Мишел Онфре: Анонимни коментар као виртуелна гиљотина

Некада су се на зидовима јавних тоалета могли прочитати графити у којима је била исказана сва сексуална беда света. Није потребно да будете социолог како бисте схватили шта се дешава у нечијој души док се повинује нужностима сфинктера: човек се празни, човек се олакшава, човек прска мирисима своје анималности и урезује своје мисли за сва времена у дрвена врата… Човек се изражава тамо где може! Данас се таква пракса из јавних тоалета, који се одржавају као операционе сале, преселила на прикладнија места: у коментаре испод текстова на интернет страницама. Ту се, наиме, може наћи еквивалент некадашње клозетске књижевности…

Интернет нуди све предности анонимног писања: ради се брзо, ради се лако, под велом псеудонима, шаље се у тајности једноставним кликом, потказивач може да пусти на вољу својим тужним страстима, зависти, љубомори, злоби, мржњи, непријатељству, огорчености, озлојеђености, итд. Лош кувар уништава кухињу мајстора који ради десет сати дневно са својом екипом; пропали музичар сахрањује извођење квартета који је предивно свирао; неостварени писац држи лекције о књизи коју зна само из наступа њеног аутора на телевизији; анонимус који сања да буде глумац или режисер излиће сву своју жуч након што је одгледао неки филм, итд.

Ширење поља слободе изражавања често је ишло на погрешну страну. Свакако да ће критичара који ради за плату у неким новинама покретати исте побуде, али ће барем онај који га плаћа бдети над његовим добрим гласом, а и аутоцензура ће имати некаквог учинка ублажујући (понекад) жестину ниских страсти. А и потпис помало обавезује. Ако нас не обуздава достојанство, осећање части и правичности, барем читалац зна име писца и може, уз минимум социолошког духа, да схвати да оно што га покреће није далеко од зависти, покушаја да се домогне положаја у свом пољу, уласка у неку престижну институцију, плате за чланство у неком одбору, итд.

Анонимност коментара на интернету гаси нашу последњу наду у преосталу мрвицу морала. Чему врлина, кад се овде мери само учинак десадовске дијалектике процвата порока и краха врлине?

Ове мисли ми надолазе док путујем на село и на свом ајфону читам чланак о одличној књизи Флоранс Обена Кеј у Уистреаму (Le Quai de Ouistreham). То је дивна књига, која нас спасава од ововременског париског и светског еготизма, то је текст чист као кристал, испуњен бригом за један свет који књижевност одбацује и презире („мале људе“, да се послужим речима непрежаљеног Пјера Сансоа), књижевно дело које је у исти мах социолошко и политичко, а да није уштогљено, учењачко или милитантно, део аутобиографије без нарцисизма, изузетан рад из психологије на француски начин, у духу Ла Бријерових Карактера, приповест која уздиже новинарство на висину уметничког дела, у време које често оплакујемо баш зато што одлази у супротном смеру, текст у којем се Стендалов суви стил меша са Золином информативношћу и Селиновом брзином – а онда се неки патуљци истоваре по њему својим „коментарима“!

Ево суштине: ауторки се замера да илуструје застрањивања салонске левице са хињеном самилошћу богаташа према сиромашнима; оптужују је за превару зато што се, иако је новинарка, представља као неко ко тражи посао; приписује јој се подла мотивација тврдњама да зарађује на беди других, па ће поверовати да је искрена ако, и само ако, приход од ауторских права уплати некој хуманитарној организацији; окривљују је за неморалност зато што узима посао људима којима је он заиста потребан; пориче јој се право да говори из простог разлога што, будући да није сиромашна, зна да је њено стање привремено и да ће моћи да се врати својој кући у неком отменом париском кварту… Хајде да се овде зауставимо.

Откуд оволика мржња? Одговор је једноставан: књига је доживела велики успех и прошлог месеца је била на врху листе најпродаванијих. Зато нема никакве потребе да је неко прочита да би могао да говори о њој, па се може уштедети на употреби разумског и разумног расуђивања; биће довољан мозак гмизавца: слушали смо о њој на радију, гледали на телевизији, читали у новинама, и то ће бити довољно да донесемо коначан суд. Нема потреба за истрагом, у виду простог читања на пример, већ одмах идемо на преки суд и губилиште у најкраћем могућем року.

Анонимни коментар на интернету је виртуелна гиљотина. Он радује немоћне, које може обрадовати само проливена крв. Сутра је нови дан, погледаћемо телевизију коју као презиремо, али пред којом падамо ничице, и пронаћи нову жртву коју ћемо разапети због наше осредњости, наше празнине, наше духовне беде.

У демократији, ово зло је стално присутно. У тоталитарним режимима, из те марве се регрутују актери „ужасне баналности зла“ – да употребим израз Хане Арент.

Извор Ле Монд/Пешчаник, 

  Društvo, Internet, Mišel Onfre, Sociologija