, да се одмах затим појави тај исти Марсел, али онакав какав је постао кад је престао да живи животом који се у роману развија, када је тако рећи престао уопште да живи, постав искључиво онај који роман пише, који из даљине некаквог, како би то филозофи рекли, трансценденталног субјекта, кроз телескоп посматра ту људску комедију; потпуно објективан, лично незаинтересован.

А тај приповедач, сасвим слободан, крећући се у другој сфери духовној, равнодушан према збивањима, тежећи само да их осветли и схвати, утолико пре што он говори из једног временског простора где збивања више и нема нити може бити, јер је Марселов живот већ завршен, тај приповедач има право на све, и да све каже, јер треће лице, аутор, у ту сврху и пише, али често и да траг завара, из разних разлога, уметничких, техничких, морално-друштвених, управо зато да би аутору дозволио да све рече што му је на срцу, да се снађе у хаосу сећања, да од сировог материјала живота направи уметничко дело, да свему утисне некакав облик, да стварност претвори у реч. У ствари, ни Пруст писац никад директно не интервенише у делу, он пушта приповедача да говори и у његово име, јер је једино приповедач „трансцендентално ја”, једино он јесте сасвим објективан, немилосрдан, луцидан израз Прустовог искуства, Пруст који је, како сам вели, „престајући да живи за себе, имао снаге да своју личност учини сличном огледалу”. Не само средина у којој се Пруст исто као и његов „Марсел” крећу, већ и сам Марсел је јад и беда. Сви ти снобизми, те љупкости иза којих се крију мучни, опсесивни пороци и себичности, тај свет у коме се ништа не догађа, односно у коме се без престанка увек исто догађа, увек исто и на исти начин код свих, јесте можда штур материјал за једно ремек-дело, па ипак, приповедач, помогнут овде-онде аутором, својим „анализама”, својим бескрајним описима и дигресијама успева да од тих ништавила створи — У трагању. „Јер”, вели Пруст, „геније се састоји у моћи одражавања, а не у суштинском квалитету одраженог.” Ако је игде, овде је ова парафраза Шопенхауера на свом месту, јер тачно карактерише Прустово дело. Додајмо томе нешто што сасвим недостаје немачком песимисти, наиме да је „ја” Прустовог приповедача заиста трансцендентно, ван феномена живота које проматра, јер је окренуто нечем већ непостојећем, окренуто прошлости без и могуће будућности, па се зато у том делу, како вели Сартр за Фокнера, „ништа не збива, све се већ збило”. И заиста, осим дела ове двојице не знам за које би се друго то могло рећи.

Но што даље, то све више увиђам да је, овако како сам започео, неопходно рећи нешто и о животу самог Пруста. Ако и код ког романсијера, код њега су човек и дело пупчаном врпцом повезани. Дакле, ма колико то било јеретично по схватањима савремених нам критичара, на посао! Мирне савести, уосталом, јер и они се само праве да не знају што врло добро знају, а читаоцу не казују.

Пруста су први огласили странци. Немци и Англосаксонци. Они су и данас аутори најбољих биографија о Прусту. Последња је Пентерова (први свезак 1959, други 1965). Из ње, углавном, извлачимо ове податке: Пруст је рођен у Паризу 1871. године, године Комуне. Отац му, скромног малограђанског порекла, постао је уважен лекар, професор и висок државни функционер; мајка му је из богате породице алзашких Јевреја, који ће дати Француској доста славних имена у науци и уметности. Марсел Пруст ће провести цео свој живот као врло богат рентијер. Одгојен је у католичкој вери, до које није много држао. Ако се и дивио средњовековној црквеној архитектури, то је због Раскина а не због вере. Породица је, за детињства Прустова, проводила лето у Илијеу код Шартра; то је Комбре романа, симбол детињства, срећног породичног живота, али и скривених порока. Прву кризу астме, болести од које ће Пруст патити целог живота и од ње и умрети у својој педесет и првој години, добио је већ као дете.

,,Марсел је у својој деветој години”, пише његов брат, лекар као и отац му, „када смо се враћали из једне шетње по Булоњској шуми, одједном добио страховит напад гушења од којег замало да није умро ту пред мојим престрашеним оцем. Од тог дана почиње тај ужасни живот, над којим је непрестано лебдела претња сличних напада.”

Од тог дана почиње и живот детета, који Пруст описује на самом почетку романа, детета размажена, окружена бригом материнском, које користи своју преосетљивост да од матере захтева изузетне пажње, те матере која ће га, већ зрела човека, још увек третирати „као да му је четири године”. Мајка ће му увек бирати одело, давати лекове, долазити сваке вечери да га пред спавање пољуби. Сам Пруст ће, што даље све више, бити присиљен да се одриче нормалног живота, да већ као дечко одлази на распуст само крајем јесени, због полена, да касније усред лета носи дебелу бунду.

Ни болест ни размаженост нису Прусту сметале да се школује, да буде добар ђак, па чак ни да — истина уз много протекције — одслужи војни рок. Студирао је право, дипломирао књижевност, ходајући улицама Париза, слушајући предавања на Сорбони, увек са својим антисептичним пулверизатором, у страху од напада астме, од назеба. Породица је желела да се прихвати неког посла, он је желео да буде писац. Чини ми се да је неколико месеци био библиотекар у библиотеци Арсенал, ходао је међу књигама са пулверизатором при руци. Од младих дана имао је две амбиције: литературу и успех у друштву. У „друштву” како се то у Паризу подразумева, у отменом, најотменијем. Целог живота биће фасциниран тим светом. И кад се последњих година повукао, мучен болешћу и решен да све жртвује завршетку свог дела, кад већ данима и месецима није излазио из своје собе, знао је све генеалогије великих племићких породица, све чинио да стекне пријатељство славних дендија. И успевао је да му сва врата буду отворена. Моруа у својој биографији Пруста вели:

„Био је распричани и мазни паж многих жена. Шерибен2 који ужива у шушкању сукања, страстан љубитељ свега што се тицало женске тоалете”.

Све до последњих година свог живота био је сталан гост салона највише француске аристократије, потомака Кондеа, Ришељеа, Рошфукоа, синова и унука Наполеонових маршала. Он прати баронесу де Ротшилд код њене шнајдерке, код војвоткиње Полињак, чији је муж унук чувеног председника владе Карла X, оног који ће својим декретима о штампи изазвати револуцију 1830. године, револуцију која ће инспирисати Делакроа за Слободу на барикадама, он сусреће прелепу и пребогату грофицу Грифил, којој ће се удварати годинама. Отворени су му и салони високе буржоазије, која се тада све више меша са племством. Игра улогу заводника, мажен и мазећи, увек у бризи какав букет да пошаље, какав поклон да измисли, какво шармантно писмо да срочи, како да се обуче. Био је, веле, фантастичан козер, од оних који спремају своје наступе. Чувени су његови иступи код принцезе Матилде, из породице Бонапарта, чији су салон, пре много година, још за Другог царства, похађали Флобер и Сент Бев. Исто тако су и сви славни писци доба, Гонкур, Анатол Франс, Каро и други уживали у удварању Прустовом. Наш читалац ће у Трагању, у његовом последњем делу, наћи један Прустов пастиш Гонкура који је гонкуровскији но све што су браћа написала. Био је бриљантан и трудио се да то буде. Пол Моран вели како га је још пред његову смрт слушао да читав сат говори о Балзаку и да је то „вредело чути”.

То је дуго година лице Прустовог живота. Лице сунчано, лице дана, ако се та метафора може за њега употребити, јер је он врло рано, због болести, спавао дању а излазио ноћу. Постојало је и наличје. Цитирана реченица, где Моруа говори о Прусту мазном пажу и Шерибену који ужива у шушкању сукања, завршава се:

„А Пруст ће ипак једног дана рећи Жиду да је жене волео само духовно, а љубав познавао само са мушкарцима.”

То мрачно наличје свог живота Пруст је описао у роману у лику барона Шарлиса, окружена сумњивим ликовима мушких проститутки, сталног посетиоца хомосексуалних бордела; то је Пруст чији су интимни пријатељи све сами хомосексуалци.

У то доба та анормалност се сматрала пороком над пороцима, па је Пруст све то морао да крије. Цео живот је провео под маском, увек дволичан, претворан. Пентер прича како је Пруст, већ сасвим сломљен болешћу, пред крај живота, био ,,фасциниран”, или се бар правио да је фасциниран лепом и фабулозно богатом румунско-грчком принцезом Сузо, вереницом, касније женом Пола Морана. Било је то у време првог светског рата, све се збивало у чувеном хотелу „Риц”, где је Пруст, кад му је болест дозвољавала, залазио. Принцеза је причала како се Пруст, чим се, због полицијског часа, угаси светло, лифтом пео до њеног апартмана, „не пријављујући се унапред”. И удварао јој се. Моран није био љубоморан. Знао је. Но у исто време Пруст је гостио у свом стану увек једног, каткад и више сумњивих младића, одлазио кад год је могао у мушке куплераје. Није могао из те дволичности. Већ са шеснаест година одговорио је на један упитник: „Својство које желите код мушкараца: женски шарм. — Својство које највише волите код жена: врлине мушкараца и искреност у другарству.” Из тога се не излази.

Но осим тога постојао је, да тако речем, и један трећи Пруст. Болестан, од своје девете године суочен са смрћу која му је стално за вратом, да га и однесе још млада, у педесет и првој години, тај зимоморни скрушени човек, који усред лета носи дебелу бунду, тај ,,мали Марсел”, како су га многе даме и пријатељи звали, и кога његов пријатељ, Лисијен Доде, син Алфонса Додеа, овако описује: „ужурбан, наивног изгледа, јадна гласа, он је личио на малу лаичку браћу, изгрижену ревношћу и понизношћу, која су окруживала светог Фрању Асишког”, тај „мали Марсел” није скривао од света само своје пороке, већ и гвоздену вољу која је знала камо пре, и која је, што даље то више, све подређивала једном циљу. Његов пријатељ још из школских дана, песник Фердинанд Грег као да га је најдубље прозрео. Вели у једном мало пакосном тону:

„Фафрин (тј. Пруст) хоће да буде вољен, заиста је и вољен. Он има оно што је довољно да му обезбеди пријатељство, има грациозност. Грациозносг која вас обухвата, на изглед врло пасивну, у ствари врло активну. Изгледа као да се даје, у ствари он узима Али пошто он мање воли своје пријатеље но што воли себе сама у њима, он их убрзо напушта са исто толико лакоће колико је пре тога употребио вештине да их веже за се… Он увек зна да такне осетљиву тачку сваке таштине, и, још више, да не ласка онима који ласку не воле.” Итд.

Портрет је свиреп, али умногоме тачан, и сам Пруст је врло често инсистирао на праву на апсолутну себичност — писца. Јер тај трећи Пруст је Пруст који је од младих дана осетио у себи позив писца. Гутао је књиге, озбиљно, продорно простудирао неколико филозофа, социолога и других. Почео је да пише већ у гимназији, где је са неколико другова основао и један часопис. Касније је сарађивао по разним часописима и у листу Figaro. Написао је и два обимнија дела, неке врсте романа које је и сам сматрао незрелим, па су публиковани тек коју деценију после његове смрти. У њима се овде-онде наслућују његове касније теме: истицање љубоморе као темеља љубави, потрага за оним што је заједничко прошлости и садашњости и што, доживљено, ваља да трансцендује пролазност живота, да неутралише смрт. Но све је то било још незрело, све само фрагменат. Или можда Моруа има правотврдећи да се Пруст све до смрти својих родитеља, особито до смрти мајке, није усуђивао да се заиста искаже. „Он је знао”, вели Моруа, „да је човек једног дела, па је чак и назирао шта би то дело могло бити, али се од тога плашио, јер оно што је имао да каже изгледало му је шокантно, болно и тајно. И против свег његовог моралног и конформистичког васпитања, инстинкти су га одвукли ка инверзији. Чврсте и трајне везаности за недостојна бића, као животиње које пузе по блатњавим дубинама, вукле су се по областима његовог срца, до којих нису допирали пријатељи његовог духа… А Пруст је знао, ако једног дана ваља да напише ремек-дело, да ће то бити само ако буде отишао до краја зла, ако буде до крви гребао по тој рани. Први наслов на који је помислио за свој роман био је Содома и Гомора Можда Моруа има право. Како се показати тако грд пред мајком, за коју је све до њене смрти ,,Марсел још увек имао четири године” Но можда Моруа само донекле има право. Живот је комплекснији но иједан роман. Али Пруст у роману говори врло убедљиво и нашироко— цела последња књига дела је томе посвећена — о својеврсном откровењу, нечем сличном екстази апостола Павла на путу у Дамаск — која му је најзад осмислила цео живот и учинила га правим, великим писцем. Но о томе касније.

Отац му је умро 1903, мајка 1905. Прусту је тада било тридесет и четири године. Имао је све што треба да започне нову каријеру — да заиста постане писац. Занат је већ знао, јер је дотле већ имао око хиљаду и по страница које публикованих, које непубликованих. Имао је стила, ретко богату културу. фриволне године нису прошле узалуд, јер је Пруст имао силну моћ опажања, и изузетно живо памћење. И имао је, што изгледа парадоксално, но Моруа има право када то истиче, снажно осећање дужности, које се код Пруста састојало у потпуној преданости делу које је стварао, у обавези да као уметник слика апсолутно истинито оно што је знао и доживео. Године 1905. за то је требало куражи:

„За жаљење је песник кога не води никакав Вергилије, а који ваља да прође кроз све кругове пакла… да би из њих изнео неколико становника Содоме”, писао је он.

Некако годину дана после мајчине смрти за Пруста почиње нови живот. Преселиће се у неудобан стан. Да му не би сметао ни најмањи шум, целу је собу тапацирао плутом, собу увек затворених прозора и капака, у којој се тешко дисало од дима разних трава и тамјана, собу увек недовољно топлу за његову зимоморност.

„Мада се у соби у којој ме [Пруст] прима човек гуши од врућине, он дрхти од зиме. Да ме дочека изашао је из собе још много топлије, купајући се у зноју”, вели Жид.

Писао је, кориговао, без престанка допуњавао, увек ноћу, а спавао само дању. Још 1896. писао је:

„Кад сам био дете, ниједна прича из Светог писма није ми изгледала толико јадна као прича о Ноју, због потопа који га је затворио у ковчег читавих четрдесет дана. Касније сам, болестан, често морао остати данима у ,ковчегу’. Тада сам разумео да је Ноје могао тако добро да види свет као што га је видео из ковчега, мада је ковчег био затворен, а на земљи ноћ.”

А 1913, у пуном замаху стваралаштва:

„Тмина, тишина и самоћа… присилиле су ме да поново створим у себи све светлости, све музике и треперења природе и света. Моје духовно биће више се не судара са оградама видљивог света, и ништа више не спутава његову слободу.” „Чудно људско биће”, вели он сам за себе негде у роману, „које, очекујући да га смрт ослободи, живи затворених прозора, не зна ништа о свету, стоји непокретно као буљина, и као буљина види нешто јасније само ноћу.”

Астма је, веле, нервна болест, па многи Прусту нису веровали да већ годинама умире. Тим пре што би, у ретким затишјима, када би болест и страх од ње јењавали, још увек, мада све ређе и ређе, излазио, увек у свој драги „Риц” остајући до смрти исти бриљантни шармер и козер који доминира присутнима. И увек се обавештавао о нечем што му је за дело требало, о извесним наравима, о више или мање звучним називима женских хаљина, и тканина, код писаца, које је све чешће сусретао откад му је, пред смрт, дошла слава, код војвоткиња, код послуге. Једном је чак успео да оде на изложбу холандског сликарства, да види још једном Вермеров Поглед на Делфт, о којем је толико реч у роману, о „жутој мрљи зида”. Позлило му је, па је после тога одлежао дане у грозници, што га је инспирисало да опише смрт пред том сликом свог симбола писца, Бергота. Каткада би у „Риц” позивао пријатеље и познате на гозбу. Уживао је како се наслађују, сам би попио само шољу беле кафе. Што је мање могао да виђа свет, све је више горео од жеље да му се додвори. Расипао се у поклонима. Послузи је давао фабулозне бакшише. Романсијеру Едмонду Жалуу је писао:

„У овом тренутку не знам шта бих вам дао… Имам жељу, скоро да речем потребу, да вам учиним неки поклон.”

Поклањао је чак и новце пребогатом Полу Морану.

Полако се гасио., Личи на пустињака који већ одавно није изишао из дупље свог храста”, вели за њ Леон Пол Фарг. А други један: „Изглед [му jе] млохав, разровашен, очи окружене вампиром самоће. Када стоји, изглед његовог штирканог пластрона кошуље, његовог одела, чинили су да личи на мртваца, који се исправио у свом ковчегу.” Увече би пио кафу за кафом, што јачу, да се разбуди, јутром разне веронале, валеријане, и друго, да заспи. Умирући, између два напада, писао је неуморно, сатима. Када би најзад нешто дао у штампу, уносио је исправке на шлајфне, уметао без краја своје чувене „бекете”.3 Дело се није дужило, јер му је крај био написан још пре почетка, већ се, да тако речем, надимало4. Књиге које је требало да имају око три стотине страница, нарасле су и до пет стотина. Пред рат, 1914, цело дело је требало да изиђе у три књиге. Како је рат одложио штампање, три књиге су се претвориле у седам. У ствари, кад је Пруст умро, роман није још ни издалека био редигован. Ваља само погледати белешке у „Плејадином” издању, да се види колико су каснији редактори имали муке са „бекетима” и осталим. Пруст је умро на послу 1922. године. Велики део романа остао је у једва читком рукопису, или у шлајфнама.

Прустов роман је као Јанус, бог са два лица, окренута у два супротна смера. С једне стране према идили младости, са сећањем на екстатичне тренутке виђења и сензуалног доживљавања природе, химна уметности, минуциозна анализа оног што нам она даје и како нас осмишљава; с друге пак стране, то је немилосрдна сатира отменог света са „његовом фантастичном подобношћу декласирања”, како он то вели. Пруст је истина проживео већи део свог живота као „сноб”, као уљез у том свету, али је врло брзо увидео његову духовну и моралну пустош. У трагању за ишчезлим временом би могло да носи Балзаков наслов Изгубљене илузије, што се јунака романа тиче, а што се тиче средине у којој живи, Људска комедија, узев реч комедија не у дантеовском смислу, већ у смислу молијеровском. У самом роману занесен је отменим светом само дечко Марсел, док о њему сањари, док га још не познаје, но већ први контакт са тим светом јесте и прво разочарење: она сцена када после романтичних маштања о војвоткињи де Германт дечко бива суочен са стварном војвоткињом. Све илузије се брзо распршују, и „сноб” Пруст кроз цело дело ниједног тренутка не чини покушај да тај свет како-тако оправда. У роману су симпатичне, људски прихватљиве само неке маргиналне личности, као што је служавка Франсоаза, каткад и уклети барон Шарлис, све остало је јад и беда. У очима приповедача тај свет је језовито некултуран, себичан, бездушан, ситничав, груб, бруталан, без духа, без икаквих знања и ширег интересовања, а романсијер је према њему немилосрдан. „Ма колико да сам ишао на вечере и пријеме, ја нисам видео званице, зато што, када сам веровао да их гледам, ја сам их радиографирао”, вели он. Сцене у којима приказује њихову себичност носе печат грозоморне комике немачких експресиониста. Тако, на пример, она сцена која се у роману као вагнеровски лајтмотив понавља четири пута, са отменом породицом у тренутку када полази на некакво посело и сазнаје да им неко близак умире, па се, да не би морала да одустане од изласка, прави као да не схвата и брзо седа у кочије. Или сцена смрти славне трагеткиње Берме, једног од уметничких идола Марселових, коју сви напуштају, коју рођена кћер и зет остављају усред ноћи да сама издахне, и одлазе да понизно преклињу да буду уведени код Германта. Код тог света све вредности се своде на једну једину, на ситуацију у друштву, у салонима. Ни сама смрт ту нема значај који јој иначе међ људима припада.

„Смрт се модернизовала, постала нешто што је више-мање квалификовало неку личност; по тону, са којим се о њој говорило, није изгледало да се са тим инцидентом за њу све завршило. Говорило се [при прављењу списка за позивнице]: ,Али ви заборављате да је тај и тај умро ’, као што би се рекло: ,Он је добио одликовање ’, ,он је члан Академије ’…”

Сатира Прустова, комика Прустова. Данас, када смо навикли на извесне бруталности, ретко да ко наглашава ту суздржану но ипак продорну комику.

„Као какав геометар који, одбацујући код ствари њихова чулна својства, види само њихов линеарни супстрат, оно што су људи казивали није ме се тицало, јер оно што ме је интересовало било је не шта су они хтели да кажу, већ начин на који су то казивали, уколико је тај начин откривао њихов карактер или њихове смешне стране.”

Смешне стране виђене са заинтересованом равнодушношћу ентомолога. Пруст негде вели да није тачно што му се пребацује, да посматра свет кроз лупу, губећи се у ситницама, већ да је он на свет гледао кроз телескоп, што ће рећи са велике, ледене дистанце. Што Прустова комика ретко изазива смех, то је можда зато што су људи које слика језовито банални, што су, упркос наглашених индивидуалних црта, сви исти грижени истом страшћу: таштином, а можда, бар донекле и зато што, посматрајући их кроз телескоп изгубљених илузија, Пруст ипак у њима налази и много властитих слабости. Има хумора у тој комици.

У роману су све врсте комике: комика личности, комика интриге и ситуације, комика стила; све нијансе, од лаке ироније до сарказма. Најчешћи инструмент је нешто специфично прустовско, што би се могло назвати лингвистичком комиком. Описав у неколико потеза чулну импресију коју личности остављају, оно што их одаје већ при првом погледу, Пруст их пушта да говоре. Свако лице у роману има свој особени говор, своју синтаксу, свој речник, који га цела казује, ма о чем говорио. До те мере да је неко могао рећи да када би од романа остали само фрагменти тих разних говора, по њима се никако не би могло утврдити да су то фрагменти истог дела. Свако лице говори на начин који се потпуно разликује од стила приповедачева, као и од говора осталих лица, а ту нису у питању само манифестне маније и особености које има свачији говор, већ, кроз говор, израз специфичног бивствовања личности. Код Пруста, разговори у салону теку без краја, садржајно безначајни, али читалац види све присутне живе до најинтимнијег управо у њиховој безначајности.

„Да човек проучи законе карактера”, вели Пруст, „он може да у ту сврху узме некакав озбиљан предмет исто као и неки сасвим фриволан, као што анатом може да проучава законе анатомије на телу каквог глупака исто као и на телу талентована човека.”

Отуд, чини ми се, и огромна тешкоћа превести Пруста. Јер те разлике говора су често само у нијансама, или у подтексту, што тешко прелази из једног језика у други.

„Ништа ограниченије од уживања и порока”, вели Пруст провевши већи део свог живота јурећи за једним, у опсесији другога. Да најзад свет види црна и грда није му било ни потребно да се напаја Шопенхауером, тада ексклузивном модом париских интелектуалаца. Додајмо томе и његову вечну болест, па ће нам бити разумљиво зашто је његово дело доследна апологија патње. Патња је једино богатство, једино људско у човеку, „најбоља ствар коју човек може да сусретне у животу”, понавља Пруст, монотоно, кроз цело дело. „Патња писцу даје скицу [његовог] дела, а одмор их у међувремену пише.” Но сви песници Прустовог доба су мрки ,,песимисти’\ па је ова апологија патње најмање оригинална страна дела.

Интересантније је што Пруст, са таквим схватањима, види и слику у љубави, где он, исто као у слици сломљене охолости Шарлиса, поставља као основни, увек неминовни људски однос, апсолутну крајност. Прустове љубави су а priori немогуће љубави. Код њега нема, и не може бити, узајамне љубави. Увек једно биће воли, а друго је вољено, и, недостојно да то буде. По самој природи човека, заљубљени је мазохиста, који у љубави тражи патњу, па није чудо што су у роману вољене жене било демимонткиње, бивше курве које се за паре дају, или пак лезбијке, које своје задовољење траже другде. Најчешће и једно и друго. „Ако велим да такви људи имају потребе да пате, велим нешто што је тачно”, јер „таква бол није без компензације”, вели, сасвим мазохистички, Пруст. Слика је не може бити црња, вероватно стварни одраз Прустова уранијског живота, па управо зато и неубедљива за оне који то нису. А те љубави заузимају већи део романа, увек исте, са нијансама. С једне стране имамо танкоћутне интелектуалце, Свана, Роберта, Марсела, солипсисте до крајности, мазохисте по нарави, с друге стране курве и лезбијке. Уз то ниједна од тих вољених жена не поседује чак ни привлачна физичка својства.

„И рећи да сам упропастио године и године свог живота, да сам хтео и да умрем… за жену која ми се није допадала, која није била мој тип”, вели у роману Сван.

Исто је и са љубави Сен Луа према бившој курви Рашели, исто и са љубави Марселовој према Албертини. Када Сен Лу види њену фотографију, он налази да је ружна и вулгарна.

Не, заиста, љубав како је Пруст види, нарочито схваћена као „општи закон”, није нарочито убедљива. Занимљивији су, иза тог првог плана, два следећа, један мајсторски аналисан, други више-мање наслућен: слика љубоморе и проблем немогућности људског општења.

Прустовски виђена љубав је карикатура љубави, у исти мах трагикомедија љубоморе. Трагикомедија меких, млохавих нервчика што су главни јунаци романа пред немилосрдним, бруталним партнером. Било да је у ствари у питању само ситуација инвертита, било да је, као што ми се чини, реч о тој болести љубави уопште, као што је то у делу и виђено, слика је грандиозна, толико да Русе сматра да је „та анализа ипак ограничена и систематска”. Мени се чини, не више но у неким Шекспировим трагедијама, не више ограничена и систематска но што су то слике порока у класичним комедијама, голи закон неумитног механизма изопачавајуће страсти. За такве, вели Пруст, говорећи о љубоморнима, „безначајна жена, таква да се људи чуде како их они могу волети, више обогаћује њихов универзум но што би то учинила нека интелигентна жена. Они иза сваке њене речи слуте лаж, иза сваке куће, куда вели да је ишла, другу кућу, иза сваког чина, сваког бића, други неки чин, друго биће. Све ставља сензибилног интелектуалца пред дубине, које би његова љубомора хтела да промери, и који за његову интелигенцију нису без интереса.” Пруст, који иначе има толико смисла за комику, ниједног тренутка не покушава да ту махнитост сагледа у њеном комичном виду. А слика је заиста паклена, јер се сумњичава радозналост заљубљеног ничим не да задовољити, јер ма шта и сазнао, иза сазнатог је понор несазнатог и несазнатљивог, јер је партнер неисцрпна тајна као и неисцрпна способност лажи. „Ја називам љубав узајамним мучењем”, вели Марсел, не хотећи да види колико су ти односи нереални када бивају генералисани. Јер његови јунаци скоро свесно кристалишу своја љубавна осећања око партнера за које више-мање знају, или слуте, шта су и какви су. Албертина је од почетка приказана као жена која воли да врда и да мења кревете, Одета је курва, Рашела исто тако; уз то су све оне лезбијке. Бића која су у роману страсно вољена, не само да не воле, она су недостојна љубави, а Пруст ипак тврди да је љубав једина срећа живота — али да је, на жалост, у животу нема.

Sledeći nastavak

Сретен Марић

Напомене

1 То је донекле можда било и тачно још у Прустово време. Човек је запањен, кад познаје историју, колико је бар један део радничке класе, године 1848, или у доба Прве интернационале, био начитан, колико их је одлично познавало дела социјалистичких мислилаца, а и друга. Данас ми се чини да се то променило. Данас радници и новине мало читају, а ту је и телевизија.

2 Личност из Бомаршеове Фигарове женидбе.

3 Bequet, тако се на француском зове, или боље рећи звало се, у типографији, исписан дужи или краћи лист који би писац лепио на шлајфну да се уметне у текст. Данас тога, наравно, више нигде нема, не знам да ли га је код нас икад и било. Но ја сам, што је данас и овде у Француској незамисливо, код нас да не говорим, још пре десет-петнаест година давао свој руком писани текст у штампарију. Враћали су ми га савршено сложена, са исправљеним мојим грешкама, ако их случајно направим. Tempora mutantur!

4 Пентер вели да је Le Cote de Guermantes у верзији 1912. године имао 72.000 речи, у дефинитивној верзији 235.000; поглавље о internitences du coeur је нарасло од 170. 000 речи на 400. 000 речи. Итд. Да је Пруст поживео дуже, да је дочекао и друго издање, ко зна колики би обим имало У трагању — са увек истим завршетком. „На флајшнама сам написао нову књигу”, пише он једном пријатељу.

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.